Razgovor sa Đavolom ili U svetlosti tame

Увек постоји рат. Сваки живот је то, тако једноставно названо, делом обичних слова. Онај споља који водимо, тек дечија је игра стварности. Лако је са будалама око нас. Али, како се изборити са собом? Јесте ли се упитали зашто никада нисте говорили са својим ратником таме? Зашто ваш злодух обитава у вашим венама када га не желите? Зашто су ваши демони јачи од ваших анђела на рамену? Шта тама говори када глуви сат одбије? Јесте ли се питали или верујете да их немате? Или, бојите се тога у себи? Треба загребати. Дубоко загребати у себе. Када под вашим ноктима остане кожа помешана са лепљивом крвљу онога што јесте, пробудићете сво зло које обитава у ратнику таме, злодуху, демонима и анђелима који обитавају у скривеном делу подсвести. Ово је део тога. Моја покидана кожа је зацелила, моји нокти одбацили су кожу и лепљиву крв рана. Можда треба писати о томе? Можда је одговор овде, у светлости властите таме? Ту у срцу које куца. Ту у души и духу који нас зида од темеља ка врху грађевине која дира небеса.Можда је реч лудила једини разум који имамо ?

Кажу, када се деца смеју у сну, анђели им причају.


Па откуда онда толико зла у деци? Не сећам се белих крила,
не сећам се ни искежених зуба демона.
Али, откуда је онда зло дошло?
Откуда је настала равнотежа са добрим?
Шта тера децу да убијају гуштере и жабе. То сви раде.
Онако у кратким панталонама, сукњама, деца, мусавих
колена, држе циглу у руци и обруше је. Крв остаје на асфалту,
земљи. Врисак победе. Удари још који пут, живо је то још.
И још једном. И још. Чудна игра смрти. Ту обитава, крај неких
врхова патика, сандала. И пролазе крај њих људи без речи.
Не говоре. Нормално је то, и они су били деца. А деца,
она су зла. И били смо деца. И ја сам био дете. И био сам зло
дете, са каменом у руци, над малим скакутавим божијим створом.


Можда су анђели, док су се јављали дечјим склопљеним капцима,
причали неку другу причу, мамећи дечије уснуле осмехе ?

Онда, деца одрасту. Мало одрасту. Постају оно што јесу.
Обесна и безобразна. Јак сам, говоре сами себи, јак, најјачи.
Изазивају децу друге улице. И деца друге улице долазе.
И опет, ту је камен у руци. И неки штап прободен ексером.
На обе стране оружје је исто. На обе стране бес је исти.
На обе стране зло је исто. И камен буде бачен у заносу.
И камен лети ка некој глави ка неком оку. И опет крв.
Овога пута крв човечија. И урлик, врисак победе који надјача
врисак бола. И зла су деца, и јака су деца, и опет само су деца.
Деца у кратким панталонама, сандалама.
И деца јесу оно шта јесу. Као и зло у њима, које јесте оно
чисто зло, дечије.

А онда деца одрасту. Одрасту још мало. И зло се развије у завист, мржњу.
И мрзе деца. И други помажу да мрзе. И други подгревају завист у деци.
Али, не мрзе деца све друге. Не мрзе оне који играју игре које они не играју.
Не мрзе оне који лепше сликају од њих. Не мрзе оне који лепше пишу.
Не мрзе оне са којима ходају улицама.
Мрзе оне који нису бољи, а рука чуда их волшебно гура напред.
Мрзе оне који не виде да дете које мрзи вреди много више но што показује.
И онда се деца повлаче у себе. И мрзе себе што други не виде у њима ништа.
И мрзе себе више но друге. И мрзе себе што покушају некада да се допадну некоме на силу.
И узвисе ту мржњу јер једино дете које мрзи зна вредност своје мржње.
А време. Оно пролази, лагано око њих остављајући им времена да изграде
свој свет тајни.

И расту деца. Постају нешто између деце и људи. И зло расте
у њима употпуњено бесом и осећајем неприлагођеног света.
И други су криви за све.
Деца која више то нису нису крива. Други су криви за све.
Њихова срца остају чиста, препуна неупотпуњености.
И Нису још људи и толико тога желе. И ударају деца у зид.
И то разбесни децу. Бес даје зло. И поглед се повлачи унутар
полуотворених очију. И лик се мења. И види се то на лицу.
Тај бес и то зло. Стегнути дланови постају песнице.
Стегнути дланови не раде оно за шта су створени.
Остају тек песнице беса.

И траје болест душе. Дете постаје човек или бар оно што сличи човеку.
И буду победе и буду порази. И буде лудила. И живот је део лудила које
други стварају. И очи човечије, полуотворене скривају повучен поглед,
искре која колаjу пустарама.
А зло, ту је та болест. У уму који други гурају странпутицом, у уму који
сам скреће са пута. И буду други криви, али, они који зло у себи понесу
не кажу да и њихов део је крив. И тако буде док привид човека хода,
док привид виче да је човек.
А где су анђели, где су демони ?
Можда у причама, можда у људима ? Боре ли се или препуштају да оно
што сличи човеку само вагне када и колико ?

И преплићу се бесови и мржње. Преплићу се док време пролази.
Бићу зао, говори оно што хода и сличи човеку.
Бићу зао, зар је потребно да ме неко потапше по рамену и каже
да добар сам ?
Тапшање није осећај. Тапшање је подстрек да не будеш свој,
да другоме служиш.
Што би зло мењао за добро. Будале су добре. Зато и умиру.
Боје се зла људи, зато се боје и тебе.
Страх је осећај. Боље и страх од зла да осете него ништа у теби.
Зло је сврха постојања, као и добро које гуши онај који хода
и сличи човеку.
Нема анђела, нема их, умрли су са дететом које се смејало.
Нема анђела, нема детета, постоји вечност таме.
Постоји вечност праха и ничега више.

Упознај Бога, кажу нововерници.
Па зар спознаја гуши мржњу?
Спознају ли себе ти који говоре, ти који верују у све друго,
а у себе најмање ?
Лепе савете прихвати кажу. А шта је савет у трагању за туђим
духом и душом до лицимерје ?
Зар се зло убија када се Бог нађе ?
Колико је зла у палим анђелима ?
Колико је зла у анђелима богова ?
Зло је вечно, обитава ту, у нама, око нас. Наше и туђе.
Када сретнемо звер, ону која ходи на четири ноге, знамо,
звер је зло, јер сврха звери је самоодржање, тада нам страх
овије срце али и прође јер знамо сврху звери.
Када сретнемо онога који усправно хода, некада осетимо зло,
зло која овија срце. И тада, плашите се зла у човеку,
звери у човеку, јер сврха човечије звери је патња,
смрт туђа је сврха, јер човек је звер, звер звери, зла звер,
звер од палих анђела гора.

- Бојим се.
- Чега ?
- Тог мрака, таме која је тамо.
- У мраку нема ничега сем сенки, није то исто, никада.
- Није, како ?
- Тама није тамо где сви мисле да је виде,
као ни светлост на коју се позивају. Ни она није тамо
где би они желели да буде.

Не волим оне срећне људе, оне којима је и најтежа бол потаман,
оне који је лече осмехом. Не волим увек срећне људе јер они су
зли људи.
А зло, као и Ђаво у ситницама је.
А срећа, ситница је у животу који је трен.
А срећа, она које нема је зло.
А срећа, оне које нема је зла.
Јер зло је срећом прикривено.
Јер зло под таквом срећом спава.
Под том срећом зло расте. Јер зло је не признати, зло је ћутати
о својим болима. Зло је стид који бол пред другима прави.
Тада зло навлачи маску. На лицу маске је осмех и срећа.
А онда, они, који увек су срећни кажу, нико не види моју бол.
И не виде је под осмехом сви.
Не виде је сви до оних који зло под осмехом виде.

Бајка о вилином коњићу и врби


Не могу летети, крила су ми сломљена.
Киша ће, шаптала је врба. Остани ту.
Умрећу ускоро, говорио је коњић вилинских крила,
а свет, нисам га видео.
Ја ћу ти причати о великом свету. Памтим га од постања.
Реци ми, док сам летео, неки који ходају усправно,
говорили су о љубави, шта је љубав ?
Љубав, то је ваздух који удахнеш. а опет то је бол твојих крила.
Како то, лепо и болно може бити оно што помињу као најлепше
на свету ?
Бол има своју сласт, тако је одувек.
Не разумем ?
Љубав је сврха опстанка, можда не она већ жар коју рађа
пре себе саме.
Жар, шта је жар, нисам је осетио.
Јеси, она ти је сломила крила, она ти не да да видиш свет.
А љубав, где је она ?
У Болу који осетиш.
Киша ће, казао је коњић вилинских крила.
Склони се под моје листове, бар још неки трен.
Хвала ти, на речима, на листу који ме штити од капи,
ускоро ће крај.
Хоће, река ће те некуда однети. Она је отишла.
И она чека крај и постаје трен као и ти у коме ћете шапутати
о путу између светова....


Не могу описати љубав речима, не могу дочарати жар,
могу само насликати причу без почетка и краја,
говорио је луди тату мајстор мешајући боје почетка и краја.
Ето, могу писати по кожи девојке, жене. Могу сликати магију.
Могу све, па чак и бајку о вилисном коњићу и врби,
викао је небесима.

А прича ће трајати и после нас са истим питањима
и истим одговорима све до краја времена.
Прича у којој Ђаво спава, ослушкујући ситнице у којима га
налазимо док време стоји. Прича о ситницама које су љубав
и зло време.
Прича о злу које је око нас, не увек и у нама јер нема када
да настане.
Причу која описује љубав која је зарад жара некада превише
зла у времену које знамо куда одлази, када нам поломе крила
док кише падају, а нема старе добре врбе, оне мудре да нам
спас на трен понуди.