Svetlosnim tragovima kroz Tamu...

AURORA BOREALIS

Pre rodjenja...kad smo tek začeti boravimo u majčinoj utrobi, u Tami, tako je bar zamišljamo...Nije li to onda prirodno stanište čoveka, priviknutog da rastući od fetusa do novorodjenčeta obitava u svetu mraka ?...Nije li baš tu u zatvorenom prostoru, u majčinom telu, iskonski mrak u kom je posejano seme života, gde se čovekom postaje ?
Od prvog plača do one Svetlosti na kraju puta , mnogo je koraka.Grabim život...i ne znam da li sam na sredini ili negde na kraju puta.
U Tami spoznajem sebe.I dalje koračam jer mislim da nisam otkrila niti sebe niti Svet do kraja. U tišini, kada utihne svetlost, okrećem se sebi, raspoznajem najskrivenije misli svog uma, otkrivam mnogo toga što u Svetlosti ne vidim. Oduvek sam volela tamu, i sada dok pišem stihove, često uplovim u čitava modra prostranstva tamnih dubina svog postojanja. Ni ne trudim se previše da ugrabim iskrice svetla, sve mi se čini, ima vremena...Radije koračam tamnom stranom svog životnog puta, razgrćem po svetu tajni, otkrivajući u samoj sebi nove porive, nove vidike. Često, pokupim svu energiju noćne tišine i mraka za neke nove zore, da opstanem u šljaštećem svetlu obdanice.
Ne uspevam da koračam tako smelo pod Suncem...Radije se prikrivam u Tami, a u stvari...Pišući poeziju, najčešće onu o svojoj tamnoj strani uma, izlivajući najjače emocije iz dubine svog bića, ja koračam ka Svetlosti...I nije za mene Svetlost sunčev zrak, niti odsjaj u vodi...Za mene je Svetlost, kad spoznaš sebe i naučiš da tako spoznaš i druge...Traganje , koračanje Tamom završava se tek kad dodjemo do kraja puta...Kraj...ne znamo kada će doći...s njim i Svetlost...Onda možemo dočekati smrt uvereni da nismo uzalud ponikli iz iskonske Tame, koračajući svetlosnim tragovima do spoznaje Sveta...
Možda sam ja , na izgled hladna , skrivena u tamnoj strani Svemira , hodajući kao tragač kroz život , prateći mesečevu senku , iskrica polarne svetlosti na severnoj strani sveta...gde se u kristalima leda i snega sva moja toplina spoznajom budi...
Ko mi srce takne...možda se ogreje žarom iz mog zelenookog pogleda...i možda ga vatra crvenokose žene dovoljno razgali da smeškom nastavi trenutak života u kom je prepoznao srodnu dušu...

Najda M.

VIRTUELNIM KORACIMA KROZ SVETLOST I TAMU

Samo postojanje čoveka kroz prostor i vreme učini se često zagonetkom. Sam život, velika nepoznanica, koliko god bili edukovani ili nam je sve tako opipljivo i moguće. Postojanje paralelnih svetova negde gore u Svemiru zaista nije isključeno kao mogućnost. Sunce kao izvor Svetlosti i energije, ne mora biti , niti je jedino što obasjava naše putanje.Stvaran, opipljivi Svet, nije jedini svet kojim hodamo.U njemu koracima ostavljamo zvučne tragove. Ali postoji još jedan Svet, mada nije u globalnom i naučnom smislu posmatran tako.Neopipljiv prstima , nedodirljiv Svet virtuelnog...kroz koji cirkulišemo zahvaljujući savremenoj tehnologiji, postaje bitan deo svakodnevice.Meni u spoznaji sebe.Otkrivanju Svetla i Tame na drugačiji način. Jer kao što može doći do pomračenja Sunca ili Meseca...isto tako um može da se pomrači. I čovek kao deo Univerzuma, sam po sebi može biti Svetlo ili Tama.
Koračanjem kroz virtuelni Svet, vrlo sam se približila samim granicama jednog i drugog.

Noć...spava grad. U sobi tišina, sem udaranja jagodicama prstiju po tastaturi i tihe muzike, ne čujem ništa. Napolju mrak, a ja lagano iz realnog sveta korak po korak ulazim u svet virtuelnog. Opirala sam se dugo tome, sada je to deo mog Univerzuma.No, ne u onoj meri u kojoj bi sebe smatrala ovisnikom.
Okolnosti koje su mi život okrenule u totalno drugom pravcu, odvele su me u Tamu. Tešku, bezizlaznu Tamu uma. Gde nema kraja udaranju o zidove bezdana i beznadja.Pokušaj da se stopim u masi ljudi, da kao senka neprimetno hodam i dišem, da životarim, tek da zbrojim još jedan svršen dan reda radi, nije mi pomogao da se dokopam sigurnih koraka u Svetlost. Tonula sam sve dublje.
A onda, otkrila sam gotovo savršen Svet gde ću izbaciti svu lošu energiju, gde ću korak po korak, hodajući Tamom, ne gazeći ničijim stopama dopreti do sebe. Virtuelnim svetom sam krenula ni malo ne prezajući da zagrebem u tamnu stranu uma.
Sa svojih deset prstiju povlačila sam poteze, lagano izlazeći iz pomračenosti i bezumlja. Razum se lagano vraćao , iskra po iskra Svetlosti, uz svaki virtuelni korak.Počela sam da pišem poeziju, da svoju dušu istačem u jednom dahu. U virtuelnom , neopipljivom svetu, bez mirisa.Bez dodira.Hodala po mraku, sama, tumarala, udarala o mnoge bedeme. Na momente zaslepljena Svetlošću ovozemaljskog Sveta, pitala se , da li je svet iza one strane monitora deo mene ili ja deo njega. I da li sam ja Zvezda u sazveždjima u koje sam zalutala tražeći Svetlost ?
Pišući, čistila sam dušu, otvarala sebi vidike,vraćala sam se k sebi. A nije li baš to, koračanje ka sebi, ka spoznaji , koračanje kroz nepoznati taman svet? Nije li to put ka cilju, put ka Svetlosti na kraju tunela?
Da...na kraju tunela...Dakle...još mnogo koraka treba da načinim kroz tamnu stranu sveta, još mnogo staza kroz mrak da prodjem da bi dotakla Svetlost .

I nije me strah svoje Tamne strane koju često u pesmama ispoljavam. Nije me strah gneva, besa, mržnje, ogorčenosti...Jer putujem samospoznajom...Prosvetljenjem dan za danom...I znam da ću jednom biti srećna, nasmejana, staložena, poletna...Jer uvek koračajući do cilja iskri zrak, Zvezda vodilja kao putokaz...I ceo vek, dok postojimo prepliću se Svetlo i Tama Univerzuma, uma...
Moji virtuelni koraci kroz Svet, pomogli su mi da spoznam u sebi tamnu stranu koja i nije ništa drugo do sigurna putanja ka Svetlosti na kraju tunela...

Najda M.

SVETLOST I TAMA -I(LI) MOJA DVA LICA

Uokvirena i sputana u ovdašnjem vremenu i prostoru, tražim nove staze, putokaze sasvim različite od dosadašnjih. Ne baš zadovoljna likom koji vidim u ogledalu,pokušavam da prodrem još dublje u sebe. Ispod kože, do kostiju, do srži...Da upoznam najdublje i najskrivenije delove svoje ličnosti. Nevidljive, neopipljive...Svesna, da moram okrenuti ledja sadašnjosti i zakoračiti u neko drugo vreme i prostor upotpunjujem svoj poriv za traganjem smelošću da porinem duboko u bezdane uma. Ivica od razuma do ludila, tako je tanka...Bedem izmedju svesnog i nesvesnog, ruši se jednim potezom...VOLJOM!
Od Svetla do Tame...po nekad samo jedan korak vodi ...od Tame do Svetla...milje i milje teških staza punih trnja, kamenja, uznemirenih okeana...Od mene zavisi kuda i kako ću do sebe...Ako želim...stići ću jednom...
Vode me razmišljanja, vuku daljine, i često tragajući za sobom pobegnem od sebe...ali vratim se...SVETLOST koja je u meni, previše zrači, do vriska...A nije vreme za obznanu, niti tren za mahanje pobedničkom zastavom.Moje JA mora da se umiri.Traži sene da se utiša...Da iz TAME obitava tiho, da sebe stvara u senkama, pod okriljem nenametljive mesečine i tišine noći.
Vetrovi me gone, jer i sama sam vetar...plahovit, nemiran i nepredvidljiv. Menjam pravce kretanja , okrećem Svet prema sebi...Vreme je da se malo stišam...Da pronadjem mali deo Univerzuma, samo moj.U kom ću se stopiti u senkama sebe same. Da pomirim u sebi deo Svetla i Tame...na ravne časti...Hodaću tako neprimetna sigurnijim koracima do sebe.Tipkaću prstima po tastaturi u virtuelnom svetu, od kog mnogi prezaju...jer nije stvaran...A stvaran je onoliko kolko ga pustimo u sebe...Opipljiv onoliko koliko ga približimo svojim osećajima ...Ja ga osećam kao deo mene jer u njemu reči u čaroliju pretvaram. Da li će ta čarolija dosegnuti i do drugih...zavisi koliko razumeju igru senki u meni samoj, koliko me pronadju na putu izmedju Svetla i Tame, Jave i Sna...Ja sam tu...lagano postajem svoja i ničija ...Dajem sebe onoliko koliko mogu i želim...Drugi neka me uzmu koliko im trebam...Daću se cela ili ću otići negde u mrak...KLJUČ do mog bića je u SPOZNAJI...
Pronašla sam  svoj deo Sveta i tragam i dalje, i tragaću dok me ima.Jer čovek nije živ ako se skupi u školjku i ćuti.Vrlo vešto tragam putevima Tame, snova, maštanja...Jedino iluziju krotim i sputavam koliko mogu.Jer iluzija otrovom postaje ako u naviku predje.Gubim sebe kad upadnem u iluzorni mrak.Upadnem u bezdan.Um mi se pomrači.Ne znam ko sam..Trudim se...Maštam, sanjam..iluziju puštam do granice, dalje ne...Neka je tu u rezervi, kad klonem, da se pridignem.Ptica sam osećam po nekad. Krilima se razmašem, uhvatim vetar.Čovek može sve ...samo treba da želi ,da sebe spozna i voli...
Negde izmedju SVETLA i TAME ...JAVE i SNA imam svoj SVET.Gradim ga sama.Od realno opipljivog do virtuelnog ...putanjom Beskraja. Držim ga tu na dlanovima kao ludi sjajni dijamant...moju Zvezdu vodilju na putu do sebe...

Najda M.

p.s. Čitati uz Pink Floyd - Shine On You Crazy Diamond

PRELAMANJE SVETLA U TAMU ( SNA U JAVU ) i OBRATNO

Dan...Ako svoje misli usredsredimo samo na odbrojavanje prolaznosti vremena, utrošićemo mnogo energije bespotrebno, ne saznavši ništa novo i ništa što već ne znamo odavno: dan, čas, minut, sekunda, tren je jedne velike misije prolaznosti u Univerzumu.
Čovek kao umno biće, prilagodjava se na različite načine vremenu i prostoru, na opipljiv i neopipljiv način. Stvarno i imaginarno. Od nas zavisi kakve i koliko jake će biti granice izmedju stvarnosti i imaginacije.Pogrešna, a česta postavka u samoj psihologiji, pa i filozofiji je da je čovek koji je sklon imaginarnom lutanju kroz Univerzum po malo ,,lud,, , za neke i ,,totalno lud,,....
Ja...kao jedinka, smatram sebe sa tog stanovišta vrlo luckastom i nedorečenom osobom. Jer, ne smatram sebe živom, niti vrednom istog tog života, ako Svet ne posmatram kroz prelom Svetlosti i Tame, odmosno Jave i Snova...u krajnjoj liniji ..Stvarnosti i Imaginacije...
Tražeći često moduse za stišavanje svojih neraspoloženja, ili tačnije rečeno, čudesnih raspoloženja od euforične sreće do beznadja ...lutam od svetlosti ka mraku , od Tame ka Suncu, od sna do Jave i obrnuto.
Vrlo često, a mnogi pozitivnim smatraju samo Sunce , zrake, Svetlo...ja odlazim u Tamu...tamu sna...koji sanjam budna, prelamajući u sebi samoj oštre zrake koji me zavaravaju u svoj svojoj iluzornoj blještavilosti...Okrećem se tada senkama snova pod Mesečinom, Snohvatica, u skitaljkama od 100 milja...neumorna u traganju, nepresušna u inspiraciji da otkrijem u sebi nešto novo...spoznavajući Svet .Prepuštam se snovima, trenu vremena koji može da traje koliko trepnem da otvorim kapke i vidim svoju Zvezdu...ili dovoljno dugo da odsanjam san, još jedan u nizu koji će me izvući iz mraka uma , kada tonem u svoje boli i tuge...
Od kada sanjam...okrećem makar delić Sveta prema sebi...provlačim se kroz prizmu...Na momente
potpunog osećaja da sam ja ono što prelama Svetlost u Tamu...Javu u San...I onda...imam moć gotovo kao kraljica...A možda sam samo uspela da u trenu sna prelomim Svetlo i Tamu u savršenstvo sivih oblačaka kojima plutam  i javu u san...onakav kakav želim da dosanjam...
Luckasto, zar ne ?

Najda M.