АЛТЕРНАТИВА

САБРАН У ОГАЊ СРЦА

Иза префикса нај, стоји бољи ил' гори
Средина је овде тек да се гоји
На сваком нивоу свести још једна несвест чека
... Од створа до човека
Господе подигни ме на онај ниво свести
Где студени и врућине немају власт да уде
Где радости и патњи разбијено огледало буде
Где духови злобе под ногама ваздух уједају бесно
Вертикала укида лево и десно
А богаташи немају да плате рачун
Који испостваи време
Где бестелесни не пазаримо креме и парфеме
Женски атрибути занеме Јер их нема
Ево пружам се рукама обема
Из пета сабран у огањ срца
Отвори врата,послушај куцам.[/color]

ГЛЕДАМ

Гледам како плитак мир стиже дављенике у плићаку
На површини нестварно углачаног сјаја
Равница без конца потања у мраку
Ни узлета нема ни очаја.

Гледам синове прељубе како славе
Одсечене главе ко пехаре накрећу
Ја једнодневно створење
Ноћ још коју преживећу на срећу
У оази поезије на непостојећем броју.

Гледам ужурбане велможе
Хабају чизме од ђавоље коже
Са славља на славље
Говорећи глачам искрено узглавље

Гледам знојем робља расте рајски врт
Власника живота од крви и меса
Устрчалу гледам прерушену смрт
Где дрско поткрада Бога за чудеса.

УЧИНИ

Учини да ноћ нестане ми с прага
Да двеста чувара уснију на стражи
Из костију док ми искрада се влага
Кад нико не гледа Ти тад припомажи.

Учини да сунце зенице рашири
Вода да попрска корито живота
СвеМиром дубоким немире помири
У човека врати, одбеглог у скота.

Учини ме вишим од саблазних речи
Са врата одуни дах ми мучитеља
Гонитељу злобном путеве препречи
Да суботним миром запева недеља.

Учини да вранци олакну на ваги
У дубини грла узапти све крике
Оних што их клаше вољени и драги
У победу трубом зови победнике.

МОЈ СВЕТ ПРОДАДОШЕ

Мој свет продадоше лакоми
Својим мегаломанским жељама
Несравњеним с моћима
Заваљени по фотељама и несвањивим ноћима
Болесним сујетама и личностима узаним
Вештом руком зауздани
И упрегнути у огромни точак профита
Капљу од среће попут сталактита
Окренути наглавачке
Посматрају свет из мртве тачке
Додворавањима и лажима међусобним
Прећуткивањима узајамним уцењених мана
Поткрадају један другог притворно злобни
Грабежом грабе са свих страна
Мој свет продадоше курве профитерске
Политиканске радодајке, каријеристи
Непрецизни снајперисти, учењаци
Одлични ђаци и понављачи
Радници на црно и паразити у њиховом зноју
Старци што и данас помињу буђаву проју
И други светски рат, рођена сестра и брат
Отац и мајка, тетке, тече и стрине
И они што тепају сине, а мрзе до пакла
Изумрле цивилизације и нове хибридне нације
Галофак генерације, децентрализације,
Индустријализације, уједињене нације,
Медитације, полицијске рације,
Хуманитарне донације, намети и дације,
Порези на безбрачне, безубе и ружне
На меланхоличне, да разбијем риму,
На лето, јесен и зиму, осеку и плиму
И ако прескочих још које злости
Нек ми министар финансија опрости.
Мој свет купише светски богаташи
Рокфелери и други фелери, распрснути гелери,
Тексашки нафташи и њихове млађане жене,
Они што пуштају лавове у арене
Да се забаве пуштањем крви
Наоко црви ал' у срцу звери,
Болесници од депресије и маније
Велики режисери, мултинационалне компаније,
Потенцијалне самоубице и масовне убице,
Произвођачи ратова и мировњаци,
Истраживачи сатанских дубина, вилењаци,
Статисти у главним ролама
Сексуално образовање по канцеларијама и школама,
Лопови и њихови телохранитељи,
Професионални нападачи и бранитељи,
Медиокритети и остали пропалитети
У сопственој сенци угодно заваљени
Живи награђивани, слављени и хваљени,
Посвећеници у најдубље тајне људске душе
Алхемичари, масони и њихове потркуше.

ЗАЛУТАО

Залутао човек негде у стомаку
Па молитве диже проји и кајмаку
Да му пут покажу до среће у свету
А он ће по путу да сипа вегету.

Да избегне неко ново сагубљење
Садиће крај пута реново корење
Бог са неба гледа па се чудом чуди
Пут им стално цртам ал' губе се људи.

Ја им дадох битност, део своје части
А они задригли, даве се у масти
Зато ћу им дати ужегнутог уља
Да клечећи моле пред зрном пасуља

Удављене сармом скуваћу у паклу
Док јабуку гризу прасету умаклу
Задригле у месу сумпором ћу пећи
Да сви буду реш, репови прасећи
Да се сваки својим преждрењима кити
Кад је хтео телом а не духом бити.

СВЕТИ ОЧЕ СИМЕОНЕ

Свети оче Симеоне на небеси који јеси
Са небеским Царем вечним, вас у сјају лица Христа
Лозо Божја с чијих зрна крилата нам расту деца
Синове нас, своје види, некад Царске данас робље
Па облаке гневно стреси, размилело буди гробље
Види дворе порушене и оџаке угушене
Види њиве затрњене и будале окруњене
Србе твоје расрбљене под злим игом погрбљене
Види ујме и придавке, разграктале слепе чавке
Види тмушу, чамотињу, опет Бога где распињу
Одроди и издајице, готовани братубице
Види жедне, види гладне и лагане и варане
Коленима од издаје у просјаке изгуране.

СВЕМОГУЋСТВО

Свемогућство Твоје вером ме покреће
И диже ме изнад среће и несреће
Утехе ми шаљеш од Твога престола
Узносиш ме изнад ужитка и бола.

Смрћу својом моју смрт си усмртио
Црну змију греха на крсту убио
Васкрсењем вечни живот ми донео
И на небу с десне стране Оца сео.

Од Оца ми шаљеш Духа Истинога
Да слободан будем и победим злога
Издижеш ми поглед над светском потребом
И слабости моје подупиреш небом.

Ако са мном Бог је, против мене ко ће
Не бојим се силних ни мноштва гласноће
У мојој је руци и нож и погача
И блаженство вечно и вечна ломача.

МОЈ СВЕТ

Мој свет је на пустом меридијану
Где брат не може да се нађе
Док небо тегли празне лађе
И тек по неко сањиво око
Узврати искром сунчаном дану
И изнова клоне испразним током.

Мој свет своје јунаке веша
О чивилук на најнижем прагу свести
Не желећи да бедну улогу леша
Разазна преосталим делићем ума
Бира искључиво веселе вести
Док држи леву страну друма.

КРСТОВИ СЕ САДЕ КО ДРВЕЋЕ

Сав ми живот у тражење стао
Санак пусти на нијансу спао
Дал због греха, громогласног смеха
Моја вика остаде без еха.

У ћутању свет се изгубио
У незнању убицу љубио
А истине на крстове кити
Треба јести и весео бити.

Па крстови ничу поред пута
Да претекну истину док лута
И да сите забави распеће
Крстови се саде ко дрвеће.

ЗНАЈУЋИ ДА ЧОВЕК ЈЕСТЕ

Знајући да човек јесте оно што у себи носи
А не оно што језиком у даљ и вис преузноси
Усудих се да запитам има л' за нас јоште хлеба
Кад род људски гордо сруши творевине светог неба.

Ко у срцу гује носи тај не може не гмизати
Човека ће тај за пету кад не види угризати
Ако гуја златна буде он ће злату робовати
Тај ће увек лако људе испод цене злата дати.

Ако гуја лења буде па из срца не исходи
Газда слуга биће сањив и на земљи и на води.
Ако гуја буде блудна поскок какав или шарка
Говориће умиљато ал ће миље бити варка.

У ЧАСТ СРБСКОГ СВЕТИТЕЉА

У част србског светитеља чудотворца Николаја
Завет дајем чисте свести не с присиле и очаја
Да из мога пера неће изаћ више ништа прозно
Јер све прозно даде дрво од познања оно грозно.

Са дрвета мог у Рају јешће онај ко победи
А живота дрво слатко само Божји песник следи
Ово вино са Небеса не претварај ти у бозу
Духом Божјим Богу пиши лукавом остави прозу.

Кад ти језик огањ пече свете Божје благодати
То ти љубав Божја јавља види брата како пати
Ајде крени у зверове кроз циркуске те арене
Међ лавове ступај смело ја те носим а ти мене.

Божја земља, Божја вода и Дух Божји и Бог хода
С творевином себе меси Творац вечни са Небеси
Зар не рекох Богови сте за мал сишли са Небеса
Нисте врећа закрпљена костију и људског меса.

ЛУДИ И МУДРИ

Приликом злом нагнан обратих се пре три дана,
Верној браћи многославној чуварима Божјих рана.
Борцима за веру свету предану нам од Господа
Обратих се текстом једним да ме братство борби дода.

Зид ћутања испречи се међу наше душе братске
Као бетон армирани што квартове дели градске
Благо време сипи тече прво јутро прво вече
Затим друго за њим треће.

Ајд још једном да покушам како чекам дан је трећи
Нестрпљене притисло ме као самар магарећи.
Обратих се снисходљиво ко што ваља мањи већем
Што не дознах даном првим да бар познам у том трећем.

Човек прост, сам, написах им, недостојан сваке части
Одговор ми браћо дајте а не славу и почасти.
Драга браћа брзом поштом одговор ми хитро шаљу
Нисам први што им судим да земаљском служе краљу.

Нит помислих нит изустих то шти ми се спочитава
Зло с језика не испустих ако јесам ево глава.
Још рекоше браћа драга текст што послах дуг да беше
Да молише Бога, врага да значење текста реше.

И сад ево шта ме чуди
Све учени мудри људи што се каже паметари
Напамет што знају књиге и Нов Завет ко и Стари
Књижевници од заната а не празне главе неке
Па зар они што им главе пуне као библиотеке
Луду просту не схватају
Ко да луди не говоре с људима но с псима лају.

Тај текст спорни што написах није плод мог бритког ума
Јер одавно ја одбацих бедну раскош свог разума.
Да појасним ево има тринест пуних већ година
Како разум свој одбацих да ме више не заводи.

Тринест года дугих има неразумно по људима
Како живим на оштрици, светских мука у слободи
Ко што казах на оштрици где пустињско сунце греје
Трица свакој људској трици подсмех сваком ком се смеје.

Лудо Христа заволевши предадох му све на вољу,
Жену децу и све своје ако треба нек нас кољу.
Немам плате ни дневнице осим Бога ништа немам.
Паметар од света нисам нит се за тај посо спремам.

Ни рођендан своје деце напамет ја не бих знао
А некмоли датум какав што је свету штогод дао.
Ни саборе ни ратове не учио нит сазнао
Тако да се може рећи будала сам баш остао.

Будаластог сад ме чуди
Да врлински ови људи
Многомудри, многославни паметари од памети
У стању да нису били једну луду разумети.

Док будале чиста срца разумеше ово штиво
Зар мудрацу где ум смета будали је разумљиво
Хвалим Оца неба земље који бира без зла душе
Па их шаље јадне луде да мудраце светске руше.

НЕ БЕРЕ СЕ СМОКВА С ТРЊА

Два се крила размахала, крила орла великога
У пустињу ужарену носе верну љубу Бога
Змија гадна отров бљује, звер прождире и зверује
Свет се у злу ваља, лежи у пустињу верна бежи.

Апостоле и пророке заменише паметари
Богмладенца у пустињу изгна исти закон стари
Кад те свет изгуби грешног имо си се родит рашта
Ледним умом човек суди а Бог топлим срцем прашта.

Праведнима Спас не треба, Господ благи грешне зове
Да се кају, сакрушују па их диже у синове
Праведници врли горди што грешнике мрске гоне
Безљубавни безрадосни ко цимбали празни звоне.

Суза Христа Божјег Сина свегрешног ме злог умива
Мутну реку душе грешне бистри вода Божја Жива
Крв ми грехом оцрњена судбу тешку исписала
Крв пречиста Сина Божјег од зле судбе окупала.

Часним Крстом част се стиче а не виком многих грла
С ћутљивима Бог говори језичави служе чула
Не бере се смоква с трња нит грозд сластан са купине
Премудрост је дар страдања Ти је делиш Божји Сине.

НАШИ

Наши логори немају жицу
Наши џелати немају пушке
Наше појаве зов за убицу
Наша су лица некима њушке
Наши животи се и не крећу
Наш је застој у покрету
Нама су мртви утулили свећу
Наши су још гробови у свету
Наше је стање опадање
Нас очекује пропадање
Наша перспектива тишина гроба
Наше је спокојно сневање роба
Нама се дани губе у ноћи
Наша незнања и немоћи
Наша риба од репа смрди
Наша држава нама суди
Наша је туга узрок среће
Наше је мало улов за веће
Наша је срећа на власти наши
Наше су цркве и оченаши
Наше је све ал ми нисмо наши.

КРИВ САМ ШТО САМ СРБИН

Крив сам: Што се зовем Радован,
Шо сам жив и што сам Србин
Што Вас има хиљаду а ја сам сам
Што ми чукундед представи душу с турског коца
Прадеда паде од бугарског бајонета
А деду Хрват из Сиска уби
Крив сам што ме сећање служи и што то знам.

Крив сам што ми оца на вешала дигоше Немци и обесише
У Крагујевцу код Бојаџића млина
За време другог светског рата и Адолфа канцелара
А имао је двадесет седам година, ни дан више
Крив сам што имам четри ћерке и једног сина
И што верујем у Христа јединог цара..

Крив сам што ми у грудима куца срце топло, живо
Што њиме живим, волим и мрзим, не трајем трговином
Крив сам што сећањем предвиђам, оптужен за око урокљиво
Што славим славу и колач преливам вином.

Крив сам што на шамар добијен образ окренем други
На трећи напуним пушку и браним људску част
Крив сам што по цичи зими кад су часови тмуше дуги
Марићевића јаругу сањам а на њу с неба силази власт.

Крив сам што су ми Држава и Црква на земљи и на небу
Озидане каменом и душама светим
Крив што намерника сваког огрејах на топлом хлебу
Крив што заборавих да злу треба да се светим.

НАДМОЋНИ ЦВЕТ



Ти цвете надмоћни од два мириса

Тобом мирише прогнани врт

Ти брате по лику увелих ириса

Од мириса два што миришу смрт



Испит савести, вере, дани су ти

Ноћи чежња за светом даљином

Срдачни уздах ко ће ти чути

Сем тајновидца над нигдином.



Ти цвете надмоћни у немоћи

Миришеш светом под срамотом

Учини раздање и пораз ноћи

Мириши души свакој животом.

ПОСЛАНИК



Иди, буди проклет да ратујеш рат

Дајем ти мач духа с њим и благодат

Прими и штит вере и сумњу што трује

Уз јагњећу кротост и хитрину гује.



Разделих ти разум да крајности вага

Царство сиромаха и скривена блага

Кад рашириш руке и кад будеш вођен

Рећи ћу да умреш стари новим рођен.



Чинићу да чиниш и речи и дела

Да подижеш ватру из хладног пепела

Волећу да волиш, да за љубав страдаш

Стајаћу да стојиш, падаћу кад падаш.

ЖАР ПТИЦА



Духом свезан ја ништавило

Претурам трезан пијано правило

Од злобне мрзости љубав ми већа

Чело ми зари милости свећа.



Културне масе уз таламбасе

Призивљу крв на децу и на се

Небо се стеже поганим кругом

Земља се клета не љуби с дугом.



Поносом јачим од глади и жеђи

Тврдињом вере до печене глеђи

Пребирам речи живота пуне

Ноћ ме заводи а дан ме куне.



Певаш у мени ја Твој сам писар

Свештеник вечни и времни клисар

Жар птица света кроз сва столећа

Од пећине скромне све до распећа.

СВЕТУ ОКО НОГУ



Из центра света и срдаца људи

Првим у последњег Бог кроз време сишо

Отказа му свет пуномоћ да суди

Још му оста власт над сунцем и кишом.



По ратишту иде броји своје мртве

Понеког из канџи смрти, тек уграби

Избрани његови у свету су жртве

Љубљени његови у свету су слаби.



Никад не заноћи у раскошном дворцу

Одмор у затвору нађе и лудници

Што је презир свету то је мило Творцу

Који сузе брише, њој јавној блудници.



Потлачене воли жали њих што тлаче

И једни и други мила су му чеда

Радосни га неће па с тужнима плаче

На радосне исто, сажаљиво гледа.



Бог не воли нећу а воли не могу

Свемоћ му се строши у људском свехтењу

Зато се сад свету мота око ногу

Надиђе га светски човек по чувењу.

РАСПЕТ





Између каладонта и сапуна

Између зрна шећера и соли

Крстом политичара и тајкуна

Распетог, свака кост ме боли



У гомили очију што не виде

У гомили ушију што не чују

Крв капље мукло дланови бриде

Клинце кроз шаке док ми кују.



Између главе у клонућу

Између бити сит и пити

Свој дух Оцу узвинућу

Не хтедућ имати а хдетућ бити.

КАДЕ СЕ УМЕТНОСТ ПОДА


Кад се уметност пода за слушкињу политике

Плаћени дувачи надувавају човечије рибице у китове

Кажипрсти на дежурству показују криви правац

Док прав труне у ћоравом сокаку

Народи се народ и укрди

Невиђен изумре човек

Ветрови луди угасе свету лампу

Дани се у ноћи преметну

А ноћи у векове.

ЗАТОЧНИК СВЕТЛОГ ЛИКА



У слободи све до крика

Дух се тесни кроз песника

Кротак, смирен кроти чула

Док одзвања братска хула.



Кад се песник храни маном

Ником знаном, тајном храном

Језик орган људског срца

Електриком засветлуца.



Ван трпезе и оргије

Тело себе једе пије

Умерено, не до сита

Тек док кост се не прочита.



Брат је многом боља храна

Него тајна слатка мана

Ал не храна за песника

Заточника светлог лика.

ПЕСНИКОВ ВАПАЈ



Удели Господе

Коју мрву, суву

Песницима оним

Којима се између глади и пуног тањира

Испречи песничка лира.

Који не пишу за световну славу

Него, Теби служе пркосећи свету

На тањиру своју проносећи главу,

Ти им буди глава, не дај их у штету.



Саклони Господе,

Оне што Ти Дух телима проносе

Што Ти реч излази кроз њихова уста

Вером их облачи, обувај их босе,

Осени им муњом три сабрана прста.



Спаси од прогона,

Оне што језике излише у звона,

Па звоне да буде униле и снене

Своју, моћну руку на њих бедне спусти

Вечитим их миром Свемирни закрсти

Све њих, слуге Твоје, па задњег и мене.



Не живи човек о самоме хлебу

И на земљи док смо висимо о небу

Истина коју преумише многи

Не дај да гладују песници убоги

Што истину ову сећању приводе

Нахрани их Силни и напој их воде.

ГЛАСОНОША



Господе Христе гласодршче моћни

Смилуј се на грешног гласоношу свога

Земљу да разбудим Твој сирак немоћни

Песмом из слободе и слављењем Бога.



Чини да се гласим у Анђелском хору

Пред престолом вечним и на људском збору

Да с песничким јатом гласоноша јасних

Ударам на ад пун зверова страсних.



Анђеле сабрате у помоћ притеци

Кад нереч притисне ти ми реч дореци

Јер чему ми име да се зовем песник

Ако сабрат нисам твој и благовесник.

ЧЕК, ЧЕК, ДОЗВОЛИ



Не, није ми намера да се допаднем и удварам

Познао сам нешто жена за време лудости своје

Откривањем скривеног срце и ум сад смарам

Од спокоја далек расут у неспокоје.



Али пази, још их има што ми старо пробуде зло

И онда оно немирно игра и тражи да се рече

Под табанима врелим засврби немирно тло

Ко те пита што сунце на запад леже а слази вече.



Чек, чек, дозволи, свему има време кад јесте и није штета

Прошао сам телом од зла до горег и још и даље

Ма проклет сам знам да ме зло мучи и решета

И да ми непријатељ слаткише с горчином шаље.

ПОКЛОНИХ СЕ



Путем клецам духом пренемогнут

Оптерећен под теретом погнут

Ништа теглим пола века више

Свако псето на мене кидише

Светлости се стуба придржавам

Грешим страсно па грех окајавам

Напред назад под теретом климам

Ништа немам а опет све имам

Свет на мене гадљив је углавном

Што му брке не гладим огавном

Шта ћу куд ћу кад крешем на прву

Свете врли прости грешном црву

Пола века дакле младост прође

Зарудело сад ми киси грожђе

За овакве оста грожђе суво

Што га не бих под креветом чуво

Четри ветра у мени се сретну

Па на гору кушања ме метну

Куд ћу шта ћу грешан шта још могу

Поклоних се ал Господу Богу.

КО СВИ МОЈИ



Педесет година хватам за нож

Да не прођем ко сви моји

Стигне ме по неки маљ,

Онако, тек да ме пробуди

Зато, кад ми се спава, ја бдим

Одремам опрезно на једно око

Видим добро и кад не гледам

Уши ми ко радари лове звуке

Једне ноћи умало не умрех

У један дан трипут се разочарах

Кад кажем не ваља, не верује нико

Док они поверују мени добро

Ил сам ранио ил каснио

Углавном никад не стиго на време

Кад ми се плакало смех био у моди

Чуварно живећи живот сам потрошио

Нит видео, нит прошао, гладне ми очи

Ко курјаци завијају за женским месом

Пун болова кроз свет се испровлачих

Све више личим на покојног оца
Образи ми жути на земљу миришу.

НОВО ВИНО



Накитих се новим вином

Па огрнут помрчином

Кретох паљен ватром крви

Тишина се баш разлила

Па се као море љуља

А у мени неки црви

Од вина ми кипи сила

Па ме ноћни мир баш жуља

Мир и немир куд ћу шта ћу

Пету своју уједаћу

Сав у ватри и грозници

Окрећем се по улици

Кад ме један амор вински

Зажди стрелом баш истински

Крвари ми плећка лева

Ал ми снага одолева

Док не приђе ближе мени

Анђел женски измољени

Месец скочи са низина

Па се просу месечина

У речитост новог вина

Ноћ се скупи у тренуће

Ево ту је и свануће

А ми тешко опијени

Анђел и ја загрљени.

ЈА ТЕ НЕЋУ



Ја те нећу ал те срце хоће

Ти си моје забрањено воће

Ја те нећу жељи се отимам

Ал те увек у подсвести имам

Ја те нећу ко злочин убица

Ал ми глава пуна твог је лица

Ја те нећу ко пијанац пиће

Ја те нећу као гурман иће

Ја те нећу пече ме твој смех

Ја те нећу хоће те мој грех

Ја те нећу али ја те морам

Тебе ради у греху гоморам.

Ја те нећу свесно се отимам

А по ноћи ја те у сан примам

Тама ноћна кад ми очи склопи

Твоја подсвест са мојом се стопи.

ТЕБЕ ДА НИЈЕ


Тебе да није сан би ми изгубио смисао

Јалове би зевале године као излози празни

Младалачких бих се клонио жеља и свету мрео

У сенци тишине нечујно сасвим бих дисао

Изгубљени злочинац затечен у праведној казни

Што ништа од живота па ни сам живот не би хтео.



Тебе да није благословених ових болова

Ни било не би у вече рано кад време није

Ни дозива безгласних ових из душине последње тајне

Минута тешких ових сливених свих од олова

Не би ни било само тебе да није

Али без тебе не би било топлине ове сјајне.



Тебе да није и ја бих био ко сви моји вршњаци

Загледан у свој наопаки свет слутње и бриге

Година невешто скривених у џинс гардеробу

Али у мојој крви вриште немирни ђаци

Што занесени тобом поцепаше школске књиге

Па скачу по мом телу као по тесном гробу.



Тебе да није и старост би ми на врата

Спустила кофер сумора што из даљине слутих

Па бих се у сутоне оловне земљан са сунцем гасио

Мртав за огњени сјај страсно облисталог злата

И опојни мирис цветова ових младићки жутих

У немиру не бих сад лутао махнит да бих се скрасио.

ЈАЧАМ



Јачам од мучких удараца вечери

У тушини сакупљам капи

Самоће просуте преко прага

Слушам цвркут досаде

Из испражњених очију птица

Трајем у нестанцима вишедневним

У затуреним годинама.

ВИДИОЦИ



Видиоци невиђени друмују пропетих мисли

Заглушени буком аутомобила, веселом песмом

Промину страни и далеки досуђеним даном

Тек кад им ветар кораке распе

Зазвоне им речи над уснулом хордом

Рађају се за живот што гробом почиње

у причи и успомени

Прхнувши у невидљиво постају видни

тумачима речи

Горе премештане вером

Мотре их највишом стеном забоденом у небо

Низ коју по некад сиђу у нечији сан

Векови их носе за со глини размешеној собом

Певају их речи у чаурама ветра на све четири стране света

Етеричним рукама крсно дозивају

Нерођену браћу до паса зароњену у облаке

Дозивају у светла небесна јата.

УБОГА РЕЧ



Убога реч

Некад беше у Бога

И Бог беше Реч

Шта ти то раде Речи

Светлост свету не треба, каже свет

И раскрсти с њом

Михаило велики кнеже

Помагај не часи

Онај кога ти с неба свали

Продаје за душу хлеб

Љути се цури му време

Зато нагони у трк.

ЧАШОМ ДУХА НАЗДРАВИМ



Чашом духа наздравим

Клечећи облак додирнем

Лудоме луд се начиним

Глувоме шапћем ил вичем

Иста ми била залуда

Нигде ми плода ни труда.

ЗЕМЉА



Покојници марширају животима

Лица тамна, ослепела, охладнела

Земља света земљу тела преотима

Пуна земље уста земље огладнела.



Земљана се тела вију душе мртве

Сахрањене у жељама недостижним

Сви џелати заробљени телом жртве

Загледају земљу, оком земље, оком брижним.



Срце земље пулсом земље откуцава

Земља вене зачепила до пуцања

Мртвац сања, месечари а не спава

Снове земље ноћну мору и надања.

ПСОГЛАВА СРЕЋА



Сигурност роба од колевке до гроба

Тамницу зида последњег доба

Ризик слободе слабине боде

Пустиња врела ниоткуд воде.



Где беше стена, камен од угла

Пустиња дуга земља округла

У хладу, свезан, преврће дроб

Псоглавом срећом збринути роб.

НА ДЕСЕТ ДУШИНИХ ЖИЦА



Десет громада слогова звучних

Нек звоне Силни у Твоју славу

Да ад задрхти стубови тучни

Кад му се строше у сумпор лаву

Блажен је човек за леђа који

Гомилу стави безбожног већа

Гласношћу злу празнину што доји

На путу грешном куд трне свећа

Блажен је који законом Божјим

Дању и ноћу светлицу пали

Пустињу једе опасан кожјим

Каишем истине и Творца хвали

Уз извор вода листа се пење

Успева рад му плодом занесе

У своје време заврца зрењем

Звоњавом речи му занебесе

Слово с почетка књиге живота

Кључем од лозе откључај двери

Ризнице речи вишњих благота

Обилно саспи сваком по вери

Столицу кужних обиђох кругом

Ветровој плеви земљиног лица

Не бејах чланом већа ни другом

Слављах те песмом са десет жица.

ЛЕСТВИЦЕ

СТРАДАЛНИЦЕ



Од невоље до невоље

Кроз сатанско минско поље

Кроз коприве ко кроз смиље

Разазнајем облик збиље.



Осуђени владар света

Осуди ме већ распета

Да умирем пола века

Без пуцња и без одјека.



У лествице страдалнице

Поразмених све улице

Од страдања до страдања

Све кроз веру и надања.

ТЕЖАК ВЕНАЦ АЛ ЈЕ ВОЋЕ СЛАТКО



Отежале гране полегле од рода

Плаве се ко небо да Рудником хода

Крај казана биће славних прошлих дела

Затрвених моба и давних посела.



Из првенца твога окасни слобода

Па речитост грми успаваног рода

Развеже се језик па слободно збори

Препечена прошлост венама жубори.



Мученице љуте мученике спаси

Да се жишка српска мучки не угаси

Радовањем љутим тужним нам помози

Док нас не заврте туђински вртлози.



Закрвавих сузним очима од мука

Гласније бих режо него чопор вука

Да разбудим племе моје небуђено

Часни Крст носити нама је суђено.

СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА



Заспао Танаско, Шумадија спава

На Опленцу спава одсечена глава

У пупољку спава успавана ранка

Српска се изува нога из опанка.



Устанички барјак у сећању спава

Над главом вијори европска застава

Гологлаве звезде бацају шајкаче

Подмеће се Србин да га преиначе.



Под мерицом српска песма утихњава

Језика свезаног ћирилица спава

И питање спава дал смо или нисмо

Од кад нам Латини прописаше писмо.



Историја вредно живот прештампава

Камен се граничник извалио спава

Народни војници служе светском миру

Уместо на коњу јашу на кромпиру.



У Благовештењу глуво звоно спава

Из гробова светих проникнула трава

Све спава сем смрти ледне увек будне

Што Србаља чете проређује грдне.



Топот коња дивљих припитомљен спава

На рамену спава нека туђа глава

Утуљене лампе савест тврдо спава

Вучји чопор стиже спаваћивог брава.



Божја воља спава у Вољавчи свето

Мир јој не омета Србиње распето

И молитва спава у срцу камену

Док Голготи ступа с крстом на рамену.



На спавању смрт уснулог узима

Света ватра спава у заперку дима

Мимо смрти ледне све мртвилом спава

Под шљивовим стаблом на хиљаде глава.

КРАДУ МИ



Краду ми село, фабрику, пругу

Нуде ми страх, безнађе, тугу

Краду ми кућу, колевку, славу

Нуде ми ропство, азил за главу

Краду ми претке, ћерчице, синка

Нуде ми лице које је кринка

Краду ми савест, правду, поштење

Нуде ми смрт, убиство, мрење

Краду ми ко сам, шта сам и где сам

Нуде да дају, нисам ил јесам

И док се питам зар још постојим

Краду ми земљу на којој стојим.

ИЗБОРИ



Изађи и заокружи свог убицу

Осујети могућу изборну крађу

Логори више немају жицу

Модерни џелати убијају глађу.

Изабери оног са лакшом руком

С већим калибром, оштријом камом

Оног са бољом препоруком

Оног у оку са гушћом тамом.

Изабери оног што масније лаже

Што више мртвих на души носи

Да мртва нам тела на могиле слаже

У небо кад кренемо голи и боси.

Тек имена ради

Нема мене, украли ми мога
Лепог лика од невиних зрака
Сва је куга из једног брлога
Огледала полупа ми лака
Дал да пушком по истину креснем
До на гору да четујем часно
Да укрешем у хајдучкој крви
Кремен грома у везане несне
У злотвора да припуцам први
Хајдук беше Божје чедо ласно
Свет се јадан брани тероризма
Ко то влада над тржиштем рада
Јал на рате јали на камате
Распињу те на крст мили брате
Теби плате само једно парче
Око репа врти се магарче
Док он једри по грашци ти зноја
Лебац гоји, здравија је проја
Масноћа се добија од меса
Једи лукац бели, црни, пресан
Трећом сменом излечићеш несан
Фабрику ти дигне па је сруши
На кредите каматицу вргне
Притисцима на рате те гуши
Док ти ланац око врата тргне
Продај земљу и брата што копа
Па привенчај лопова и попа
Вегни коња где газда нареди
Тражи петак под крилашцем среди
Теби даће отимањем њима
У порезу даће ти слободу
Динар плати а десетак кради
Све жеднике навешће на воду
Да се никад не досете глади
Овај глобус цеди рука иста
Европа је вазда стара дроља
Што породи сина антихриста
Ко скакавац да тамани поља
Песму пиши стиховима љуби
Зашто беле испљувати зуби
Буди песник тек имена ради
Раји лопов а помагач влади.


Уклета истина
Истина увек уклета
Био песник ил четник
Тек смрт ти отвори врата
За то време велика имена
Носе ко на модној ревији
Људи мали и велике хуље
Пристале на прописане норме
Жваћу у сласт плодове времена
Пијуцкају заносна пића
Вуку за нос наивне
Штипкају за гузове лепшу половину света
Жеднима замене места ватре и воде
Мало их пеку, мало их кале
А увек их добро исмеју
Готово као себе саме.


Мета у стрељани
Свлачигаће народњега тела
Развезују чворину учкура
На грабуљи прсте згушњавају
Око себе обрћу се кругом
Гледам, причам, тон ми искључују
Рад слободе мисли посну храну
Са слободном птицом у сласт кљуцам
Да ми нису подељени дани
Да висим ко мета у стрељани
Да устанем да на њих запуцам.


ГЛЕ ИЗГНАНОГ
Од кривице до кривице
На дежурству кривих кружим
Док ноћ гаси репатице
Певам да се не растужим.

На врлетној овој стени
На векове ноћ прилегне
Сви сањиви уморени
Смрт чекамо да нас стегне.

До свитања век ил пола
Дуговеки дочекаће ?
Они краћи с више бола
У по ноћи попадаће.

На обзорју шта ли сија
Двовековну тмушу стреса
Гле изгнаног Артемија
Христос диже у небеса.

Све гоњено за њим греди
И све болно жељно лека
Све скрајнуто за њим следи
Ступа човек до човека..


КУД БЕЗ ИДЕАЛА
Ура, ура, ура
Свет карикатура
У ширину расте
Загнојене красте.

Повуци потегни
У јарам упрегни
У глобалну вучу
У безбожну тучу.

Кад пробијеш љуску
Јајета и шлема
Кад надмудриш гуску
Видиш да те нема.

Променљиве слике
Мењају гледаче
Губитнике о час
У тал преиначе.

Два века те нема
Ни мртав ни жив
Ко миш испод шлема
На дежурству крив.

Чизма ти по лицу
Утискује шару
Бегом у ситницу
Служиш господару.

Ко те то окреће
Ти луткино дете
Од среће до среће
Ко ти омчу плете.

Слобода је пала
Како је подићи
Куд без идеала
Кроз мрклине стићи.


ОД МЕТКА ДО ХЛЕБА
Притвор, претрес, рација
Још се не спроводи
За сад окупација
Траје у слободи.

Жиг, легитимација
Број што корак веже
То тек окупација
Оков попритеже.

Сто за једног јастреба
Удружених нација
Од метка до хлеба
Тече окупација.


РАСПЕТ ДРАЖА РОД БОЖЈИ ЦЕЛИВА
На водама пред престоним градом
Где се Сава милује са Адом
Срце гори а стеже се усна
Ту где сврши издаја се гнусна.
Савезници у злу и безбоштву
Невидљиви устрашеном мноштву
Тамом скрити ископаше раку
Да траг утру српскоме јунаку.
У строј стали сатанини жреци
Издајнички запрашташе меци
Распет Дража род Божји целива
Из тела се оте душа жива.
Ко се плаши живога јунака
Он се плаши и јуначког гроба
Под завесом деценијског мрака
Чичу крије црвена ругоба.
Ал ко светлост под мерицу скрити
Кад ће светлост себе објавити
Петокрако кћери Синан паше
Ко ће скрити српске вечиташе.

ВИТЕЗОВИ СВЕТОГ РАТА
Свети Срби витезови Крста
Ваша вера и воља не суста
Кад вам племе паде под власт зверу
Знасте, то је казна за неверу.
Слободни се у ланце не дасте
Ватром вере маче исковасте
Па на јуриш у бојишта славна
Равне горе и Косова равна.
Крста Часног Свети јуришници
За слободу златну устаници
Ви некрсту дадосте расплату
У времену у вечитом рату.
Мачем миру повратисте сладост
Истину и правду Божју радост
Рат за светост Завет је од Бога
Кад се љубав попљује од злога.


НЕ ЈА НИСАМ ПЕСНИК
Не, ја нисам песник
Проповедник ја сам Христа распетог
У грозници ватре лудост сам од Бога
Што лудилом бунца како хоће Бог
Болесник, не песник.
Болник од свих болезања света
Ја срећан нисам све док има тужних
И нисам сит све док гладних има
Ја јесам уклета лепота ружних
И ватра расплаканог дима.
Не, ја, то ватра у мени пати
Јер ја сам болник, болестима вичан
Ја грешни слуга благодати
Од свих друкчији и свима сличан.
На благодатном огњу печем свој стих
Па су ми речи ко муњина деца
Хришћански бол у мени је тих
Људском слуху нечујан јеца.
Године су моје све трнови венци
Дани ми љуте живе ране
Од сунца заклоњен у земљиној сенци
Унакрст прођох све апсане
Пакао прекрстих уздуж и попреко
Свакоме ближњи од свих далеко.
Нејак сам, ништа у прах што се мрви
Последњи кроз ког се огласи Први
У туђинском мору, на усамљеној хриди
На водама многим покиданог сидра
Око ми сузно од виђеног бриди
Од руку и ногу испреда се хидра.
Водом се разливам хоризонтом модрим
Ватра ме у стуб лучезарни диже
Све даљи од себе себи ступам ближе
Усидрим у крв превремени лет
Необјашњив свету да објасним свет.
Не, ја нисам песник
То васкршња ватра хоће да се каже
Устајалој води што нигдином броди
И псима од сламе спали ноћне страже
И разгуба змију што пету уходи.
Дахом уста својих језиком од ватре
На буђење зовем оне који снатре
Чворове морнарске уклетога брода
Развезујем мушки под јецајем рода.




КАО БОГ
Стара змија властодршце гања
Да уберу с дрвета познања
Та што сваког прелашћује створа
Никад сишла са високих гора
У тренућу све земаљске сласти
Предочава жеднику за власти
С крова света поглед у даљ блуди
Видом чара шаптом слуху нуди
Кроз тишину мазни шапат звони
Све је твоје само се поклони
Све је твоје власник свега буди
Ко богови исти сте ви људи...
Чародејством гада проклетога
Доби народ новог као бога
На колена пред кушача клече
За власт земну неба се одрече.


ЈАОЈ МЕНИ
Јаој мени непотребној нози
Не виде ме моји као бози
Јаој мени у ватру ме туре
Па се смеју, мени сузе цуре.
Јаој мени јаој мојих јада
Зар да мучим кад ме трн пробада
Вапим јадан да се слух тим згрози
Ал не чују моји као бози.
Јаој мени и јаој и куку
Како ногу да мењам у руку
Нога носи а рука се вози
Ал не чују моји као бози.
Јаој мени ножурди у калу
Ја под столом руке на асталу
Точе чаше вина што се скрози
Ал не виде моји као бози.
Јаој мени у ципели тесној
Јаој лева шта ћеш ми на десној
Запертлана у незгодној пози
Ал не виде моји као бози.
Јаој мени што ме камен жуља
И милује коприва жаруља
Јаој мени непотребној нози
Не чују ме моји као бози.


ПОСТАСМО ГОСПОДА

Постасмо господа ми до јуче браћа
Јутрос геџа крено возом из Сталаћа
Сав накркан луком румен и задриго
Господин на штајгу београдску стиго.
Слобода, једнакост, правда, ренесанса
И престона рупа Последња нам шанса
Исте ноћне даме жбире шибицаре
На две равни врте и за друге паре.
Ром шибицу ваља у Пицином парку
Профа врти пуну ал за страну марку
На вишем нивоу под разменом знања
Тече процес људског фалсификовања.
Ентузијазам тежак хиљаде еврића
Затрпава људске рупе без покрића
Кривопуће шири по Србији мреже
Мртве душе ћуте гладна тела реже.
За проданом душом прода се и дупе
Да га страни купци фирцају и крпе
Ал ко рећи марви жедној туђе крви
Да ће задњи бити јебан ко и први


Моба

Моба у српском шљивару
Сјатио се васцели свет
Да помогне господину Вуку
Да омлати дрво живота
Једни се до самог врха веру
Уз стубе од издаје и млате
Други поскакују са земље
Ниже да омлате гране
Ко шљиве падају главе српске
Млатачи дуги саблажњавајући
Истину бију по прстима
Попушта петељка људска
Пун шљивар глава
Тридесет хиљада глава
Колико казана ракије
У паклу се испече
Колико демона
У пијанству посрће.


Зуби из његовог меса

Мој народ једу зуби из његовог меса никли
Покварени мали црни на велико парче свикли
Мој народ једу гузице из фотеља
Гомиле згрчене страсти и незрелих жеља
Мој народ једу властита лажљива уста
Заборав на чело навучен и поноћ густа
Мој народ једе змија под дрветом познања
Почасти нечасном, ленте и одликовања
Мој народ једе глупост са свих страна
Без права на починак и једног јединог дана
Мој народ једу касапи у овчијој кожи
Рибари зли пастири одметници Божији
Мој народ кроз живот хода вером а не знањем
Зар чудо је пто га јуде с леђа сустижу клањем
И што му од вере праве личне трговине на мало
И само Богу швала што нас је још остало.


У рату и миру

Вуци стадо черече уснулом пастиру
Србија се убија у рату и миру.
Жртва жива свагдашња на сатанском пиру
На зубалу једнако и вуку и жбиру.
Сеча главу сустиже у рату и миру
Србин српски прилеже брату под секиру.
Пробадана иглама што у дах продиру
Нерођена дечица у мајци умиру.
Белокужне немани фетусе прождиру
С муком Србин рађа се у рату и миру.
Живе мете покретне гнусном егзирциру
Смрт пресреће неспремне у рату и миру.


Не дај Боже

Не дај Боже Ти вечни и први
Да се сложе око наше крви
Ум им такни, почетку свих ствари
Да се гложе у бесу и јари
Ћуди змијској изукрштај зубе
Да се никад више не пољубе
Властодршке умножи им жеље
Да их злоба воденицом меље
Окрени их сваког према себи
Да се никад умирили не би
Наври страшћу људске охолице
Лакомости притегни им жице
Засврби им длане преко мере
Један другом да рикну ко звере
Разум смути злој содомској лози
Да посрћу у слепој наркози
Озлоби их Боже Ти једини
Нек им кости лете по прашини
Мач њин њином срцу Ти окрени
Нек падају црни озверени
Лакомац нек јури среброљупца
Обоје нек стигну душегупца
Правомрзном по правди измери
Нек се требе зле адове звери
Међу собом нек се гоне страшни
Завидљиви горди раскалашни
Неправедни безбожног нек вреба
Док се сатру одметници неба.
Да ми нишчи са дна устанемо
Да мал душом живом оданемо


Србин у Србији

Хвала Богу кад још има
Међу овим нељудима
Живога човека
Ни убијен ни расељен
Ни покрштен
На капији новог века
Стоји Србин у Србији
Ни насмејан ни намрштен
Семе живо Светог Саве
Од убице усправнији
Живог срца светле главе.

Хвала Богу од искона
Кад кроз вреву Вавилона
Србин дише и мирише
Макар и на прсте бројан
Испод шљиве сам спокојан
По прашини прстом пише
Док га сложно каменују
Ударају по њем пљују
Сви исправни по њем кривом
Два камена док га мељу
Две секире док га дељу
Он шапуће Богу живом.

Из сна страшног зре се јава
Трза га из заборава
Већ виђено по сто пута
Не дај Боже да убију
Србље снено и Србију
Шапће лица забринута.
Не дај Боже сад јауче
Мучитељи да нас муче
Више него што смо дужни
Сажали се драги Боже
Са небеса руку пружи
Не гади се што смо кужни
Смилуј се на кости коже
Дуг и недуг све раздужи
Свемилосни прости Боже.

Алтернатива сна

У пауковој мрежи масовне културе
Ко мушица умире народ
Млатипаре сиђу с власти
Тек жени да замрсе косе
Транзиција, прохибиција памети
Вавилонске распеване фрулице
Звижде кроз труле пршљенове
Кријумчарим мисли небеснице
Док се око мене
У тоталној анестезији
Обавља ампутација
Негангреозних удова колективног тела
Руља служи буљи у плишаној фотељи
Подједнако као и својој
Дебљају се људи од јуче
Око контејнера гомила све већа
И потрошени знају да троше
Сан једина алтернатива буднима
Сањам и стварам контуре бољег света.


Седам офанзива

Офанзива седам на крст јуришаше
Кад срушише нас поставише наше
Хаубица грува свлачи и изува
Остасмо без леба пожелевши крува
Друштвени редари деца шумских страсти
И под земљу сишли опет су на власти
Отац с дугом поче да син презадужи
У дужничко ропство унук нас испружи
Од себе све даљи у кући туђини
Зупчаник смо рђав у светској машини.


Тврдујем и висим

Док ко лутка висим окачен о клину
Као мета служим крвнику Каину
Тврдоглавост чува и главу и душу
Мекшу час омлате као оскорушу
Кад глава на телу није украс леп
С лакоћом се тело претвори у реп
Репом маше свако и наши и њини
Зато тврдуј главом и сам је не скини.


Да нам мање звече

Оборимо закон и устав у блато
Покупимо робље на просуто злато
Порушимо међе и цркву на брду
На трон мудријашки поставимо луду.

Из себе далеко изјуримо трком
Језиком речено обришимо руком
Везујмо у бодље немирну слободу
Избушимо рупе на пропетом броду.

У чекрке руке а душе на куке
Од јутра до мрака гушимо јауке
Простиримо поноћ исцурелим видом
И дах оградимо непробојним зидом.

Док вртешка врти литанију смрти
Поцрнели прст по тиквини мути
У веселу песму уденимо бриге
Да нам мање звече ђавоље вериге.


Па ти гране орају

Бога моли а Бога распиње
Жељи служи спасењу се нада
Под јорганом узгаја звериње
Гада мази товаром помада.

Осам сати Христови џелати
У морање узаптили руке
Браћа ретким множини небрати
Цвркут гласом лаж дену у звуке.

Испод жига несавест се кези
Срце леди насмехнута поза
Врагуј враже ђаволе не лези
Чак до неба џикља Содом лоза.

Гоморају зато што морају
Мртвим ходом кроз мртвају тијо
Па ти гране чепају орају
Па ти срце чупају Србијо.


Ако си бољи

Тешко теби ако си бољи
Сам се обеси, упуцај, закољи.
Ако си лепши, згоднији, јачи
Стрељачку мету на груди окачи.
Ако искочиш из општих међа
Зачућеш пуцањ, ноћу и с леђа.
Ако се духом винеш високо
Попићеш метак у слепо око.
Зато се снизи, прођи без буке
Не дај да тобом прљају руке.


Пех

Изрод продаје род
Капетан потапа брод
Окови скраћују ход
Небо потреса свод.
Блудник испија блуд
Уста шапућу куд
Доцни ли доцни суд
Срце окива студ.
Јутро прекрива пех
Снопове везује грех
Убоги плаћају цех
Лампу утуљује смех.


Крштење

Крштавам се у Христову смрт
Умирем собом у свету
Умирем светом у себи
Умирем собом у себи
Крштен у Христову смрт
Ван зидина градских изгнан
Презрен, од свих одбачен
Васкрсавам Христом у себи
Да живим собом у Христу
Изнад зидина градских
Изнад мржње света
У Христовој слави да кличем
Слободан Ава Оче.


Шумадија

Вавилон седи на водама многим
Лепеница тече да замаже очи
Звер се приближава јадним и убогим
Да им језик у крв још врућу умочи.
Са Авале зулумћари кад навале
Све што кичму има да у јаму свале
Усправи се човек од сувишка бола
Престоница за ноћ постане Топола.


Теби се може

Отац Син и Дух што ствара
Три су лица једног Цара
Три образа једне бити
Триблаженог ткања нити
Христе Царе, Христе Боже
Зови Србе да се сложе.
Душе Свети што исходиш
Оцем да се Сином родиш
Времену да битност даш
Помилуј нас, Оче наш
Христе Царе, Христе Боже
Зови Србе да се сложе.
Трисветлосна Тритоплино
Пошљи Оче Духа Сином
Сруши оне што нас руше
Оче, Сине, Свети Душе
Христе Царе, Христе Боже
Зови Србе да се сложе.
Дух и Син од Бога Оца
Прсти вечног Ствараоца
Вајају по земљи глину
Син у Оцу Дух у Сину
Свемогућство Теб се може
Чак и Срби да се сложе.


Устани

Устани убога а царског рода
Устани стој стиже слобода
Устани звездо топлог Балкана
Устани јављај освитак дана.
Устани снена Србијо мати
Па ће те Христос обасјати.
Устани чеда из сна пробуди
Устани од деце да расту људи
Устани Србина поносног нано
Устани хитро а полагано.
Устани снена Србијо мати
Па ће те Христос обасјати.
Устани сило Вељка хајдука
Устани срце војводе Вука
Устани кубуро Вождовог суда
Устани треси шуме и брда.
Устани снена Србијо мати
Па ће те Христос обасјати.
Устани главо Лазара кнеза
Устани млеко српских витеза
Устани деспотство и љубве слово
Устани царство Душаново.
Устани снена Србијо мати
Па ће те Христос обасјати.


Казуј се љубљена

Сабирам у душу честице свемира
Развезујем свезу која ми пут квари
Нестајем у шест жица на гитари
Тишина по мени прстима пребира.
Казуј се љубљена речена суштино
Страсти задње дрхтај отрпех до ништа
У ћут земљу загнах проговори вино
Владалачком Речи из сред светилишта.


Светосавска зубља

Николаје славо Србља
Светосавска ти си зубља
С Повлена кроз небо сину
У Небеску Отаџбину.
Чашу меда што си пио
Ти си жучом ожучио
Да ти дело реч потврди
Да ти конац дело суди.
Србски сине уочени
Падамо пред твоје сени
Ти нам с чела санак скиде
Даде очи које виде.
Неимару ти с висине
Дижеш србске развалине
Литургишеш уз јек звона
Пошљи дванест легина
Војске Свете изабране
Да Савиног Христа бране
Од Ирода и Пилата
Срамних Јуда и небрата.

Макар да се кажем

Не тражим да се питам ал` макар да се кажем
Можда и у мојој глави неко зрнце соли ћути
Од када Христа на прво место ставих, до последњег сиђох
Али зато страствен постадох читач
Књигу живота читам тамо где се пише
Поред мене свакога дана пролазе жива слова
Свачега има ту и јалових и плодних
Неретко изненадим пса, док своју бљувотину лиже
И у знак верности псеће весело репом маше
Или окупану свињу у блату док се ваља
И у сласт стомак чеше док труле јабуке жваће
Видим обљутавелу со по којој ципеле прашњаве газе
И таман да завапим, Боже а шта би са човеком
Кад човек један по рамену ме потапша
И рече где си Рајко.


Уклета истина

Истина увек уклета
Био песник ил четник
Тек смрт ти отвори врата
За то време велика имена
Носе ко на модној ревији
Људи мали и велике хуље
Пристале на прописане норме
Жваћу у сласт плодове времена
Пијуцкају заносна пића
Вуку за нос наивне
Штипкају за гузове лепшу половину света
Жеднима замене места ватре и воде
Мало их пеку мало их кале
А увек их добро исмеју
Готово као себе саме.


Јаворка глава без главе

Једној незаобилазној Јаворки
- службеници једне важне институције
Поред мене пролазе трагови човека
По њима трчкара пас
Еволуција се складно одвија
Реп му је све дужи, ланац све краћи
Глупост воли да се огласи
Макар и туђим гласом
Первертирани морал цеди комарца, камилу гута
Јаворка главо без главе
Срећем те на сваком ћошку главату и обезглављену
Црна рупо мојих надања
Верна псино мојих страдања
Кратко ти досеже ујед
Главато обезглављено чудо
Узалуд се надаш продужетку ланца
Тако црно озверена.


Зле институције

Зле институције у служби добра
Ха, ха, ха!
Сви воле истину ал' паре малко више
Компромис начне кичму даље се распада сама
Зле институције сачињене су од бескичмењака
Који тетошећи дебелој гузици причају о моралу
За активно учешће у злим институцијама
Човек се пре употребе разбије у парампарче
Затим се од тих крхотина сасвим други ствара
По лику и новчанику који му зле институције одреде
Процес Божијег стварања за стварање светско не важи
Свет своје играчке прави да их може растурити
Светска истина ограничена временом
Чека да јој исцури време па да ревидира став
Светско кајање заврши се заменом плачљиве маске
Рупу на савести попуни неко пиво, бенседин
Или чак лицемерна молитва уз обавезан поклон
Пирамида зла зида се у висину и дубину
Тако да јој је врх истовремено и средиште пакла
Зато народ и каже да је правда у бунару
Мишљења сам да зле институције не треба уважавати
Бити послушан Божијем закону највећи је императив човеку.


Негде иза брда

Године односе са згаженим лишћем и жеље и снове
Крв ми се лагано са сутоном мири у јесење вече
А још јуче згазих пољубац у трави под цвастима зове
Што ми још и данас срце ватром стигне сећањем запече.
Пожутела трава, месечина мутна низ стабла се слива
Мук шапуће ветар ишчупаној грани од самрти тише
На прстима прођем испод старих снова, сета се разлива
Успомени вапим заборавом плани, не мучи ме више.
Негде иза брда са салвама сунца смех ти одјекује
Звонак и тајанствен лако ме узноси духом што лепрша
Помами се снага под навалом крви страсти ми забрује
Затрепере жице из младости давне заталаса душа.
У облаку лица јата тајни скривам и комадић сунца
Прегажено срце у грудима шапће с прочитаном тајном
Раскрснице тесне раскрчујем варком утехом бегунца
Несуђену срећу неопрезан губим занет онокрајно.
Кораке ми патња растеже до неба слуђеном атому
Зар ми младост ломна откинула крила у прикрајку ћутим
Застајем у месту, скупљам задњу снагу да позајмим грому
Протрчало време не враћа се никад губитак свуд слутим.
Негде иза брда са салвама сунца смех ти одјекује
Звонак и тајанствен лако ме узноси духом што лепрша
Помами се снага под навалом крви страсти ми забрује
Затрепере жице из младости давне заталаса душа.
Чедност једне зоре под прозором њеним растргоше вуци
Јата црних птица кљуцају ми снове док са липом жутим
Самоћа ми друштво од кад слага живот и браћа хајдуци
Затворен у песму пред отетим сутра сећањима путим.
Тешку сетну маглу у дну душе скривам остарели јатак
Докони се чуде док самоћу љубим уздрхталом усном
Иза хладног зида зажелим се сунца дах слободе кратак
Живот ми се сав изненада збио у промашај згусно.
Негде иза брда под салвама сунца смех ти одјекује
Звонак и тајанствен лако ме узноси духом што лепрша
Помами се снага под навалом крви страсти ми забрује
Затрепере жице из младости давне заталаса душа.

.


Песник

Не играј се речима и не нагли са стихом
Ако ниси раскрстио са собом
Песник није птичица која навијена цврчи
Песник је она лампа коју би сви да утуле
Ако ниси саздан од самоубилачких нагона
Не покушавај постати песник
Ако ниси преживео и надживео себе
Мани се ћорава посла, јер песма неће лажова
Ако зазиреш да кажеш да цар има козје уши
Да је лутка председника смешна
Да је демократија лаж
Немој да глумиш песника
Јер песник не гледа ко је ко
Ако не можеш да изговориш јавно
Да у овом Мефистовом луткарском театру
Који се зове свет, лутке успешних краду
Убијају, суде за мито
Не лажи самог себе називајући се песником.


Драма без краја

Вечности врутак попрска росу
Од земље ваја главу и косу
Глинени лутак земљом се просу
Кад Божји дашак струјну у носу
Поскочи лутак роди се син
Адам првенац једе га сплин
Да ми је једна жена за друштво
Тврдоћи мојој нежност мекуштво
Помисли Адам па заспа тврдо
Из сна га трже најлепше чудо
Жена пред њим лепа до бола
Адам је гледа сад нисам пола
Ал змија гадна по врту пуже
Плодове глади мирише руже
У жену гледа па мазно каза
Ово је дрво познања стаза
Једи са њега и храни мужа
Божанска знања то дрво пружа
Послуша змију женица хола
Загризе врисну па ја сам гола
И тако поче драма без краја
Између жене и између раја.


ДЕМОНТАЖА

Од како те сврстах у категорују злих мисли
Одузео сам ти шифру за улазак у моје снове
Испразни ти се и батерија даљинског управљача
Којом си ме обртала двосмерном силом греха
Ради очувања мирног сна и чисте савести
Бејах принуђен да те демонтирам.


DOWNLOAD

Пишем. Слике које добијам прослеђујем даље.
Ко је набавио
download примиће их ко није одбациће их.
Овде треба ум који има мудрост.
А ми имамо ум Христов.


НЕКАД, ДОК ПОСРТАХ

Некад, док посртах пијанством саплитан
Од Свих бејах цењен, поздрављан и питан
Пијанство ми беше кључ за многа врата
Те постадох врстан кључар од заната.

Некад, док у Свима сравњивах се собом
Не проводих дане обикољен злобом
И жене ме луђе волеше под гасом
Уз кикот, на кварно, пригушеним гласом.

Кафана ми беше као радна соба
Политичка бина из пијаног доба
Пијанство ми беше за Све улазница
Кад свој лик пронађох остах без Свих лица
Откад се на пут отрежњења дадох
Са видика Многих нагло недостадох.


ИСПИЈАМ ЧАШУ

Испијам чашу геноцида
У интими породичног круга
Опасан студени дрхтавог зида
Небрата проданог друга.

Твој жезал правде Господе згази
Окатих слепац слуђено стадо
Под Твојим прагом змија се плази
Несрећних тргује јадом.


СТИЋИ И УТЕЋИ

На прозору девојчица млада
Гледа звезду док уз бљесак пада
Хитро жељу замислила врелу
Румен стидак разли се по телу
Овај свет је једно дупло голо
Уздах злобе и махнито коло
Лево десно ал' никад у мету
Световњаци машају по свету
Предводници земни чудотворци
Грме речју ал' излећу ћорци
Дуги прсти појурили жеље
Па копају шанац од фотеље
Свако свога надређеног гледа
Кад гузицом глави заповеда
Сложна војска зинулих дупета
У сласт жваће и зиме и лета
Подне мрси удворица куси
А репати тек по ноћи бруси
Род се тањи корен му се кида
Преварени с покраденим рида
Крст се кити гробови се тове
Легије се коте ђаволове
Дупе главу по тартару вуче
Нит да грмне нит да зајауче
Сви хајдуци сахрањени живи
Данак дрско граби нечастиви
Ко је кадар стићи и утећи
Би подрвгнут двогубој несрећи
Великаши увек иста фела
Мртвог духа, гладница дебела.


КАИНОВА

Кад образ огулимо са човека
Истерамо савест ван из ума
Плутаће духа лажљивог река
Земља ће бити зверска шума.

Кад из библиотека песника
Преписивачи дах истисну
Ућуткаћемо благовесника
Да гатари Каинови писну.

Кад из Цркве Истину изгнамо
Почистимо правду из суда
Бараби у руке закон кад дамо
Зацариће се Јуда.

Онда ћемо ножеве зависти љуте
У тела братска ко у бачве винске
Завртети ко што се шајтови врте
За наше жеђи страсне каинске
И у сласт исту ко и Каин први
Испићемо пехар Авељеве крви.

Кад протерамо Крст из града
И љубав из одрвенилог срца
Каин ће мржњом да завлада
Над легионом хладног мрца.

Кад раставимо кост од кости
Здухаћима зависти и злобе
У свом и на свом бићемо гости
Које туђини робе и гробе.

Кад омудрају сви лудаци
Миши ко вуци почну да реже
Сав ће нам свет бити у шаци
Мува у замци паукове мреже.

Онда ћемо ножеве зависти љуте
У тела братска ко у бачве винске
Завртети ко што се шајтови врте
За наше жеђи страсне каинске
И у сласт исту ко и Каин први
Испићемо пехар Авељеве крви.

НАМЕШТЕЊЕ

О ненападању
Пакт с ђаволом кад склопиш
То се мир још не зове
Тек кад капитулираш неопозиво

Добијеш намештење у хијерархији смрти
Добијеш и оштру косу
И широким откосима косиш живот
Кад се ознојен зајапуриш
И умарајући друге умориш себе

Уместо косе добићеш кључ
И постати кључар од поверења
Свет је овај тиран тиранину
А камоли души благородној
Али не брини
Нерођени се лако удружују у злу
Само ретки, благородни остају у самоћи
Безуспешно тражећи излаз
Уместо кључа тајни им пролаз покажи

Кроз непрозирни тунел порока
И уживај у својој плати.