kad zivot umre smrt nastavi da zivi

kad umre ti neko drag
tek onda vidis
koliko ti je zivot
prazan
kad nestanu lica
koja volis
tvoje izgubi sjaj
kad krenemo putem
bez povratka
uvek ce ostati neko
iza nas
neko ko ce nas se secati
ako si vredeo za zivota
ni smrt ti nece biti teska
nikad ne zaboravite
one koji odlaze
pre nas
zivot nije vecan
samo su nasa dela vecna
ono sto ostane iza nas
je jedini trag
da smo ikada
postojali
zar su slepi sami u tami
zar je njima tama strasna
ili je nama koji vidimo
tama mnogo
strasnija
mi se samo pravimo
da ne vidimo
ono sto vidimo
slepe pakao ne dotice
njima je svetlost
uvek pred ocima
kad zivot umre
smrt nastavi da zivi

I za poeziju postoji posebno mesto na forumu...

Otvori temu...daj joj naziv koji želiš...i piši pesme...

čekamo...

Evo ti link i za poeziju :

https://poezija.darkbb.com/f2-poezija

Otvori temu u Poeziji na NEW i piši...

tnx nov sam evo s kontao sam kako i gde treba da pisem puno poz iz ns

O.K Shvatamo da si nov ali molim te pogledaj ponekada pp i sta god da ne znas slobodno se obrati moderatorima da ti objasne.Nemoj prozu i poeziju da stavljas zajedno,imas za poeziju poseban kutak.Evo otvoricu ti i prebaciti.Pozdrav

ja bih da sve pisem na jednom mestu ako nije problem siroke su previse ove internet ravnice

Svi pišemo pesme u POEZIJI ...a prozne radove u PROZI....

To je ovde pravilo...

Nikome do sada nije smetalo, pa ne bi trebalo ni tebi da smeta.

Koliko sam samo potrosio reci
da ti nesto kazem a nista ti nisam rekao
koliko sam se puta ponizio i gledao ono
sto ne zelim da vidim
jedna si od onih zena
sto se potrose za jedan dan
jedna od onih koja umire
za to malo slave u muskim rukama
za jednu noc promenices sebe
iz princeze u bludnicu sa ulice
hodaces kurvinim hodom da zavrtis mastu
onih koji ne disu kad prodjes pored njih
prevarices sve tako slatkoreciva
slagaces jer mislis da smo svi mi isti
ti verujes da nema ljubavi izvan kreveta
varas se ako mislis da ljubav moze da se plati
da se uzme tek tako i odbaci ljudsko bice
dok trepnes sve se raspline i nestane
ako u tebi nema nesto vredno zivota
zasto nas zivot ubijas svojim propalim
ti si kao i uvek na granici nemoguceg i moguceg
postanes na trenutke tako umiljata i nezna
da skoro uvek zaboravljam ko si i sta si
porusis iza sebe mostove i zarobis nesrecnika
i svakog onog koji ti poveruje u bajke
u koje ni ti sama ne verujes
onaj koji ljubav plati tesko plati usne koje mu das
one nas lazu cim se otvore cim sa njih pokulja strast
ti ljubis kao Boginja kao ni jedna pre tebe
da me nikad nije ljubila
puna si otrova i neceg ne dokucivog
i tebe su ranili u proslosti i ubili ti veru
mora da si patila zestoko kao i svi mi
izlizani od vremena i od propalih veza
romantike vise nema posadili su cvet
koji ne mirise i prebrzo uvene
kad ga nadju postidi se sebe i nas
i uvene pre nego sto mu pridju
ja nisam kao drugi zeno pokusaj da shvatis
ja sam pored tebe naj gori
vise ne znam pravi put do tebe i do nas
idem zaobilaznicom da duze traje ova patnja
da mi ne nestane iluzija da si moja
samo jos malo nek potraje ova vestacka ljubav
ponekad si kao lutka iz izloga obucena u svilu
ponekad plastika ima vise duse od tebe
ponekad i ta lutka iz izloga trepne ocima
a ti ni ziva ni mrtva bauljas svetom
uklet sam vise ne prezam da pocinim lose
zarad sopstvenih zelja kad tad
i na meni slomice se kola
kad tad oseticu sto i ti sada
bolece me znam ovo sto ti dajem sada
dajem svakoj ruka mi vise nije topla
ne nudim spas samo uzimam i ostavljam
tvoja sam losija kopija kurvo
samo sam beg od samoce oteraj me od sebe
mi smo jedno drugom proklestvo
pokusacu ponovo da ti udjem u glavu
da pokidam niti pokusacu sve da te imam ponovo
tako si dobra tako si dobra zeno za jednu noc
moji te poljupci vezu za stub srama da te pljuju
oni koji te nemaju sve dok ti ne razmazu sminku
pokusacu da od tebe napravim sveticu
jednu bludnicu nacinicu devicom
bices ponovo cista pred Bogom i pred ljudima
za mene si oduvek bila kraljica
ona za koju mac i oganj disu
vredna si svake prolivene krvi
pred tvojim nogama klecali su
oni ne zasiti i ja gresniji od djavola
koji bi da mogu ubio svet da te imam ponovo
za to malo tela sto postelja provrti i ispljune dan
ja dacu sve sto imam cak i samu svetlost u ocima
koja ce nestati ako djavo iz pakla donese plamen
koji gori da se nikad ne ugasi
plamen kojem ni jedna suza prolivena posle
ne moze nista

bila je sama u toj sobi
plakala je danima
niko nije ni znao za nju
da postoji
da dise za mene
da umire za mene
a ja
ja sam je trazio
cuo sam kako me doziva
znao sam da je tu negde
skoro da sam je opipao
da sam je nasao
zadrzao za sebe
strah me je
kad konacno shvatim
da sam nasao sebe
da je ta devojka u sobi
sve samo ne ljubav
ona je zlo koje me obuzima
ona me drzi dalje od tebe
devojka bez imena
moja masta
koja trazi drugu
ali nece tebe da izgubi
ona je samo pozuda
samo je strast
koju mi nismo imali
ti si stvarnost
ne ostavljaj me
zbog nje
samo sam umoran
bezim od nas
ne znam sta me kida
pao sam kraj nje
pustam je
da me zagrli
mracnim prstima
da me uzme u tami
da ljubav nikad ne osetim
da ni ti sutra
ne pozelis da znas
da znas za mene
da sam tu
u toj prokletoj sobi
gde duhovi zive
da bi uzeli iz mene
i to malo tebe
sruseni spomenik iz pakla
jos ima andjela na ramenu
to si ti
andjeo koji me ubija
andjeo koji me uzima
andjeo koji me sahranio

Kisa nad starim novinama
razliva mastilo i necije reci
hodam polako dok niz vrat lije
studenica nebeska puna zivota
budi iz mrtvila grmljavina u daljini
plasi me zvuk koji cujem
svetlost koja prelama i pusta krake
kao neka hobotnica koja hoce plen
gasi u oku ostatke noci
pognute glave koracam sto dalje
dok gledam papir kako se topi
sve sam procitao a nista nisam
nisam shvatio zasto je moralo ovako
da kao stranci disemo nas dvoje
razlivene reci u vodi se dave
ne zelim ovako da pocnem dan
sivilo nagomilano u oblake
nigde nikog na putu za osmeh
opomena za one napolju
da je vreme da se vrate kuci
slucajni prolaznik kao avet
sputan mamurlukom ne vidi nista
prolazi kroz mene kao da sam duh
okrecem se a magla progutala sve
u grlu gorki ukus onaj kad glad vri
kad osecas malaksalost i postajes lak plen
za one poput tebe koja dotuces sve
kad posrces zedan a voda oko tebe
brzo propadas ako je lek otrov
samo da te izbrisem da glava bude cista
da razum ne izgubim kad izgubljen jesam
ispred tvojih vrata krvozdena zver
pas koji cuva ognjiste da se ne ugasi
rezi jer zna da ne zelis da budem tu
da cvilim i molim za to malo sto mi das
tu sam samo da te podsetim
da jos malo razmislis o nama
nemoj da vreme zaustavi hod
da me pustis a u srcu zadrzis
operi od blata obraze
barem ovaj put ne slazi
cak i to malo na uglu usne
moze da bude veliko za nas

nagriza me polako ova monotonija , ovo ruglo dana i noc bez kraja ..sve sto mi voda donese su samo prazne skoljke ...nemam utehu ni mir bez nje a ona to ne vidi,i ova reka kao da je prestala da tece i ovo drvo pored mene se skamenilo i zacutalo...a ona to ne primecuje. jer zauzeta je samnom....vecito kopa po mojim mislima, trazi nesto kao da zeli da sazna i da vidi svet u mojoj glavi...a taj svet, je zatvoren za poglede ...zatvoren za uljeze...taj svet je samo moj i ne dam ga nikome....napolju vreme je jedina promena, bauljam putem od blata...trazim izlaz iz ove more koja se pretvorila u glib iz kojeg mi je sve teze da izadjem sam..ona mi ne pomaze ni malo... ponovo je zaspala sama....budan cekam dan da me sahrani, da mi zatvori oci....san mi uvek dodje onda kad zivot krene ulicom....zamenio sam dan za noc...zamenio sam srecu sa nesrecom...ponirem u prazninu smrznute ljubavi,previse je otupela strast u nama a tu je... ispred nas ,kad god ispruzimo ruke osetim je kako pulsira kao moje vene prepune krvi...ali ,neki djavo je u nama.... nesto mracno i kolebljivo....kuda krenuti kad misli odlutaju.... kuda sada kad je zaspala....kako da probudim ljubav u nama a da ne probudim djavola

rodjen za tebe sad kraj nje
htela si da pomutis da osujetis ono
sto je na dlanu zapisano
nije sve samo za tebe
nisi ti centar sveta
ti si neko ko se igra
sa sudbinama onih koji te vole
sada je kasno da se menjam
da ti pruzim kao nekad
volim te jos uvek
ali ljubav ponekad nema veze
sa nama
samo imamo lazan osecaj
da je to onaj pravi
kada dusa nabuja u nadi
da je zivot vise od maste
da ga zivimo zajedno
a ustvari sve je razdvojeno
na kraju price zatvori se knjiga
ostanu samo korice
jedan naslov sad tako stran
bacis kofer u stranu
opsujes sebi u bradu
nakupi se sve ako nemas nista
ako razocarenje krene po zlu
ako ne znas da pustis kad krene
da se rusi sve
ako te povuce ponos
izgubices jos vise
ako izgubis sebe
niko ti ne treba

voz nije ni krenuo
sa stanice
a vec sam znao
da ne odlazi
ide samo da pokupi stvari
da snove podeli samnom
sreca je imati nju kraj sebe
sa njom krenuti dalje
sve sto sam u masti slikao
na njeno platno sam preneo
samo iza njenog prozora
ne vidim ptice selice
ide da se vrati
da u moju kucu
donese toplinu
da kraj vecnog ognjista
sedimo i stvaramo
da kad vreme dodje
da kosa posedi
pomilujem drago lice
ljubav ce i tada blistati
i imati isti oblik srca
samo zelim miran san
da uz miris kafe krene dan
znam da sam dobro odabrao
da nisam pogresio
kad sam njoj dao kljuc
od mog srca
od moje duse
od moje kuce
koja dugo nije imala dim
voz nije ni krenuo
a ja sam vec cekao
da ponesem kofere
u nas dom da uplovi
da bude moja luka
a ja njeno sidro

izmedju neba i zemlje
postoji jedan svet
drugaciji od naseg
tamo su mi misli
daleko od kuce
ali ja nisam od onih
koji dizu ruku na sebe
ja imam srce od kamena
dusu ne otvorenu
sto me vise lomis
vise me ima na gomili
sto me vise delis
vise sam njen
cekam cudo da se dogodi
da iz stene potece voda
da iz oka krene nada
ali ne vredi
kad nemam snage
rusim se sa losim kartama
dizem se kao ptica
sa olovom u grudima
ubijena zivi
jer ne zeli da prizna
da je kraj
tako i mi
sve manje imamo
sve vise se delimo
ono sto je moje
sada je tvoje
ostavi mi samo jedno
ostavi mi malo
da ti ne bude mnogo
i kad krenes
kreni lagano
da ne cujem
da mislim da si tu
kreni tiho
da mislim
da se dalje
budim sa tobom

Bila si samo obican putnik

praznog voza u zoru

samo zena u telu koje stari

i dok drugi jos spavaju

ti si budna i sanjas

grlis jutro promrzlim prstima

dok na grudi privijas moju sliku

umesto decjeg glasa

umesto suze imas kamen

umesto duse imas tamu

znas da necu doci

da te niko nece cekati

da si sama

kao sto si oduvek

i bila

ali nada u nama

ne prestaje da se nada

treba ziveti sa onim u sebi

kad dodje vreme po nas

nemoj se predati zaboravu

pamti umesto mene

one drage trenutke

koji su vecnost za nas

prvi koji poklekne

ne mora da padne prvi

naj teze je ustati

kad si u blatu

a svi mi

smo barem jednom

bili tamo

treba voleti

i kada ljubavi nema

svako u nama nosi bol

neku muku ne izlecivu

svako ima razlog

da se bori pa i ti

ponekad i neka laz

probudi osmehe

ali covek je sam za sebe

pretesko breme

tesko je ici istim korakom

ako trag ne vidis

kad znas da je gotovo

da je prekasno

inat tera svoje

ako zudis za necim

sto je za tebe ne vidiljivo

ne opipljivo

a na dohvat srca

i dalje ne verujes istini

urezano je nozem

moje ime na tvojoj ruci

da oziljak ima ime

tvoje ime bi nosio

bili smo samo iskra

ona kad upalis cigaru

onaj zar koji nastane

kad prislonis usne

kad ljubis i prestanes

jer ne znas razlog

jer je bilo pogresno

samo smo se nasli

na istom putu

sa istom sudbinom

sada su nam zivoti vraceni

ali pecat ostaje

pa ipak prija i ta zelja

u nama

da se sretnemo ponovo

da se ponovi greh

koji je sve samo

ne greh

makar na trenutak

da zaboravimo stvarnost

ali stvarnost je igra sudbine

volece te neko drugi

volece te i kad mene

ne bude bilo

imaj vere u bolje

u lepse

samo istraj jer sta drugo

zar jos nesto

moze da ti pokvari dan

noc

ostavi za nas

da se u tami pokrijemo sami

a sami

nikad necemo biti

samo to necemo biti

ti i ja

pisem za one poput tebe
koji traze a nikad ne nadju
jer ne znaju sta
i gde da traze
pisem za one koji veruju
a ne veruju
za one koji mogu a ne mogu
da sakriju svoje tajne
pa ih dele samnom
a ja cutim
duboko zakopan da ne odam
poslednju tajnu
tajnu zivota
mozes da zivis vecno
mozes sve
ali jedno ne mozes
da umres sama
treba ti neko
neko za kraj
da znas da si umela
da zavedes
da sacuvas od drugih
da dotaknes oblak
i tu jednu zvezdu
koju niko ne vidi
osim nas
pisem zbog zaborava
da ne zaboravim
da odem a da nisi sve cula
sto sam imao da ti kazem
toliko sam te ljubio
da sam previse cutao
plasim se da odem
plasim se da ne znas sve
koliko sam te samo voleo
koliko te volim
to moze samo onaj
koji ljubav nikad nije imao
da razume kad mu se dogodi
onaj koji iza sebe ima
slomljena srca
to moze da bude znak
za nas

Usla je u moj zivot kao senka , a sada sam ja njoj to isto..pratim je dok prica..svetluca mi pred ocima..kradem od nje po koju noc a dan ...docekam sam...imam je na trenutke.a nemam je vecnost....tu je pa ode , nesto sapne i nestane...a ja joj se i dalje nadam a nada je kurva...a ja izgleda volim kurvu...ceo zivot se kurvam sa svojom sudbinom.. i verujem da ako nada postoji zivot postaje moja crkva.....sa njom se osecam drugacije..gubim se u njenim ocima.. a u njenim ocima suze..ali te suze me ne doticu, ne place zbog mene.. znam da je vratila film na neke dane..kad je imala nesto...sa nekim..kad je zamislila zivot koji svako od nas zeli a na kraju mu se on srusi pred noge kao pesak ispod cipele...i zavuce joj se u kosulju da je grebe dok se ne opere sa necijim rukama...plakala je a nije suzu pustila..samo se za momenat prepustila osecanjima..tada sam video u njoj zenu koja nije zaboravila da je samo zena...koja prste skrsi u tisini sobe koja prozor nema...a ja...umesto da je zadrzim kao da je pustam da ode...da me ostavi kao i druge...koje su me lagale..da je ljubav prisutna..ne zelim bol u njenoj dusi..ne zelim da me pamti po zlu..ali to me i sputava da joj kazem...da prevalim reci preko usne, ono sto i ona zeli... da cuje kao i ja...ali ja to ne mogu..jer me sa tim usnama ljubi..mozda sam joj ja samo drag i drugaciji ..neko nov ,sa novom pricom..neko sa strane...tek da se nadjem kao uteha u teskim vremenima..isti smo ja i ona...polako otkrivamo ono sto inace ,nebi rekli svakome...kao da zelimo da nas ljubomora zblizi...da li cemo otici dalje ili cemo jos malo ....tapkati u mestu..ja to ne znam..ali znam...da se ljubi prokleto dobro

otkucaj srca u grudima
znak da ziv umirem sa snom
tvoja kosa u potkrovlju
na mom ramenu rasuta kao zivot
kog ne zivim koji mi ne treba
sad kad si sisla niz stepenice
dole gde su svi isti kao ti
sami sebi dovoljni
vec dugo trazim mir
nesto da rasteretim ove misli
neku da me povede u raj
okucaji srca u grudima
sve tisi kao slutnja
znak da mrtav hodam ulicom
tek pokosena trava
ima miris nase postelje
nikako da ne stane taj osecaj
kad volis i izgubis
kad ispadne iz ruku a imas je
mislis da imas je
a vise nikad nemas je
dole na uglu cekacu jos malo
ako se predomislis
ako pozelis san i toplu rec
ako pozelis usne
koje nikog ne ljube
koje samo tebe zele
koje ispucaju kad nemaju
zasta da se bude

napusten grad za ljude,ulice mrtve koracaju umesto mene.daleko mi je sve pa spustam ruke kraj sebe..umoran sedam na klupu..skripi drvo pod tezinom moje duse..gledam u dunav ni on se ne pomera sve je mrtvo sve je prokleto..ljudi prolaze bez pogleda..mladi par se ljubi na drugoj klupi i ne zna..da ce ljubav nestati jednog dana i da ce i njih zameniti neko na istom mestu..mladic je zagrlio i preko nje pogledao u mene starog.. kao da zeli da mi kaze..tvoje je proslo na mene je red..ali ja sam mlad, srce mi jos kuca ali vise nemam vremena da promenim zivot..pustio sam godine niz vodu previse sam trazio odgovor za ljubav koju sam imao...sada sam sam sebi suvisan i potrosen cekic koji je previse dugo udarao u nakovanj..cekam da me vreme izbrise i da moje ime nestane..a ona..tu je..negde..ista joj je koza iste su joj bore bas kao i ove na meni...jos uvek trazi ono sto nikada vise nece naci jer nije umela da se poigra sa emocijama nije umela da kaze ono sto misli..uvek je slutila i trazila nevolju i sada je nasla nju u nesreci.. koja je ubila i mene i nju..kako je sve tako zamrseno i komlikovano a izgledalo mi je tako jednostavno voleti..bas kao sto se deca igraju na ulici ,tako sam se i ja igrao sa njom ..ali ljubav je cudna stvar..uvek se izmigolji ispod ruke..nekako nestane cim bacis sumlju u njeno krilo..gledam u grad koji prolazi kraj mene kao da sam ja kuca a on covek..nebo je uvek isto.nista se menja osim nas...koji smo ljubav izbrisali  i zauvek zatvorili u svet koji smo stvorili dok smo mastali da ce nam ljubav biti kraj