U svetlosti tame

Скрићу песму иза ћутања,
иза речи које не треба изговорити,
иза речи које не треба написати.
Скрићу песму иза додира,
јер тада речи не требају,
јер тада врхови прстију речи исписују.
Скрићу песму иза усана,
јер уснама ћу те љубити,
када ноћ прозоре дана затвори.
Скрићу песму у плавети воде,
у плавети неба,
нек у хладном ваздуху тмине,
скривена реч на бедрима ти остане.
Сакрићу песму иза сећања,
да моја само буде,
нема као реч неизговорена,
нема као реч ненаписана,
у додиру и пољупцу теби тек,
у ноћи остављена.

USNULA LEPOTICE

Dim kao duša
Izlazi iz usta

Gledaš sa prozora
Ulica pusta je
Nema te
Usnula lepotice

Čuješ talase
Kao korake u daljini
Glas vetra jeca

Slušaš, sanjaš
Letiš pa padaš
U snove nemirne
Nestašne tvoje skrivene
Mala usnula lepotice

Tišina glasova para
Mirne šapate glasova
Jecanja, koracanja

Sanjaš, maštaš
Želiš da postojiš
Voliš usnula lepotice

Dim kao duša
Napušta san
Ulica puna jecanja
Tišine dalekog vetra
Vetra mora

Sanjaš umornim svetom
Letiš pa padaš
Moja mala usnula lepotice

Ако покидам тиркиз вечери
и ако на твојим грудима,
сакријем пурпур ноћи,
хоћеш ли у немом уздаху,
пустити се рукама и ту,
ту, до мене доћи ?

Ако уснама усне сакријем твоје
и ако оне тада кажу
да додире ове,
бар, бар мало воле,
хоћеш ли ме потражити
и када гране,
јесени хладне оголе ?

Ако тугу сакријем
и ако све дане разбијем,
ако бол траг остави,
ако ће срце на трен нестати,
хоће ли твоје груди,
моје узглавље остати ?

Jesenju cu kisu pretvoriti
u sunca sjaj
ako mi otvoris svoje dvore,
ako me osmehom docekas
ako u tami svetlost zaiskri.
Predacu se tom oblaku srece
iz kojeg se svaka suza
iscedila
iz kojeg je tmina obamrla,
ako mi usne svojim usnama
pokrijes
kao najlepsim pokrivacem noci.
Dozvolicu ti da me svaku noc pokrivas
u postelju meku
od svog tela ususkas
u najlepse snove povedes.
U one ,
od kojih se svaka pora na kozi
jace otvori
svaki damar na telu jace zaigra
svaki otkucaj srca
jace zakuca.
Da moje nemire smiris
da te odsanjam najlepsim snom
da se scucurim kraj tebe
i da zabaravim na vreme
jer ono je jedino
moze posvedociti,
da prolaznost je neumitna
da zelje su uvek sve vece,
a sve je teze ostvariti ih.
Vreme mi jedino moze dati
to sto u svetlosti tame
moje srce sniva
to sto nestvarno je
a tako prija dusi.
Na krilima nocu
osedlam oblak maste
i jurnem brzinom svetlosti
u tvoj mrak.

I.M.M.

Vecnost.
Poslednjim snagama gorim,
rodjena sam u treptaju
jednog lista...
tvorevina ljudska
Beskrajna tuga.
Zavolela..dovoljno odrasla
da na pragu ti zaspim
da rukama ti doticem
nedodirnuto...
Lomljivo!!
Kao staklo ,moje srce ce puci
u trenu
kao sto je i rodjeno
ako na pragu ne zastane
i tvoj korak.
Raspuknuta zdela puna jecaja
dlan sa kojeg klizi jutro
u oko bih da ga utkam
da ga sacuvam.
U tvojoj tami
moje se svetlo nazire
i dodiri
koji klize
prijanjaju uz moje butine.
Sacuvaj ,
kao ja
taj zov divljine
dopusti svom umu da
cujes moj glas..
moje uzdahe..
Ja bih samo jedan ples
i tvoje usne na mom vratu
da najezim se od tvog daha...
Sacuvacu taj san.

Žar ptico...tebe danas hoće reči....

strelica ::

Žar ptico...tebe danas hoće reči....

I teb'oce samo se opusti...

Негде,
у смирају обичне јесени,
крај тихих плахих таласа,
проигран ветром,
тек један,
лист успомена нестаје,
да би се поново родио,
негде, тамо,
где ветрови умиру,
да би се поново родили,
да би поново дували,
да би реч проносили,
ону,
на листу касних успомена писану,
да би реч казали,
да би твоје косе љубили,
онда када ме нема,
онда када све таме се скупе,
на голготи путева,
ветрометини недосањаног гласа
који те дозива,
именом,
оним које се памти,
када дан постаје ноћ,
онда када месец
у кругу сунца нестаје
као и ја што нестајем
и враћам се,
теби, помало луд,
помало пијан,
попут сна,
попут магле реке,
која те је пратила,
једном,
када си отишла.

Негде у вечерњој тами,
негде ван свих светова,
онда, када време нестаје,
тужни стари арлекин,
без боја својих очију,
потражиће латицу руже,
заборављену у срцу,
кога нема,
кога лат,
хумком заборава прекрива.

Ма остави,
шапће срце кога нема,
ма остави хумке нека нетрагом стоје,
неће оне вратити,
твојих очију боје.

А тужном речи,
арлекин срцу каже;
Оно што желим,
никада нећу наћи,
сред успомене, сред таме,
у чекању без наде,
постоји ли ишта,
што живот још,
без ње
може да лепога даде ?

Ма остави,
шапће срце кога нема,
ма остави сузу црну,
на лицу нека ти стоји,
нека остане тамо,
када човек осмеха се боји.

Негде у вечерњој тами,
негде ван свих светова,
онда, када време нестаје,
тужни стари арлекин,
без боја својих очију,
уз латицу руже,
своје мртво срце,
заборавом прекрива.

Још нека реч,
она, која лелуја,
она, која лута,
између простора,
између времена,
када будем отишао,
негде где моје кораке
својим кораком,
нећеш више пратити,
када мој глас,
тек ветар некада
ће ти донети.

И ето, реч,
без среће,
у ропцу, обешена,
а тако још охола и обесна,
учи немуште говорнике,
да лепо постоји,
за неке друге,
далеко од нас
да јава се буди,
ван граница које видимо,
да привид је све то,
што животима зовемо.

Разбијмо сат,
нека тада разбијено време
међу сломљеним сказаљкама
сједини речи, залутале,
оне, којима не можемо
наћи место у простим реченицама
које неизговорене остају
на граници времена краја,
на нечијим уснама
које остају на светлима јутра,
док ја, лагано нестајем
у тами хладног,
последњег праскозорја.

Zelis li upoznati neba lica
Leteti tako visoko, cak do Meseca
Biti zaslepljen bljestavilom koje s’ njega zraci
Da otkrijes cemu citav zivot znaci

Hoces li sa mnom krila razviti
Plesati sa svicima putanju traziti
Providna je, ali dotaci ces je ljubavlju koja isijava
I ona zasjace od iverja srece koje se okurazi da isklijava

Ali nemoj me pustiti da padnem
Kada te predstavim svemu za cime ceznem
Nemoj me izdati kada moje slabosti otkrijes
Pokusaj ledja da mi ne okrenes

Istraj samnom do kraja I kada pred svetom klecim
Stegni mi saku, reci “ Krila cu da ti izecim “
“ Ponovo cemo do lune stazama svetlucavim “
“ Zbog tebe cu kada zatreba vreme da zaustavim “…

NE DAJU MI


Bokovima u ritmu zveckaju dukati
nanizani oko struka i gležnja
svilene marame šuškaju i zrakom lepršaju
iznad njih samo oči vidljive neukroćene.
Tek miris plijesni u nosnicama
i rubovi mojih dugih vezenih haljina
uprljani ustajalom vlagom
zatvaraju sva vrata i prozore nepostojeće
mojim željama nacrtane na pustim zidovima.
Već odavno nisam vidjela radost rađanja
svakog jutra prvorođene zore.
U trenutku sljubljivanja svjetla i tame
u prasku dodirivanja
i moj mrak postaje manji
ustrašen u kutu zatvorenim očima caruje.
Zašto su mi odrezali kosu
zlatnim oštrim sječivom u obredu
krađe duša kradući mi koži oblik..
Spalili je spletenu na užarenoj lomači
potpaljujući vatru bolnim lelekom majki.
Pepelom posipali nevine djevojke
vezane vlastelinskom užadi
uzimajući im čednost
za noći punog mjeseca.
Pa čak je i on tada uspio
sakriti pola svoga lica
okrenuvši se svemiru
tražeći Njegov blagoslov uzalud.
Obilaze me svakog jutra
stražari sa snopom mjedenih ključeva
cereći se podlo oblizuju ispucale usne
Okrećem se hladnom kamenom zidu
prsima se utiskujem
trzajeve posramljenog tijela
obuzdavam nadnaravnom snagom dlanova
noktima kroz svilene tkanine do kože
pribijam tvojih poljubaca tragove.
Potiskujem misli u pukotine razuma
udarajući čelom o rešetke
ritmom pjevanja svećenika s visokih kula.
Tvoje korake u silasku dočekujem ponekada
sjetiš se i upališ svijeću
gledaš moja otkrivena izgrebana leđa
ogoljeli vrat i slušaš
kako suze kapaju
i udaraju bosa stopala metalnim zvukom.
Utamničena sam s kapljicom
mirisa jasmina na zapešću
crvenom bojom ružinih latica na jagodicama prstiju
mrvljene na satenskoj postelji tvoje odaje
dlanom o dlan iscijeđeni mirisni sokovi.
Oh,kako je kamen mekan
u stijeni tvoga srca..
Ti nemaš ključ ovih olovnih vrata
A oni mi nedaju da te volim.


Косјенка Регоћ написала, ја читао па исписао .....




Стани,
отишли су.
Гаси се ватра старог камина,
чемпрес мирисом смоле пуцкета.
Нек престане звук дуката,
нек почивају на твојим грудима,
нек застану на твојим боковима,
нека ћуте на твојим глежњевима.
Погасите ватре,
свиленим шалом их прекри,
нека очи им затворе,
нека ослепе похотни,
нека нестану погледи зли.
А онда,
када утихну гласови,
када нестане надања,
врати се,
врати се у тамницу
црних кула и вртова.
А тамо, између алки и ланаца,
тамо где мела година мирише,
прастари пергамент времена
испис још један чека.
Трен пред праскозорје,
трен, можда прекратак
да на хладни камен,
вреле груди ослониш,
тело притиснеш
низ ноге титрај осетиш,
трзај док последњи умине.
Пепео на косу ти је бачен,
руке конопом везане,
на бедрима туђе руке нађене.
Затвориће врата,
тешки кључ тамничар,
некуда ће однети,
да месец лице му не покаже,
да сакрије осмех скерлетне похоте.
Мируј,
ноктима урежи,
ноктима уби,
ноктима породи крик
Богу упућен,
за казне га питај,
за истину питај
утихнутим вапајом бола.
Врати се,
врати се охоли лепи тамничару сна,
врати се, Бог ћути,
не проговара,
ма мук разби, раздери стегнуте бутине.
Не жали ме, кажи му,
не жали ме, себе жали
док свећу за ноћ палиш.
Врати се тамничару, викни му,
нека те ослушне,
не зна он како сузе у тишини
попут великих звона звоне.
Туга, коју мирис белих цветова
пролеће носи, на твојим плећима остаје,
као жиг врелим гвожђем урезан,
као крв под ноктима у лице забијеним,
на почетку и крају
његовог каменог срца
на олтару оивиченом триптихом
немогућих љубави.

О свевишња моја,
ми који умиремо,
клањамо се пред твојим стопалима,
пред скутима хаљине
које у смрти целивамо.

О свевишња моја,
помилуј умируће грешнике,
пепелом посуте поданике,
оне који су грешили не знајући.

О свевишња моја,
ми који ноћас умиремо,
ми који ноћас крваримо
за твојом лепотом,
ето ми такви због тебе бедни,
дајемо оно што имамо,
зарад једног твога погледа.

О свевишња моја,
ноћас по нашој крви гази,
по нашим телима
док нас миром походиш
о свевишња моја
богињо Смрти.

Разби сат поноћи,
јер тада,
време ће стати,
бар на трен,
онај мали, најмањи,
који глуви сат твори.

А ти, ти драга,
сети се,
да цвет који ти даривах,
ставиш под узглавље,
нерођених дана,
када мирис сна,
твоје усне пољуби.

Ходајући по жици,
тога дана када је требао бити акробата,
весели пајац Гиљермо,
пао је.

Неко је уклонио мрежу,
баш тога дана,
када је Гиљермо требао бити акробата,
који је пао.

Гутао је прашину,
тај смешни пајац Гиљермо,
када је пао,
онога дана када је био акробата.

Маса је вриштала, аплаудирала,
смејала се грохотом,
док је смешни пајац Гиљермо,
који није никада био акробата,
тога дана гутао прашину,
када је пао.

Тога дана,
када је мртви пајац Гиљермо,
однесен на носилима,
а тога дана када је неко уклонио мрежу,
јадни смешни Гиљермо,
пожелео је да,
да последњи пут,
насмеје публику,
тако што би јој рекао,
да никада, али никада,
он, смешни пајац Гиљермо,
није био акробата.

Са превише дима у нашим очима,
са тек неком капи вина преко броја,
у нашим венама,
у ларми пијаних гостију,
у забаченом сепареу,
са конобаром који мрзи свој посао
спремача столова и препуних пиксли,
онако овлаш, моји прсти,
дирнуће твоју руку, моје очи,
некако превише блесаво,
гледаће твоја гола прекрштена колена.
А ти, не спуштај поглед, не бежи, остани,
приђи, ту мало ближе,
нека нам се тела дирну.
Остани, нећу те молити,
ма никада ми нису ишла питања,
ваљда се никада и не пита, ваљда се само љуби,
када се усне приближе, онако прекобројне,
онако румене од сласти, од чекања,
од пожуда времена.
Хајде наслони се, ма не гледају нас,
а опет, није ни важно,
ко у туђем граду познаје странце који се љубе?
Ево, наслони се на моје раме, нека рука ми падне,
топла је твоја кожа, претопла, ту где мој длан лута.
Опрости, жар је то,
опрости због жеља
као што ја ти праштамте нокте
који крв ми пуштају из мишице.
Дошли су ето, овде и сада,
неки давни, неописани речима, тренуци времена,
тренуци маште, љубави и сна.
Ево, неке речи говорим,
шапатом, ма нисмо ми пијани,
тако само личи некоме ко погледа.

А можемо, ето можемо, платити ово,
изаћи, вече је, дуге сенке ноћи већ владају,
велики црвени круг издајничког светла залази,
скриће нас неки пасаж,
неки улаз превише пуст за прве таме које долазе.
Кап кише, још која, хајде, нека их на твојој коси,
мирише пролеће кога нема.
У сенци, наслоњени, згрчени, ми,
ширимо светлост, немирним рукама које лутају,
тамо, можда превише ниско,
око руба већ згужване хаљине, тамо,
можда превише ниско,
украј мојих бутина које си опкорачила.
Задржи уздах, задржи све надошле лепе јецаје,
на медним уснама,
тражим у тами оно на теби, тражим оно у теби,
што давно си рекала да си изгубила,
а оно ту је, тако под кожом, сласно за мене, обитава у чекању.

Хајде, пођи за мном,
нађимо неку постељу, нађимо неко поткровље у предграђу,
тамо где туђе успомене лутају,
тамо где су бат твојих потпетица и мојих корака,
врла господства иза отворених прозора неће ослушкивати,
тамо где нас нико неће пратити,
тамо где стргнућу твоју одећу,
окусити капи твојих маштања,
осетити капи твојих извора,
тамо где у твоме пригушеном крику,
ја тражићу укус сласти.

А онда, даћу ти себе,
ето, даћу ти себе, крв моја дар је теби,
јер ти буди господар и џелат,
јер немам друго што бих ти поклонио
за тај искричави плам у оку који сада носиш.
Положићу главу на твоје тело,
положићу завете, положићу истине и лажи,
положићу их пред твоје стопе,
као и истиниту лаж, моју, велику
тамо крај твојих скута,
положићу себе теби,
теби која си господар и џелат
све маште и снова.

Ето, украо сам те,
говорио сам ти да једном ћу,
нисам лагао,
ма знам да крадем,
лепо знам да будем лопов,
ето жар давну да распалим,
у твоме телу,
у твоме срцу,
а опет ево пред јутро,
пуштам те и не пуштам те другоме,
ма пуштам и не пуштам те њему.

И шапћем о слатким успоменама које пеку,
после одласка, после свих одлазака,
шапат говори како слатке су успомене,
које чекају повратке.

И причам,
ево говорим бајку у којој,
ево, ускоро, изаћи ће у магловито јутро,
њих троје,
она, коју други звали би блудном светицом,
а потом један,
један, који је попут витез оплеменио њено срце храброшћу,
и један,
један, који је као лопов то срце похарао,
ето излазе, у маглу,
док први трамваји крећу,
ето излазе,
да песма тек остану,
да портрет речи и лудих истина они постану,
под кистом лудог сликара великог неба,
који гаси мала плава светла,
не дајући зори да све тајне о њима открије.

Хајдемо,
ево зовем те, јер,
време је лутања,
време је,
да одемо са овога случајног раскршћа сна,
на коме смо предуго стајали,
јер време је оно које нас ка јутрима води.

Хајдемо, ево вичем,
дај ми руку,
стегни је, још далека су јутра,
до којих требамо стићи.

И полако,
ногу пред ногу,
са руком која држи руку,
ти на мене ослоњена,
ја који тебе пратим,
лутајмо, лутајмо храбро, безбожно,
али ти, немој се бојати мрака,
немој се бојати времена које цури,
немој се бојати сенки ноћи,
ни сабласти које под облацима лутају.
Немој се бојати,
само склопи очи и ходај,
ходај без стајања, без застајкивања,
покрени се јер једино тако,
време не прегази своје жртве
које вичу да живеле су најбољим животима.

Хајдемо,
можда на путевима којима ходимо,
нађемо делове које смо изгубили,
делове које су нам други украли,
далеко сакрили, одбацили.

Хајдемо,
Ето, не могу пуно обећати,
тек руку која ће те водити,
раме на које ћеш се ослонити,
пут којим ћемо ходати,
понеку странпутицу која ће нас успорити,
на неком путу ка јутру,
које се буди у последњим ноћима,
недосањаних снова.

Имал нешто некада да ја нисам крив

Odavno nisam procitala..nista orginanlije....odusevio si me...koliko ljubavi ima u tebi  Zorane....pozdrav   

Citat :

Негде, у смирају обичне јесени, крај тихих плахих таласа, проигран ветром, тек један, лист успомена нестаје, да би се поново родио, негде, тамо, где ветрови умиру, да би се поново родили, да би поново дували, да би реч проносили, ону, на листу касних успомена писану, да би реч казали, да би твоје косе љубили, онда када ме нема, онда када све таме се скупе, на голготи путева, ветрометини недосањаног гласа који те дозива, именом, оним које се памти, када дан постаје ноћ, онда када месец у кругу сунца нестаје као и ја што нестајем и враћам се, теби, помало луд, помало пијан, попут сна, попут магле реке, која те је пратила, једном, када си отишла. Zoran J. Matic

Ходи, приђи ми, приви се уз мене,
када последњу кап извора твога ти испијем,
када тело ти жаром смирим.

Ходи, у полумраку собе,
са досадним вриском улица таме,
ја причаћу ти, до твојих врелих усана шаптати,
како велики месец, ноћи оставља.
Шаптаћу ти, а ти, само најмирнија буди,
иза затворених очију, ослушни,
мој дух прошлости се то смеје,
кад на одбаченим крилима,
крв смртна остаје.

Не говори, само дах усана мојих осети,
знам, казаћеш, викнућеш:
,,Ја тебе, злу икону сам љубила !,,
и плакаћеш, сузама пелинових трава.

Ал, не говори,
пусти да горке испијам,
та сладак нектар суза,
нек ране отров ми лечи.

Хајде, дођи, приђи,
приви се тако топла уз мене јер једном,
онда, када се све смири,
ја шапатом причаћу ти,
како се речи спокојем угасну,
док хладне ледене зиме
белином долазе,
а у плавети ноћи, на снегу,
помешана крв демона и анђела нам остаје,
у трагу који некуда даљином бежи,
без рећи, у спојеним рукама,
додирнутих дланова, у осмеху,
на уснама, које се уснама вечношћу дирају.

Доћи ћу ти, зови ме именом, долазим теби,
после киша које ће бујице створити,
реке плахе уронити, у надање, у жељу ватре неугасле,
доћи ћу ти, зови ме именом, јер ноћ последњу теби ћу дати,
у смирај последњег дана, тражићу те,
одбегла моја, на травама од месеца сребрним,
голу, бачену, неукаљану туђим додиром.

Говори, виче, жар твога бедра, упаљена,
успаљени злодух твога рамена потеже мач ватре,
о хладна ноћи не одлази,
таму на нама остави,
жар раздроби, пакао отвори,
даривам је себи, то дрхтаво тело,
бело од месечине сабласне саздано,
док је испијам, љуштуру човеколику остављам,
у мене, у мени, у крви створена,
мислима завештана.

Од два, постаје једно,
месо, кост и крв, игра смрти,
твоје, моје, наше,
последњи дан, последња ноћ,
између бокова, рађамо откровење,
уз крик породи се из мене, моје коже одени,
искидај ме умирућег ... сабласти немирног сна поцепане јаве.

Није ово сан,
није ово ни надање, јер зла су надања немира,
није ово ни љубав, јер кажу да љубави не боле,
није ово ни лепо, а опет ни тужно,
а нисмо ово ни ми ...

Јер нема нас, тамо где су твоја лутања,
тамо где се састаје и одлази,
јер нема нас тамо где су дани помешани,
тамо где време прегажено стоји,
јер нема нас, сем у једном дану,
превише хладном и обичном,
у коме си ходала,
у коме си му се враћала,
са образима румени обојеним,
тек једним додиром,
тек једним уснама,
док на једном длану дланом спојеном,
остала је тајна, тајна које нема,
као што и нас нема,
у ноћима које долазе,
у ноћима које буде дане,
док јутра се порађају злослутна,
на празним постељама умирућих жеља.

Погледај, ено сунце залази, оно велико црвено,
као у оној Преверовој, оној о Гран Палеу ...

Хајде седи ту до мене, наслони се раменом ако желиш,
онако искрено, волео бих када би то урадила,
јер желим ти причати, неку причу о тајнама, причу о неким маштањима,
јер, не знам, можда је време да ти кажем, можда и није,
а опет, постоји ли време да тајне буду казане
или постоји ли време да буду чуване ?

Али, нека, није ни важно, ето, наслоњена на моме рамену,
са сунцем које залази на обзорју, као у песми неког старог песника,
некој песми о лаганом додиру ту си, да пробудиш сећања,
да пробудиш успомене и дане који су нам прошли, побегли,
између стегнутих прстију, попут песка који бежи кроз стиснуте песнице,
као прах вечности, као време које нам је побегло, као време које нас је носило,
ка раскршћима која нисмо сами бирали, јер само путеве можемо одабрати,
путеве којима ходимо, као по стазама добрих дана,
као по стазама оних дана које никада нећемо звати добрим.

Ех, ето ту си, на моме рамену наслоњена, знаш, осетим твоју косу,
ослушкујем како дишеш, а можда си сан, а јеси ли, питам се?

Сан, онај неки сан младих година, никада недосањан, некако начет тек,
у кораку прекинут, сан у коме на јави долазиш и нестајеш,
а ја ћутим, остајем, не говорим, дирнем те тек у случајним сусретима
на пространим булеварима града, разменим реч, тек осмех у трену одласка.

А знаш, никада те нисам питао о твојим сновима,
о твојим принчевима и демонима,
о дворцу препуном девојачких снова који настаје и нестаје,
док време попут песка цури кроз наше руке.
Не нисам те питао, некако превише је жара било у твојим очима,
превише, некога мира бар тако се чинило, а и ко би те питао,
ја који сам као луда тек био, поред оних који би те пратили.
И ето, нисам те питао, ћутао сам, нисам говорио, а знаш, можда сам те волео,
била си сан, и била си у маштању, али не питај ме је ли то била љубав,
јер деца не знају шта су љубави, деца знају за симпатије румених образа,
деца, да били смо деца, некада, деца која су расла,
деца која су губила децу у себи, деца која постају човек и жена,
деца која одрастају у својим бајкама без вила и вилењака.

Хајде, могла би, реци да се вече у нас хладно увлачи, хајде реци шта било,
желим твој глас, а можда желим да осетим твоје прсте под мојим прстима,
хајде, подвуци руку, кажи да су ти хладни прсти, слажи,
сећаш се да сам ти рекао да отров сладак из твоје руке би био,
отров сладак и горак преко усана што се под кожу уноси,
без пољупца, без додира, тек шапатом имена.

А јеси отров, отрове који знаш да леп си под кожу остављен,
леп сладак и горак, попут отрова који лагано убија надањем.
И зато хајде, слажи да руке су ти хладне, нек прсти се помешају,
и није важно дал усне неме ће остати, ма дај мало се разбуди,
не није ово љубав, ма не знају деца у људима да воле,
деца знају да се смеју, да се играју, онако румених образа,
онако знојавих глава да трче, да жар упале.

Хајде, учини нешто, реци, иди, бежи, остани, учини нешто
јер ми у причама без краја у којима делимо трен одлазака,
трен додира и погледа, остајемо као споменик лудости који криком одзвања,
у овим ћутањима, у пригушеним жељама, недовршених реченица,
у никада до краја реченим истинама.

И ето, делимо тишину, док се ноћ увлачи у наше рукаве,
у ногавице облака у панталонама Мајаковског,
док се ноћ увлачи између склопљених дланова
и наших промрзлих прстију прерано украдене јесени ту над градом,
над рекама,
на старим бедемима који памте сабласти промашених година,
убијених осмеха на нашим лицима.

Можда смо маске, ми, ти и ја девојко,
маске залуталих пајаца који не плачу више над својим судбинама
јер увек ћемо казати да имали смо животе, да били су добри,
да били су наши, да било је зла надања, да било је туге и осмеха.
Да, увек ћемо рећи, увек ћемо по нешто слагати да друге не би вређали.
Да увек ћемо помало слагати, а ми, где ми стојимо у зачараном кругу лудила,
где ми стојимо када су сва места давно заузета?

И исти смо, ти и ја девојко, можда нас само,
по нека бора дели од бледе маске снова које још сањамо?

Сада, ево, касни сат одбија, глуво је доба растанка,
сада требамо кренути, нашим путевима, сада пустићемо руке,
стаћемо једно наспрам другог као и увек, у тами неког дана ,
и знам, и знаш, да ако не спојимо усне, никада се нећемо вратити,
овим старим стазама успомена и прича,
о мени, о теби, о нама, о нашим надањима,
о шапатима на брзину смишљених истинитих лажи,
које личе на лепе а тужне стихове, којима бих твоје усне уснама даривао.

Masada ::

Разби сат поноћи,
јер тада,
време ће стати,
бар на трен,
онај мали, најмањи,
који глуви сат твори.

А ти, ти драга,
сети се,
да цвет који ти даривах,
ставиш под узглавље,
нерођених дана,
када мирис сна,
твоје усне пољуби.

Setih se da imam sliku za ovu pesmu...

Говорила је: Да можда бар један загрљај таме, да ме поведе у снове,
кроз ходнике осликане ликовима, кроз које се чује уздах и крик
из дна душа светлом непокорених ...
Рекао је: Пригрлићу те, тамом својих светлости, повешћу те, водићу те ... даривати.
Говорила је: Овом свету не припадам, води ме ...
Рекао је: У крв твоју се утапам и кидам ти утробу и правим те робом мојим,
мојом пожудом буди купана, заплови ка мојим уснама, препусти се ... мени.
Говорила је: Ти си тама, тама од које се не спашава, јер она твоје име је ...
Рекао је: Тражим те уснама врелим од слатке таме сазданим,
све пориве да у се упијем, тебе да  узмем за себе увек и заувек,
док век именом постоји.
Говорила је: Предајем се теби, уништи ме јер моје усне на твојима,
ватре пакла рађају.
Рекао је: Сјединићу твој задњи траг светла са мојом тамом,
угушићу га длановима, угушићу твој крик хтења уснама,
твоји топли извори бола, моја су жетва коначна.
Говорила је: Не могу се скрити, спасење није могуће.
Рекао је: Моја си, мој господар и мој роб, стрепње, чежњо проклета.
Говорила је: Упали свећу за мене да ми пут осветли,
да могу на починак поћи, да Анђео смрти може доћи.
Рекао је: Чуваћу твој сан од сенке смрти сабласног шипражја,  
јер једина твоја смрт биће моја крв која именом,
отровом у теби кола анђеле, јер отров си у крви мојој, сладак и леп.

28.10.2014.

Говорила је: Убијај ме, цепај ми груди,  отвори моје срце,
створи ме магијом поновног рођења!
Рекао је: У наручју таме ношена си, на жртвенику везана,
устрепталих груди, извађеног срца, тражим извор живота,
воду на зденцу, кап попијену, твоју.
Говорила је: Идем, корачам, тешким кораком кроз стазу заборава!
Рекао је: Плашт преко твога лица пребацићу,
црна хладна свила наместо мога додира.
Говорила је: Са ветровима сећања моја навиру.
Рекао је: Пуштена крв, помешана тела, на белом сагу снега умиремо.
Говорила је: Додир  хладан је наш, попут  леда који сеће оштрицом ножа.
Говорила је: Умиремо да се родимо поново крвљу окупани.
Рекао је: искасапљених срца, вучемо покидане удове по блатишту
на коме ниће страст неупрљана старим жељама,
страст живота на капији врата богова искона.

Соба,
у углу , на поду, човек,
ноћ се гаси,
пахуље, велике, крупне,
у даљини, траг сунца,
затвара очи,
наслања главу на колена,
шакама прекрива главу,
бол не иде,
остаје да виори,
застава победника.


ВАРИЈАЦИЈА


На старом поду, човек, сенка, бол за молитве мртвог сна.

Ноћ која се гаси, ,,Моли се !,, говори глас, главу на колена,
у сан, нема је.

Очи под длановима, лик, једна жена, љубио ју је,
ону која је отишла, ону која је нестала, као траг сунца изгубљен.

Бол која не иде, она бол која остаје, она која вијори њено лице,
још један пораз, у песми последње туге, ноћас, безгласни крик и лудило,
дижу заставе победника.

Знаш, не иду ми речи када тишине причају,
јер тада све моје негде испод твојих капака постаје лаж.
И знам, ти своје срце предаћеш другом,
некоме ко можда лепше ће те волети,
некоме ко лепше ће те љубити,
у сатима и годинама које ће долазити.
А тада, када сјај ока,
тај орден на моме лицу који осмех ми је красио,
нестане, побегне другоме,
нестаћу и ја, као мала децембарска пахуља,
нестаћу на хладном камену твојих успомена,
док друге те руке буду дирале,
туђе усне те буду љубиле,
туђ шапат ти буде говорио, волим те.
Да нестаћу, јер кукавице нестају,
принчеви постају жабе,
у времену када се лепе бајке гасе и умиру,
као што и ми се гасимо као прамен магле летњега јутра.
Да нестаћу, нећеш ме никада видети,
а опет, ја знаћу да погледам у светла твојих прозора,
из неке сенке која ће ме сакрити,
док пустим улицама ноћи будем лутао,
онда, када будеш навукла завесе, нежно га пољубила,
повела до постеље, док светла између зидова ће се гасити.
Да нестаћу, јер мртви људи не ходају,
јер ни мртве кукавице не ходају.
И тако, попут њих, живих а мртвих,
када будем одредио ко јесам,
позваћу Бога, да подари ти најлепше дане,
да сачува те крај онога ко најлепше ће те волети,
најлепше љубити.
Да, молићу га, ја који никада нисам молио,
ја безбожник који хули,
ето за једно само ћу питати и молити се за те,
њега, великог луткара времена,
онога што путеве укршта,
онога који раскршћа краја нам дели.
Тада за тебе заћутаћу, ћутаћу, мук времена бићу,
али шаптаћу, немим вриском шаптаћу ветровима, шаптаћу рекама,
викаћу олујним небесима, слова твога имена, слова моје туге.
И ето, не иду ми речи када тишине причају,
не иде ми ништа сем тужних стихова бола.

Ја јесам, као вода сам, топлих извора на твојим грудима,
и хладни талас севера, на твојим плећима.

Ја јесам, као вода сам, кап од пахуље на твојим длановима,
и роса јутарња на твојим уснама.

Ја јесам, као вода сам, као лед твога срца сада сам.

Masada ::

И пијан и луд за тобом анђеле,
Сад док се ветрови олује дижу,
Пољуби ме још једном,
Онако како си знала некада,
Некада док си ме волела,
Пољуби ме и пусти,
Да смрт ме однесе,
Сада док ветрови дувају,
А кише касног пролећа падају,
Пољуби ме, мртви не ходају,
Пољуби ме и не убиј ме у сећању.

sjajno!

Hvala L

Masada ::

Јесен, димљак, мирис врућег хлеба, пропланак


Заувек, чак и онда,
Када твоје љубави више не буде,
Ја ћу те чувати у сну јутра и ноћи,
У сну мртвих дана,
Јер сан о теби не могу убити,
Бацити у понор ништавила,
Јер ти си светлост таме,
Светлост заборављеног пропланка снова,

Ноћас без гласа,
док двери паклених небеса буду се отварала,
одбацићу крваву круну трновитог шибља.

Напред, између светова,
напред ка раскршћима,
сада са крилима које тама додиром дарује,
која тамом постају,
сада док мртвим срцем у сред груди ходам,
напред ка границама,
напред ка ветровима хладних обзорја ништавила.

Немо, тишина мира титра у погледу,
дигнутих руку, подижем главу гордо и високо,
када шапат постаје врисак, јека биће глас,
молитва клетвом тада бива.

Не чујем речи, јер осакаћених ушију не могу слушати,
не видим светлост, ископаних очију не могу видети,
ћутим, ишчупаним језиком не могу говорити,
а опет, могу чути, могу видети, могу казати,
могу осетити, хладни додир мога штита таме,
лахор мога плашта ноћи, могу одсеченим рукама грлити,
сломљених ногу могу ходати, крвавим уснама могу љубити,
о да, толико тога могу, са црним крилима на раменима,
под оловним небом, које још могу на плећима држати.

И крочићу дубоко у ноћ, са последњом молитвом,
последњом клетвом, на уснама којих немам, док црне капи падају,
када бол једина остане, када љубав у светлу бљеска нестане,
када тужан сан јавом постане, док глуви сат избија,
знам да крај долази, да време ходи трену у ком се више нећу борити,
када ћу стати, под звездама које умиру,
када задњи дах буде био твоје име,
знам, пешчани сат живота, самртним грчем, разбићу.


Пепео пепелу, прах праху, негде у црном одразу, наличја, остаје вечност.