Moja dusa

Ima jedna kuca pored reke . Tepih joj od travice, i prvog prolecnog cveca. Samo s proleca, setim se… onog osecanja, sto sreca se zove, a ovo moje srce puno neznih misli na jednu dragu glavu, cije usne rec ne biraju, vec otcute, salju mi osmeh,…svakog proleca. Veceras sam dobri duh…koji na tebe misli..veceras te
cuvam i ako si daleko..

Uzdah je...i sreca i patnja, i radost i tuga, uzdah je olaksanje i pitanje teret i rasterecenje... dozivljeno i nedozivljeno,uzdah je i svetlo i tama u istom trenu. Uzdah je odmoriste izmedju dve baste.

Nedostajes mi veceras...jako.Moje reci dopiru do tvog srca, kad ga moja toplina njezno umota... ja zamislim da spustim usne na tvoje celo jer
hrana je moja, tvoja dobrota...

Kazu da istina dolazi kada nam je najteze,volim a ne bih smela, volim taj pogled u daljinu, volim tu igru reci, kao da igra oko moga srca. Volim njegov glas,jer cini mi se da samo uz njegov glas osecam mir…i to mi je dosta. Volim i kad se smeje, jer znam da i on mene voli. Moje reci nekada znaju biti jake, ali su takve, iskrene, glasne ponekad i bleskaste..ali to sam ja..i on to zna, zna i da su moje suze neme…da cute …zbog njega…da sanjam…nemiru moj, sanjam te tvoje oci zelene. Opet…

Kako da dodjem bar blizu u snove tvoje,ako ih imas, pa da te ja kao nekada uspavam, voljeno moje, da legnes na moju ruku…na moj meki dlan, jer ljubav nas spaja strunama svojim, i kao da cujem tvoj osmeh,tvoj maleni glas, dok teskom mukom oci sklapam, pokusavam da se setim mirisa tvog jastuka…pokusavam a i ove moje ruke… od tebe daleke koje te vole i traze..traze spas, znaj da molim se za nas..i pricu ti pricam…onu nasu…ma znam da znas.Sve manje snage u meni ima, i razloga za stih tesko pronalazim, na kraju…sve te reci male i velike..nista ne vrede…kao one dve..Volim Te. Zauvek

Ne mozes ni naslutiti kakvu istinsku srecu osecam,dok ti pisem pismo, u masti mi leti osmeh tvoj…ali od svega radje bih te zagrlila i poljubila, bez i jedne jedine reci…prenela bih ti u tom trenu najneznija osecanja.Ali danas niko nikome vise ne pise pisma.Evo cekam, cekam da dodjes. Opet je obican dan.
I svaki dan je obican dan bez tebe.Znam da mogu sama, ali potreban si mi da me snazis svojom dahom, da planine pomeram zbog tebe…
Oh kako bih volela da te vidim, da osetim dodir tvojih ruku. Zelim da kazem ono sto ti si znao cutanjem, a znao si…jer u dugim nocima ja ljubila bih te u snovima, lice, usne, oci…ljubila bih te, drzala u narucju, saptala, smejala se.
Ponekad i zaplakala….ali uvek..uvek volela.

Ono o cemu pisem se radja iz mog licnog sazrevanja, mog zivota, punog uspona i padova, svetlih tacaka u zivotu i mracnih delova. Mnogo gubitaka...ali i dobitaka sa druge strane.
Pisem o tome kako bismo mogli biti mnogo srecniji nego sto najcesce jesmo, ne ceneci mnogo trenutke u kojima zivimo, u stvari mi ih ne prepoznajemo, misleci da su to obicni trenuci,uobicajeni, svakodnevni, medjutim posle nekog vremena u stvari shvatimo da su bas ti, obicni,
naizgled uobicajeni trenuci bili, oni za koje smo se vezali,koji nam znace, i koje pamtimo...zalim zbog mnogo izgovorenih reci u pogresnom trenutku, i cutnje u casu kada bi bilo bolje da sam nesto rekla.
Zalim za mnogim stvarima koje sam uradila, a nisam trebala, i za mnogim stvarima koje nisam uradila, a trebala sam. Jos uvek sazrevam u svojoj tuzi i zivotu koji stoji kao nepoznanica predamnom.

Eto...tako danas razmisljam...

Citam Madamm...citam i ostajem bez reci.
Koliko samo reci poticu iz tvoje duse..lepo,prelepo.

Za Sneki..

Ma ne znam sta mi je, nemam ni mira ni sna, stalno me neki vrag tera jako visoko...pa opet do dna. Imam osecaj da ivicom zivota moja dusa hoda. Eh onda pozelim onaj carobni stapic...ili samo da kazem... Hvala ti zivote...puno si mi dao...ali zasto mi onda ote sve. Mozda svi ovi redovi ni malo ne lice na pricu... Zapravo, prica se i ne vidi..sve je u praznini, na belini hartije ili na marginama...i u toj praznini sto nas ispunjava. A onda se setim tog osmeha, i misli ka njemu prosto same polete.

Duboko negde u tebi sam, ja to znam , osecam. Sakrio si me od samog sebe,jer tako dobro znas,koliko te ja... Mozda smetnja sam tvoja i tuga,ali sam ti i sreca i malena tvoja. Rado bih da ti si neki drugi,koga ne volim i ne bi mi tad bilo zao sto te malko zabolim,samo ponekad, kad na dusu mi teret prolaznosti padne.Rado bih da sam te upoznala i mnogo,mnogo ranije, rado, ali nisam, i kako se ono kaze, ko zna zasto je to dobro, i zasto bas sad, a ne ranije. Medjutim da si neki drugi,onda to ne bi bilo to...onda ne bih ovo ni pisala. Da li sam ceznja tvoja ceznjiva a ti...da li si ti zelja moja tesko ostvarljiva. I zbog svega toga si me u srce svoje zakljucao, da bi od mene miran ostao, pa ne bi li bez mene sretan postao. A ja sam zanesena budala, nikako mira da ti dam, nikako da se pomirim sa tim da/ne/ mogu bez tebe ostati, jer znam i osjecam, da duboko u tebi sam.I znam da znas, i ne veruj ako ti kazu da si sam, da te moje oko nije cuvalo...cuva te...duboko negde u dusi.Znala sam da volecu jednom, onako jako da boli do kraja veka. Jer ja imam samo tebe.Eto...i gotovo.

Pusti veceras neka me dodirne tvoje kose pramen, pusti neka me veceras dotaknu radom izmucene
al uvek nežne i tople tvoje ruke.Pusti veceras neka me zamisljeni poljupci tvoji odvedu u svet ljubavi, neznosti, maste, ma pusti veceras da sve sto volim ... ma pusti me bar veceras da ...setim se.

Muzika moje ljubavi , ove noći svira za tebe, zvono moje crkve zvoni samo za tebe, najlepši zvuci tu se kriju , iz mog srca idu ka tebi, i pevaju ti iznad duge,dok ljubav lagano teče , jedinom rekom, rekom moje tuge. Eto, tako je veceras...a sutra..ne znam. Sutra ponovo slicno ili isto, vrag bi ga znao...i sto puta kazem, ma nek ide zivot.....

[img][/img]
Пелерина, сан, небо, хридина


I sta da radim sada sa ovim
recima neizgovorenim dok u
kisno i hladno nebo iznad mene gledam.
Verovala sam da je ljubav
pobeda snova nad stvarnoscu
i da ova hladnoca sto sa hridi
moje duse dolazi…ne dolazi od tebe…
Znam…znam…
svi srecne ljude vole,
ne vole tuzne i tugu koja
za njima vijori kao tek ogrnuta pelerina.
Samo ne znam sta cu sada
sa ovim mojim praznim rukama,
niti sa ovim suzama,
samo ne znam,
ne znam
sta cu sa sobom.

Oduvek je moje srce zelelo da luta,da pod nogama oseti neznost dalekih pustinja, da se vine u nebo i preleti planine i okeane u potrazi za ispunjenjem. U njemu jos uvek tinja plamen vagabunda koji ga vodi putevima raznih mogućnosti i sansi u potrazi za ispunjenjem. Moje srce je upoznalo puno radosti, srece, tuge, bola, ljubavi, Ali ono cezne za tvojim ocima, usnama, dodirima. Ono pati za tvojom ljubavlju, jer pored tebe njegova potraga je okončana.Samo pored tebe moje srce je ispunjeno.I nemoj dopustiti da ti suze moje ostanu u secanju poput neke zagonetke, samo dopusti da te u masti prati moj osmeh,kroz tuzne minute i daje snagu kroz celi zivot .
Ne dopusti da padnem u zaborav,jer te nikada necu prestati voljeti Ti znas kako da mi ulepsas dan. Glasom promuklim i snenim uzet ces a da zatrazio nisi.Ali…ono ali… suncem obasjano titra u meni nedoreceno. I uzet cu sve tvoje poljupce. Sve besmislene reci kojima osvetlis mrak. Jer sam kao i ti obuzeta nasim trajanjem. Mozda je sve drugo vaznije ali nije bitno. Jer imam tebe ljubavi u trenucima koji zivot znace. Tako te trebam...možda baš zato što te nemam...

Moja dusa, ma koliko bila mala, ima jedno svojevrsno zagonetno svojstvo,znate ona mala devojcica u meni, koja me drzi, gura,tera me napred… cim je vratim u um, ona smesta postaje vrlo uzbudljiva i vazna. I dok se tako pracakala i bljeskala tamo-amo stvori u meni takvu plimu i buru ideja da ne mogu s mirom da sedim. Odjednom sebe zateknem kako veoma brzo koracam, kako sam vec pronasla majstore koji ce mi renovirati stan, kako eto opet moram promeniti namestaj u dnevnoj sobi…Nemoguca je…ne ja…vec ona, ta mala devojcica u meni, ta nemirna, ali sa mnogo duse…ne mogu joj nista ama bas.
Ona jednostavno dok sedim zanesena nekim svojim mislima… spusti svoju udicu u tok mojih misli….i samo mali trzaj-naglo, sve mi uskomesa i evo je…ideja na kraju udice…a onda lagano, oprezno povalaci.
Upecana sam. I tako mi uvek uradi, ali to me valjda i drzi, ne da mi da odmaknem daleko…u snove.

Volela bih da postoji nesto kao zapisivac misli…onda bih mogla svoje misli koje dolaze u nekim situacijama kada ih je nemoguce zapisati…ostale zapisane…znam opet je to moja luda masta. Evo sad razmisljam sta je sreca.
Sreca uvijek ima dve strane - sjaj i tugu. Nikada jos nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranicno srecan...ali znam mnoge koji su tako siromasni, a imaju tako velike radosti...Vidis - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotezu.
Posle velikih radosti obicno dolaze velike tuge....I obrnuto - posle velikih, olovnih kisa - pojavi se sunce...ili ja to opet sebe samo tesim.
Ali na to ne mozemo da uticemo, niti se to da promeniti. Mozemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronadjemo one naizgled male i beznacajne sitnice koje boje zivot neznim tonovima i uz koje ce nam mozda biti lepse i lakse da prezivimo ovo sto nam je jos ostalo da odzivimo....Jer ako stalno mislimo o nesrecama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guse, o nemirima koji nas muce, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zaceliti se i proci... Ne mogu, veruj. Ja ostavim bol da boli…ali idem dalje. Imam osecaj da se tuga hrani i raste kad joj pridajes znacaj. Tako je i sa srecom…ako joj das znacaj,sirice se i bujati. Eto tako je to. Zato je moj pogled stalno uprt ka nebu sa uzdignutom glavom. A mozda ja to ipak jos uvek tebe trazim medj oblacima...sunce moje.

Svasta mi pada na pamet, mnogo reci, videti,cuti, dodirnuti, probati,osecati, smejati se....voleti...eh...da voleti.
Treba biti zahvalan na proslosti, ali je isto tako i prepusti, u ruke jucerasnjeg dana. Jer tuga je nedostatak radosti, mrak, odsustvo svetla, iluzija istine, strah koji nam se zavlaci pod kozu zbog nedostatka ljubavi, strah koji kuca na vrata, koje samo vera u nekoga ili u nesto otvara. I tada, kad se ta vrata otvore, moze nam se dogoditi da tamo nema nikoga. Zateceni smo. Iako smo mi tako sazdani da najlakse opstajemo u miru i sreci, ali za to nam je potrebno da je podrzavamo verom i ljubavlju prema nekome koga bi bilo dobro voleti iz veoma jednostavnih razloga. Ljubav postoji samo ako je obostrana, ona prava, a verujte da postoji samo ako je znate pokazati voljenoj osobi. Ljubav je ono za cime zudimo od rodjenja pa do smrti i to je tako,nema izuzetaka. Pitanje je samo da li smo dovoljno posteni da svoju ljubav i pokazemo, jer sve drugo nosi sa sobom patnju i malo nade da se lako moze ponovo steci ,nesto sto smo, mozda olako propustili. Koliko samo propustenih prilika smo imali a nismo iskoristili da voljenoj osobi kazemo i pokazemo koliko je volimo i koliko nam treba, nedostaje. Isto tako je lepo priznati kako zivot svakog od nas, tece lepse u dvoje, i tu je sva lepota i draz, ali i muka zivljenja. Mislimo da mozemo biti sami sebi dovoljni, ali i to je laz, obmana nas samih, i zato dok jos ima vremena i dok jos postoji prilika da sebi i voljenoj osobi priznate ljubav. Ako postoji prilika, ucinite to. Jer sreca i tuga u nasim je rukama. Najteze je cekati onoga ko nece doci, daljina i jos mnogo razloga postoji da se ne vidimo, ali ne i da zaboravimo. Veruj samo jedno..i u samoci sa tobom mi je lakse. I opet sam nocas jurila vetar sto sve tragove tvoje je hteo odneti…ne dam te, jer ti si moje sunce koje mi se ujutru uvlaci kroz prozor sobe, i osvetljava sve… dajes mi snagu…za svaki novi dan.

Ne znam zasto sam ovako danas pisala, valjda to samo iz mene izbija. I uvek bas uvek kad mastam o toj tajanstvenoj zemlji, sa mnogo plavljim nebom, sa suncem koje miluje dok sija,cak i dok pisem,o tome cini mi se da pisem zajedno sa tobom, mozda tvoja misao moju ruku vodi....mozda.Pazljivo pisem...da se ne izgubi miris dragocenosti na tom putu dalekom...do tvog srca. jer ti si baklja na nebu i zracis mi svetlo, ljubav i neznost, jer samo sam ja smela da te zovem imenom onim, a da me nije briga da li to nekome smeta ili ne...samo ja. Secanje...

Kad stisnem zube,kao da cujem zvuke neke pesme utkane u usi horizonta.
Kad zamisljam slike,kao da vidim susrete sunca i mora na paucini stena.
Kad posmatram lica,kao da osetim bol praznine u ocima samoce.
Kad grizem usne,kao da dodirujem jastucice macijih koraka preslikanih u pesku.
Kad osetim dodir,vidim samo dva zelena dragulja
kako mi se smese… i tada znam da sve slike nestaju..Da bio si tu…u mojim mislima.
I tako svako jutro....svaki dan....

Sutra putujem, na sveto mesto, i gle cuda u sobu mi ulete prelepi leptir...zaustavio se, sleteo je na sliku...moje duse. Ostala sam ...samo da gledam, i ne znam da li da verujem svojim ocima...nema... od neke unutrasnje blagosti. Ne mogu vam to opisati.

Necu biti tu ovih dana, ali mislicu na vas. Na sve vas.

Nista ti nemam dati. Dobrodusna.Ni srce,jer je satrto..samo rijec dobru i blagu...to mogu da dam,i da jos uvijek zapjevam.Dusu stiscem ko kamen...dobroti me zivot nauci i krv mi u tjelu namuci.A da te rukom zagrlim...il da te maznopogladim,cuces mi tvrdocu na dlanu..tvrdocom se nemiluje...Lepota..Nista ti nemam dati.. samo pjesmu i sa njom ce me ispracati,nista ti nemam dati, do umornog ovog tela. Zbog mnogih stvari mi svi cemo uvek ostati zacudjeni,svi smo imali svoje detinjstvo,svoje price i snove..sanjali bezbrizno..Moj sin..nije sanjao bezbrizno,i zato cu se uvijek cuditi...i sve mi se cini da nemogu nikome suditi,a nikome ni ..oprostiti, sto moj sin..nije sanjao...bezbrizno...nisu mu dali…prekinuli su mu snove.A ucili smo ga, ucili,i beskrajno voleli, i on je izucio,Zivot-Nezivot,Bice-Nebice,Niko-Nesto,a meni sve…i uvek cu ziveti sa malim stvarima i vracati se malim stvarima, jer sam tek sada shvatila koliko su one vazne i bitne, u secanjima i vremenu koje se nikada ne moze vratiti.Nista ti nemogu dati..samo ples na tvrdom asfaltu,setnjama po travi,koja se zanela slusajuci pesmu cvrcaka,lajanju mahalskih pasa i besciljnom kreketanju zaba.Vratimo se malim stvarima.tamo gde je svaki pocetak i svaki kraj.Tamo gde se dozivljeno vise nikad ne ponavlja,tamo gdje su prvi izvori nasih pesama i nasih radovanja,ali sve tiho bez velikih reci..posle svog izobilja, ja samo trazim...Tisinu...Pesmu..Osmeh i uvjek sam zadovoljna sa malim stvarimaBili bismo svi srecniji, ako bi se setili svojih pocetaka i vratili se malim stvarima..ne zelim biti …ono sto nisam...Sanjate bezbrizno..veselite se..raduj te se i zapevajte i kad vam se ne peva....

Vedra je i jasna noć...
Mesec je posrebrio usnule ljude zavijene u cebice, i polako ih ususkavao u tihu noc.
Titraju tek zvijezde na baršunastomodrom nebeskom prekrivaču i one svete što ukrašavaju ovu svetinju .
Zlatne su i modre. Cini mi se,da nas sve sveti Vasilije Ostroski posmatra...
Rado bih se spustila prema donjem manastiru-udahnula tišinu, osluhnula reskost hladnoće na obrazima.
Dan je bio dug ali ispunjen nekom neiscrpnom mirnocom…Kada bih se bar mogla icemu nadati…
da mi je položiti ruku u tvoju i krenuti...tiho, laganim korakom u mrak...
...bez misli, tragova, riječi......
Poželjeh i nemoguće....
neka samo na tren s neba nas zaspu bijeli kristali i zadrže nam se u kosi...

I opet noc...mrak probija sve barijere, tope sva secanja a ja opet nesto nemam vere, svaki sekund, svaka uspomena, sitnica dolazi do mene, i evo ponovo suza krece,a znam da ona nista dobro doneti nece.. niti ce vratiti izgubljene godine. Secanja lutaju od teme do teme, budi se i radja to davno zasejano seme, s godine u godinu sve mi postaje teze i teze. A onda dodje noc kao ova, vrati me u proslo doba, u hodnike kojima vise niko i ne hoda i shvatim da ti trenuci ipak vrede. Trenuci radosti i srece…. I opet noc…

Madamm,iz svake tvoje reci se oseca tvoja dusa..tako tuzno...a tako lepo.

Hvala ti draga moja Sneki

Spavaj mi na usnama, mirno, tiho, reci cu, ljubavi moja, moje sunce,moje blago i sreco.Obazrivo, kao nikada,necu se kretati, necu te probuditi,
spi, u spokoju koje nosi nova noc,sklopljenih kapaka, sanjaj mir...Necu saptati, necu plakati, sto mi je sreca pokazala lice, sto me je pomerila sa ivice gde zivot postaje mora... Uucutacu, jer ne treba buditi tugu koja zakopana ocekuje
... Duse slabost....Zato hajde da budemo zadovoljni onim zivljenjem koje nam je jedino moguce, a to je: od ovog trenutka do sledeceg odlaska na spavanje

Laku noc......

Nista na svetu ne donosi takvu srecu, kao sanjarenje.

Sanjam, moje more, valcer sa njim, decu, polje makova, sladoled, belu ruzu sa zlatnim srcem…ma ja uvek sanjam. Zato nekada kada mi naidju dani kao sto je ovaj danas,kad se povucem malo iz svog zivota,skinem masku,ocistim grad sa lica,obucem moj stari najdrazi duks,scucurim se u mom cosku,pa citam o nesrecnoj ljubavi u nekoj knjizi, o toj mocnoj,vecnoj sili,pravim se da tugujem nad tuznom sudbinom glavnih junaka. Moja mala prevara. U stvari skupim se sva u taj preveliki dux,i placem,placem,cvilim,zavijam za mojim sopstvenim zivotom,za mojim sopstvenim srcem, za sobom samom kakva sam bila,za svojom izgubljenom ljubavi, za zivotom koji svakim danom prolazi kraj mene. Moja mala varka. Nesto samo moje.Jer tada znam da ne mogu da zivim bez mog zivota. Ne mogu da zivim bez moje duse.A moram.

Dok moj list zivota vetrovi sudbine nose, on leprsa, pada, dize se... Sta je zivot nama namenio, ne znamo. Sta cemo sami sebi nameniti, sta ćemo uraditi, u cemu cemo snagu naci, cime snagu hraniti da poraste u zmaja umesto u malenog misića, e, to umnogome zavisi od nas. Znam. Samo da mi je znati...kako.
Zato sanjarim...

Bas sam nesto umorna…i ne pise mi se, mada mi se u glavi vrti reka lepih reci, koja u meni stvara divan osecaj…ali suvise sam lenja da to pretocim na papir…Ne da mi se ovih dana…bas nista…zato cu da se scucurim…ususkam…i prespavam hodajuci ove dane…ili da ih jednostavno preskocim, kao atleticar prepone…samo da staza ne bude duza od 110 metara…eto…to sam ja ovih dana…

ja sad procitala od pocetka pricu....plakala..i ostala bez rijeci..

Draga Madamm...staza te vodi negde...sigurno...koracaj napred hrabro i sigurno...

Hvala vam obema...iskreno

Znam da sve znas. Spreman si na krupne korake,pametno razmisljas…oh koliko li sam ti puta rekla…U pravu si…I uvek sa osmehom na usnama…dok mi srce titra, upoznao si pravu prirodu svega oko sebe. Ucis i mene svemu. Sve reci koje govoris iskazuju to, one su pesma koju cu zauvek pevati. Tvoji tragovi su zapanjujuce divni i nemaju nikakve veze sa vremenom koje je proslo ili koje ce doci. Svakako je moguce upoznati tu divnu muziku koju kao oreol siris oko sebe. Ove reci koje si u meni stvorio i nisu moje vec hitaju ka tebi, tebi koji si ih stvorio. Ja sam ti ovih dana i ovamo, i tamo, zapravo ni sama vise ne znam gde. Oci mi lutaju ovim cudesnim svetom tražeći odgovore a moje price nikada nisu bile stvarnije. Sve se odigrava tu pred nama, dovraga sve se desava bas onako kako bih pozelela. Misli su cudo, mislima je i Bog stvorio svet. Deca sebe cesto vide u trecem licu i mozda bi tako i trebali da se gledamo. Ova imena smo dobili dolaskom na ovaj svet i ona su zapravo imena naših tela.A dusa, dusa ima ime kakvom je mi stvorimo…zar ne,duhu duse moje. Danas sam videla jednu od mnogih sedih u kosi i gle, neko telo koje se naziva ovim imenom pocinje da stari. Vreme ne prolazi a telo stari! Bas sam hrabra, kad ovako pisem. Dusa mi je jos uvek mlada…zbog tebe, i hvala ti sto si ucinio da ja ne budem medju ostalima, sto si me izdvojio iz mase, sto mi i nesvesno porucujes da sam drugacija, svakako samo za tebe. Kada tako nesto ucini andjeo, kada te andjeo izabere, shvatis da ni zivot, ni smrt, niti tajne sile najtamnijih dubina ne mogu da tako nesto ospore, da ne mogu protiv vecnosti, da nas sve greje sunceva svetlost ,da nocu gledamo zvezde koje su milijardama godina mrtve...tako smo blizu…a tako daleko. I ja jos uvek ucim od tebe…

Samo za tebe mili moj Len…znam da ti je sada tesko…i znam da sve ovo vec znas…ali zelim opet da ti kazem,da imas mene…da imas podrsku, da imas…druga,da imas…svaki moj udah i izdah…da ti pomogne…
Ko melem za ranu, ti birane rijeci mrvis u zlatno svjetlucavi prah.Ti volis stihovima utjehe teci,
Ti znas nadi povratiti dah.Dolazim po nemirnu dusu moju u tvojoj skrivenu,Dolazim po iskru tvoga oka,
dolazim na pocinak u krilu tvojih bedara.
O dragi, o mili, o najdrazi moj Len,opet ti ovo moram reci…iako znam da znas….da… imam jedan dragulj u srcu, zarumeni kada se Tvoje ime spomene,
zacrveni kada Te moja dusa dodirne. Imam jedno vrelo, iz duse mi izvire.
Prokljuca kada Te molitvom poljubim i ljubljenim rjecima okitim. ..
. Udahni mi svoj miris zivota, Otvori srce za moje nade, Nikakva nije sramota,
Da slicni novu ljubav grade. Budi uteha mojoj dusi, Postani mi radost zivota,
Ucini kraj ljubavnoj susi. Ostani moja zivotna lepota koju poseduje moja dusa ,
i krenucu stazama koje me tebi vode necujno tiho,,, korak po korak praticu te.
I kad ti nekada ponestane srece ja cu ti je vratiti.. tvom oku boje sna ,jer dusa
se radja na rubu tvojih ociju, .Moji nemiri, moji snovi, moja ogoljena ledja, moja dusa,
sve je ogrnuto teskim plastom savesti i da zavaram zaborav a da pritom istovremeno
nahranim ono sto smo skloni nazvati dusom.

..procitao sam pricu i bilo je i suza i smeha od tolike snage emocija..

Hvala ti Krakatao....eto...sve je to zivot.

Zelim da ti veceras pisem. Nekako kao da pisem samj sebi, mojoj drugoj polovini duse. Zivela sam u svakoj tvojoj reci, osecala svaki drhtaj. Znas, nedostaju mi, nedostaju mi tvoji opisi. Nedostajes mi ti. Znam da moramo krenuti dalje i tragati za novim poljima sastajanja, ali cini mi se kao da sam s tobom stala i ja. Kao da vise nemam snage za dalje. Kao da mi je sve postalo nevazno.

Dragi moj, molim te zapisi negde sta osecas u ovom trenutku. Zivot nije pesma i niko nam nije obecao da cemo srecni i bez problema prolaziti kroz njega, ali ipak je vredno zrtve za poneki tren osmeha i srece. Za poneki suncan dan. Molim te nemoj klonuti. Veruj mi da postoji neka mirisna ruza koja ceka da je uberes i zagrlis na svojim grudima.

Mili moj, kako da ti podarim osmeh kad i sama osecam suze u ocima. Kako da ti pruzim ruku kada i meni nedostaje ruka.
Ne znam, mozda je dovoljno samo to da znas da ipak nisi sam. Saljem ti cesto misli put tih planina tamo, gde tvoja dusa postoji.

Ne brini sacuvacu sva mracna i hladna jutra ove ravnice za tebe. Kad ces doci? Sacuvacu sva orkanska nevremena u sebi da te ne povrede. Divicu se jezerima u tvom pogledu i zvezdi severnjaci. Osecacu tvoj nezni dodir i blago milovanje tvoje.

Zelela bih da ljubav traje, da se ne gasi plamen u daljini, da tinja.
Sad prestajem jeku i tutanj da slusam u sebi, taj glas samoce sto me dovodi do ludila. Jesam li to zaista ja? Zar je tako malo potrebno da vidimo slomljene latice svog ponosa?

Mili moj, budi jak i izdrzi svu nepravdu koju ti zivot nanosi. Doci ce sreca, ali boli dok se treba cekati. Zelim ti snage za dalje,jer ti si moja snaga, moja volja,moj osmeh…

Cudim se tisini i zvucima, skrivenim znacenjima sto ih ostali tako retko primete.
Pa i ti, eto, ne odolevas da prikrijes poreklo svog bola i nemira,poreklo mirnoce, pitanja koja ne zelis da postavis ni sebi (ali o njima razmisljas), ni meni, u koje ni ja sama nisam sigurna, jer pricas mi, a pitas sa cudjenjem.U sustini svi smo mi isti…a kazes, sit gladnom ne veruje. Niti smo siti, niti smo gladni.Mili, pa sve je to zivot…napravi buru…pa kako se ko snadje, ali rekla sam ti…Moja ruka je uvek ispruzena ka tebi…ti…ti ne mozes propasti.Tu ruku srce drzi.
Raznezujes me na momente, i bolis, pa opet tako. A sta bi mi da nema bas nikoga za pitanja, za podelu neznosti, za cuda ova sto samo retke dodirnu? Sta bi mi...ti i ja..

Trazim ono sto htela sam biti,
Lutam kroz hodnike svoje duse,
Htela bih snove od sebe skriti,
Jer oni nocas lome i ruse.

Veciti sanjar zivi u meni,
Ko slepi putnik na brodu sto luta,
Druga zena se radja u zeni,
I trazi svetslost na kraju puta.
Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.


Ne mogu nesto da pisem...kako mi se priblizava taj 4.11...ja sam sve vise na dnu...

Pismo...srcu...

Srce, nemoj da places. Sve ce da prodje. I tuga, i bol i taj grc u srcu tvom. Zacelice rana, podstaknuta tvojim optimizmom. Veselim duhom. Sve nedace ce, kao ptice selice, da odleprsaju od tebe. I ovaj put, nece se vracati, jer im neces dozvoliti. Procvetace ponovo u tebi, pupoljak nade i srece. Jer ako mislis da ćes da pokleknes, da nemas dovoljno snage da se odrzis, seti se. Seti se preboljenih trenutaka, seti se crnih dana i tame. I tada je izgledalo da je kraj neminovan i da je sve gotovo, i da ti ne predstoji nista drugo nego udarac o dno. Ali vreme pretvara tu bol u setu…pretvara u snove…u misao…u osmeh nezni. A pesimizam te nigdje dovesti nece. Znas da predajom nista neces postici. Pokupi svoje suze. Sacuvaj ih. Za one dane kada pocnes da osjecas susu, da okrepis svoju napacenu dusu. Udahnes im zivota, podsetis na proslost. Sacuvaj u svakoj po jednu sliku. Po jedan lik. I nemoj tako. To su teske rijeci. To je samo krik tvog trenutnog ocajanja. Krik ranjene, pacenicke duse. Vrisak omotan mizernoscu. I proci ce. Kao rukom odnesen. Strpi se. Jos malo. Još malo...

Nedostajes......ha, kao da to zavisi od mene...nista od mene ne zavisi...i kad ti se iz srca prospu sve one sjajne zvezdice upucene meni...koje marljivo skupljam u nasu kutiju snova...pa kao sada....kada kazem....nedostajes...otskrinem je malko, samo malko, kolko dusom da zvirnem, i udahnem...i da ne preteram, sto znas da umem.Ne moram ni reci ono sto mi dusa cuti, kad topla mi rec svakim stihom probija. Smesak tvoj ...ma sve znas...Len.

Na jastuku tvoj san,moja kosa rasuta svuda po tebi, lice blazeno ti spava u zenicama mojim.

A samo dusa nestasno se poigrava.

U ruci tvoja ruka,toplinom sniva na dlanovima,disanje ucutkava sobni mir
u treperenju modre noći.

A samo dusa nestasno se poigrava

Oh samo da mi je da prodje ova noc....da se zavaram...da odlutam od same sebe...da zavaram misli...da slazem srce...Samo dusa nestasno se poigrava...

Mila Madamm proci ce ova noc...neces biti sama u njoj....

Nocas…smo sedeli, ti i ja sami…ni slutila nisam da to nam je poslednja noc, ljubavi moja, moje sunce,moj zivote. Onako mali, majusni,tiho si mi govorio …ove noci…pre toliko godina…koliko me volis…hiljadu puta si mi te noci to izgovorio. Оh..kako te reci sada bole, kad nisi tu…Oh kako je duga i surova ova noc. Sutra cu ti doneti,komadic sunca u bocici…da se razlije …po kucici tvojoj, sareno dugino staklence sam ti vec ostavila…da se poigrava senkama suncanim…jer kad ja odem…kad opet ostanes sam…i noc se spusti…ti iz bocice malo sunca pusti, nek se zrake malo poigraju, i osvetle tamu…taj komadic sto ukradoh pravo iz srca…tamo gde najvise me boli. Znam da znas… Oboma nam je jasno da ce sutra sve da mi stane…kao da sunce nikada nece da grane. O prokleti dane…Volim i ja tebe najvise na svetu celom….najvise…zlatni moj decace...volim...

Док памтимо ... ту су са нама.

Madamm...u mislima sma danas sa tobom...

Hvala vam oboma...

Evo, bolesna leskarim vec nekoliko dana…ne mogu da spavam od kaslja…a onda evo…odvojila sam par sati prole noci, da iscitam sva svoja pisanja…onako, lagano…pa koliko stignem. Svasta sam radila u toku ove nedelje…vreme sproro prolazi, dok u pidzami setkam kroz kucu celi dan…da…lakirala sam nokte, jela mandarina, grickala kikiriki…i…tako citala ono sto pisah..kao da je to neko drugi napisao.
Dozivljavala sam svaki trenutak, osmehnula sam se za svaku radost …I osecala tup udarac…tu, tik ispod grudi za svaku bol. Ne znam da citam drugacije…Puno sam reci posvetila jednoj osobi. Samo jednoj. Jednom muskarcu. Da. Puno reci nabacanih u jednom dahu, puno emocija koje izviru iz slatkastih kapi u ustima…puno iskrenosti I priznavanja sta mi cini…On, cije su ruke toliko daleko…a nikad meni blize. Moja ruka u njegovoj ruci, sigurna I topla…nema veze sto kisa pada…mi pratimo njen ritam sirokim osmesima…I vrcavim pogledima. Znas li koliko puta sam ti…u mislima klonula na grudi? Ranije sam uvek pisala nocu. Kad sve oko mene utihne, sednem I uzivam u zvuku tastature koja…cini mi se sama
oblikuje divnu ljubavnu pricu. Pokusala sam da pisem I o svojim snovima…ali…moji snovi su gotovo kao jedna knjiga, nemam ja tih reci, ni jezickih mogucnosti da oblikujem verodostojno bar jedan od tih mojih snova…ali …snovi zato verovatno I postoje….ususkam se uvece medju njih…I zivim onako kako bi mozda zelela. Zatvorim oci, duboko udahnem I pocinjem…da osecam. Eto…tako ja citam sebe…

Volim kada tvoje stare cipele zavrljacis kroz vazduh…a nove patike obujes sa osmehom malog decaka…I taj pogled koji bacis pred mene dok necujnim korakom izmices tisini…
Lepo mi je da osluskujem kako dises, I tvoje pokrete sto ruse idilu stvarnosti…divan ti je sjaj u ocima…dok me gledas…kao da se sunce u njima ogleda. Volim dok mi pricas, volim dok mi pevas…volim kad mi slucajno dodirnes usne..i zanemimo oboje…I kad cutimo…volim..jer to znamo…zar ne? Volim da mastam…I volim da vidim taj tvoj pogled …cudjenja I neverice…dok mastam na glas. I taj tvoj prstic volim…sto mi njime pretis…I govoris…”Ne mastaj toliko….” A ja volim…volim da mastam…jer u masti si mi ti..u masti putujemo celim svetom…radimo sve sto ne smemo…a hteli bismo…u masti smo slobodni…Hmmm…volim tvoj miris pred san…volim sto postojis…I volim sto ti pisem…I volim..sto si mi u srcu…