Moja dusa

Slusam vetrove kako se svadjaju pod prozorom, i ovaj luckasti mesec sto sanjareci luta gradom…pricaj mi mili…sve ono sto mozda treba..i sve ono sto mozda ne trebam da znam…kao slucajno nek ti izleti…da me nasmejes i..oteras ovaj strah…Znam…da su reci ponekad lazljive…ali…ne bi ti mene…samo pricaj…zasto je tako hladno ove zime…I kako se ta tvoja maca igra sa misicem na sred tvog dvorista..sve mi pricaj. Ponekad me podseti na neki nas stih…na Balasevica…na neku nasu pesmu…znas Without you…oh..uvek se najezim kad je cujem…uvek iznova pustim I neku suzu..bas sam detinjasta…I pricam bez reda…I secas li se kako sam se naljutila…I rekla ti zbogom…kao da smo se vec mozda sreli…nekada u nekom proslom zivotu…I voleli se..i trazili…I bezali…I opet se vracali…a znala sam…znala…da je ovo…ono….zauvek. Oh ...kako se svadjaju ovi vetrovi pod mojim prozorom...a i taj mesec...odvlaci mi paznju...i misli...ali ti mi pricaj...sve mi pricaj...a ja cu da snim...

Uzivam..dok citam...i pomalo sam tuzna...

Ne mozes Lucija ostati ravnodusna i da hoces...
To pise dusa...a osecaj je najjaci na svetu...Madamm

.....citam i mislim....zivot...e...ehhh...

e ehhh Lucija....a samo kad razmislimo na sta mi cesto trosimo vreme..

da..Sneki upravo na to sam i mislila...

Znam Lucija.
Madamm,prastaj sto smo se raspricale u tvojoj dusi..neizbezno je

Za dve divne dame...moja dusa je otvorena...za sva vasa pisanja...drago mi je sto vas je podstaklo...na razmisljanje i diskusiju, ono sto iz duse izvire....

Mili moj... nekada bas nemam reci.... da li se moze ceznja meriti vremenom...Nedostaješ mi...a nikom o tom ne pričam, bojim se da mi svako ne ukrade deo secanja na tebe...Zato te u sebi cuvam, duboko u sebi te skrivam, k'o zlato na dnu reke, k'o tajne vazne i daleke...nedostajes mi..

U tebi su sene,
svih mojih budućnosti
- sakrivene.
Tihe,
kao moje misli
- posvećene samo tebi.

Tvoja...M.

Sa tako malo reci...se moze toliko toga reci. Znam da znas...da si treptaj mog oka...i da bez tebe ne bih mogla...ni videti ni cuti...ni radovati se ...ni snevati. Malo je reci da si osmeh na mom licu...koji odrazava stanje mog duha...kad razmisljam o tebi. Malo je reci, da si bolnoj dusi melem i lek...zato cutim...

Jesi li cuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju vectu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze....hm...hehe...
Eee, zlato moje - cni mi se nocas - da mi misli sve vrve od secanja.
A volela bih sa tobom vecnost da podelim. Mozda cak i vise od toga: malo parcence raja. Da odmorim malo dusu.
Znas, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog sveta - pripadas zvezdama s one strane svemira i sav si od svetlosti stvoren. Da...mili moj Len...Ne zaboravi ljubavi moja - uvjek postoji neko ko te ceka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvek...
Uvek postoji neko ko te voli bas takvog kakav jesi, ko te bas takvog prima, kome si bas takav drag... Uvek postoji neko ko te zeli saslusati, ko samo ceka da nešto kazes.. Uvek cemo se sretati. Moras mi jednom objasniti, kakav si ti to vrag,kad dunes u pcelu na dlanu i pretvoris je u zvezdu. Da moju zapocetu rec...ti zavrsis...

Objasni mi,ako ikako mozes…da li je ovo san, ili se srecom zove,sto svojom pojavom ulepsas mi dan,a osmehom uzburkas mi snove. I svaki put, neizmernom toplinom za tobom zatreperi moje srce…ti mili zracis kao sunce na nebu…a u meni beskrajno tople niti krojis. Objasni mi ako mozes, zasto na prozorima duse moje…jedino tvoje ime ne bledi… Dodji…I objasni mi mili…na
moment samo, svrati i razbi monotoniju ovom danu…ja cu te bez reci cekati, bez ijedne reci…sa srcem na dlanu. I znas…ne moras mi nista objasnjavati…ja sve cu znati.

Opet me nose leptirici…podrhtavam cim pomislim na tebe, ne znam zasto treperim…zasto stalno osecam te…
moje noci, moje zore,imenom tvojim oslikavaju dane i noci. svu dusu i misli si mi uzeo sve sanje i maste.Zar moze biti nesto jos lepse nego, kad glas tvoj se javi…uznese me do neslucenih visina,do sunca i zvezda…Kako malo treba da nestanem u tebi… Jer znam da reci ne dolaze tako lako Nekad moze biti teze izgovoriti te dve jednostavne reci nego popeti se na mesec. Zar ne?
Srecna sam sto tamo negde postojis sto si jedinstveno bice,satkano od svih tih dobrih i losih osobina koje nosis u sebi.Ti,bas takav kakav si...

Davanje je najveca radost,ciniti druge srecnim je Boziji dar.

Nije sudbina ono sto sudbinom zovemo, niti je sreća ono sto srecom mnogi nazivaju. Nije ni ljubav jednostavna i Bogom dana, srce za srce, osmeh za osmeh, suza za suzu. Ako me noćas opet povedu sećanja, na čudne nemirne puteve, neka me ruke Anđela oko ramena zagrle, neka me usne Anđela od sećanja zaštite. Samo ljubavlju se ljubav ispira, samo novim tragom se trag pokriva. Korak po korak u snove, ako zađem dublje nego što imam snage, Anđele , rukom me svojom po ruci dotakni i u sigurnu javu pored sebe vrati.
I ja shvatam polako da se ljubav ne piše tako, rečima bez reda, nešto napisano… nešto prećutano… nedorečeno. Ljubav je tajna, ljubav je ona fina patnja…ono nedostajanje…iscekivanje…radost. Ja imam Andjela..i on zna da znam.

Dugo, predugo traje ova tisina. Zasto ne pozoves moje ime, ne potrazis me? Da li znas da mi nisi zelja, vec potreba – kao vazduh, voda, hrana, da je ovo bez tebe samo polu-zivot....pomislih jednom....ali ova dusa malena bez tebe davno bi nestala i ovo srce sto kuca najtise,davno bi bez tebe prestalo da dise...

Tvoja sam I kada nisam, kraj tebe sam I onda kada me kraj tebe nema. Ljubim te I onda kada te moje usne ne dodiruju,sanjam te I onda kada sam uveliko budna…Nedostajes mi ….zauvek sa tobom….

Stajala sam na prstima pokusavajuci da budem dovoljno velika da zasluzim taj poljubac. Te poljupce. U mom novom hodniku. Na pocetku nekog mog novog,drugacijeg zivota. U tvom toplom, mekom zagrljaju. Promenio si mi zivot od hodnika do kuhinje pokusavajuci da pronadjes najbezbolniji izlaz iz istine.Ali ja to nisam ni trazila, sve znam,zaista…sve znam. Gledam sunce kako se uvlaci u samo moj krevet, kako mi osmeh postaje za broj veci, korak sigurniji, a zvizduk sve glasniji.Hej pa to ja zvizducem. Treba mi sacica dobrih znakova da me natera dalje. Treba mi melodija uz koju brze koracam visoko podignute glave.Ali zato sada …sada si ti moja melodija, moj znak.Znas li koji mi je osecaj trenutno neophodan? Da stavim glavu u tvoje krilo i da gledam u nebo.Ali evo, opet pada magla na moj grad, stvarno, treba da promeni ime. Tvoj zvuci kao da u njega uplovljavaju neki veliki i vazni brodovi.Cudo je ovaj zivot..cudo. I sta sam sada rekla…od poljupca,hodnika,kuhinje,sunca,osmeha, zvizduka do melidoje I tebe…cudo moje! Ljubavi...

Zelim jos mnogo toga da ti kazem, a mogu samo ovde da zapisem. Samoj sebi i nekim dragim ljudima cija lica nisam videla, ali nam se misli preplicu. Podesavam venecijanere prema raspolozenju.
Trenutno su na pola puta do dobrog. Prebrojavam knjige i diskove. Na prste, leve ruke, i prijatelje.
Poznajem sve pse u parku. Psujem golubove. Citam vikend izdanja dnevnih novina. Slusam rokere koji pevaju dzez. A sve to, dok sam u kuci, bolesna I ne radim.Svasta dosada moze od coveka da uradi.
I sva moja razmisljanja krecu u pravcu, da je najteze sam sebi gospodariti. Za ove tri nedelje, koliko bolujem…nabacila sam sigurno par kilograma, non stop nesto spremam, a sve pod izgovorom…ma dok sam kod kuce I imam vremena, da caskom napravim…ovo…I ono…I ovo…I ono.Pa kakva bih ja majka bila, ako sedim dokona, a detetu nisam napravila nista slatko,pa slano, pa slatko…a dete usput jede kao pticica…A onda zastanem…I kazem…e neces vise, od sutra…bla,bla,bla. I sva moja razmisljanja ponovo krecu u pravcu, da je najteze sam sebi gospodariti. Eto godinama sam izvlacila sve oslonce sto mi bejahu pod stopama.Kobajagi bili su mi potpora u mojim teskim I lepim trenucima, sve dok nisam shvatila, malo po malo da u stvari sve radim sama.Zato sam ih izvlacila..a sve to iz jednog jedinog veoma prostog razloga-bili su nestabilni I nepostojeci. Sada sam cvrsto oslonjena na sebe...toliko cvrsto,koliko sam i sama cvrsta...slabasno, ili umisljeno jaka. Ma ...slabasna sam i tacka. Zato prijateljstvo cenim. Prijateljstvo I ljubav ne predstavljju merenje „ja ulažem ovo, ti ulazes ono“, prijateljstvo i ljubav je postovanje, razumevanje, potpora, savet i prava rec u pravo vreme. Prijateljstvo je neophodan zagrljaj i onaj „klik“ koji se prosto dogodi. A onda me mnogo stvari I sitnica veze za ta divna prijateljstva. S vremena na vreme vezem se tako suludo za neki predmet. Jednostavno dobije za mene sentimentalnu vrednost i nema novaca za koje bih ga dala- ni u bunilu. Najcesce, takav scenario prolaze stvari koje mi neko drag pokloni ili ih vezujem za neki bitan trenutak u svom zivotu. Suludo je,znam, zauzima tako mnogo prostora- a nemam srca da ih se resim.Ma to sada I nije bitno…Bitno je Cuvam kovceg sa najdragocenijim blagom, pazim ga i zaklanjam, a onda- samo na tren zavirim unutra i shvatim koliko zjapi prazninom. Mozda je moja krivica što sam ga sa toliko zara godinama cuvala, a nisam ni pomislila da ga otskrinem... Otskrinuti ga delovalo je kao nelojalnost. Uostalom ,ma samo da prodje ova nedelja....ma eto mene...kao nova.
I sva moja razmisljanja krecu opet u pravcu...da je najteze sam sebi gospodariti.

Jos jedan prodje dan....uzburkan ko more...

Kako je lepo Madamm...

Hvala ti mila Sneki..

Nothing compares to you

znam da ne moze...zauvjek...

Nikada ti ne govorim o onom trenuku, a znam da bi to voleo da znas. Ne govorim ti, jer to nekako sebicno cuvam u sebi i onda bi tu sliku, mene kako sedim kraj kreveta i zamisljeno gledam u tvoje usnulo lice, redovno premotavala u glavi dok putujem na posao, dok me gnjave na nekom sastanku, kad mi je glava puna crnih misli. Kad mi trebas,kad nedostajes…
Ne govorim ti o tom trenutku, zato sto je za mene…bozanski taj trenutak. Trenutak izmedju sna I jave…cini mi se da ga ne bih mogla ni opisati. Da li se to pojavila svetlost izmedju nas…da…radjala se ljubav, topla, nezna,stvarala je cudesne boje…da, mili, to je taj carobni trenutak,koji ce se mozda nazivati vecnoscu, ili kako mi kazemo….z. Dok ti spavas… Naporan dan sam danas imala…mnogo posla…mnogo posla,koji nije za mene…ali izrecitovacu neke magijske stihove sebi za laku noc, toplim tusem cu sprati tmurno nebo I prazne misli, obuci cu kao I uvek neku od mojih decijih pidzama…pomirisacu jastuk na kom si spavao…I otrcati u san…u kom si,jos uvek ti…spavas..a ja te gledam
Ovakvi trenuci potvrdjuju koliko je jos mnogo ljubavi ovde,I koliko je bio caroban taj trenutak.

Nasloni glavu na moje rame....Hocu da ti odam tajnu koliko malo treba lepih misli, jer sve moje mastarije lete nosene ovim ludim vetrom, ka tebi. Ti najbolje znas, ti jedini znas sve moje snove i sve moje istine, i znas koliko vredi boriti se za to. A danas je bas sve sanjivo, tuzno, oblacno, kisno, sumorno, sve…sem tvog glasa…

Eh..da..desi se da nam vetar pokuca na prozor,da nam se dnevnik otvori sam bas na nekom datumu, da nam mraz nacrta srce na staklu....i za sve oko nas to nije nista posebno, samo mi znamo i osetimo da je neko opet setao nasim mislima. I da nikad nece da ode zauvek. Nikada....

Lako se odrzavam i trazim samo poneki zagrljaj u prolazu ...

i znam duso...sve znam...a istina zna jako da boli...

i

znam...da nasa ljubav je nebeska...

i

da za mene...ispred mene i iza mene...niko ne stoji,

da niko nije ljubomoran, da niko ....ne ceka da ja dodjem, da nikoga ne interesuje, gde sam, sta radim, da me saceka topli caj,osmeh...a ja bih tako rado...da ...tako bih ...

Ne znam razumes li me...mili...za mene nema nade...vreme neumitno tece...ali tako mi je nekad potrebno rame...tako mi je nekad potreban dodir...rec,ruka...pogled...a ja znam...da...to sto meni treba necu nikada imati...zato zazmurim...i sanjam ljubavi....stavio si pecat na moje srce,dusu,na zivot moj...a neko drugi te je odveo mili davno....

Ti si moje utociste pred buru.Ti si razlog mom osmehu na licu Ti si taj bez koga se ne moze.Bez tebe bih bila izgubljena, tvoja je ljubav cista i iskrena a tvoje srce prepuno ljubavi i neznosti. Presli smo dug put, ceka nas jos deo te usamljene ceste… iako je tesko to putovanje i ako mozda postane jos teze, mi izdrzat cemo.Zajedno mi smo jaci. Jacina ljubavi nase ce nas voditi putem tim. Ja odustati necu nikad sve dok imam tebe. Kad pogledam u tvoje oci, tek onda shvatim I znam sta je iskrena i prava ljubav. I kad me drzis u svom narucju… to se nicim ne moze uporediti, jer tad sam u raju…I sanjam o nama…izgubljena negde u tvom zagrljaju…sve do trenutka kad san postaje java...duso moja.

Poslednjih nekoliko dana se preispitujem, blizi se kraj godine, i utisci se nekako slazu na gomile..ima tu svega, suza, smeha, malo straha,ceznje, razbijenih casa, poklona,putovanja, lepih fotografija..ima nekih ljudi ostavljenih u senci, nekih novih meni dragih osoba..sve u svemu... nemirna godina…sva u pokretu i previranju. Medjutim…nesto sam i naucila..naucila sam biti dosledna sebe,cak sam se potrudila da razumem i one meni totalno neshvatljive ljudske poteze…Naucila sam ziveti bez onog dela moje duse, koji toliko volim…a kojeg sam se svesno odrekla, onog dela,u kome je on..i ova ljubav zene, koja ceka i kada nema ga…znas, i pored svega..biti srecna,..mislim da sam prevazisla samu sebe. Posvetila sam mu najlepse reci…najtananija osecanja…ona bezuslovno cista…pravo sa izvora duse…i za njega cuvam najtopliji osmeh…onaj od koga ce se ovaj led i sneg oko nas otopiti. Zato..hvala mu sto zna da cuti,sto me voli i sto sluti, za sve nezne dodire i reci…za sve naredne sretne i buduce godine..jer uz njega znam da cu ziveti, sa osmehom na usnama...moja dusa..

Ti sadiš cveće na moju dušu,
a ne okrećeš se da vidiš
kako neko na tvoje polje seje korov.
Hraniš me osmehom a neoprezan si,
kao da ne želiš da me sačuvaš za večnost.
Voli me, ali ne ljubi me bez mača u ruci,
ljubi me, ali naoružaj se,
jer neprijatelji su već zbili redove
ono veče kad su nas vidjeli zajedno,i gle,
već su strele u vazduhu!

Jer ljubav je rat, nežnosti,
i nije dovoljan osmeh, jer je ranjiv,
jer dok mi se smeješ
neko ili nešto provaljuje na zadnja vrata
tvoje iskrenosti, i razoružava nadu
i čekanje,..zarobljuje povjerenje.

Ja se borim za nas, ali to mogu samo tvojim rukama
kao što se ti trebaš boriti mojim
I širom otvorenih očiju, leđima okrenuti
jedno drugom, tek možemo biti sigurni.
Volim te i zato ne prilazi tek tako, jer smo ranjivi
kad ne vidimo ništa drugo nego samo
oči jedno drugom!

-Nepoznati autor- a potpuno mi je dodirnuo dusu....

Zaustavim se na trenutak i usporim svoje misli. Nadam se da cu jednom da se oslobodim ove teskobe u sebi. Pogledacu malo oko sebe…sta li cu videti? Da li svet ispunjen lepotom, zivot ispunjen mogucnostima,da li cu videti snove koji se radjaju, neguju I mozda ostvaruju. Da..postoje izazovi. Da…postoji I tuga. Da…postoji nasilje I mrznja. Ali ja sam veciti optimista I uvek cu misliti da postoji vise ljubavi,dobrote I radosti. Buducnost je, da…buducnost je neizvesna. Mislim da ne postoji ogranicenje koliko je lepa,koliko je radosnom I milom mozemo uciniti. I shvatila sam davno, da jedino sto u stvari imam je…sadasnji trenutak,ah…a toliko puta ga bas ni u sta ne potrosim, samo tako pustim ga da prodje. I tako…svi ti trenuci sadasnji, kroz skupljene sake mi prolaze…kao pesak…sve cekajuci onaj trenutak pravi. Valjda zato I ne gledam okolo…I ne otvaram oci, sve gledajuci kroz moju dusu…kroz ovu moju dusu…punu teskobe,sto na svet gleda sa puno nade…sa zeljom,sa ljubavlju neizmernom. Malo otvorih oci,prozmirkah…pronadjoh tople ruke, ili se to mojoj dusi samo cinilo…I stalno mi se motaju reci Kerolin Ris…To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage, a ostatak mi treba da bih te sacekala….a u medjuvremenu teku trenuci…kao pesak kroz skupljene sake.
Tako je to...kad tuga zakuca na vrata...valjda je tako...ne znam, jos uvek usporavam svoje misli...

Kad bi poljupci tvoji
ostavili svetleći trag
na mom telu
blještala bih u noći
kada ostanem sama

Kada bi na usnama mojim
ostala barem sapunica
pravila bih balone
i gledala dugo za njima
kada ostanem sama

Kada bi od pogleda tvojih
nastale litice
a od reči reka
sišla bih u kanjon da se okupam
kada ostanem sama

Neko je nekad napisao....a meni bas prija sada...

Pri kraju I ove godine zelim reci: Ne volim da budem tuzna, ne volim . I nisam ja birala tugu Ona je izabrala mene. Kao i mnoge od Vas mozda.Zasto li ona uvek bira dobre ljude, nikada mi nece biti jasno. Ali ne zalim sebe nikad, niti zelim da mene iko zali. Zalim i tugujem: sto nisam bila pametnija, sto sam mnogima dozvolila svasta , sto sam prastala I kad nisam trebala, sto sam postovala osobe koje nikako ne mogu biti ljudi, sto sam dozvolila da mi se sve srusi, sto i sada hvatam sebe u greskama, sto sam propustila mnogo trenutaka…Radujem se jer sam; upoznala divne ljude,sto sam puno stvari uradila sama,sto sam bila sposobna da uradim I one stvari o kojima do tog trenutka nista nisam znala, radujem se,divnim susretima, radujem se ljubavi koja lebdi svuda oko mene…radujem se uspehu svoje dece, radujem se,jer sam puno toga lepog naucila u ovoj godini, radujem se sitnicama, radujem se paznji, radujem se osmehu sa lica meni dragih ljudi… Ja jednostavno ne zelim da verujem da bilo ko od nas mora staviti tacku tamo gde ne zeli. Nikako…jer postoje price koje nemaju kraj. Znam da mnogi tako misle , zato sto tako I pisu... tako se prepoznajemo... Na sve svoje price, ja stavljam tri tacke... I idemo dalje....jer ljubav nikad ne nestaje... za sve one koji znaju, koji osecaju, koji vole. Za sve one koji se prepoznaju. Za sve one koji koji veruju, I one druge, koji ne veruju, jer.. “ipak moze se uhvatiti senka u potpunom mraku, zrak Sunca u ponoc pronaci, pokupiti suza sa lica tuznog klovna, osmehnuti se iskreno kad bol dusu razdire, nadati se i kad se vise nemamo cemu nadati... verovati .... voleti… sakupiti rasprsle delice duse..... retke trenutke…osecanja... pronaci smisao u potpunom besmislu” nastaviti… I jednostavno reci…idemo dalje

Pred sami san je vreme koje najvise volim, vreme koje snazno vlada mojom energijom, umor zna da nestane kao rukom odnesen, hemija u mozgu je jaca od magije i bajke krecu svojim tokovima .Izmedju noci koja odlazi,izmedju dana koji dolazi, trenutak je trajao,dok ja tabanam putevima misli i osecanja. Polubudna snevam,brojim svoje pogresne korake.Trudim se da ne unistim magiju. U tom trenutku koji traje nastaju stihovi,skice za poneki crtez,prica. Ponoc je tako tiha,lagano tonem u san a misli mi plove onim tokovima gde budni nikako ne dospevaju.
Mesto gde lete zuti leptiri…i ja.