Ljubav, strast i greh by Bea

- Hajdemo na kafu... njegov duboki, barsunasti glas odzvanjao je u slusalici telefona. Nije razmisljala ni sekunda, obukla je jaknu i krenula. Cekao je ispred zgrade, nervozno paleci cigaretu dok je otvarao vrata kola. Cinilo mu se da ce se onesvestiti kada je dasak vetra doneo njen prijatni parfem do njegovih nosnica. Secao se tog mirisa svake veceri dok je sedeo sam, negde daleko od nje - Dobro vece, uz osmeh mu se obratila sedajuci na suvozacko sediste. U ocima joj se videlo koliko joj je drago sto ga napokon vidi.
- Koliko je proslo? - ispijajuci gutljaj vrele kafe, osetio je kako mu se usne grce.
- Ne znam, dugo... godine. Tiho je odgovorila. Jos uvek ga je volela, zelela njegove dodire, usne. Nedostajali su joj svi oni razgovori koje su vodili do u beskonacnost. Neiscrpne teme i neumorni pogledi... A onda je otisao, bez pozdrava... bez reci... Crta bola joj se pojavi na neznom licu.
- Duso, sta ti je? zabrinuto je upita. Pogledala ga je ostro, kao da je on mogao da joj cita misli. Kao da je ocekivala da zna sta joj je proslo kroz glavu. A i ta rec, duso, tako dugo nije boravila u njenim usima... barem ne tako topla i prijatna.
- Nista, samo mi nikada nisi objasnio zasto si otisao. - Zadrzavala je nervozu i bes u sebi, ne zeleci da ga uplasi.. da ga otera. Plasila se da ce ustati i otici.
- Nisam vise mogao da budem drugi... sada sam tu jer si sama.
Sasekao je njene misli, bujica suza krete niz njene obraze. Jecaj se odvali kao santa leda iz njenih grudi.
- Ne placi, molim te. Tiho joj rece, stezuci je u svom narucju. - Hajdemo odavde, zelim da budemo sami.
Duga voznja u tisini uz laganu muziku i stisak ruke. Reci su bile suvisne. Oboje su znali sta sledi.
Tri hrasta pored ograde vijorila su na povetarcu. Treperenje lisca se videlo na mesecini. Dobro poznata kapija i zvuk pri otvaranju. Vratila se tri godine unazad. Sve je bilo isto, zelja, ruka u ruci, pogledi... samo nedostaje onaj skakljivi osmeh i nehaj za citav svet.
Zakljucana vrata, flasa vina i dve case nehajno spustene na pod pored kamina. Nisu docekale da se napune tom sladunjavom tecnoscu. Nedaleko od njih izlizane farmerice i pantalone na straftu. U brzini svucene, isprepletanih nogavica.
Ovlas je prelazio usnama preko njenog vrata dok su mu ruke cvrsto drzale barsunastu kosu i ledja njegove jedine ljubavi. Taj osecaj je tako nedostajao. Ljubila ga je neznajuci da li stoji ili leti. Nije joj ni bilo vazno, samo kada je tu, u njegovom zagrljaju. Eksplozija osecanja izazva uzdah, jecaj... suze srece, dugogodisnjeg bola... sve je pomesano. Volela ga je vise nego ikada, a i on nju. Blagi pokret, pun snage, spusti je na mekani pokrivac na podu. Predala se. Jednostavno nije znala sta drugo da radi. Toliko ga je zelela da nije imala snage ni za jedan pokret. Uzdah za uzdahom...
Goreo je od zelje, ali i od straha. - Koliko dugo sam te zeleo i ceznuo... promrmljao je kroz zube suzdrzavajuci se da je od siline zelje ne povredi. Njegove ruke u grcevima svukose belu cipku sa njenog vrelog tela. Poljupcima zameni svaki milimetar garderobe. Pekla ga je njena koza a ujedno umirivala.
- Ne verujem da si tu, u mojim rukama, moja, samo moja... kao odgovor je dobijao samo vatrene uzdahe i poljupce. Rukama i nogama ga je privijala uz sebe u zelji da postanu jedno. - Ne ostavljaj me, nikada vise... Tela oblivena vodom zudnje i ljubavi, zaneseno su igrala u ritmu. Stisci sve jaci, dah sve brzi. Neopisivi grc zanosne igre dvoje ljudi i osmeh... Usne na usnama, stopljene za sve godine nedostajanja.
Dok je lagano spustao na postelju, pogledi im se susretose. Nije bilo potrebe za recima, sve je bilo jasno. Tu sada i zauvek.

Sedela je u gužvi, okružena poznatim joj, ali i nepoznatim ljudima. Nije joj bilo do eksponiranja, ali obećala je da će se pojaviti, a obećanje jednom dato, mora se ispoštovati. Barem po Marijinim pravilima. Niko nije primetio da je svaki osmeh bio čista usiljenost, kurtoazije radi. Iznutra se rušila, postepeno nestajala pod oblakom emocija kao kakav mali gradić pod naletom vulkanske lave. Opet je
mislila na njega i sve one trenutke koje su proveli zajedno. A on? Sedi na par metara od nje zaigran sa veštačkom kovrdžom neke male šmizle, svoje najnovije igračke.
- Kako ne shvata da je sa njim samo iz čiste koristi… Poludeću nastavim li ovako, suviše boli…a on i ne mari...
Spontano okrete glavu. Pogled joj pade na gracioznu vinsku čašu. Tamno rumenilo unutrašnjosti zanese joj misli. Prsti, uvek nemirni i obuzeti igrom, blago su vrteli visoki stubić, komešajući sadržinu perfektno oblikovanog stakla. Zaigrana čarolijom svetlosti na kristalu i u samom vinu, pobeže od ružnih misli i nežni osmeh joj ukrasi lice. Niz čelo i obraz pade joj jedna zagasitocrvena kovrdža. Ta fantastično oblikovana spirala stvori još lepšu sliku prirodne lepote kojom je Marija zračila. Znala je da privlači pažnju svojom pojavom, ali nije obraćala pažnju na to. Volela je svom silinom bića samo jednu osobu, čoveka sa kojim čak nije uživala ni u slasti poljupca, svog uvaženog kolegu, poslovnog partnera... Znala je da ne sme mešati posao sa emocijama, ali vremenom sve više ga je upoznavala, sasvim nesvesno ispitivala šta voli, šta mu smeta. Upoznala je sve one sitnice koje čine njegovu ličnost... I sve joj se toliko dopadalo, da se povremeno plašila da ga pogleda u oči, pitajući se, da li se vidi...
Muzika je klizila salom. Nekoliko parova lagano se viorilo po podijumu. Svečana odela, šljašteći nakit dama i dim cigara visokopoštovane gospode. Utegnuta scena promocije poslednjeg projekta.
- Bože, pa mi više nećemo raditi zajedno... posle dve godine... Ko zna gde će nas poslati sada, možda i na različite krajeve sveta. Neću ga više ni videti... Sama ta pomisao poče da skuplja suze u njenim očima. Neće ga više nikada ni videti...
- Jesi li za ples?
Dobro poznati muški glas zagolica joj bubne opne. Kao da joj je dunuo u uvo, naježila se...
- Da, zašto da ne.
Širokog osmeha odgovori, lagano spuštajući svoju ruku u njegovu.

PESMA
Kaži mi,
kad bih te jednog
dana zgrabila
i stopala ti poljubila,
ne bi li posle toga
malo hramao
u strahu da mi poljubac
ne zgnječiš?

Vlasćislava ::

PESMA
Kaži mi,
kad bih te jednog
dana zgrabila
i stopala ti poljubila,
ne bi li posle toga
malo hramao
u strahu da mi poljubac
ne zgnječiš?

Занимљиво, помало као Хаику али онај што зовемо Српски.

Nekada davno, u sam iskon jednog od mnogobrojnih svetova, behu dva bespolna bića: Ono i Ono.
Samog pojma vremena još nije bilo. Bilo je samo postojanje, i njegova suprotnost, ne-postojanje.
Da, bilo je tako jednostavno.
U jednom trenutku, u jednom biću rodi se prva misao.
Ono se približi drugom biću i, budući da reči još nisu postojale, kao ni usta koja bi ih izgovorila, prenese svoju misao na neki neuhvatljiv, i njemu nepoznat način.
Misao je glasila: "Hajde da se pretvaramo da imamo usta."
Drugo biće prihvati ovu ideju, te se bića stadoše pretvarati da imaju usta. Kroz to njihovo pretvaranje, nastalo je vreme.
Posle nekog vremena, prvo biće oseti neki nemir u sebi. Pretvaranje mu više nije bilo dovoljno. Zato se Ono opet približi drugom biću, i ovog puta glasno izreče svoju misao:
"Hajde da se pretvaramo da imamo i jezike. Onda ćeš ti otvoriti svoja usta, a ja ću na njih priljubiti svoja i probati ih jezikom."
"U redu", reče Ono.
I bića se stadoše pretvarati. Ono je otvorilo usta, a drugo Ono mu je prišlo i liznulo mu jezikom usne. Bića tad spojiše usne. I onda se počeše pretapati, biće u biće. Jedno je ulazilo u drugo, jedno se s drugim mešalo i jedno u drugom gubilo.
Tako je nastao prvi poljubac, u vreme kada još nije bilo ni ljubavi, ni objekta kome bi ljubav bila upućena.
Zato i danas postoji poljubac bez ljubavi, ali nema ljubavi bez poljupca.

.................................................. .................................................. ...............

I evo nas danas tu gde jesmo. Apokalipsa nam je bliža i razumljivija od Postanja. U nasleđe smo dobili poljubac, jedan od retkih preživelih simbola. Poljubac koji je sveprisutan, svemoguć.
Jer: bez njega nema iskazivanja ljubavi. Bez njega nema vođenja ljubavi. Bez njega nema ni laži, ni prevare, ni izdaje, ni licemerstva. Tamo gde prestaju reči, počinje poljubac.
Poljubac za laku noć.
Poljubac za dobro jutro.
Poljubac kojim biste nekom zatvorili usne, jer ne možete više da podnesete da slušate gluposti.
Poljubac kojim biste nekog zaveli.
Kojim biste nekom skinuli mrvicu sa usta.
Kojim biste došli do novca.
Kojim biste iskazali prezir i, napokon, mržnju.
Poljubac kojim biste nekog pozdravili.
Oprostili se.
I ponovo pozdravili.
I, na kraju, poljubac koji bi vam zapao kao domaći zadatak, neka vrsta kazne koja vas je snašla od Urednika, jedine stvari na svetu moćnije od poljupca.
Urednik bi vam, prijatno i nenametljivo, predložio da napišete nešto o poljupcu, a vi biste (o vaše naivnosti!) to brzopleto prihvatili, misleći kako ne postoji ništa jednostavnije na svetu.
Posle dugog lupanja glave (o sto), došli ste do samo jedne smislene rečenice:
Poljubac je nešto moćno.
U koje god svrhe da je namenjen.
Umete li da se ljubite?

Velike reci obicno kriju u sebi male i, na kraju krajeva, toliko nebitne stvari. Ne govori stvari iza kojih ne mozes stati, ne dozvoli da te obeleze, preuzmu, da nosis njihov znak i teret koji nose sa sobom. U male reci, obicne reci, toliko toga velikog moze da stane, samo ako umes da ih otkrijes, prepoznas, uhvatis. Mada, istina je, male reci su mnogo teze od velikih. Male reci sa sobom nose velika obecanja. One traze, zahtevaju, da iza njih stanes i ispunis ih, inace te progone i melju te, odnoseci san i osemehe u nepovrat.