Nesto poput pesme

Prijatelji ja vas molim, iscupajte mi srce
jer previse me boli.
Nove strane pise tuga,
razbijene grudi i bez sna noc je duga.

Da li ostadoh bez pravih reci?
Ili mozda neko joj je preci?
Ja dovoljan nisam bio ipak mislim,
sta da radim da se tuge ocistim?

Pustam suzu, pa neka kane,
u sebi nosi te divne minule dane.
O zemlju se razbi i taj spokoj pocepa,
Ne nazirem sunce cak ni izdaleka.

Ponovo sam mali decak zeljan zagrljaja,
telo drhti dok se suza sa suzom na licu spaja.
I pocinje da raste mrznja prema samom sebi,
nisi poseban, a mozda onda sve drugacije bilo bi.

Ko sa slomljenom igrackom da se igra zeli?
Ko da je popravi a ne u oganj baci vreli?
Tuzno je kako se razocaras i kada mislis da neces,
tuzno je kako ti sve snove odbace u smece.

Protkan setom gledam ruze sto u basti venu.
Cudno je osecanje kada sve izgubis u trenu.
Sve sto bese, sada je poput kakvog lepog sna,
Sta da popuni rupu u grudima?

Da nikome nisam ni najmanje vazan,
uselio se u mene taj osecaj snazan.
Tako sam zbunjen, nista mi nije jasno,
dodji samoco pa da jecam glasno.


Plamti unutra nesto poput nade lude,
mozda kraj jos nece da bude.
Bar mi srce lupa jako, kaze tu sam, znaj,
ponovo je zivo iako je mozda stvarno kraj.

Da oprostim ne mogu sebi, trebao sam vise dati,
pa i sa tamom sto me jela dugo je upoznati.
Mozda bi drugacije bilo sve,
pa zajedno delili bi i najludje sne.

I dalje bi taj topli zagrljaj tu bio,
taj meki zagrljaj sto i tamu bi svu od mene odbio...
Poljubac sto na srecu mirise,
mozda, samo mozda da sam dao vise...

Ali nisam ljut, niti mrzim je,
ako nekog mrzim, onda samo sebe.
To stvorenje divno da ne voli zar neko i moze?
O budalo luda iz ruku ti pobeze!

A uzalud redjam stihove sto srce pise,
jeca samotno, jeca sve jos tise.
Zla kob valjda ce ga jednom proci,
pa vise pisati necu o samoci.

Blizi se kraju besana noc ova,
pitam se da li ce se sutra roditi nada neka nova...
Da li suze mogu obrisati snom?
Da li cu ikada naci mesta u srcu njenom?

8.8.2012.

Trn u oku i noz u srcu,
sve podseca na nju.
Prazna casa ispijenog otrova,
sve podseca na nju.

Osmeh nestaje u tami,
zalost neizgovorenih reci.
Hladna postelja, mrtvi zidovi,
zalost neizgovorenih reci.

Crni podocnjaci, krvave oci,
glasovi se bore u glavi.
Umor neprospavane noci,
glasovi se bore u glavi.

Trag nade, trenutak srece,
ponovo nestaju u krugu bez kraja.
Vesela pesma, ples, igra i smeh,
ponovo nestaju u krugu bez kraja.

Rupa bez dna, padam, koliko jos?
Pitanje bez odgovora.
Disem, i puls je tu, zbog cega?
Pitanje bez odgovora.

Prekinut krug, zaborav ceka.
Ne vidim drugi put,
Miris i dodir hladnog metala.
Ne vidim drugi put.

Noz u ruci, krvav osmeh na zglobu.
Kuca vise nema prozore.
Tmurni oblaci, kisa, kapi sviraju rekvijem.
Kuca vise nema prozore.

Od mermera hladnog stoji uspomena.
U gustoj tmini nemirne noci,
I nebo place secavsi se prosloga vremena,
dok vetar pevusi pesmu o samoci.

Na ime od zlata biserne se kapi slivaju,
cuju se tihi saptaji,
tiho, sasvim tiho dozivaju.

Seni plesu uz nocnu sinfoniju,
na nebu mesec pun umire,
noc je bliza svome kraju
sunce tamu razastire.

Utihnula je pesma aveti,
osvanulo je novo jutro,
pa je vreme da se zaboravi.

Sporo tece reka,
Dok priroda pesmu peva svoju.
Kao da posmatram izdaleka,
trenutke sto nestaju u roju.

Zaplovio bih, mislim, i sam,
ali ladja sada daleko je.
Stoga gradim sebi hram,
dok za sve jos prekasno nije.

Pitam se zasto i pokusah,
da pronadjem sebi mesto,
od jecaja izgubih samo dah,
jer trazeci ga povredim se cesto.

Nemirno me gleda prilika iz seni.
Kao nozem srce bije,
krv prosuta na suncu se rumeni,
mrtvu zemlju tako krasi dok je vetar ne razlije.

Snene oci umor grubo rusi,
zatim pada telo krhko,
u suzama se gusi,
i ostaje da lezi dole kao da je mrtvo.

Ne pamtim vise dane te,
Izbledele su boje sve,
Opalo lisce pokrilo je stazu,
I evo brisem suzu na obrazu.

Kao da nije dovoljna ova rupa,
Cini se kao da sve mi se ruga,
A ja sam samo crna mrlja,
Sto lepu sliku prlja.

Morao sam mozda na put ovaj poci,
Tihi putnik u crnoj noci,
Koliko cu stici daleko?
Da li ce me se setiti neko?

Ne pamtim vise dane te,
Izbledele su boje sve,
Polako bledim i sam,
A na oci spusta se san.

Umoran i slomljen, bez mrvice nade
u kavezu lezim sam...
Umoran od svih lazi i maski,
okovan teskim lancima, a Nje nigde ruku da mi da.

Jos jednom sunce je zaslo,
mene nije obasjalo,
i noc se tamna spustila,
a ja tonem u san...

Samo srce svoje sada cujem,
neku bolnu pesmu pevusi...
Suza vise ne moze da se krije,
jer opet krvarim sam...

Svaka slika, miris, i glas,
secanja moja sva...
sve izbledi u trenu,
I stari osecaj ponovo je tu...

Ni snovi vise nisu sigurni,
kandze samoce docepase ih se,
Sada vise nemam gde da pobegnem,
ponovo, kao nekad prazan sam...

U suzama padam na kolena!
Glavu stezem sakama,
I u agoniji molim, preklinjem:
"Uzmi me za ruku i podigni me..."

Podigni me, povedi me,
molim te, trebas mi!
Ne mogu sam, ne vise,
Ne, ne, ne!

Zagrli me, poljubi me,
Neka vreme stane,
pomogni mi, ozivi me...
ja preklinjem te!

Povedi me, odvedi me,
Daleko od lazi, daleko od svega...
Povedi me, odvedi me...

Neke stvari tek kasnije shvatis,
tek kasnije kada prekasno je,
tek kasnije kada srce bolom ispunjeno je
i kada kosmar java postane.

U dubini noci kada svetla pogase se sva
i ja ostanem sam sa svojim mislima,
onda gorko kajem se,
i da mogu vratio bih sve...

O kako bih voleo da si sada tu,
da te mogu utesiti na mome ramenu,
da te cvrsto zagrlim sada,
dodira tvojih toplih ruku da osetim...

Sve je nestalo kao kakav san,
i sada tesko cekam novi dan,
Jer sutra tebe nema, ne,
a tako jako zelim te.

Ali hvala ti jer ovo mrtvo srce
ponovo zivo je,
Ono sada kuca samo zbog tebe,
a ja ponovo znam da ljubav zivot je.

Hvala ti najdraza,
i oprosti jer kasno probudih se,
Ali sada sigurno znam,
da, ja volim te...

Jul 2011.

Prva koju napisah.

Miris noci siri se gradom,
nebo kao platno zvezdama naslikano,
ne tako daleko dva tela u zagrljaju uvijena,
kad se nova zvezda rodila noc je bila kao ova.
Mesecina miluje lice,
vetar grli pramenove kose,
u ocima saputnik se trazi,
nova nada oblikuje snove,
osmeh ceka dane sto dolaze.
A onda nebo se rusi,
zvezde se gase, nestaju,
u rukama slomljeno je staklo,
sablja lako prolazi kroz grudi,
rec odlazim, omca oko vrata.
Tihi jecaji sire se gradom,
lice kao platno suzama naslikano,
ne tako daleko dani su imali miris i boje,
kad se nova zvezda ugasila ponovo sve crno je.