Никад више

***

Сломљене су мисли и осећаш нешто,
Сам у четр'и зида, ти и мрачна соба,
Сламају ти мозак и ум пале вешто,
Та четири зида, хладна попут гроба.

Сва та лепа сећања пљују ти у лице,
Затворен, заувек ти мрзећеш људе,
Јер знају да убију теже од убице,
Тако да жив човек вечно мртав буде.

И њихови мозгови размишљају исто,
Њихова су срца хладнија од леда,
Та одвратна тела изгледају чисто,
И осмех им тужан краси лица бледа.

Та проклета врста, крвопије гладне,
И са сваком сузом, мржња ти је већа,
Када владавина, зла, њихова падне,
Тада ћеш их питати шта је за њих срећа.

***

***

Stojimo na mestu gde glave su pale,
I mrtvi udišemo otrovne supstance,
Vremena i vekovi za životom žale,
Od ponosa što oni stvorili su strance.

Glava puna misli, al’ zatvorenih usta,
Sa omčom oko vrata tu je usred šume,
Ne vredi mu misao, jer je šuma gusta,
Preživeće samo onaj što vreme razume.

I ljubav i mrznja svode se na isto,
Jer svi žele novac ili nešto više,
Nije bitno da li je prljavo il čisto,
Nije bitno da l’ će biti sunca posle kiše.

I da li je ljubav što je nekad bila,
Ili što će biti? Niko više ne zna,
A možda je stvarnost od mene nešto krila,
Znam da ova noć mi neće proći trezna.

Do kraja života, možda ću da patim,
I tragam za znanjem koje ne postoji,
Jer ono što želim, nikad neću znati,
Baš poput čoveka koji zvezde broji.

***

***

Е, моја земљо, пропланци, реке,
И све лепоте што створише преци,
Ливаде, шуме и њиве далеке,
И бојно поље где летеше меци.

Знај земљо моја да воли те неко,
Цркву и гробље, поток и стене,
Знај земљо моја, планино, реко,
Пуно те волим па чувај ти мене.

А када те неко други зажели,
Земљо што красе те сунчани дани,
Устаће српски народи бели,
Сваки ће Србин земљу да брани.

***

***

Знам да тражиш одговоре, тражим их и ја,
У гомили питања, ја не знам где сам стао,
Попут вука који тихо, тужно завија,
Проклети свет гледам, на кој' је ниво спао.

И гребем своју кожу, јер та горка мисао,
Разара ми ум снагом метеорске кише,
И судбину моју онај ко је писао,
Надам се да никад више неће да је пише.

И плашим се да полако губим страхове,
Јер ко нема страх, тај и није људско биће,
Поред страха губим и све своје ратове,
И свесно себе гурам у крвопролиће.

Када одговор ти вреди више од живота,
Знај да твоје сунце вечно прекрила је тама,
Да л' бољи је тај пут знања, ил' пут идиота,
Још једно је питање што поставља се нама.

***

***

Због чега се крећеш и због чега дишеш?
Где толико журиш, стани па ми кажи,
Знам, за своје робове, ти, законе пишеш,
Ал' за мене, вечног роба, твој закон не важи.

Мислим да сам слободан, тако су ми рекли,
Они што су писали најсветије књиге,
Али ми смо, људи, своје мисли стекли,
Читајући туђе мисли, па буди без бриге.

Још колико времена остало је, реци?
Видиш и ја журим, ал' на друго место,
Ја трчим ка лепом месту, где су моји преци,
Као они, веран слуга, ја сам био често.

Мисао ми сада оде далеко, где не сме,
Зато моје мокре очи испуштају сузе,
Јер не желим, све те лепе анђеоске песме,
Да и мени ђаво отме, ко што теби узе.

Веруј, онај ког' не видиш своју правду дели,
И због закона његових, искрено сам плакао,
Са мном, на путу слободе, може ко год жели,
Или ће његову душу спаљивати пакао.

***

***

Сада кад све је нестало, сада коначно имам снаге,
Да једном заувек ти испричам све оне моменте драге,
Можда је сада тренутак да ти напишем ово писмо,
За све што сам икада желео, све што никада имали нисмо.

Још увек се сећам почетка, ти се сигурно не сећаш мене,
Јер сећам се кол'ко алкохола ти је тада прошло кроз вене,
Сећам се да си ме желела, сећам се, ја сам желео тебе,
Свега се добро сећам, знам, ти си имала неког крај себе.

И мог'о сам само да желим, јер ја никада нисам крао,
Али сећам се прелепог момента кад у загрљај сам ти пао,
Да, знам да сам буквално пао, јер и ја сам превише пио,
И од тада, хиљаде осећања, сваког дана у себи сам крио.

Знаш шта се десило после, не морам да ти причам даље,
Можда баш попут мене, и ти памтиш све те детаље,
Трајало је превише кратко, сећам се, тад је магија стала,
И шта се десило са мном касније, ти никада знала.

И сада прича тек почиње, ујутру мамуран падам са кревета,
Гледам у земљу, испуштам сузу, недеља тек је девета,
Од како пијем, плачем и маштам шта би се десило с нама,
Да магија није стала? Још увек ме то питање слама.

Три гутљаја пива је сасвим довољно да све буде по старом,
Поново пијан, ту сам пред драгстором, сам са тротоаром,
Ти и ја, сами у свемиру и „Невермајнд“ од Нирване,
Овако бар знам, у мојој глави, да магија неће да стане.

И тако увек, из дана у дан, јер другог начина нема,
Када патиш, а машташ о срећи од стварности хвата те трама,
И твоје очи, тај чудесан поглед прогања ме све више,
А моја душа плаче за тобом док срце куца све тише.

И сваког дана пазим да неко сећање не избледи,
Па ставим руке на груди и плачем јер знам да превише вреди,
Свака ситница тог малог света којег са тобом делим,
Да тамо останем заувек с тобом, једино је што желим.

Али и тај наш мали свет је почео да се гаси,
Па сад је тама, мрачна и пуста, једино што га краси,
Јер и у овом, стварнијем свету, немамо то што је наше,
Па чак ни за речи, ту, нема места, јер пишем на омоту флаше.

Али знам да једнога дана налетећеш на мене,
И кад нам се сусретну погледи, тужна ће прича да крене,
Рећићеш да и ти си давно маштала, плакала, пила,
И све те сузе, само због тога што магија кратка је била.

***

***
Знам да овде правда никад неће доћи сама,
А и боље тако је, јер да се борим нећу,
Моја лична правда мене сваког дана слама,
И откуцаји срца, моји, ка смрти се крећу.

Јер ако мржња јесте зло, онда ја сам зао,
Зао човек што највише мрзи самог себе,
Човек кој' у свом лудилу не зна где је стао,
Па од бола који трпи своју кожу гребе.

Из мржње сам створен па у овом свету живим,
Где црнило живота мога ни смисао нема,
И проклетом свету овом потајно се дивим,
Док ме живот, у тишини, за пакао спрема.

И изворе свога бола свакодневно стварам,
Јер потребе су моје оно што мрзим у себи,
Са бесом у очима огледала обарам,
Да џелата свога више ја видео не би'.
***