Sećanja

Sedim, obavijena viorima dima cigarete. Koliko sam samo puta pomislila kako bi trebalo da prekinem... Da, trebalo bi... Zašto se uopšte zamaram sa time, ne znam.
Šetala sam jutros malom stazom u parku.
Mokro lišće nema zvuk... ne šušti, ne krcka... i ono ćuti pod kišnim jesenjim danima. Čini mi se kao da se plaši mraza i tišinom se brani. Pravi se da nije tu...
Sva težina vazduha spustila se na zemlju. Kao nevidljiva presa steže... Suza iz oka okvasi suvi obraz. Hladan vetar je suši. Ko je njemu dozvolio da mi je uzme... Neka, možda će joj biti bolje sa njim.
Dolazim, praveći se da ne znam... Ćutim, dok koža buni svaku dlaku na mom telu, praveći bodljikavi štit od tvojih dodira...

Tragam.... tragam za nečim što mi još nije poznato. Dokle ću stići, ne znam. Više ne znam ni odakle krenuh... Pitam se, onako usput, tumarajući kroz maglu misli, dokle... dokle...
Nema kraja, jer, nema ni početka. Samo izgubljeni trag...

Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki puk kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane... Drugi ljudi, drugi jezik, drugo tlo... ista ja...

Tebi koga više nema,

Okrenula sam jutros jastuk. Otkrila sam onu stranu koju tako ljubomorno čuvam. Pustila sam tvoje mirise da me obuzmu i kao da svesno otvaram Pandorinu kutiju, stegla sam oči... jako... Osećam pod prstima otisak tvoga lika. Mami me mazni miris tvoje kose da zavučem prste i prođem kroz nju. Krećem rukom, ali vazduh pruža otpor, grebe mi dušu, štipa za oči... Ahhhh... kako samo nedostaješ... Tonem u nemiru, očaju... Zašto? Osluškujem, tražeći odgovor na ovo, po nebrojeni put ponovljeno pitanje. Nema ga. Nikada ga neće ni biti...

Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja... Lete nekakve slike, reči i osećanja... male krpice nečega što nekada beše celina. Kažu vreme leči sve... nisu u pravu. Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše snove. Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me nose... Želim tvoje usne da me leče, da zacele svaku ranu.

Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše

Kako si samo u pravu.

Hvala ti Masada, znaš, zaista mislim tako ...


Nedostajem li ti

Zapitam se ponekada, kada ostanem sama, da li si i ti usamljen, ostavljen... Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji, tako malobrojni u poslednje vreme... Pa ni ona cigareta, za koju se zaklinješ samom sebi da je poslednja ove večeri.... Osećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?

Spiram tragove reči sa usana. Da li se kajem? Ne znam... Sanjam budne snove, zavedena baršunastom tminom ovoga nevremena. Samo poneka munja, žustra, hladnog srca preseče moje misli. Izbrišem sliku, posečem je... ali dzaba.. eto, na onome mestu niče još njih, istih, sličnih, jačih... korov moje duše jača...
Ne laži me, jer tvoje laži zaboleće te jednoga dana mnogo jače nego mene.

Pokušavam ti ukazati kroz reči, sumnje koje me izjedaju, ali ne vredi. Pokušavam izvući sebe iz ovog tamnog tunela pružajući ti ruke, ali ti mi okrećeš leđa... Pitam se, odakle sav tvoj nehaj i ova mržnja koja me polako pobeđuje... Okreni se, molim te, daj šansu ljubavi koja se bori. Daj šansu ovoj kapljici krvi koja vene za tobom.
Ne verujem osećanjima koja me tresu držeći me za ramena. Pokušavam da ne slušam glas koji vrišti u mojoj glavi... Odjeci... oštri odjeci i njihov ehooo... Znam da te gubim, ali te nedam.

Znaš, sanjala sam te noćas...
Sanjala sam kako mi poklanjaš leptira zlatkasto šarenih krila. Pitam te zašto... zar ne znaš da mu je život tako kratak, krhk. Zašto mu oduzimaš slobodu koju ima samo jedan dan. Ćutiš... dok u tvojim očima vidim okove koje kriješ u duši. Ti okovi su namenjeni meni? Neee... ja nisam leptir, nisam mala devojčica kojoj ćeš vezati srce i ruke. Ja te znam, isuviše dobro... neću ti dozvoliti da mi ukradeš dan kao što si ukrao ovaj san.

Okreni još jedan list. Načni još jedan početak. Sve iznova... Zašto da ne, pa i drvo lista svakog proleća, plima nadolazi sa mesecom, laste se vraćaju... Nanovo i nanovo, ali nikada isto. Zašto onda ne bih i ja... Možda se u nekom drugom životu, na nekoj novoj strani sudbine, rodim u pravom času, na pravom mestu. Možda onda neću imati potrebe da sanjam, pišem, plačem... Mada, u poslednje vreme suza nema, duša ispušta nekakve čudne tvari.
Letim, padam, ustajem. Brišem prašinu vremena sa kolena. Otresam reči i slike sa sebe kao da se nisu odigrale tu, u meni, na meni. Zaturam ih u neku prašnjavu fioku uma i nastavljam dalje.

Sedim u fotelji i prebiram beležnicu svoga uma. Skupljam noge dok kolena grlim rukama. Vrat polako gubi bitku i predaje se dok ga ramena gutaju, ganjajući čitavo telo nekom slatkom jezom...
Opet mislim na tebe... Onako, slatko i bezobrazno. Moja majca miriše tvojim mirisima. I ne samo ona... Kosa je upila tragove tvojih prstiju, dok koža još oseća dodire i poljupce.
Reči... eh, te tvoje reči... medne i čežnjive. Kako samo znaju da ukradu poljubac sa mojih usana. Izađi iz moje glave makar na tren, da povratim smisao života u svoje misli...

Pokušavam napisati nešto... Prazne misli šetaju hodnicima, prolaze jedna kroz drugu kao duhovi. Muzika me uspavljuje pored svoje jačine. Umorna sam ipak... Sanak dolazi na oči dok prsti kuckaju direktan prenos praznine pred pad u beskonačno. Lebdeći osećaj prožima se telom. Obuzima oči, telooooo... Zevam, lepo mi je... Odoh da udovoljim ovom malom premorenom telu. Jastuk me željno čeka...

I

Nekako mi se čini da je sve bilo tako davno, dok povremeno ne izbije sva ona čistina slike pred očima. Zabljesne me tada svetlost jednog života, davno proživljenog i zaboravljenog. Tu su samo sekvence zapisane duboko u spiralnoj vezi genetskog koda. Osećanja i znanja koja nisu došla iz iskustva ovdašnjih dana, pa čak ni iz iskustva prvih predaka. Lična osećanja, doživljena, preživljena, kao instikt govore o putevima iskustva.

II
Prvi trag

Probudio ju je dobro poznati miris, samo nikako nije mogla da se seti odakle joj je toliko poznat. Taj fini nadražaj u nosnicama doneo joj je takvu radost i snagu da se izvuče iz kreveta tog kišnog, hladnog jutra. Kao da je taj dan predviđen za neki novi, prelepi događaj. Dok je mehanički zakuvavala jaku, crnu kafu, misli su joj letele preko dnevnih aktivnosti koje su je očekivale.
- Ah, još jedan prebukirani dan... ali nije joj smetalo kao ranije, smešak je igrao na njenim usnama. Kao da je sav onaj umor i zasićenost svakodnevnicom odlepršao kroz otvoreni prozor. Noseći šolju koja joj je grejala nežne duge prste, ritmičnim korakom, uz tonove kubanske muzike otplesala je do garderobera. Pod ruku joj je došao bledo roze komlet od angore. Mekani materijal je još jednom prenu, kao da se budi iz nekakvog hipnotičkog sna. I opet isti miris... začuđeno je pogledala u ogledalo. Da, to su njene oči, kestenjaste boje, krupne i iskrene, bujne usne blago otvorene od čuđenja, uokvirene tamnoputim licem i tamnim kovrdzama... Tereza, to ime joj je sada sasvim drugačije zvučalo, čak pomalo strano, iako joj je dato još pre rođenja...
- Šta se to dešava samnom? Definitivno mi je potreban odmor...
Ponekad joj se činilo da ne živi svojim životom. Zadovoljna svojim poslom i samom sobom ipak je osećala nekakvu prazninu u sebi. Kao da postoji nešto što bi trebalo da uradi, nešto što joj je svake večeri kada legne u postelju na umu, ali to zaboravlja sa prvim jutarnjim zrakom. U poslednje vreme taj osećaj je postajao sve jači.

Plašiš me... Svojim rečima oslobađaš demona u meni. Znaš li koliko snage mi je potrebno da ga zadržim u sebi? Ne znaš... A on je sve jači, veći. Kada bi toga bio svestan ne bi me gledao takvim očima. Kada bi poznavao Pandoru u meni ne bi sada ni progovorio.
Godine si proveo ušuškan u mom naručju, umivan osmehom, celivan rečima i utehom. Potrebno mi je da mi uzvratiš... sada kada sam slaba i umorna. Ne vidiš tugu u mojoj duši, netrudiš se da razumeš... Plašim se... Dosta mi je. Dosta mi je pretvaranja da je sve u redu... i snova. Da, dosta mi je snova. Želim da spavam praznog uma. Želim da se odmorim od svih svetova, sama... Mota mi se po glavi RES NON VERBA, pravi krug koji postepeno postaje vrtlog mog života. Ne dušo, reči mi više nisu potrebne, potrebna su mi dela. Dokazi kojih nema. Umesto njih nudiš lažna obećanja... Nisam više mala, nisam više luda, ne verujem više u tvoja čuda...

Okretoh se, pogleda uprtog u daljinu. Očne jabučice bole od samog naprezanja da vidim više, da vidim bolje. Šta mi to vredi... Ležem na blatnjavu zemlju primičući uho, osluškujem. Nema zvuka tvojih stopa. Jedan crv, zaglavljeno gleda. Možda se pita, je li to ono o čemu su mu pričali.... Svetlost će ga čekati na kraju tunela?
Nema te, a ja i dalje čekam...

Proste su reči.... samo trn u misli nekog usamljenog bića. Čemerni ukus u ustima i nedosanjani san. Prerano prekinut. Gubim snagu za nove izazove. Nema više volje, ubijena je... Kako samo par tih trnova otpalih sa nekog divnog cveta zna da povredi, uvredi. Plašim se, neverujem više. Tište me prošli trenuci, ne daju mira sadašnjosti. Sumnja izjeda svaki deo duše. Biti il' ne biti, verovati il' ne verovati. Pitam se zašto sve mora biti tako teško. Zašto mržnja uklanja svaki trag ljubavi... Zaborav briše divne stranice, cepa one brižno čuvane slike... Proste su reči, samo trn u misli usamljenog bića...

Sanjala sam čudan san. Kao da se prostor i vreme preklapaju, na mahove upliću i skrivaju jedno drugo. Utonula sam u suze i smeh nepoznatih ljudi što ljuljaše me u bezazlenom zagrljaju. U drhtaju zavesa videh jedan lik. Tek treptaj postojanja i nade bljesnu i ugasi se bez povratka.
Pitam se da li je istina da se neki snovi ostvaruju.
-1997.-

I te kako se ostvaruju....

Tražeći prikladne reči, da označim ono što osećam i vidim, nailazim na nove, još neizrečene, upravo stvorene u mom umu. Jake kao svetlost, duboke onako kako još samo vreme ume biti, samo što ih ne znam zapisati...
-1999.-

Sa zvučnika dopire glas Bajage
"Tamara, čekanje me strašno zamara...."
Eh... da sam samo malo južnije. Znam, snovi su tako teški ponekad. Danas sam izuzetno srećna, zadovoljna svojim životom. Hmmmm... šta li me to čeka kada sam sada ovakva. Nekako znam da svaki trenutak izuzetne sreće, koji imam, plaćam sa dva trenutka tuge i suza.... Nema veze, danas sam ja ta koja bere plodove smeha, punog srca, a sutra... šta bude, biće. Que sera, sera...

Oprosti, oprosti što te volim tako jako... kao onoga dana kada si me prvi put poljubio. Oprosti što ne mogu zaboraviti, ni izbrisati tragove tvoga lika, noći tvojih dodira. Oprosti mi, što u mom pogledu još vidiš sve to dok sa usana teku reči bola, gorke kao pelin... Oprosti mi što ljubav ubijam za druge i idi, ne okreći se, kasno je...

Tisina para poslednje niti razuma. Ne boli tako jako kako sam ocekivala... Sada vec sumnjam u sebe, u svoju postojanost. Podizem oci ka vrhu necega sto predstavlja moj zivot i ne vidim. Ne vidim kraj a ni pocetak... Opet cu morati sve iz pocetka.

Lagani korak i krckanje pod stopalima. Taj čudan zvuk pod težinom tela
izaziva sećanja. Insenzibilan trag postepeno poprima snagu pretvarajući se u
kasidu prošlosti. Mirisi poznatih predela vratiše se iz dubine neurona u
nosnice. Blaženstvo osećaja obliva telo koje se bespomoćno predaje osećanju
lepog. Kako se čovek lako navikava na prijatnosti i uvek im se vraća u pomamnoj
žudnji za nečim što ostavi neprimetan pečat. Uzdah se otima u znak časti
prošlome. I svaki put isto, kao kakav ritual, ponavljamo slike prebirajući po mislima, svesno brišemo
loše, metamorfiziramo scene, stvarajući nešto još savršenije, jedinstveno u
svome umu. Ta igra mimikrije nosi nas u stanju polusna kroz momente opuštanja i
sjedinjavanja prošlog i sadašnjeg. Čest način za beg od stvarnosti u danima
nemira. Način ublažavanja negativih efekata i stanja depresije. Neko je rekao,
čovekovo najveće blago i prokletstvo je moć trajnog pamćenja. I pored svake
negativne strane, ono što ostane zabeleženo i uredno uknjiženo u fiokama uma,
ima preveliko značenje za svakog čoveka, jer bez tih enormnih elektro biblioteka u našim glavama ne bi bilo ni nas
samih...

U staklu gledam ljude. Prolaze ulicom. Neki ležernim, nemarnim hodom, bez
misli, odbijajući da prihvate suštu realnost. Drugi, ’pak, u žurbi, sa ili bez
cilja, prepunih glava raznim materijalnim glupostima... kojoj vrsti ja
pripadam? Uhvatih sebe na tren u tom pitanju. Imam sve, a opet, nemam ništa... i
nanovo taj prokleti osećaj samoće; izluđuje, ubija.


Ljudi su oko mene, zapitkuju, uvlače me u priče, drže za ruku, suludo
mašući gore-dole. Ali, niko od njih ne razume... ne. Ne shvataju da nije to ono
što mi je potrebno. Njihove uporne, savršene reči još više uvrću moje misli,
cede mi dušu. Eh, da mi je samo da nestanem. I ja i ova ulica, grad... gde pripadam... udara me nešto dok plutam
među tuđim ubeđenjima. Gde ja to pripadam...

-
Dobro jutro, Nana! Kako ste mi jutros?

Širokim osmehom pozdravila je prodavačicu
cveća na izlazu iz zgrade. Svaki dan, kod te predivne žene kupovala je mirisne
bukete poljskog cveća. Njeno interesovanje za tu nisku punačku ženu nije bilo
čisto iz kulture, već iskreno i srdačno. Osećala se nekakva prisnost svaki put
kada bi je Tereza uhvatila za plišane, tople ruke.


-
Dobro jutro sećo. Vidim, jedino na tebe ne utiče ovo
vreme, raspoložena kao i uvek.


Osmehom je uzvratila starija žena. Mahinalno pružajući ruke za mekani
zagrljaj.


-
Danas je, osećam, dan za jednu ružu. Beli, mladi
pupoljak, baš kao i ti. Princeza za princezu...

Starica utiša svoj, pomalo grub, glas vešto
smeštajući sedefno beli pupoljak na rever blejzera.


-
Eto, vidiš da sam bila u pravu, divno ti pristaje.

Sa osmehom još jednom poljubi devojku u
obraz kao što bi staramajka učinila. I stvarno, ta bela ruža je divno
pristajala uz ružičasti komplet. Tereza je poznavala Nanu još od ranog
detinjstva. Može se reći da joj je bila jedina uteha kada je izgubila majku,
jedini rod za koji je znala. Nana joj je uvek predstavljala uzor bake koju nije
imala. Toliko ju je i volela.


-
Hajde sada zlato Nanino, nemoj da kasniš.


-
Dobro znaš da nikada nisam zakasnila, pa ni danas se to
neće desiti.

Osmehnu se devojka, već pretrčavajući ulicu
da bi stigla na stanicu pre gradskog prevoza.


-
Terezaaaaa, neeeeeeee!

Širom otvorene oči starice zamagliše dok
ledeni talas preplavi njeno telo. Noge zalivene u beton trotoara postaše teške,
preteške da bi koraknula, potrčala. Samo glas se ote odzvanjajući prostorom
između zgrada, pobeđujući i sam zvuk kočnica i udarca automobila u bespomoćno
telo mlade žene. Nanin vrisak i glasovi ljudi u panici lagano utonuše u tamu
zajedno sa Terinim umom.

Ne spavam, jer san na oci ne dolazi. Muci me to sto sve gubim, cini mi se i sam razum. Umorna sam, prokleta, razbijena na milion komadica... Kao da neka tudja ruka crta trag ispred mene kojim hodim. Kao da sve cesce i cesce priteze tu meku povrsinu praveci rupe u koje padam. Granje krajputasko grebe kozu, sisa krv duse smejuci mi se u lice. Bol, cini mi se, vise neosecam. Samo nekakav teret na grudima koji zeli da prsne odvlaceci me sa svojim izumiranjem... A ja, jos se borim, koracam uporna da stignem do nekog cilja... barem jednog. Zapitam se, dokle bre vise!? Ko to zeli da me srusi, gledam u nebo i vicem; Smej se, samo se ti smej... Bes me ojacava, daje mi snagu. Dosta je bilo, brisem tu ruku i prst sto preteci gleda. JA! Ja sam svoja snaga i moc, Ja sam svoj sud i pomoc. Dosta je bilo muke i jada. Otimam trag, prostirem crvenu stazu i koracam, jos upornija i jaka!

Kažu ljudi, sve prolazi, sve se menja. Ali niko ne govori o dubini tih
promena, o patnji i bolu koje one nose. I ako neko smogne snage da kaže nešto o
tome, to je tako slabo o površno. Čovek, kao čovek, plaši se i beži od svake
vrste bola. Tako i izbegava da govori o njemu. A kada sve prođe, zatura se
negde u zaboravnom kutku, okrenutih leđa da se više ne oglasi. Onda se dubinski
detaljišu postignuti uspesi, ostvareni snovi, dok uvrede, strah i suze koje
proguraše ga do visina, ostadoše u tami.


Koliko vredi svaki od tih „uspeha“. Zapitamo li se po nekada koliko duša
košta svaka naša ispunjena želja... muči me to jer sam i sama ufazi promena, velikih i bolnih. Da li
ću i ja jednoga dana zaturiti sve ove bolne godine u neki džep istrošenog
kaputa. Ne verujem. Pamtim veoma dobro svaku reč izrečenu, svaku kap oka što
pala je... Bol je urezao duboke tragove u meni. Ne da se zaturiti,
zaboraviti... ova zver što se rađa jaka je, ogromna... ali iz nutra, tako
brižna i strašljiva.

Plakala bih, al’ ne ide. Bol je isuviše jak da bi se pretočio u suze. Jecaj
stoji negde u grlu, zaglavio se... kao da je tankom, oštrom uzicom vezan za
srce i ne može dalje. Kada bih samo mogla da vrsnem, raširenih ruku, podignute
glave... zatvorenih očiju stojim na polju pod tmurnim nebom...i vrištim.
Vrištim iz sveg glasa u jednom neprekidnom jeku, sve dok me i poslednji dah ne
napusti. A onda, kao ratnik, prostreljen nevidljivom strelom, padam, ljubeći
zemlju kolenima, dlanovima, usnama. Otvaram oči i podižem vučiji pogled... Opet
jaka.

Na raskršću puteva, starac i štap. Duga seda brada i maleni komadić kore
zaostao na drvetu da podseća na ono što nekada beše. Oči, nekada sjajne od
želje, zgasle su. Vreme protiče a oni stoje. Pokušavaju da zaustave voz koji
nema stanice, ni početka, ni kraja.

Meseci su prošli. U uglu kamenih zidova još uvek
stoji pletena mreža. Olako bačena preko crnog, crepanog ćupa, punog starih
novčića. Jedan poveliki pauk, uobno se smestio među nitima koje su, nekada
davno, dodirivale ruke. Čeka svoj naredni plen. Čekam i ja, samo ne znam više
ni šta, niti koga. Duboko u meni postoji još uvek, jedna mala devojčica koja
mašta o... Radoznala muva zakači vrhom svoga krila paukovu mrežu. Histerično
zuji u pokušaju da se otme. Da joj malo pripomognem... Bilo bi dovoljno samo da
je gurnem vrhom nokta... ko sam ja da remetim prirodnu ravnotežu... gladan je i
sam.

Guši me ova tišina oko i nemir u meni. Priteže snaga nedostajanja jače nego
li sama stena kamena. Ti... opet ti mrsiš konce u mislima. Telo se buni protiv
razuma... pobeđuje. Potreba sama po sebi izaziva suze. Trudim se da zadržim
jecaj u grudima ali prokleti uzdasi ga tako jasno odaju. Ćutiš, a meni kažeš,
reci nešto. Potrošene su reči dušo, a i one koje su ostale, suvišne su...
Stojim u centru buke. Branim se tišinom. Izdaje me jecaj a i suze kreću.
Okrećem glavu, uveravajući sebe da nisi čuo i da ne vidiš tu razarajuću silu
unutar mene.


Idi, pusti me da barem, na miru, ovim suzama izdajicama, umijem svoju bol. Idi...
Želim da pustim ovu zver iz sebe, tako dugo je okovana. Sama, u mraku, hoću da
slušam eho svojih jecaja.


Tvoj dlan na mom kolenu. Grči se. Ruka mi još miriše na tvoju kosu. Čini mi
se da će taj miris ostati tu zauvek, koža ga je upila u želji tela da se stopi
sa tobom... samo mi se čini.


Zar ne vidiš da pripadamo jedno drugom? Kada nešto toliko voliš, zašto ga
moliš da ode... Kažeš, ako se ne vrati, nikada i nije bilo tvoje. Ne verujem,
ne želim da čujem šta govoriš. Idi već jednom, ili pusti mene da idem. Neću
izdržati...


Suza i list papira. Cigareta dogoreva u pepeljari zanoseći um svojim
vrcavim dimom. Misli su već prazne, bez snage i mira. Lutaju zbrkane,
izgubljene.

I Koliko košta jedna tura snova?

Dim cigareta se uvija pod svetlošću žuto-narandžastih lampica slabo osvetljene prostorije. Podrumski deo zgrade, pretvoren u simpatični kafić, pruža utočište mnogim usamljenim dušama, ali i zaljubljenim mladim parovima.
Posmatram sa svoje strane šanka sve te duše željne nekih još neispunjenih snova. Jedan pijanac drema za centralnim delom šanka, vadeći se na celodnevni, naporan posao. Spustio se tu,
na visokoj barskoj stolici i tako ostao. Povijenih leđa, glave na preklopljanim rukama. Karakterističan položaj za ljude kojima je dosta svega.
- Šta želite da popijete? , upućujem mu pitanje uz osmeh podrške i razumevanja.
- Ništa!, dobih odgovor izbuljenih očiju i blago uvređene
face.
- Sačekaj malo..., usledilo je kao jedna vrsta izvinjenja.
- Koliko košta jedna tura snova?, prolete mi kroz glavu... Suzdržah svoje misli i uputih par reči tom jadnom „gospodinu“.
- U redu... ako nešto budete želeli, samo me pozovite... Malo ironično sa moje strane, jer to što on želi, ja mu sigurno ne mogu
priuštiti.
U levom uglu sede dva mladića od oko 24-25 godina i raspravljaju, uz kriglu piva, o devojkama. Jedan uporno pokušava ubediti ovog
drugog da između devojke od 17 i one od 27 ne postoji razlika u razmišljanju.
- Hmmm...tek ćete vi porasti; nešto me munu... osmeh! – kolika je razlika između mladića od 25 i čoveka od 35? Mhmm... pa ima je, nije da nema... poređenja mi prekide dalja priča.
- Evo, vidiš, reče on, bezobrano slobodno upirući prstom u mene, - ova devojka starija je deset godina od mene –osam, prolete mi kroz glavu, - pa ipak razmišlja na isti način i voli iste stvari kao ja!
- Auuuu.... kakva sigurnost u samoga sebe... Dal’ da se ofarbam u plavo, kada već igram glavnu ulogu u vicu... opet motam po glavi dok perem, ne znam ni ja koju po redu, kriglu. Osmehujem se kao da mi je čitav svet na dlanu i pravim se da nečujem i nevidim... Baš kao ona tri majmunčeta. Majmunčeta? Hmmm, kako samo radi čovečiji mozak. Po Gosn. Darvinu svi nastadosmo od majmuna, samo... izgleda da su neki malo zakasnili sa razvojem u toku evolucije...
Na drugoj strani, sedi „mislilac“. Idealna živa kopija Rodinove skulpture iz 1879-89. godine... samo što original „visi“ u Metropolitenu, kako bi mu se poklonici umetnosti divili... a ovaj... Razmišlja, izlažući povremeno, mimikom svoga tela, nekakvo nezadovoljstvo, prožeto slabašnim snovima... ima nekakve duboke tuge u njegovim očima. Posmatram ga... miruje. Samo se povremeno trgne, srkne gutljaj točenog, pogleda me pravo u oči a zatim u mobilni koji više i ne prestaje da zvoni. Čuveni filmski zvižduk Turmanove meša se sa „kada hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ“...
Noge me upozoravaju da je krajnje vreme da malo sednem. Škriputava, drvena stolica u uglu, cigareta i preko potreban ukuc jake, crne kafe.

Volim da procitam o svakodnevici, pre nego o najlepsem snu

У потпуности разумем тај поглед са оне стране шанка, у последњих пар година стицајем околности понекад када закасне конобари ускочим у улогу благо насмејане особе коју сви могу да цимају када нешто зажеле. Једино, не могу да будем насмејан без везе свакој придошлици која закера док се башкари на столици. Не сећам се да сам се лоше понашао према конобарима икада у животу, према конобарицама још мање, додуше, све више је ограничених, Смешко и ја смо имали пример скоро.

Da ne zatrpamo Bei temu...I meni je poznat taj pogled, konobarisala sam oko godinu dana i uglavnom je to bilo zanimljivo iskustvo, jedino su me iritirali tipovi koji se nakace na sank pa celo vece smaraju, suvise pijani ili lenji da muvaju okolo, a konobarica je laka meta, tu je pa je tu, ne moze nigde da ode. Ipak nisam imala neke neprijatne situacije, bio je to pristojan kafic, a valjda zavisi i kako se ti postavis. Osim toga na zivce mi je isao i kolega kleptoman, s kojim nikako nisam izlazila na kraj "Ne mogu ja protiv toga"!. Na kraju se svelo na to da smo oboje u toku veceri uzimali sebi od pazara(tada nije bilo fiskalnih) onoliko koliko bismo procenili da bi mogao biti visak u toku veceri, ludilo. Najurnebesnije je kad oboje preteramo pa posle od tih para vracamo da nadoknadimo manjak!!!

SaMar, ne zatrpavate mi temu Mozda ste me vec skapirali, kroz tekstove i poeziju... imam nekada i previse strpljenja, ali kada mi prekipi.... potop.... Posao mi ne pada tesko, volim da posmatram ljude uopste. Znam i da izadjem na kraj sa odredjenim tipovima a i sa kolegama
Nastavak price sledi

Jednom davno, zivela je jedna mala, usamljena devojcica. Nije da
nije imala drugare, nije da nije bila voljena.... samo nije bila
shvacena. Njeni snovi i njene vizije su bili strani i cudni ljudima oko
nje... Nije zelela da bude odbacena zbog nekih stvari koje je imala za
razliku od drugih. Lagano, godinama koje su prolazile i sa
kojima je nosila mnogo tajni, naucila je da sama savladava svoje
misteriozne posetioce, misli i snove. Nekako, ni sama nije bila svesna
kako to da joj se svaka zelja ispunjava, kako biljke rastu pod njenim
dodirom, kako bolesti njenog jedinog pratioca, vernog tamnodlakog
Richarda nestaju, odnesene dahom niz vetar za vreme mladog
meseca...Nije bilo jasno ni njenim roditeljima, ali im je ipak bilo
lakse da o tome ne pricaju posle par razgovora sa psihijatrom i
neverovatnom mastom kao rezultatom seansi. Devojcica je odrasla.
Sputavala je svoje sposobnosti, kako ne bi bila cudna, kako je ne bi
proglasili nakazom... Vremenom, oni mali posetioci prestali su da
dolaze i spavaju joj u kosi koja je izgubila onu srebrno-zlatnu boju.
Misli su prerasle u brigu o svojoj porodici, ali snovi..... Snovi su
ostali isto onako jaki, mocni, nimalo drugaciji od jave. I danas sanja
stvari koje su bile, koje ce tek biti... I danas oseca tudje misli i
brige... I danas, samo jos jace...

II


Posmatram sebe kao sve one ljude





Korak, dva, tri... stepenice se odbrojavaju. Ti pravi uglovi nisu dovoljno
jaki da razbiju misli. Sedam za šank gledajući svoj lik u ogledalu sa one
strane. Posmatram sebe kao sve one ljude... Šta li misle te oči? Tuga i bes
smenjuju se takvom brzinom stvarajući bure... Led u vodi krcka. Dim opet
privlači pogled. Povlačim ga dubokim uzdahom ne bi li njegova gorčina barem
malo nadjačala onu u meni... Mladi zajubljeni par čavrlja nešto u separeu.
Mladost, tako mlada i jednostavna. Sećanja se vraćaju u naletima. Kako su samo
nekadašnji dani delovali teški i puni izazova, odluke isuviše bremenite... Eh,
da mi je samo vratiti to vreme, al’ ne ide. Nekako drugačije razmišljam, valjda
su neke godine u pitanju. Veće brige rešavam uz smešak. Borim se sa alama
vremena u kome živim, ali, ipak se osmehujem. Kažu mi ljudi, retki su oni koji
mogu tako. Zašto me jednostavno ne nazovu budalom... Za druge često
neshvatljiva, za sebe... paa, relativno odlična. Šta mi drugo ostaje do da
živim svoj život i učinim ga što lepšim na ovom đubištu natmurenih veđa.


Kao da sam se rodila nanovo. Gradim snove iz početka. Prihvatam svoje greše
smejući im se u lice. Idem dalje... dug je put predamnom. Mnogo duži i teži
nego ovaj što pređoh.

III


Hvala ti...





Dok zamišljeno srčem prvu jutarnju kafu, posle
klasičnog otvaranja lokala i svih mogućih peripetija, pokušavam da sakupim ono
malo koncentracije na gomilu, ne bih li saslušala čoveka sa druge strane šanka.
Svakoga jutra dolazi na triple coffee sedajući tačno naspram mene i započinjući
razgovor uz osmeh još sa stepeništa,


- Dobro jutro, radi li se?


Ugostitelji i taksisti (barem oni uljudni) -
moderni psihijatri... pažljivo i ljubazno saslušaju svaku muku, priču, podele
tugu i radost stavljajući na trenutak svoj život u zapećak.


Posmatram
to, životom razočarano, lice iza maske povremenih osmeha i po koje anegdote.
Mršava figura sredovečnog, žilavog čoveka odaje snagu ličnosti. U očima se još
uvek pojavi žar mladosti kroz priče o moto trkama, prirodi i porodici... Još
jedna tužna priča sa pogešnog puta života i izgubljenog vremena.


-
Vreme... jedino što ne možemo nadoknaditi, vratiti... –
začuh svoje reči iz tuđih usta.


-
Znaš, nastavi čovek sa svojom pričom, vreme nam sve uzima
a tako malo daje.


-
Varaš se, ono nam daje mnogo.


Čovek me
začuđeno pogleda, već navikao da ćutke i sa osmehom saslušam svaku misao ne
suprotstavljajući se mišljenjima koja čujem.


-
Vreme nam donosi saznanja, mudost, sreću isto koliko i
nesreću. Nije ono krivo za naše puteve koje sami biramo. Vreme nas uči šta je
život i kako teče sve više nam pruža. A, da li mi znamo da poštujemo i pravilno
iskoristimo sve to, već je druga priča.


Gledajući u te oštre, ali ipak tople, zelene oči
videh tugu i razumevanje.


-
Tebi je donelo ćerku koju obožavaš, lepa sećanja koja ti
izmame osmeh svaki put kada pomisliš na njih... sve je to došlo sa datim
vremenom. Prineh šoljicu mirišljave kafe
usnama, ne bih li mu dala vremena za odgovor.


-
Čovek bi rekao da si učila za psihijatra... uz blagi
osmeh skrete pogled, skrivajući oči. – Znaš, nemam običaj da se otvaram
nepoznatim ljudima, ali sa tobom je to tako lako. Jednostavno izvučeš sve i
ćuteći... ima nešto u tvojim očima, glasu... nešto umirujuće.


Govorio
je gledajući u jednu šaru na pultu u obliku ptice. Prešao je lagano prstom
prateći liniju nejasnog oblika. Instiktivno?
Taj pokret probudi nešto u meni, kao da sam na trenutak u njegovim
mislima.


-
Ptica... rekoh tiho,


-
zauvek zarobljenja u kamenu. Ko je tebi svezao krila?


Širom otvorene oči na mršavom licu, jasnih
mišićnih kontura, delovale su pomalo zbunjeno.


-
Ne sećam se da sam ti pričao bilo šta o tome...


-
Sve se jasno vidi iz naših dosadašnjih razgovora. Taj
pokret koji si napravio ispred sebe samo je povezao sve ono što si mi do sada
pričao. Ne tražim od tebe da meni odgovoriš, već samome sebi. Jedino tako,
mireći se sa svojim greškama i savladavajući svoje strahove, moći ćeš da budeš
potpuno zadovoljan sobom... i što je najvažnije, srećan.


Na tren mi se učini da vidim suzu u
ukočenom pogledu. Lagano je spustio dlan preko moga.


-
Hvala ti...


-
Na čemu?


Sada je mene zbunilo taj čin
prisnosti stranca. Čudan je taj osećaj kod ljudi, da nekoga znaš godinama, a u
stvari, znate se tek nekih desetak dana. Često mi se to dešava, da mi ljudi
prilaze, ponašajući se kao da ih poznajem u dušu... izvukoh ruku, lagano, ne
bih li uvredila gopodina a ujedno sačuvala distancu koja mora postojati.


-
Na tome što me svakoga dana slušaš kako jadikujem.
Iskreno, mislio sam da me i ne čuješ, kao ostali... ali, ti u stvari i slušaš i
pamtiš..., rekao je to sa nekom dozom sreće u glasu.


Taj komentar mi izvuče osmeh i
malo me opusti.


-
Mogu ti samo reći da kada slušam, slušam. Toliko uvek
mogu. Da stavim drugu kafu?


Ustajući sa visoke stolice kretoh
da pristavim vodu za kafu.


-
Može, ova je već gotova.


Uzdah i osmeh... Izgubila se ona
ukočenost u položaju čoveka na barskoj stolici. Kao da je skinuo teret sa leđa
i odahnuo. Čak mu je i pogled postao sasvim drugačiji, opušteniji, pun poverenja.

IV


Putovi





„ ... Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova


Ti ne znaš da put od tebe do mene


Nije isto što i put


Od mene do tebe.





Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu


Skrivenom za tvoje moćne oči


Ti ne znaš da meni je mnogo više


Nego što misliš


Sudbina


Namrijela


I


Dala





Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš


Ali nikako da nađeš istinski put


Do mene


Shvatam te:


Čovijek si u jednom prostoru i vremenu


Što živi tek sada i ovdje


I ne zna za bezgranični





Prostor vremena


U kojem se nalazim


Prisutan


Od dalekog jučer


Do dalekog sjutra


Misleći


O tebi





Ali to nije sve.“





- Mak
Dizdar -





Konobarica... kakve sve
insinuacije ta reč izaziva kod pojedinih ljudi. Da li je u pitanju samo naša
nacija ili kod koji je duboko ucrtan iz nekih priča i prepričavanja zaludnih
pijanaca? Neke stvari, jednostavno nisu svrstane u ponudu usluga lokala. A nisu
ni svi ljudi (tj. žene) isti.


Radeći u cafe galeriji nailazim na
mnoštvo raznolikih likova. Slobodno mogu reći da većina njih, bez obzira na godine
i pol, posmatra žensku radnu snagu sa visine. Kako lako ljudi sebe stavljaju na
tron, bez obzira na to što po obrazovanju, karakteru i kulturi ponašanja ne
mogu prići onima koje posmatraju. Dođe mi ponekad da odbrusim: da, ja sam ovde
da vas uslužim, ali mene za to plaćaju! Ali, opet, kada razmislim, ispašće da
za određene stvari, koje pojedinci tako slobodno insinuiraju, tražim novac....
ponekad je bolje ćutati.





„... Ti poznaješ samo one putove


Što prolaze


Od srca


I


Oka


Ali to nije sve


Ima putova što su se ispružili pred nama


Bez javnog traga kolovoza





Bez voznog reda


Bez vremena



I roka... „

V


...Cilj, ti imaš cilj u životu...





Podočnjaci se otegli kao vrećice
pune peska. Da nije savremene kozmetike videlo bi se kako su samo teški i
tamni. Ni kreme, ni uobičajeni tretmani, poznati samo ženskom rodu, više ne
pomažu. San je potreban... onaj miran, dug i sladak san. Eh, da mi je da ova
luda glava prestane da razmišlja na jedno dvanaest sati, da se slatko
odmorim...


-
Dve bez šećera, jedna srednja, guarana...


začuh sa vrha stepeništa dobro poznati, promuklo-pištav ženski glas. Niska,
zdepasta figura pomoli svoju plavu glavicu iza zida. Bankarka... taj način
govora me uvek iziritira. Klasičan akcenat sa područja seoskih atara sa
dodatkom visokogradskog „obrazovanja“. Igrom slučaja prisustvovah večerinki na
kojoj se ugovori zaposlenje dotične osobe...


-
Produženi sa mlekom, hladan ness i coca cola na terasu,


nastavih započetu narudžbinu.


-
i samo požuri, molim te


Osmehujem joj se u okretu


-
Naravno...


Svakoga dana ista tura, isto vreme. Pauza za novu trač partiju uštirkanih
košulja i svilenih marama. Već mehaničkim pokretima zapošljavam obe ruke, u
jednoj mućkajući ness dok drugom zakuvavam kafu. Tacne, crveni ratluk za
srednju, dva bela za gorke... esspreso je gotov, kisela, po deci uz svaku
kafu... dva platoa na prstima, već uvežbano izbegavanje stuba, stepenik, dva,
tri...


-
Jesi li videla kako se danas obukla? Jeste li videli šta
joj piše na majci i to preko grudi? Ta žena stvarno nema ukusa!


Momak u monohrono plavoj, štraftastoj košulji, rukava ispeglanih na
lenjirsku štraftu, indigo pantalonama i blještavim salonkama utiša glas čuvši
zveket čaša i korake. Mig signali, njemu upućeni, dali su mi do znanja da sam
na tapetu. Izveštačeno elegantnim
pokretom pomeri se u stranu, sa sve stolicom, ne bih li ga, slučajno,
ispolivala pićem... kao i uvek, razgovor započinju „komentarisanjem“ modnih
detalja, kao i mojom pojavom koja ih je „šokirala“ iz dana u dan. Svetle
farmerke, iscepane na kolenima i butini i svetlo plava majca sa natpisom „dođi,
veži me“ preko slike dva srca povezana lancima. Ko zna da shvati poruku, zna;
ko ne zna, žalim slučaj.


-
Izvolite i prijatno...


Izgovorih ležerno, sa osmehom, namerno se okrećući ka dotičnom gospodinčiću
čiji se obrazi pretvoriše u bulke. Nešto se mislim, jutros si, ljubazno mi razmenjujući
krupne novčanice, mislio da su mi oči nekih tridesetak santimetara niže...


Vratih se za šank gde su me čekale jutarnje novine. Ukrštenica, huligani
prebili još jednog stranca, horoskop.... hmmm... „ Vaš zodijak ulazi u ...
mesec u devici..“ još kada bih znala kakva devica, kakav mesec, „idealno se
slažete sa partnerom... ljubav cveta, biće para...“. nasmejah se glasno. Kako
ih samo nije sramota da pišu ovakve gluposti... kakav crni partner, ljubav... a
tek o novcu da ne govorim... Valjda pokušavaju narodu da podignu raspoloženje. Meni
ne pomažu. Ehhh... završiću i ja ove škole, radiću jednoga dana ono što volim a
ne što moram...


-
Kako uspevaš?


Začuh poznat glas iz suprotnog ugla prostorije. Stari prijatelj, pije kafu
i lista neki časopis.


-
Kako uspevam šta?


-
Pa da se smeješ posle onakvih opaski. Ja bih mu razbio
nos, ili ga barem polio peticom...


Nasmejah se slatko, definitivno je čuo čitav
razgovor, još pre nego što sam izašla,


-
Da prosipam pivo za džabe?


Nasmeja se i on.


-
Znaš, još dok sam bila dete, shvatila sam da ljudi iz
zavisti što nešto nemaju, ili iz
nekakvog straha od nečega, napadaju na to isto... jednostavno, uvek dođe vreme
i pokaže se ono pravo lice. Strpljiva sam, umem da čekam... a u ostalom, ko
zna, možda i ja njima zavidim,


Naravno da im ne zavidim. Monotoni posao, svakoga dana isto; dobar dan,
izvolite, potpis ovde, ovde pečat... prsti suvi od papira i novčanica, košulje
zakopčane do grla, usiljeni osmesi....


-
To sam uvek cenio kod tebe. Samo, čovek kada te pogleda,
svašta mu pada na pamet...


-
Kako to misliš?


-
Pa znaš...


-
Hmm.. na žalost, znam. Iskreno, dosta mi je toga. Volela
bih da me neko gleda kao osobu kakva jesam, bez obzira da li sam u skupom
kompletu ili ovako, ležerno obučena. Svakim danom, sve više shvatam da me niko
ne poznaje...


-
Možda zbog toga što ti ne dozvoljavaš da te iko upozna...


-
Kako ne dozvoljavam? Ja sam barem otvorena osoba. Ne
misliš valjda da bih trebala svakome, ko uđe u ovaj lokal, da ispovedam svoj
život?


-
Ne, samo ti kažem da ti je potrebno vreme da preboliš
neka dešavanja i da se ne smeš zatvarati u sebe. Primetio sam kako posmatraš
ljude u svojoj okolini. Za kratko vreme, postala si preoštra u ocenjivanju.
Tako nećeš naći osobu koja te može upoznati onako kako želiš, jer ti to ne
dozvoljavaš.


-
Ko kaže da želim naći takvu osobu?


-
Ja. Znamo se godinama, samim tim poznata su mi i tvoja
mišljenja... koliko toliko.



Ovaj
razgovor me natera da dobro razmislim šta to ja stvarno želim, koga... i opet
on u mojim mislima... za kratko vreme uspeo je da osvoji čitavu moju svest, a
onda postao nesiguran u to šta zapravo želi. Izigrana... Nepisiv bol u grudima
preseče teško postignutu stabilnost. E, nećeš vala... dosta je bilo pokvarenih
igara. Ako nije siguran želi li biti samnom nije me ni dostojan! Shvatih da
nanovo pokušavam ubediti sebe da me ne boli, da ga ne želim kraj sebe... Cilj,
ti imaš cilj u svom životu... ne odustaj! Ipak, nesvesno pevam Oliverovu
pesmu...pesmu mog života...





„Ako poželiš da mi se vratiš,


gledaj da to ne bude skoro.


Vremena daj mi da te prebolim,


Dođi kad prestanem da te volim...“

Sa zidova nestade blještava belina. Tu je šum i sena ostarelog hrasta, pesma zrelog žita i topot vode što niz niske bedeme lagano udara.
Pamučni oblak nosi svoje suze i traži dušu u zemlji da podeli svoju tugu, dok koliba stara u vrbama drema.
I opet se lomi sve u meni... Suvišna, nigde da pripadam, nemoćna... Guši me jecaj u grudima, ne dozvoljava da udahnem vazduh svoje mladosti,
oduvan,
nestao,
isušen,
skoren...
Zvuk pištući više ne nestaje... uvek tu, upozorava na
dolazeći kraj...
Čega?
Ni san više ne govori,
ćuti...
Dosadilo mu je da se ponavlja...
... a možda je već i ispunjen...

Dušo,

Pogledaj me... U mojim očima odsjaj je patnje i ... bola. Slušaj pesmu daha akcentovanu jecajima ljubavi.
Čekaj me... Na nekoj drugoj strani žvota. Čekaj me jer, doći ću ti u svakom treptaju oka. Volim to tvoje biće, tako surovo u ljubavi. Uvijeno sivilom života umire i ubija...
Brinem, hoćeš li me voleti i posle vremena. Neka nova dimenzija stvoriće se samo za nas...Brinem, hoćeš li me voleti u susretu dana i noći svakoga puta kada izgovorim tvoje ime... čekaj me, šapućem ti, ne da te ne bih uplašila, oterala vikom, il' probudila već zato što snage više nemam... a vrištala bih...

Još jedno, nemo pismo, upućeno tebi koji ga nikada nećeš pročitati...

I evo ga opet onaj isti osećaj bola, nedostajanja... Fale mi tvoji topli zagrljaji, nedostaje toplina tvojih ruku i daha kada se jutrom probudim. Znaš li da ne postoji zamena za onaj osećaj kada otvorim oči na tvome ramenu, kada te gledam kako mirno spavaš... Otima mi se jecaj u želji da te samo poljubim, zagrlim i privijem se uz tebe. Ne vredi... ostaju mi samo sećanja i pusta praznina u grudima, među rukama... Spavaj dušo, ja ću te voleti...

Želim da ti govorim o ljubavi, svetlosti, prostoru.... životu. Tako jako želim da ti pričam o tome kako drvo diše, dok sedeći pod njim držim te za ruku. Pričala bih ti o nebu koje nema granica, o tom paperjastom oblaku koji već za neki minut neće postojati... nikada više isti, nikada više tu... I o onim jaganjcima na susednom bregu što nesmotreno skakuću odvajajući se od stada; i o vetru što mrsi mi kosu... Eh... pričala bih ti o bilo čemu samo da osetim miris tvoje kože, dah sa usana kada mi se približiš bliže... Pričala bih ti o bilo čemu pokušavajući da protumačim boju tvojih očiju.
Govorila bih ti sve što osetim, vidim, poželim... pričala bih... ćutala bih...

Večeras dopuštam sebi malo sanjarenja. Onako... uz prigušeno svetlo lampe, dobro, crno vino i lagane instrumentale. Puštam sećanja da pohrle tragovima sadašnjih dana...
  Ukus vina koncino se meša sa zvucima, stvarajući esenciju misli. Talasi osećanja nadiru sa svakom slikom, dajući efekat iluzije. Kako volim da pravim te male filmove u glavi, ispravljam sve ono što mi se ne dopada, opuštajući se u sanjarenjima, uvek srećnog kraja... Na tren mi dođe misao, kako se one najače maštarije ostvaruju, kako od suludih ideja nastadoše velika dela. Mašta je ono što stvara svet... nečiji snovi...
  Sanjate li? Upravo snovi grade budućnost...

Vreme... nanovo se vraća taj termin, smišljen od strane "sveznajućeg" homosapiensa, ili bolje reći homoludensa, nagoni na razmišljanje, preispitivanje... Da li vreme uopšte postoji? Nešto što je sam čovek, u svojoj malenkosti i potrebi da sebi objasni izvesne promene, naturio čitavom svom rodu. Sekunda, minut, sat, dan, mesec, godina... ograničavajući faktori koji sužavaju vidike, mogućnosti.
Kako samo često čujemo i od samih sebe, "nemam vremena", "vreme će zalečiti, izlečiti...", "vreme je krivo za sve", "vreme je uz nas".....
Vreme? Ne. Mi smo ti koji kontrolišu svoju svest, mi smo ti koji su/nisu sposobni da organizuju svoj raspored, emocije, unutrašnje nemire. Mi smo ti koji smo zaslužni i isto tako krivi za ono što nam se dešava, ne tako osuđivano i uzdizano VREME. To je tek puka reč za prolaznost koju prosto ne možemo da svarimo i preformulišemo na neki drugi, efikasniji način. Postoje oni koji će reći, vreme nam omogućava da znamo gde smo u smislu, rođendana, godišnjica, raznih događaja... Opet, niko ne razmišlja o prostoru, o onoj drugoj, trećoj dimenziji i samom preklapanju istih.
Jeste li se ikada zapitali dok gledate u to veličanstveno Sunce, šta vidite? Vidimo ono što se dešavalo pre nekih osam i po minuta. Zaključak? Pa mi već živimo u prošlosti... Posmatrate zvezde? Pa većina njih više i ne postoji, to je samo trag nečega što beše... trag u vremenu ili trag prošlosti, a opet naša sadašnjost. Neodoljevam a da vas ne zapitam, a šta to mi živimo, ka čemu idemo? Mi smo već za nekoga prošlost u našoj jurnjavi za budućnošću, a opet smo tu vezani omčom prostora, svi na ovoj planeti.

Iluzija koju stvaramo našim srcima ume da nestane. Kako samo zna da iskoristi trenutke daljine i da skrene dušu na neke nove smernice. Tragovi guranja na putu vidljivi su, ali retko ko ima snage i hrabrosti da zastane i zagledne... Naravno, lakše je zažmureti i pustiti vodu da ide svojim tokom. Ali, uvek, bez izuzetka, svako se vraća na te raskrsnice... mesta zločina nad samim sobom, ne bi li još malo mučio svoje biće. Mislimo, prošlo je, biće lakše videti, podneti poraze, uvideti sve te tragove. Kako se samo zavaravamo. Već rekoh, vreme ne leči, ne zalečuje, samo produbljuje jaz i udaljava šansu za povratak. Tu su novi izbori, nove prilike, ali nikada kao one koje smo ostavili iza nas... Opet, svaka od njih, tih novih prilika, čini nam se isuviše rizičnom, smelom... zaboga, pa mi sada imamo toliko jake kriterijume, da sami sebi ograničavamo izbor. Pitamo se verujemo li u njih? Bolje da se zapitamo, verujemo li u sebe...
Natikarimo povez preko očiju i dalje hodimo putem manjeg otpora, zobilazeći sve što nas imalo uplaši, zbuni. Kuda to? Gde nas drugi vode?
Menjam sebe. Dajem sama sebi povoda da biram nove puteve, bez guranja i uplitanja sa strane. Skidam crnu traku sa očiju, a i one ružičaste naočare. Menjam šta mi se ne dopada, menjajući sebe. Menjam svoj svet, jer gledajući širom otvorenog uma imam pravo na to. A vi?

novi izbori, tacno je nisu nikad kao oni koje smo ostavili iza nas..samo su drugaciji, mozda bolji a mozda gori...rizicno je sve...a ogranicavanje izbora zavisi od nas...do koje mjere cemo slijediti opsteprihvacene norme, a kada primat treba da damo vlastitim osecanjima i srcu, da i dusa dobije svoj poklon...postoje norme koje slijedimo, sto je danas neprimjereno to ce za 15 godina biti primjereno..kad iz bajke predjemo u realnost, problema ima koliko god neces...