Sećanja

Opšteprihvaćene norme... pa sad, bez tih normi, koje veoma često umeju da budu i mentalna degradacija, društvo ne bi moglo da se održi kao zajednica. Čini mi se da poslednjih godina, zapravo decenija, ta pravila postaju isuviše opterećujuća, a nepoštovanje istih sve više osuđivano i to od koga... Upravo od onih koji ih i sami ne poštuju.
Za petnaest godina, ono što danas ja smatram normalnim, a veći deo okoline ("modernog drutva") shvata neprihvatljivim, za mene lično će već biti zastarelo. Postojaće nove ideje i novi snovi. I pored naziva moje teme, ja ne živim u bajci, niti negde između. Veoma čvrsto stojim na zemlji. Ne kažem da je slatko, naprotiv, upravo "milina" života održava me na vrhu okeana. Sanjarim dosta, priznajem, ali snovi su ti koji grade budućnost, stvaraju svet onakvim kakav jeste. Zašto onda osuđivati sanjare? Boriti se sa svakidašnjicom, menjati neke sitnice koje čine život, po svojim pravilima, ne šteteći drugima, pravo je umeće. Poštovati svaku normu koju društvo proglasi za deo životnog statuta, pomalo je infantilno regradirajuće.

Nedostajanje i sećanja

Maločas mi pade, čisto onako, na pamet koliko mi nedostaje.
Ko, šta?
Često misli ume da mi obuzme neka reč koju koristimo tako lako, a
iza nje... brda i planine- čitavi venci, neistraženi okeani svih
svetova... a mi, tek tako, iskoristimo tu reč, izližemo je do bola i
sami ne shvatajući šta nas to u stvari mori. Mene muči nedostajanje.
Izjeda me već danima, ali danas me već muči onako- nasilnički, da čak
moram i da pišem o tome, ne bih li našla parčence mira u sebi samoj...
Naime, šta je zapravo to što mi nedostaje? Da li me to samo bole
sećanja. Da li samo ne mogu da podnesem poraz i prihvatim da sam
izgubila? Ili postoji mnogo više od toga...
Više, pa i previše. Moje nedostajanje je u stvari nemirenje sa tim
da sam izgubila nekoga koga još uvek bezgranično volim. Da više nema
onih umilnih reči, tople sigurnosti u zagrljaju, tog psihofizičkog
uzvišenja pri samom pogledu. Fale sve one šetnje i razgovori do u
beskonačno, neiscrpne teme, skoro istovetno mišljenje i pogledi na
svet... naravno i one stvari o kojima se ne govori, naelektrisani
dodiri, namagnetisana blizina... Nedostaje mi čitav taj mali, savršeni
svet koji sam stvorila u svojoj glavi, pa i oko sebe na bazi ljubavi.
Eto, kako se prave greške, verovanjem... potpunim verovanjem u osobu
kojoj date sebe. Izgradila sam grad na nestabilnim temeljima i on se
srušio. Ehhh... kako mi samo nedostaje...
Eto, ovo je samo delić moje duše, samo mala kockica nesavršene
puzzle kojoj nema kraja. Opisati nedostajanje, shvatam, nemoguće je.
Odustajem, a možda mi danas i nije dan jer me baš muči to osećanje...

Otiru se boje ljubavi, ostaje mutna mrlja na mestu gde smo bili... Fotografije čežnjivo prate svaki pokret oka. Kao da pomamno mole da se pogled zadrži na svakoj od njih, da ispipa svaki detalj okovan sećanjima. Suze umivaju likove na njima, opraštajući se sa osmehom, zamišljenim, nekim tamo očima...
Čemu tolika ljubav, emocije koje ruše sve prepreke, energija jaka kao sam kosmos, kada dođe kraj... Možda u tome i jeste problem. Možda sam volela isuviše jako... možda je moja ljubav, ovakva od mene nuđena i data, isuviše brza, a samim tim i nepodnošljiva, prezahtevna. Dajem sve, ali i uzimam isto toliko...
Ne patim više. Lečim se prividnim zaboravom, čuvajući dragocene uspomene kao besni zmaj devojku u vrhu kule. Živim... osmehujem se, dišem vazduh, sakupljam nove mirise... U srcu, rodiće se nova ljubav, potreti staru ne bi li telo i um preživeli. Odbrambeni mehanizam nas samih. Ali tragovi ostaju. Pitam se, šta bih učinila da mi se vratiš... Više ne znam. Povreda koju nosim na srcu nikada neće srasti. Pekla bi me rana svakim tvojim dodirom, izjedala bi me sumnja u trajnost tvog novog boravka, tu u meni, svakim pogledom... A nekada, ne tako davno, zamišljala sam nas. Zamišljala sam kako te gledam dok čitaš novine ili neku knjigu, za neko daleko vreme od sada. Okrenuo bi glavu i pogledao me sa pitanjem zato te tako posmatram... Ponavljalo se sve ovo u mom umu milionima puta. I uvek bi bio isti odgovor. Volim te. Ali, proste su reči da bi opisale šta se iza njih krije... svu onu zanesenost, polet i mir koji se nalazi u njima...savršenost osećanja. A sada, ništa. Nema više nada za nas. Mrtve su. Ne verujem u reinkarniranu ljubav. Opet, neki trun mi bode dušu, kao trn u prstu. Verujem li sebi? Verujem li u ove misli... Plašim se, pojavićeš se i opet srušiti moj svet. Plašim se da ti opet neću odoleti i da će srce nadvladati um. Plašim se da mi nanovo ne poremetiš moć rasuđivanja samo pogledom... Ali, nemoj likovati, mali je taj strah i borim se protiv njega.
Koliko god intuitivni bili, šta će biti, nikada nećemo znati do onoga momenta kada se sve desi....

Okreće se vreme i prostor oko mene. Utrnule misli komešaju se ne
bi li povratile pokretljivost. Zbunjena sama sobom i tobom stojim nad
provalijom. Više ništa ne znam. Kao da je onaj trn prerastao u gredu pa
me svom silinom lupa po glavi... ovoj ludoj glavi... Kuda, kako, šta...
Svaka pomisao počinje ili se završava jednim od ovih pitanja. Ko sam ja
više, šta zaista želim, kako do cilja... Ko si ti, moj spas ili moja
osuda... ne znam. Intuicija miruje, ne govori, ne upozorava... ćuti.
Kako me samo to nervira! Govori nešto! Bilo šta! Sada slušam,
osluškujem... ni reči... Ćuti kučka, baš sada kada mi je najviše
potrebna... Volim te, znaš to... a znaš li koliko plašim se?
Ne tebe već sebe... više nego ičega na svetu. Ja imam moć da ubijem ili
u nebo dignem ovu dušu. A opet u tvojim rukama čučim... Očekujem mir,
dodir... očekujem sve ono za čime jedno biće žudi -ljubav, jednu,
pravu, iskrenu, za ceo život... Onu koja daje i uzima. Luda sam
verovatno, ali luda od čega? Ćutaću i dalje i čekati. Možda poneka reč
izleti na belilo papira i kaže delić
onoga što nosim u sebi. Možda i shvatiš, a možda i ne... Ćutaću i
nadati se da će sve biti...

Izvire iz mene, kao vulkan, protekne protekne "iz stomaka", a
onda se sćućuri i čeka, čeka na mene.....ali koje mene,
ako budem ono sto "jesam" onda ću biti neko ko nije.
Strast, hladnoća, patnja, sreća, suye i smijeh, ljubomora i poezija.....
Krajnost-andjeo i đavo, raj i pakao tebi, ali sebi mnogo više.....

Zasto je sve u životu dualističko, zasto uvijek moramo birati izmedju krajnosti?

Hermina,
znaš li onu priču da su nekada davno, muškarac i žena bili jedno. Ali, to biće bilo je isuviše savršeno, zapravo sama pretnja po božanstvo, pa bejahu razdvojeni na dve polovine. U čoveku ostade ta dualističnost, osećanje večitog nedostajanja druge polovine i moranje biranja jedne strane. Kažu da ko nađe svoju ravnotežu i sredinu u svemu, našao je svoju drugu polovinu, samim tim dualističnost u odlukama nestaje...

Smeh... božanstvo u meni. Snaga koja nikada neće nestati, mir koji vlada duhom. Smeh. Gromoglasno odzvanja i kada se ne čuje, hrani moj ego i širi plamene mirise... Boravi na samoj ivici shvatljivog. Onako dremežljiv, uvek spreman za akciju i dejstvo.
Smeh... Lek za svaku bolest, najjači protiv-otrov koji čovek ima u rukama... Šteta što ne zna i da ga koristi. Ne ceri se, smej se iz duše... Pusti da eksplodira u tebi, da zarazi okolinu svojim sjajem... Pobedi, osvoji, zavladaj tom nemerljivom snagom.
Mori te tuga, suze umivaju lice? Nasmeši se u inat njima, pobedićeš! Jača je ta energija nego li sva tuga. Nasmeši se neprijatelju, iskreno, bez prezanja... uplašićeš ga. Nasmeši se strahu, pobeći će od tebe. Tama ne voli belilo zuba, razvučene usne ni zategnute jagodice. Ne voli onaj sjaj u očima koji izaziva samo iskreni osmeh. Seti se lepih trenutaka, seti se osećaja koji su te dizali u nebo... oseti ih ponovo iako ih više nema... "Zašto plačeš dušo, izgubljena sreća još uvek je sreća...". Nasmeši se i koračaj u bolje sutra...

Predeš u mom naruču. Tek povremeno zabiješ kandžu u dušu, lascivno posmatrajući tu crvenu boju ljubavi... Dokaze tražiš, oplakujući svoju nesreću, nepoverenje... Boli, ali ćutim. Mimika me neće odati... Opraštam ti sve... od tuge, suza, preko pokušaja zaborava do ovih reči ogromnih i teških kao stene. Boli, ali ćutim... Tek reči mi iz grudi tunjaju, ne shvataš jer... ne veruješ, bolje da ne govorim. Predeš... ujedeš... Strah te goni. Strah od samoga sebe. Čekam da prođe, čekam da shvatiš,a znam da nikada nećeš...

Još jedno jutro u svoj svojoj belini peče oči. Umotano snežnim pokrivačem produbljuje belilo, šljašti i udara u mozak kroz tamu kapaka... Hoću još da spavam... sanjam... Skrivena pod mekoćom toplih ćebića, živim u svetu gde je sve baš onako kako treba... Osmehujem se, a odmah zatim bore mi brazdaju čelo, mrštim se od same pomisli... Ne želim da izađem iz svog skrovišta. Ne želim da mi kožom pohode kapi vode, da moje lice pokrije sloj šminke i ona maska za čitav svet... Danas želim da ostanem tu, u svom malom, skromnom univerzumu gde nema buke, stranih, oštrih jezika, prevara i obmana...
Ali opet, ustajem... Ravnjam svetove, ne bih li prešla u ovu surovu dimenziju tek laganim spuštanjem noge na pod. Stopalo dodiruje mekani tepih... Tu započinje bitka... Puna krvi, nehaja, upornosti, truda... Navlačim na sebe viteški oklop tek udahom vazduha ulica, meteža... Dišem tuđ dah, ne bi li postala imuna na ono što me čeka.
U boj ratniče, još jedna bitka je pred tobom.

Volela bih da znam jedan tvoj dan...

SaMar, draga, ni jedan moj dan nije isti... Provuče se po koja sličnost, ali uvek i po svaku cenu suparnička strana, taj nepredvidivi život, nabaci mi nove teme, obaveze i milion drugih stvari... Možda se baš zbog toga još nije našao muškarac koji će hodatu uporedo samnom, shvatajući da ja nisam osoba koja miruje, stoji u mestu i čeka druge...

Šta mi je danas raditi... Dok sedim u kancelarijskom delu stana i očekujem par mailova, razmišljam kako bi valjalo srediti papire, zategnuti stan posle radnog vremena... eh da... banka, računi danas pristižu. Klinci se vrzmaju okolo i njih je uhvatla nervoza od ove uporne hladnoće... Razumem ih u potpunosti. I ja sam željna sunca i toplog vazduha na koži... Ježim se pri samoj pomisli na one predivne letnje dane, večeri... Volim da sedim na terasi, crtkam, slikam, dok osluškujem razigrani žamor dece u dvorištu. Podseća me na moje detinjstvo i sve one divne nestašluke kojima je obuhvaćeno.... ehhh, kako je bilo lepo.... Telefoni zvone... Fini, često uštogljeni školovani glasovi diktiraju. Napamet naučeni tektovi, unapred pripremljene konverzacije... Marketing... sušta suprotnost onome što volim, opušenom, otvorenom razgovoru. Obavljam svoj deo posla i koristim slobodno vreme za kafu i koju reč sama sa sobom. Da, volim da komuniciram sama sa sobom Tako uvek znam gde sam, na čemu sam... ko sam. Ne skrivam od sebe ni jedan detalj. Iskreno do srži, pa i kada boli... Tada se najviše zadržavam, na tome što boli, ne bi li zapamtila greške da se ne ponove...
Jedva čekam veče... večeri su mi hrana za dušu. Bilo da su provedene uz dobru knjigu i čašu slatog crnog vina, muziku i belilo platna predamnom ili uz društvo jedne drage osobe ili prijatelja... Ponekad me muči samoća, ali tada su tu opet reči i boje da me spasu od sumornih misli...
Jedva čekam veče i mir koji mi ono donosi...

Procitala sam sve sto si pisala i jako mi se dopada samo sam se stalno pitala dok sam citala Ne zna se vodi li nas nestvarno kroz stvarno ili je stvarnost jednostavno utkana u nestvarnoati! Koja je tu uopste granica,jer ovde nepostoji po meni ravnoteza.

Ellen,
uvek postoji ravnoteža, samo je pitanje šta se to ravnja. Naravno, naša unutrašnjost, podsvest, emocije čine glavnu ulogu u tom postizanju ravnoteže. Nekako se po tom pitanju uvek vodim principima feng shuia i samog Tai Či simbola.
Stvarnost i nestvarnost su iluzije podjednako jake. Nalaze se unutar kruga fiksnih granica, koji je u stvari naše biće. Granica između njih nije fiksna, samim tim sinteza koju ove dve iluzije stvaraju zavisi od nas samih. Da li živimo u stvarnosti protkanoj maštom ili u mašti protkanoj stvarnošću... opet, samo od nas zavisi.
Sa pogleda elektromagnetizma, svi mi i sve oko nas su elektromagnetni talasi. Vazduh takođe, ali ga ne vidimo. Znači, ako nešto nema opipljiv oblik, koji oko može da zapazi ili naš dodir da oseti, ne znači da ne postoji. Vizualizacija je veoma važna stavka u našim životima. Mišljenja i osećaji koje dovode do vizualizacije (zamišljanje u glavi) objekata, osoba, čak i događaja, ne ostaje tu u nama. Talasi koje mozak odašilje u tim momentima šire se, šalju informacije koje imaju povratni efekat. Stoga, da li živimo u stvarnosti ili nestvarnosti, individualno je pitanje..

Ellen ::

Ne zna se vodi li nas nestvarno kroz stvarno ili je stvarnost jednostavno utkana u nestvarnoati! Koja je tu uopste granica,jer ovde nepostoji po meni ravnoteza.

Samo pitanje je kako ko dozivljava stvarno i nestvarno.
U mom zivotu, nazovimo ga stvarnom, postoje trenuci u kojima nestvarno ili bolje receno, neki osjecaj da svoj zivot posmatram sa strane, kao da ne pripadam svom zivotu...da li je neko dozivio takvo stanje, reci cu da je najslicnije vizuelizaciji procitanog, tacnije stanju kada se covjek uvuce u neku knjigu ili film i sazivi sa likovima....Nadam se da ne zvucim ludo ili sizofreno i da bar neko razumije sta pricam....al tako ja pojmim nestvarno.

Ne mogu a da se ne zapitam, zašto bih ti verovala... ne mogu ni odgovor sebi da dam. Tražiš potpuno poverenje kako bi verovao meni, a sam ga ne pružaš ni u trunkama, naznakama... I opet, daješ sebi i samo sebi za pravo. Žao mi je što je tako, jer ti u stvari i ne znaš šta znači voleti.
Polako, osećam kako odustajem. Povlačim se izranjavana, dok crveni tragovi ostaju zamnom. To ljubav vešto i tiho curi iz mene. Poverenje... nestaje, gasi se kao poslednji plamen nade. Ne trudiš se da dokažeš da ti je stalo, ne održavaš vatru, udaljavaš se... Shvatam da sam u začaranom krugu koji sam sama stvorila. Magija osećanja isplela je sjajne niti stvarajući mreže zaštite, iluzije, laži... čistih laži koje sam dopustila da uneseš u moje srce.
Dok tražiš zaborav, protivotrov moje ljubavi u tuđem zagrljaju, ja sedim u polutami, pišem neke reči kojih nisam ni svesna. Čitaću kasnije tu poruku podsvesti. To ona govori, oseća. Zna. I nanovo, ja čuvam te od zaborava... Znaj, taj lek nećeš pronaći nikada, jer moja je ljubav, ovakva, jedna jedina, potop nad potopima... I nemoj se nikada čuditi i pitati, zašto... jer sve se plaća.

Pokušavaš da uhvatiš moje vetrove i sve ih sabereš u jedan dašak. Ne uspevaš i to te plaši. .. Gledam te kako se povlačiš i ćutnjom praviš štit odbrane. Rekoh ti, ja nisam neko ko ćuti i barem reči su mi potrebne.. Ne smišljaj više izgovore smešne, jer deluješ kao zbunjeno dete u laži. Poznajem te, to nikako da shvatiš...
I dok čitaš redove, nemir ti raste u grudima. Želiš nešto, a ta druga, u tebi, osoba, vuče te nazad, neda... Večnost je tvoja za borbu sa samim sobom namenjena, jer ja iz nje izlazim. Možda pobednik, možda pobeđena...

Sumrak... pada noć. Ovaj život se pretvara u kliše lošeg romana svakim novim danom. A onda se još tu, u svoj toj zbrci uma pronađeš i ti... Pomrsiš končiće za tren. U ruci mi telefon... ne.. neću te zvati jer znam da zalupićeš mi vrata pred nosem... a samo želim da čujem tvoj glas. Ali postala sam jača, nateram sebe da mislim o nečemu drugom. Pišem, crtam... sanjam, sanjam sasvim obične snove...

Likujem...sama nad sobom. Pobedih još jednu noćnu moru ubivši deo sebe. Moram tako, jer jedino okrutni preživljavaju. Razmišljam, svi pričaju o nekakvom smaku sveta. Upravo taj smak sveta počiva u nama samima. Nije nama potrebna nikakva globalna katastrofa, uništavamo se, ubijamo iznutra. Dopuštamo lagano da nas obuzme drhtavica učmale stvarnosti i tonemo sve dublje. Nekako, opstaju samo oni egocentrični, pravi mali hedonisti, borci za svoj užitak. E sad, da li da tonem u masi razočaranih sobom i svetom, situacijama koje nas dave ili da budem pravi mali hedonistički nastrojeni narcis... Izgleda da moram naučiti da budem, ne malo, već poviše narcisoidna, ne bih li preživela ovu globalnu kataklizmu... Uzdići se iznad, to je cilj. Samo, iznad čega? Koga? I što je najvažnije kako? Eh... pa okružena sam profesionalcima, valjda ću pokupiti trik, dva.

Prsti. Osećam taj težak bol... Jagodice otupele od dodira dirki. Slova ocrtana na njima... reči, čitave rečenice - moje misli. Moje misli leže na tim nežnim jastučićima, na vrhovima prstiju. Ćutim, više glas ne ispuštam. Zamerate mi? Nemojte. Došli su dani kada mi je potrebna ćutnja i beli papir. Zapitam se ko sam. Sve češće te misli mi se roje u glavi. Ko bih mogla biti... Raskrsnice cvetaju predamnom. I strah raste, ali ga uspešno davim... još uvek.

... U traganju za samima sobom često se izgubimo u svetovima drugih ljudi. Jednostavno zaboravimo šta smo ono hteli... Tako napravimo zastoj u svojim glavama i strah od izgubljenosti počinje da jača. Zapravo taj početni jek, pretežno i ne prepoznajemo kao sam strah, već ga nemarno svrstavamo u jedan oblik uzbuđenja nečega novog što nas opčinjava i predajući se stihiji tih novih, jakih osećanja, gubimo tlo pod nogama. Sam pad nas plaši, kao i neverica da smo slabi i podložni tuđim uticajima... Često ubeđeni u svoju jačinu i nepokolebljivost, gubimo upravo to isto ubeđenje pri udarcu glavom u neki zid, bez obzira koji on bio po redu....

Otvorena pitanja stoje. Ponavljaju se iz dana u dan, svirepo iz prikrajka posmatrajući svoje žrtve. Mali znakovi interpunkcije na krajevima reči, misli, vrcavo štipaju mozak. Šta će biti, šta bi bilo kada... Vidim nas kako tražimo odgovore na ono što se nikada neće ni pitati. Pravimo pitanja kako bi izbegli bol, nesigurnost, strah... ali upravo odgovori koji se javljaju na imaginaciju, koju opet sami stvaramo, rađaju ono od čega bezuspešno bežimo.
U krug, u krug, u krug... sve dok mi se ne zavrti u glavi... sve dok me ne ošamuti vrtlog solucija,mogućnosti i prepreka na putevima života. Hvatam sebe kako povlačim potez na večitoj šahovskoj tabli, drhtavom rukom, strepeći od planova one suparničke strane... Jesam li dovoljno razmislila... Odgovor će vremenom uslediti. Ostaje mi samo da čekam...
Mefijantni um ne da mira. Itražuje, goni me kao kakva zver. Ne smem završiti šćućurena u nekom grmu, moleći se za spas, nadajući se nekom čudesnom spasenju. Ispravljam se, suprostavljam i borim. Borim se sama sa sobom.

Uvod... mota mi se po mislima, ta reč, tako jednostavna i fina... Zaista, može li nas uvod uvesti u sam um umetnika, pesnika, čoveka... Teške, široke vratnice, pokretnog ornamenta života stoje kao kakva logično-nelogična pitalica. Zamisli se, razmisli, mućkaj, zablesavi. Učinićemo sve samo da rešimo tu misterioznu zagonetku ne bi li se vrata univerzalnog uma otvorila samo za nas. A onda, ako uspemo u toj zamisli, nađemo se u beskrajnom holu misli, uspomena, nekog fino predosećenog budućeg vremena. Zbunjenost na mahove trni telom, dok snaga intrige gura napred. Skupiti hrabrost za to nedelo narušavanja intime misli nekog posebnog, u biti neshvaćenog bića i nije tako lako... A možda i jeste...

Individualac
Autor bealiever | 18 Sep, 2010

Postoji nešto u nama, ljudima, što izaziva kontraverze mišljenja i delanja. Razne emocije utiču na ljudsko ponašanje i samu sociološku strukturu čoveka kao jedinke u društvu. Često se iznenadimo sopstvenim reakcijama, odlukama, pa i stvarima koje učinimo sasvim smišljeno. Koliko puta sam samu sebe proklela zbog neke neumesne reakcije, ili pak pomislila, koliki sam genijalac... ali sve te sitnice, reči i pokreti koje pravimo, čine zapravo grupu sačinjenu od uzročno-posledičnih misli i dela drugih ljudi nad nama, ljudi koji nas okružuju.

Zamislite da ste sami, potpuno izolovani od kontakta sa bilo kime. Nema reči, nema tuđih misli... Udubite se u tu misao i nakon kraćeg vremena shvatićete da se zapravo osećate nekako prazno, usamljeno. Čovek nije stvoren da živi sam. Upravo grupa kao inspirant pokreće jedinku ne bi li ona odlučivala samostalno, ali opet u lančanoj vezi sa ostalima. Inividualci kao pravi individualci, zapravo ne postoje. Oni su samo reprodukcija shvatanja drugih ljudi. Misli usmerene ka njima čine ih još specifičnijima. Ako Vas neko nazove individualcem, nemojte odmah misliti kako Vas smatra čudnim, ili pak savršenijim od drugih. U samoj toj reči osetite pomešane ekstrate ljubomore na Vašu specifičnost, divljenja prema istoj, ali i nemoći da Vam upravo ta osoba dokaže da Vi zapravo i ne biste bili takvi kakvi jeste da niste rođeni tu i tu i da niste odrasli na način na koji jeste... Danas individualac nosi na sebi breme svojih predaka na kome vise i tuđi životi. Mislite li da je to lako? Ispoštovati sve što se očekuje od Vas, ili pak, živeti svoj život... i koliko je to zapravo naš život samo naš? [i]

Na krilima mašte ili nešto više?

Negde duboko u meni, na duši, ucrtan na onom bestelesnom delu, postoji trag. Jedna vrsta maglovitog sećanja koja se povremeno vraća kao talas plime... Večeras me obuzima taj osećaj... nekakva unutrašnja spoznaja... i opet, zatvaram oči, umirujem dah, predajem se...
***Većina čovečanstva dobro je upoznata sa fenomenom deja vu-a, osećajem sigurnosti da je trenutna situacija već viđena, doživljena. Sinhronizacija našeg uma sa spoljašnjom sredinom i razlika između unutrašnjeg (vremena bića) i ambijentalnog vremena izaziva upravo ovaj simptom ili fenomen. ***
Zapitam se, deja vu? Ipak nije...
Mirisi suncem obasjanih predela paraju nosnice, dok se stopalima mahinalno oslanjam na površinu. Blagi vetar južnih mora nosi so, prosto peckajući nerve... Pluća se lagano šire upijajući prostor i vreme... tako poznato, neviđeno a doživljeno. Pod nogama mekoća vrelog betona pretvara se u mirisnu zelenu površinu... lakoća, osećaj levitacije... Prepuštam se bez straha, jer već sam navikla na sve ovo... Kroz misli mi, paralelno, prođe sećanje na prvo ovakvo iskustvo. Strah i neka vrsta slatke panike seckali su svaki pokret, samim tim i čari osećanja koje nosi, neki bi rekli, mašta...
Ovaj, već iskusni korybas, nošen zanosom prepušta se onome što će doći. Bestelesnost i sama lakoća pokreta opominju da granice ne postoje, samo nebrojena iskustva, osećaji koji čekaju da budu dotaknuti kako bi se rasplamsali i kao kružni talas na mirnoj vodi zarazili mirnoću i ustaljenost ljudskog duha. Mi ljudi, zapravo ne znamo sve svoje moći. Postavljene su nam granice i veliko STOP tamo gde nas "neko" ne želi, tamo gde se sami plašimo poći. Nemam više strah, zamenila ga je intezivna želja za znanjem, saznanjem. Kretanje nije ograničeno samo na fizičko, kako velika većina misli, a samo mali broj je onih koji se usude da probude iskru u sebi i prepuste se... Od rođenja, čovek je treniran da bude ograničen svojim fizičkim sposobnostima. Godinama mu se nameću nevidljive zabrane i smernice. Nije ni čudo da se ne može pronaći u jednoj od onih viših sfera svoje ličnosti. A samo prvi kontakt je važan. Prepoznati i održati tu iskru...

Šta je ljubav zaista...
Par redaka reči, meni upućenih me podstaknuše da zaronim u sebe... Nesvesno potekoše misli... Ljubav nije trenutna i ne svodi se samo na seks i trenutnu bliskost. Sve je to prolazno...Ljubav je nepojmljiva veličina, snaga koja nosi i leči, svetlost koja zaceli svaku ranu... Ljubav je Bog u nama koji će nas održati kao i nada i u najtežim trenucima. Kada veza ili brak opstanu i pored najtežih iskušenja, tek onda znaj, da tu je prava ljubav začeta...
Razumevanje u vezi nije konsolidarna stvar, nije tolerancija o kojoj današnji mediji lupaju glave onima koji u biti ne okusiše sok prave ljubavi... razumevanje u ljubavi je povezanost sa bliskom osobom, ista frekvenca misli, ista jačina težnje i obećanja... Razumevanje i opstanak u ljubavi je večita borba onog našeg Ja sa spoljašnjim faktorima koje u principu i ne osetimo, ne rezonujemo njihove napade, već ih prihvatamo kao svoje ili pak razmišljanje, tj. nameru našeg partnera...

... Ponekad se na mene sruči čitav teret sveta, ili se to barem meni tako čini. Fatalna rekonstrukcija unutrašnje ličnosti... znaš ono kada rešiš da se zanavek odrekneš nekih svojih loših osobina, a onda usledi totalna psihofizička destrukcija. Cigarete...ta agonija konstantnog, svesnog trovanja dovela me je do trenutka kada mi podsvest preuzima vlast vrišteći - Baci to!!! - i malte ne udarajući me levom rukom po desnoj... Baci to, kad ti kažem, imbecilu jedan!!!
Tako, evo već danima, vodi se rat u meni između desnice i levice, između svesnog i podsvesnog, a ja negde na sredini, mal navijam za jedne, mal za druge, a kako je onima oko mene... nemam poima,a i nešto me ne interesuje, isuviše sam se uživela u ovaj meč...

Nanovo otvaram prozore sećanja... Lice naizmenično šibaju vetrovi nemira i umivaju rose mirnih svitanja. Život...neumorna priča sa tačnim početkom i krajem i često potpuno neznanom temom između te dve međe.
Misliš li da me poznaješ po očima, pogledu, pokretu. Misliš li da ćeš saznati nešto o meni po par reči... Eh prolazniče, pa ni ja sama još uvek ne poznajem sebe... Savlada me ponekada čežnja, neumoliva i tako svirepa da menja i dušu i lik, a onda... mir i saznanje da sve je prolazno i da samo mi ostajemo sa sećanjima koja se vraćaju uglavnom sažvakana vremenom i pretvorena u pokretne slike. A onda, osećam se kao mala devojčica... sedi na oborenom deblu hrasta i posmatra u daljini žagor i pokrete vrteške šarenog cirkusa. Nevinost trenutaka obara svaku lošu misao, dok trenutno otuđenje i usamljenost gube svaki smisao pod naletom osećanja tog malog bića...

Svila sam gnezdo na mladom drvetu. Mislila sam, mlado je, jako, tek će da raste, napreduje... Prevarih se jer i mlada stabla bivaju posečena.

Presabirajući se u ovom pomalo gorkom životu shvatam da i nije tako loše biti svoj i jedinstven. Pored svih svojih, nazovi, mana ja ostajem JA. Pomalo intuitivna, ali često i iznenađena događajima, uvek nađem svoju mirnu luku na kraju dana, ma kakav on bio...
Ni meni samoj nije jasno kako i gde nalazim snagu da posle oluje ustanem i nasmejana zakoračim u novo jutro... draga moja, idemo dalje... Gledajući unazad, shvatam, za mene jednostavno ne postoji predaja, pa čak ni jedan korak u nazad. Previše je onih kojima ta moja "tvrdoglavost" smeta, avaj, isti ti mi ništa i ne znače u životu... pepeo i dim, kako bi naši stari rekli. 
Ne plaše me više tihe pretnje pretpostavljenih, jer svesna sam koliko znam i vredim, ne žalim više za prošlim vremenima jer budućnost je i dalje predamnom, sve čvršće izopštavam bilo koji tip nostalgije iz svog života... Jednostavno, sve se menja, sve prolazi a mi ostajemo, čvrsti u svojim stavovima ili meki i podložni tuđim uticajima. Mene odavno već tuđe mišljenje i ne cima toliko, jer ljudi su sve pakosniji i sebičniji, više zainteresovani za to šta se dešava u tuđoj kući nego u njihovoj... Vodim svoj život što bolje i prijatnije mogu... a vi?

Tragovi se brišu, nestaju... Novi nanosi opstruktivnih dešavanja onemogućavaju svako dalje kretanje misli ka nečem boljem. Mislima stvaramo svoju budućnost, a moje neprestano udaraju o zid, odbijajući se kao teniske loptice. Sažinjem se, izmačinjem gipkim pokretima tela, ali uvek po neka pogodi baš u ono najbolnije mesto. Pretrnem, ukočim se na tren od bola i upravo ta pauza me košta najviše...

Jutra okupana suncem i nisu tako jasna, ni prijatna kada je krevet prazan... Hladan jastuk sa druge strane nervozno zvera u mene, kao da me krivi za svoju nedeformisanu površinu. Savršeno zategnut, napet do poslednje niti, samo što ne pusti vrisak... Mogla sam, da, mogla sam biti tamo negde, sa njim svakoga sekunda, svake noći, dana. Ali nisam. Surova prema samoj sebi, navikla da se postavljam u prve linije borbe ne bih li sakrila svoj neumoljivi strah od promena, neizvesnosti, zavisnosti o drugome... Ostajem tu, gde jesam, gde znam ko sam, tu gde je moje mesto... mesto gde znam na čemu stojim, sigurna u sebe. Ostajem tu gde sam ja ja, a drugima ostavljam da se traže u vremenu i prostoru, da se gube i pronalaze, da žive kroz druge i u drugima...

Tekst koji mi je zapao za oko, od meni nepoznatog autora, ali vredan čitanja:

"POUČNA PRIČA: Savršena žena

Studenti počeše da zapitkuju svog profesora:

“Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju i da vas slijede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvijek niste oženili?

Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se snebivao, ali ubrzo poče da se otvara i da priča:

“Vidite, ja sam uvijek tražio Savršenu Ženu!

I u tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam volio jednu prelijepu djevojku. Bila je nevjerovatno, nevjerovatno lijepa. Nijedan muškarac nije mogao da odoli njenoj ljepoti. Ali nažalost, njena duša nije imala takvu ljepotu, pa smo se nakon izvjesnog vremena i razišli.

Poslije toga sam sreo još jednu mladu djevojku. Ona je bila i lijepa i pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno različiti i morali smo da prekinemo našu vezu.

Vidio sam od tada mnogo predivnih žena, ali ja sam još uvijek tragao za onom svojom Savršenom.”

“I šta se desilo, zar niste nikada sreli takvu?

“Jesam. Sreo sam je! Jednoga dana pojavila se baš takva: Savršena Žena – pametna, lijepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim riječima: samo savršenstvo!”

“I tada ste se oženili?!” – oduševljeno i nestrpljivo uglas upitaše studenti.

“Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži SAVRŠENOG MUŠKARCA!!!”

Mnogi traže savršenstvo kod drugih ali ne rade na svom savršenstvu.

Ponekad tako poželim biti slaba i izgubiti se u snovima... poželim da pad bude dug i lagan, da se prepustim svim čarima one ženske labilnosti, da se predam ovoj borbi izdržljivosti... Poželim da budem tek žena, krhka i nežna kojoj je preko potreban tek jedan zagrljaj i par toplih reči... A onda, trzaj stvarnosti nanese oštar bol i budi me... a tako mi trebaš...

Suština samih reči nikada nije bila tako teška, jasna i jaka kao ovih dana. Poput prašine koja se vekovima skupljala na mislima, kao na nekoj staroj komodi punoj tuđih uspomena, pritegla je dušu. Stiskovi okova ćutanja su naglo popustili. Istina polako izlazi na videlo a na mojim usnama osmeh, u očima konačan mir...

Otprilike tri stotine kanala... a na televiziji ništa što bi zadovoljilo moje trenutno raspoloženje, pa se okretoh čitanju tuđih misli, sećanja, iskustava... Žalopojke, hvalospevi... ubi me u pojam moralisanje nemoralnih, planiranje nesposobnih, motivacione poruke koje se non stop ponavljaju i uvlače same sebi u natrpani trbuh... punjenje džepova onih koji su popili svu pamet sveta...
I evo, napokon završih na onom jedinom mestu gde se uvek osetim onako, baš kako treba... evo me u mojim sećanjima...

Sedim večeras u senkama neke davne prošlosti. Moj život je tuđ, ponekad pomislim. Kao da vozim ludom brzinom i propuštam desetogodišnju deonicu puta... Sada kao da vidim, svaka moja ljubav imala je svoj život i svaka je odnela deo mene u nepovrat. Dobro je da ih nisam imala više inače, šta bi ostalo... Jasno mogu da podelim svoje "odrastanje" na jedno tri-četiri zasebne osobe i da konstatujem da je ova u kojoj sada obitavam ubedljivo najčvršća i najsvesnija. Iskustvo, rekli bi stari. Muka, rekla bih ja...