Razglednice moje duše

Говоре, вичу, деру се а опет нису разумели. А како ? Како слепом дочарати звук боје, глувима дати топлоту звука, немима дати реч коју треба пратити ? Шта ја још могу им дати, шта је то што је тако невидљиво за заслепљене светлошћу ? Дао сам им очи, могу да слушају, виде али ... Колико пута још ? Падате али не устајете, лежите, чекате, не схватате да треба кренути некуда.
Желите да будете нешто што нисте, нешто за шта нисте одређени, а тако је лако бити свој, живети, смејати се. Не тражим жртве, храмове, идоле, речи. Једном, све ће нестати сем дела која стварате, остаће као клица која ће рађати ново, равнотежу сна, јаве. Понекад, зло је боље од добра, тама од светлости али треба знати када, где. Треба схватити нит која повезује тасове ваге, она невидљива нит која се мора осетити, коју ја осетим, коју знам. Не, не треба да је гледате исто, зато постоји  оно што вам је дато, оно што не користите за оно чему је намењено.



Окренуо се у простору који је настајао, који је трајао, који ће трајати и нестајати. Тат Твам Аси, господар времена, сна, живота, господар великих и малих ствари, затворио је очи. Осетио је како простор постаје ништавило, како се рађа нешто ново, по ко зна који пут после ничега јер то, то рађање остаје заувек везано између његових прстију, дланова, негде у времену које је стало.

Знаш, једном када ме не буде било, да испратим твоје кораке, тамо, на оној клуп, оној на којој смо сањали, у једном пролећу, оставићу ти један струк ђурђевка. Можда, можда ћеш у једном пролећу, проћи тим старим стазама, сунце ће те миловати, као и некада, мирисаће паркови дахом рађања. Деца ће се играти уз веселу грају, ти, ходаћеш као некада. Можда ћеш застати, ма знам, доћи ћеш и застати крај те клупе, и помислићеш на мене. Хоћеш, знам да хоћеш јер ја сам увек крај тебе и ако говориш да ме не волиш, да ниси ме волела. А сети се, сети се како си ме љубила, ту на тој клупи у сенци поднева и како никада ниси погледала моје очи и рекла да ме не волиш.
Зато, заборавићу један струк ђурђевка, мирисни, на почетку једног пролећа, украден за тебе, из неке баште предграђа. Заборавићу га ту, јер знам да ћеш доћи ту, на тај извор љубави која не умире у теби и ако говориш да ме не волиш, да ниси ме волела.

Нестаћемо у смирају једног дана као куле од песка, заборављене на некој плажи, на пустој плажи са које су сви отишли. Нестаћемо лагано, као што нестају капи воде који држе песак на окупу, када први јутарњи зрак малог жутог сунца додирне ивице врхова кула, када уђе у таму дугих ходника времена. А онда ће благи лахор развејати искричава зрна, стапајући их са хладним песком. Тамо где су стајале поносне куле, остаће тек мало узвишење снова које нисмо поделили.


http://olgac.deviantart.com/

Ја, можда лоша копија твога сна, неки глупи цртеж, на неком зиду, осликан дечјом руком. А можда, сивилом превучен преко платна, неки кроки, нека безимена фигура без лика, сама, јер жели таква да остане.
Боје сивила, разливене, мој опис, моје лице, у сутону. Нешто показујем, себи, свима. И нико ме не разуме а ја, говорим речима, понекад немогућим сновима, убијеном маштом живота.
Људи живе и умиру али лоше копије остају заувек у сећању.




http://unbearable-lightness.deviantart.com/