Ulične svetiljke....osvetljavaju srca,kad nadodju nemirne oluje morske...

KNJIGA O DAFNE

(Prva stranica dnevnika jedne putnice.Dafna bi noću,nesvesno,osmatrajući rađanje listova pupoljaka kroz prozor,zapisivala misli koje su joj se u tom trenutku pojavljivale.Nije znala ni kako ni zašto,ruka kao da je sama letela.
Skrivala je taj svoj mali,crni,tvrdokoričeni notes  od celog sveta,na jednom tajnom mestu.
Sve do jednog olujnog dana,kada je odlučila da piše u šumi.
Dafna je mrzela vetar....beležnica se raspala,a listovi su leteli gore,ka zvezdama.)




1.
Neka uspomene iz najprašnjavijih fioka tvojih sećanja ostaknu netaknute tvojim grešnim prstima.
Ne teraj srce u emotivni,žalosni plač.
Vaše poznanstvo je starije od ovog sveta.
Vi ste se stajali jedno spram drugog,rukujući se,gledajući jedno drugo u oči.
''Srešćemo se ponvo.
Zaboraviti na dogovor.
I ti ćeš me naučiti
Kako da duhovno narastem''.

2.
Ti tuđinci očiju plavih su tu samo da te nauče jednu kratku životnu lekciju koja ti je preko potrebna.
Da ti pokažu naličje problema,da te stave na adske muke,da ti načine bore na licu i kiseo osmeh na usnama.
Jednoga dana ćeš ih zavoleti.Zavolećeš ih kao svoju najijskreniju braću i sestre.
A onda će se tiho išunjati iz tvog malog začaranog sveta.
Ostaviće za sobom tugu i prah.
I otiske blatnjavih cipela.

3.
Treba hrabro koračati napred,ka Bogu.
Iako ga nikada nisi video,nastavi koračati,nogu pred nogu.
Prava je sreća hodati,zar nije to čudo samo po sebi?
Na pola puta ambicije će da nestanu,kao potopljeni gusarski brodovi.
Bezdan će da te ugrize za gušu.
Ali koračaj.Samo koračaj.
Ti koraci su katkad prožeti strašću,energičnošću i vrlinom,a nekad su tihi i bezizražajni,tako nežni i plašljivi,kao zvuk paukovih niti na tvom prozoru.

4.
Na njegovim usnama boje prosutog vina je uvek počivao usnuli topot valova,nebeskih visina i tišine.
On se probudio,a ja i dalje spavam.
Šetam usnulim ulicama grada.I sama sam zaspala.
Njegov osmeh razoružava,njegov osmeh podseća visinu i vrhunac njegovog dosegnutog puta.
Žaoka ljubomore se širi venama poput otrova.
Taj osmeh sam pokušala da ukradem.

5.
Na ulici smo prodavali lešnike sa opalih,krivih grana.
Kapija,u nijansama uglja,bila je širom otvorena,a stolić sa činijama je počivao na zelenoj uzvišici,u hladu,gde je breza bacala svoju senku.
Prodavci su bili veseli i ushićenji.
Na njihovim se licima ocrtavao karakter dečije nevinosti.
''Kupite lešnike''-čulo se,svaki put kada bi tu prošao neki prolaznik,sa rukama u džepovima i pogledom koji dere asfalt.
Polako bi nas odmerili,usiljeno i sažaljivo i produžili dalje.
''Ta deca...'' pomislili bi,ne dovršivši rečenicu.
Zaboravili su.
Zaboravili su ispod svakog sloja njihove kože čuči jedno malo,uplakano i usamljeno unutrašnje dete,koje nema ko da uteši i zagrli.

6.
Svakodnevni televizijski i novinski izveštaji unište i razore,kao gromadom,i najmanju nadu i veru u srcima raje.
To osećanje bilo je poznato i maloj četi od 30 vojnika,gladnih i promrzlih,koji uznemireni čekaju da 1000neprijateljskih jedinica probiju njihove barikade.
Ukus poraza im je sravnio srca.

7.
Pri prvom susretu ljubavnika ne skidaju se maske.
Čisto bela boja se ne kruni sa tanke kore drveta.
Sija i blista,kao daleka zvezda u mirnoj i tihoj noći.
Jedna savršena čistota,besprekornost.
Iluzija.Savršenstvo nije svojsvo čoveka.
Polako se dovuku duge letnje oluje.
Kamena kiša se uvuče u svaku poru maske,i rasprsne je,na hiljade sitnih delića.
Kamen po kamen,deo po deo.
Sa svakim dahom,sa svakim protokom vremena i časovnika,šavovi su popustili.
Maska je slomljena,otrkivajući iza sebe golu istinu.

8.
''Zaljubila sam se u tebe''
Teške reči,iznenada i lako izgovorene.
Gledao ju je,tužan.
Ona mu je spavala na ramenima.
''Nisi zaljubljena u mene,ti mali lažovu.Tebi samo gode osećanja koja ja izazivam u tebi'',pomislio je.
Pogledao je prazan zid pred sobom.
Ugledao je jednu mali pukotinu,iz koje je virio miš.

9.
Treba samo posmatrati.
Jedina misija,jedini posao je biti posmatrač života.

10.
Usnula je najlepše,penušave snove perjanih jastuka.
Osluškivala je svaki njihov muk,svaki pokret načinjen poput uvertire u baletsku igru.
Plesala je valcer,rame uz rame sa svojim andjelom.
''Ovo nije san.Ovo je više od iluzije.Ovo je tišina.

11.
Kameleon menja nijanse svojih boja preko tanke kože.
Nijanse plave,plavo-zelene,purpurne,indigo,lavande,bakarne,safirne,morske,valovite boje.
Boje jutarnjeg sunca koje ljubi decu meseca.
Boje brodiskih svodova,uspavanih kraj sidara,koja stoje čvrsto na morskom dnu,kao neprodobna barijera usnulim morskim strujama i valovima.
Kameleon menja nijase boja.
Kameleon je promenjiv.
Kameleon poništava svoje stare istine i teorije,radi novih saznanja.
Kameleon je dete koje se divi svetu.
Kameleon je odbacio svoje lažno prikupljeno znanje.
Kameleon je postao pesma odzvanja u srca ljudi kao brzi tok rečice koja se uliva u more.

12.
Reči ne postoje.
Reči su varke,atomi čestica zaključnih pitalica.
Reči bude naznake plavetnila emocija u tvojoj duši.

13.
Pravo srce je nevidljivo golim okom.
Pravo srce samo ćuti u tebi.
Zaklopi pažljivo svoje odrvenele očne kapke.
Vrati se u mračne komore,i slušaj.
Čućeš pravo srce kako ti šapuće šumom nabujalih talasa koji rastu u tebi,do svog najvećeg zrenja,i uvode te na putovanje bez povratka.

14.
Medved je otvorio svoje oči.Probudio se.Ponovo,posle tri meseca zimskog sna.Radosno je pogledao oko sebe,osmatrajući svaki kutak pećine,obitavajući u sadašnjem trenutku.Iz daljine je dopirao isprekidan poj starih ptica koje su učile svoju decu da rašire krila.
Ima li lepšeg osećaja od buđenja nakon višegodišnjeg sna?

15.
Pogledaj iluziju u oči.Odmeri sliku sa druge strane ogledala.To je iluzija koju moraš naučiti da voliš,iako to nije tvoje pravo lice.Ti nisi telo.Više si od toga.

16.
Topao smiraj dana oticao je sa najviših grana.Lišće,žuto poput suncokreta u polju,padalo je sa tih grana na meko i vlažno šumsko tlo.Lišće izdiše srećno,sa osmehom.trči u susret svom grobu,pozdravlja poslednji put svoju majku,nežan dodir izvora,i svesno i odgovorno napušta svoj život.Još u proleće,lišće je znalo da je sve prolazno,da će  jednog dana nastupiti svršetak.Isorišćavalo je svaki slobodni momenat proleća i leta za ugodan boravak na drvetu.Svojim modrozelenim nijansama utapalo se u optšu sliku prirode,plivajući u večnoj harmoniji i skladu,svesno trenutka.

Granula je jesen u šumii.Lišće je umiralo sa osmehom.

17.

.Pobunjenik je zamišljeno gledao noćno nebo.Pokoja zvezda mu se smešila,uvodeći ga u kratak dremež i slepilo.Duboko u sebi,doneo je radikalnu odluku-''odbijam biti robot.ja nisam robot,već ljubavnik slobode''
Pobunjenika je sve manje.Mravi i dalje nose teške bremene blata i kiše na svojim leđima.U dugačkim hordama bez kraja,mravi krstare gradovima,ulicama,stanovima.Milioni,hiljade mrava svakog dana pred očima!I svi lutaju,svi su izgubi,zaboravili sebe i svoju kreativnost i ljubav.
Očekuju da će biti voljeni,a ni sami nisu u stanju da vole.
Mravi gunđaju.Gunđaju,psuju u sebi,u dugačkim kolonama i redovima.Psuju život,ljude.Psuju sudbinu,kukaju.Traže spas negde tamo,na grani.U nekoj košnici.Traže spas kraj svoje matice.Traže spas u prinčevima.Umesto da postanu posmatrači,da omirišu putanje unutar sopstvenih,malih i kržljavih tela.
Žive u hordama i grupama,pljuju druge.''Ja sam zelen,a ti si plav.''
Večito će se voditi bitka izmedju plavih i zelenih.Izmedju istoka i zapada,severa i juga,razuma i srca,religije i nauke.Mravi će uvek ostati neprijatelji jedni drugima.
Oni malo lukaviji mravi sa visine će učiniti sve da satru svaki bremen nade mravima na dnu.Uništiće im sva osećanja ljudskosti i dobrote,pretvoriće ih u gunđala koja crnče,kunu,mrze sebe.Uče ih da postanu mali,ništavni u sopstenim očima.

I verujte mi,uvek ćete videti tu kolonu sumornih mrava.Mrava koji spavaju,koji su se poistovetili sa sopstenim mislima.Mravi koji su zaboravili ko su zapravo.A pobunjenici...nastaviće da broje zvezde na nebu.

18.
U mojoj duši je ponovo proleće.Iznedrilo iz najmračnijih komora sećanja.Prašina je spala,ostavivši samo smiraj čistote za sobom.
Opet me udahnjuje miris proleća.Miris drveća koje se ponovo rađa.Ptice selice su raširile svoja krila,njihovi vratovi opet žude za čarima severa.Prošla je zima.Prošli su nepristupačni nanosi,gromade snega koje su nas zarobljavale oko vatre kamina.
Zar ne nosi svaka zima u sebi hladan dah samoće i tamničenja?
Proleće...to je vaskrsenje...vasrksenje minulih duša,vaskrsenje duša koje su se predale....

19.
Kako smo ravnodušni prema ovom velikom čudu zvanom život.Zaboravili smo onaj osećaj sreće i radosti na duši,zaboravili smo smejati se bez razloga,radovati se malim stvarima i reći ''hvala'' i ''volim te''.Sve uzimamo lako za gotovo.Hladnokrvni smo prema čudima koja nam se događaju svaki dan.Čudo je što smo uopšte dobili priliku za život,čudo je što smo baš mi od hiljadu drugih spermatozoida jedini dobili priliku za rođenje.Čudo je što možemo da hodamo,trčimo i gledamo svet oko sebe.Čudo je što ujutru otvorimo šalokatore i udahnemo sveži sunčev sjaj novog dana,dok iz daljine dopire pesma ptica.Čudo je što možemo da zagrlimo drugo ljudsko biće i kažemo mu da ga volimo.Čudo je kada stvaramo nešto kreativno,kada pretočimo reči na papir.Čudo je kada pada kiša i duva vetar.Čudo su deca koja nisu  zaboravila ko su zaista.Čudo su životinje i cveće,koji se raduju životu.Čudo je samo naše postojanje!
Koliko toga smo zaboravili.Samo kukamo i žalimo se i zaboravili smo ono najvažnije-zahvalnost. Možda ovog trenutka nego spava na klupi u parku,dok smo mi u toplom krevetu.Možda neko dete umire od gladi.Možda je neko izgubio vid.Trebamo osvestiti neke stvari.
Život je najveći dar.Zato mu dugujemo reći jedno veliko hvala.

(Dafna je pokušala da dohvati odbegle listove iz svoje beležnice.Izdizala se na prste,poput balerine.Ruka joj je bila podignuta u vazduhu,kao da bere trešnje na sušnim poljima.Stajala je u tom položaju,nekoliko minuta.Činilo se-čitavu večnost.Niz Dafnine obraze tekle su reke crvenih suza...)


1.
Oseti dodir poznate ulice.Diše duboko.Bol se polako širi trbuhom,a u njoj jedan mali,tanani glasić šapuće ''Zakasnićeš,zakasnićeš.Uvek kasniš.Lenštino.Prostakušo.Čuješ li me?Jadnice,jadnice''
Ona samo sluša...kako je lepo slušati!Zna da je neprijatelj tu,u njoj samoj.Posmatra ga,postaje njegov najbolji prijatelj,postaje njegova senka.
A taj glas...više i koprca se...psuje,grdi,riče.Ne može joj ništa.Ona zna da nije taj glas,taj vapaj.

Naglo se pokvarilo vreme.Sivilo je prekrilo nebo,a teški jastuci oblaka počinju da plaču.Opet.Bacila je kišobran,u mokru travu kraj puta.

2.

Devojčica je zaželela da posadi jedan cvet u bakinoj baštici.Ta se cvetna baštica nalazila iza bele,dvospratne starinske kuće,u hladu jedne trešnje.Bakica je tu provodila dosta dugo vremena.Devojčica bi često iz daljine osmatrala hitre poteze njenih ruku,blagi umor ali i osmeh na tom starom licu .U njenim mislima,vrhovi bakinih prsitiju bili su uvek umazani blatom i jednim specifičnim mirisom.Mirisom koji dete nije moglo da razume.
Kako bi i mogla,tako malena i neiskusna,da dozna kakvu radost,kakvu slobodu daje baštovanstvo,kreativnost,stvaranje novog života...I cveće ima život,odiše nekim unutrašnjim spokojem...
Jedne večeri,unuka je videla kako baka plače kraj svoga cveća.Sedela je u hladu,držeći neka semena u šaci.Prišla joj je polako.U uglovima očiju nazirale su se suze,a lice je bilo preplaveljno borama,nekim bolnim sećanjima.Svaka ta bora imala je svoju dugu istoriju,svoje tajno značenje,koje će odneti sa sobom u grob.
''Kakav li je njen roman''-postoji ta navika da znamo istoriju tuđih života,da otvorimo tuđa vrata,da možemo da kritikujemo i osuđujemo.Čemu to,čemu zamajavanje onome što je već prošlo,učinjeno,i nikada se neće ponoviti?
-Bakice,šta ti je to u ruci-upitala je devojčica.
Starica duboko udahnu,obrisa rukavom oči,blago se nasmeši detetu,dodavajući joj jedno seme u ruku
-uzmi ovo sebe,i posadi ga u jednu rupicu u zemlji
Devojčica je jedva čekala da dobije neki zadatak.Čučnula je,i svojim malenim ručicama kopala lakim i sporim potezima.Pažljivo je osmatrala  seme,zatvorila oči,poljubila ga i ubacila u zemlju.
-A sada dodaj vode sa česme...i posmatraj iz daljine svoje delo,početku fazu ostvarivanja...očekuj,budi mirna.Za nekoliko dana,iz toga maloga semena rodiće se prelepi cvet.Taj cvet će se radovati suncu,širiti svoje latice i bojom i mirisom privlačiti pčele.Taj cvet tvoje je delo,ti si u njega udahnula svoj trud i veru.I rodio se najveći dar.

3.
Uskačem u nemirno i prohujalo more.Uskačem,dok se kosa vijori na vetru a u srcu se cepa strah.Slomi strah ništavni čoveče,poslednja senko ospesene!
Slomi strah...strah je za kukavice,a ti to nisi.Ti si hrabrost,ti si vetar,ti si vrlina!
I znam...sada snevaš noćne more,progone te duhovi i demoni,loša ljudska reč i vlastite negativne misli....jači si od svega toga.
Kakav strah,kakva panika,kakav stres!Nek budale luduju.
Ako si ništavilo,sakrij se,kao puž golać u svoju kućicu.Sakrij svoje telo,sakrij svoj duh,sakrij svoje sopstvo u lažnom sjaju udobnosti.Istruni tu,sam i napušten.
Lenčarenje je kraj.Potopljen brod na sredini mora.Otisni se u svet!
Iskorači iz starih stega,neka se u tvom hodu oseti odlučnost!
Bez krvi i suza,bola i teskobe,straha i drhtaja tvojoj duši napretka nema.

4.

Imati neki cilj,nameru.Žudeti za ispunjenjem u nekom budućem vremenu koje tek treba da grane.A istina je...da nikada neće.
Nizati godine za godinom...''Sačekate,za deceniju,ja ću postati neko i nešto.Sačekajte,ja ću se nazvati tim i tim,ja ću ovo,ja ću ono''.
I gubi se fokus...gubi se ona glavna svrha.Biti ovde,biti sada.

Treba se više posvetiti samom delanju,samoj akciji,samim potezom četkice na platnu,nego gotovoj slici.

5.

Pogledajte u žrtvu.Ona plače,sa njenog izboranog,umornog  lica teku reke suza.Ona odmahuje glavom,dere se,i upire vrh svog kažiprsta u ostale:
''Vi ste krivi.Vi ste mi ovo uradili.''
A lako je kriviti druge,zar ne?Lako je okriviti roditelje,komšije,prosefore,političare za sopstvene neuspehe.Uvek je neko spolja kriv.
''Oni su krivi!''
Ali,samo se zamislite nad tim rečima...samo utišajte glupe misli i ćutite....da li vi to zaista dopuštate drugim ljudima da kontrolišu vaš život,vaša načela,vaš svet?
Neko vas je uvredio,ospovao vas,ili se izderao na vas.Iz opravdanog,ili neopravdanog razloga.
''Debil,idiot!Ko je on da viče na mene''-većina žrtvi razmišlja tako.Treba zakočiti.Zašto vam to govori neko sa strane?Iz kog razloga?Da li se,iza slike arogantne i drske osobe tu krije jedna tužna,nesrećna duša,željna ljubavi,koja mora da blati druge da bi uzdigla svog ego?
Samo žrtve šire nesreću oko sebe..
Pred ogledalom se dobijaju mnogi odgovori.Pogledajte sebe u oči.I zapitajte se  ''Da li sam srećna?''
I odgovor će doći.Gledajte se u oči.Te drage oči,kroz koje Bog gleda svet.vašu kreaciju.
Niko vas ne može uvrediti.Nijedno ljudsko biće nema istinski tu sposobnost.Reči su,same po sebi energija,ali niko zaista nema tu moć da nanese ranu  na vaše srce.Niko nema tu moć  da  naruši vaš sklad  rečima.Vi ste ti koji uništavate sami sebe i posipate otrov.Vi,i samo vi birate da li ćete ozbiljno shvatiti izjave iz spoljašnjeg sveta,ili ćete im se samo od srca nasmejati i odmahnuti rukom.

6.
Ljudi se plaše samoće.Posebno moje generacije.Beže od toga kao đavo od krsta.Pogaziće sebe,svoja načela,svoju ličnost i  svoj stav zarad udovoljavanja drugima.Glumiće.Pretvaraće se da su neko ko zapravo nisu.Stvoriće lažnu sliku nekog ideala.
Hiljadu maski.Svaka lepo naslagana,jedna iznad druge.I na svima iscrtan usiljen,prevarantski osmeh.
Lako je biti glumac.Hajde čik,pokušaj biti čovek od reči!Pokušaj voleti sebe i izboriti se za svoj stav.Suprostavi se većini.
A zašto se suporostvaljati,pitaće neko?Evo,ja ću lepo da se uvlačim svima,da budem popularna,i da me svi vole.
Nemoguće je da te svi vole.Koliko ljudi,toliko ćudi.
Zašto je tako teško biti iskren?Zašto je tako teško oterati sve u tri lepe i ići po svome?
Pa ja neću više da izneverim sebe.Neću više da ostavim na cedilu ono dete u sebi,neću da ono više pati zbog pogrešnih izbora.
Čemu i ti autoriteti i pravila,šabloni?Da bi se društveno uklopilo?
Ako cela škola obuče crnu haljinu,ja ću belu.Zato što ja tako volim.Možda zato što se  tako  najbolje osećam.
Ko će bre meni da diktira modu?Kakav fejs,kakav alkohol,kakva droga,kakve kafane i bakrači!
Nađu se i poneka ''žrtvena jagnjad''.Služe kao sprdačina ''pametnjakovićima'',onima što misle da je ceo svet njihova svojina i da mogu da rade šta hoće.
Jagnjad samo ćute...i pognu glavu,trpe.Trpe u sebi.I samo klimaju glavom.
Gukni golubove!Imaš li hrabrosti da odeš od takvih ljudi koji te iskorišćavaju?Ne trebaju ti...
Nije strašno sedeti između četiri zida sobe sam...strašno je kada se svi iživljavaju nad tobom i teraju te na ono što,u dubini duše,ne želiš.
Samo ih pusti....pusti ih,oprosti im.Oslobodi se...Nisu vredni tvoje ljutnje i suza.

Grozim se pravila koja se svakodnevno nameću putem interneta i televizora.
Treba mirno hodati kroz život,ma kakva iskustva bila na putu,prihvatiti i dobro i loše.Biti srećan.Ispunjen.Raditi ono što voliš,ono što tebi prija.I umeti reći ''da'' i ''ne''.I ne  stideti se reći svoje mišljenje.Na kraju krajeva,mi smo došli na ovaj svet da spoznamo da smo kreatori ,da nam je data slobodna volja i da ispunimo neku svoju misiju.
I ako ti kažu da si lud  i da živiš u bajkama,samo se nasmeši.Ne primaj tuđe reči k srcu.Nasmeši se i pošalji im gram ljubavi.Ljubav je ono što će spasti svet.
I kada se budeš najmanje nadao,pravi ljudi će ući u tvoj život.Istomišljenici,oni koji će te voleti i prihvatiti takav kakav si.

7.
Dođu tako neki hladni dani.I sve što si godinama gradio sruši se kao kula od karata.Niko te ne pita da li ti je drago,da li ti to prija ili ne,kako se osećaš.Bog ti je doneo novo iskustvo u život.
A kakvo je to novo iskustvo?Deluje jadno i bljutavo,kao loše spremljena supa u hotelu   škripavih vrata.I ne možeš nikud.Steglo te steglo.
Ume to biti i strašno ponekad.Lisice se usecaju u dlanove.Stara rana se opet otvara,sva tvoja prvljavština izlazi na površinu.Krv kaplje na pod.
Tama.Postaješ stanovnik šume.Postaješ biti onaj koji je besan,onaj koji proklinje i gađa kamenicama petlove koji najavljuju dan.
U tvome srcu je mrak.Bes.Tuga.Samo drugi nazivi za strah.
Postoje samo dva osećanja-ili ljubav ili strah,sa svim svojima licima i naličjima.
Usled lošeg iskustva ti postaješ pakao koji hoda na dve noge.Pakao za sve ljude oko sebe.Mučitelj,hladnokrno stvorenje,u bujici negativnih misli.
Osećaš u ušima ''Promena promena promena''
Vičeš u sebi.
''Demoni,ne mučite me!Ja želim da ostanem u blatu,ne želim da napredujem!Bože,vrati sve nazad!Ne,ovo se ne dešava,ovo je samo san.Hoću stari život nazad''

Preklinješ.Opet gledaš u onu bljutavu supu.
''Zašto se to meni desilo,zašto''

Osuđuješ sebe
''Kako sam glup!Kako naivan,kako nezreo,nedorastao,i neiskusan!Ja nisam dovoljno vrean''

Prolazi vreme...omča opiranja je u punom jeku.I neka bolna nada da će u budućnosti biti bolje.

Tama se ne može pobediti tamom.Samo svetlošću.Odmandaliti prozore.Skinuti prašinu sa šalokatora.

Postati biće svetlosti.Biće ljubavi.

Promeniti se.


Još sediš u onom starom hotelu.I shvatiš da si pojeo svoju supu,svoj zalogaj.Uzdigao si se,dodirnuo si nebo,postao si feniks!
Feniks koji se zahvaljuje na svim lošim iskustvima.Na onim situacijama kada grane nesreća na vrata,kada padneš,kada suze poteku na oči i smrt se čini kao jedini izlaz.I kažeš ''Hvala ti.Hvala ti.''
Drugi će te gledati.I krstiti se.Ali ti,prijatelju moj,znaćeš negde duboko u sebi da ono što mi etiketiramo kao nesreća širi vidike,uzdiže i osnažuje dušu,odvodeći nas za još 10 stepenika više.

8.
Lako je biti pozitivan i srećan kada sve ide lako,kada cveće miriše i sunce sija.
Pravi test jačine duha vidi se u  trenucima pada,trenucima,kada se oko vas sve ruši,kao kula od karata.Odjednom shvatite da su sve te karte koje sto oduvek koristili,lažne.Da morate da ih napustite.Svaki sud,svaku prošlu predstavu o sebi.
Lako je biti srećan u dobrim vremenima.Zadržite mir kada je najteže.Kada ceo svet najednom potone,kada se u telo uvuku senke prošlosti,kada otelotvoreni bol postane nepodnošljiv,i uništava svaki atom života u vama
''Ubij se,ubij se,u čemu je smisao u ovakvoj patnji?Vrlo je lako.Umrećeš,i više neće biti problema.Neće biti patnje.Ioanko je ceo tvoj život promašaj''
Tada ne pomažu više lepe reči.Ne pomaže sve ono što ste pročitali.Više se ničega ne može setiti.
Javi se potreba za begom od takvog stanja.Unutra sve drhti,ubrušava sve,pulsira.Samouništenje.
Na neki način razumem samoubice,one koji si digli ruku na sebe.U tim trenucima oni gube svaki kontakt sa sobom,nešto drugo zauzima njihovu pravu suštnu,obuzme ih um.Apsolutna diskonekcija sa izvorom i sobom.
A izlaska nema.Ne može se pobeći od tog odvratnog stanja.
Plašila sam se strašnih snova.Čudovišta koja me vijaju,koja žele da mi naude.Najveća ironija je da ta neman ne dolazi spolja.To je borba sa samom sobom.Sa onim neprijateljem u sebi.
I zašto bežati od straha,tuge,bola,gorčine,usamljenosti,bespomoćnosti?Zašto bežati od pobesnelog psa?
Okrenuću se ka neprijatelju.Pogledaću ga pravo u oči.
''UMRI!''
Suočavanje sa smrću.
I tada nešto veće,nešto veličanstvenije stupa na scenu.A to je svetlost svesti.Svetlost koja prodire u mrak.Mrak se ne može pobediti mrakom.Samo jačina svesti kida okove bola.
Predaja.Napuštanje otpora.

9.
Ne prestajem čekati tvoju senku na belome zidu.Sa njega se već struže malter,ostaju velike rupe,ožiljci naših sećanja...Svaka pukotina predstavlja jedan minuli kraj,rastanak,uspomenu,trenutak koji je prošao i više nikada se neće ponoviti u životu.
Ti spadaš u takve trenutke.Miris vetra koji nešto razmahuje moju kosu.Kapi kiše koje se slivaju niz moje lice,kapljajući na pločice perona.
Hiljadu maski prolazi,ne osvćući se.Oni su kao nežive slike nekakvog umetnika koji brzim,hitrim i nezainteresovanim pokretima žvrlja četkicom po platnu.
''Još samo ovoga da se otarasim'' misli on,i tada naslika jednu siluletu,koja drhti na peronu,pogleda uprtog u nebo.
Ptice...zar nisu veličanstvene?Tri metra iznad zemlje,uvučene pod nadstrešnjice,plešu na nebu,hiljadu siluleta,kreštajući svojim oštrim kljunovima.Želim da budem ptica!Oni su mi odsekli krila,bacili su ih psima!

Samo jedan nemi posmatrač...nanos boje nestrpljivog slikara na platnu.

Dolazi razbojnik,pokeraš.Jedan nemi osmeh prolazi preko njegovih usana,žile na vratu su mu nabrekle.
Sve prestaje.Jedan nemi kovitlac osećanja.Krug šarenila.Ne,ovde nema kiše više.Samo nepregledna cvetna livada,zalazak sunca,ja i on.I smejaćemo se,sada i zauvek.

10.
Želim da odem iz ulice slomljenih svetiljki.One posapaju mrak svud po nama.Jedna suza kotrlja mi se niz obraz.
Probudiš se jednog sumornog,kišnog dana.Kroz prozor doleće hladnoća,uvlači ti se u vene.U stomaku osećaš komešanje.Strah.Taj stalni saputnik na našem putu.Najveći neprijatlj uspeha.
Volela bih da odem.Da se ne vratim,nikada više.Neka moje ruševine ostanu da počivaju iza mene,kao svedoci,da je nekada na njima počivala jedna tužna devojka.Tužna devojka koja se otisnula u svet.
Taj svet o kome svi pričaju dopire do mene samo kao neka imaginacija,izmaglica.Sve te strašne priče o surovosti,o borbi...šta zidovi kojima sam okružena znaju o tome?
Preostaje samo listanje stranica knjiga.I mašta.
Svaki ptić treba da napusti udobnost svog gnezda.Da raširi svoja malena krila i odleti na jug.Da stane na svoje noge.Možda će pasti.Možda neće preživeti.
Ubiće ga nemilosrdni lovac sa puškom.Zato što je bio nepažljiv.Ležaće ranjen
na šumskom tlu.
Ranjen ali srećan.Povređen ali blažen.Pred umiranje,ali dosegnute večnosti.
Otići.Ne vratiti se.Sa koferom u rukama.Na ulicu,gde vrebaju zmajevi sa svojim strašnim krljuštima i žele da progutaju kukavice.
Možda baš zato kukavice beže.Da bi oslobodili onu hrabrost u sebi,koja je godinama bila potisnuta.Da bi shvatili suštinu.Da bi se zamislili ''a šta ja mogu sa ove dve ruke da uradim?Da li ja koristim ovom svetu?''

11.
Ne,nemoj mi ti pričati o samoći.Ti ne znaš kako je to,prijatelju moj,kada nemaš koga da uhvatiš za ruku!Srce ti igra,duša te boli,a ruke lete...nekog bi da zagrle.I samo pustolovi što su tugovali iza zatvorenih vratanaca utopljeni su u tišini.Zaboravili su svoju muku,traže svaki tren da nestanu,da zaborave prošlost.Ona im diše za vratom neprestano,kao neizrecivi sudija koji ih podseća na doživotnu zatvorsku kaznu.
Ubila sam demone prošlosti.Tuga me napušta sada.Odjednom,buđenje.
Čekaću i dalje na svog spasioca srebrnih krila.Na jednu čvrstu ruku koja će da me izvuče svom silinom iz odaja pakla,pravo u raj.
Pogledaj u sebe.Odgovori su tu,bliže nego što misliš.Svaka tvoja suza zna rešenje,svaka predstavlja samo jednu barijeru ka napred,ka konačnom oslobođenju.Obriši suze prijatelju.Mora se živeti.Ne proklinji sudbinu,ne prokljini kišu i ljude.Pogledaj oko sebe,raduj se.Niko te neće  razumeti.Dojučerašnjeg ludaka i varalicu,koji se vukao sa pola noge u grobu.U šta si postao,u šta si se transformisao.Dobio si krila prijatelju!Sada leti,leti napred!Preleti ovu stepnu,usidi se da skočiš sa ivice i videćeš kako je lako.Tihi okean ti je za petama,ali ne može ti ništa.
Popeo si se na stepenice.Dosegao si nebo!Pogledaj dole u provaliju,odakle si došao.
Osuđivanje....samoosuđivanje...posipaš otrov samome sebi.Ispij tu poslednju čašu,pospi je mravima.

Niko nije rekao da će biti lako kao kišnagodina.Vratiti se i početi ispočetka.Neki novi život,neka nova pravila.Vrata raja su ti otvorena uvek.Anđeli su uvek nasmejani i raširenih ruku i sa rečima utehe,čekaju te.Kada zalutaš u mračnoj šumi i učini ti se da nema izlaza,seti se.Nasmej se sebi,jer nikada nisi sam prijatelju!Nisi sam ni kad ti je hladno,ni kada si napušten u straćari bez krova.Nisi sam ni na školskih hodnicima,odakle primećuješ prašinu koja se nataložila.Proći će.Proći će kao bura na moru.
Danas sam gledala u nebo.Imalo je tako čudnovatu nijasnu oblaka.Jednu neobičnu mešavinu.Nikada više oblaci neće biti u takvom položaju,nikada više neće obrazovati baš tavke kolone.Trenutak je prošao.I obična vožnja može biti korisna.Šta i preostaje,nego nasloniti se na staklo,baciti kratak pogled ka asfaltu i točkovima,pa opet gore,ka krošnjama drveća.
Neće te razumeti.
Ne pokušavaj promeniti druge,to će ti se obiti u glavu.Oni neće razumeti,oni neće shvatiti tvoju pesmu.Njihove oči su daleko od onoga gde si ti.Njihova misija se ne podudara sa tvojom.U njihovoj knjizi živih je drugi rukopis.
Ljudi će ulaziti i izlaziti.Neće se osvrtati.Ili kletva ili uteha.D se veće greške ponekad,prevarićeš se u pogledu nekog.I tada će da te boli.Boleće te to što si izneveren,što si napušten, tako olako,svesno ili nesvesno.
Ne trči za kaznama.Ne trbči za onima koji su te naučili.
Samo se osmehuj.Obećaj sebi da ćeš se nasmešiti nekom neznancu koga vidiš danas..Možda je baš nekome taj tvoj osmeh potreban,možda on ulije nadu povređenima.

12

Granice ne postoje.Ne možeš biti večno u mentalnim lancima.Prolaz je tu negde,pojaviće se kada se najmanje nadaš.Kada ne očekuješ prekretnicu.Pojaviće se kada si srećan,kada osećaš svoju iskričavu povezanost sa suštinom.

I pet minuta u apsolutnom odsustvu razmišljanja može promeniti tvoje biće.Tišina je jezik kojim govori Bog.Dok ne pronađeš Boga u sebi,nećeg ga pronaći nigde.

Šta je to nesreća?Da li ona zaista postoji,ili je mi tako etiketiramo na osnovu svojih osećanja povodom nečega?Šta ako i u patnji postoji lek?Šta ako se u najvećoj patnji krije mrvica znanja?Patnja budi.Batnja osvešćuje.Vodi nas iz kolotečine loših verovanja i nezadovoljstva.Da bi nas na kraju puta čekala nagrada.Ono sunce o kome žudimo.

Uspeh ima različita lica i naličja.Postoje mali i veliki uspesi.Svi sanjaju o velikim stvarima,o krupnim događajima,o nekoj nagloj promeni za pobošljanje života.
Pripaljene cigarete spavaju na terasi.Šoljice kafe su ispijene.A u ušima odzavnja samo jedna reč ''stres,stres''.Dokle više i sa tim stresom?
''Uspeh se meri stepenom radosti koju osećamo na svom putovanju kroz ovo čudo zvano život''.Zar se ne krije u toj jednoj rečenici cela istina?

U smiraj poslednjeg dana,jedna prilika je pisala.Pisala je u svojoj omiljenoj svesci,onoj koju ju je poklonila baka kada je bila dete.Požuteli papiri mirisali su nekom starinom,pričali su priču nekih drugačijih vremena.
Najbolje vreme je ovo sad.

Odlučila je.Odlučila je da će od sada biti srećna,šta god da se desi.Donela je tu jednu odluku koju je toliko puta odlagala.Tako jasno,tako jednostavno.
Obećala je sebi da nikome više neće dozvoliti da je povredi,da pati.Osećala je da ima samo jedan život,i da ako ne ostvari svoje snove,onda će morati da ostvaruje tuđe.Shvatila je i da niko ne zna kako je biti u njenoj koži,kako je gledati svet njenim očima.

Dopusti.Dopusti drugima da budu ono što jesu.Pusti ih.Pusti život da ih nosi.Sve je uvek u najboljem redu.
Postoji neko ko se brine i o njima.Svako ima svoju misiju.Ne buncaj,ne kritikuj,ne ogovaraj.
Svako čuje samo ono što želi da čuje.I ono na šta je spreman.Ne opterećuj sebe pokušavajući da dokažeš da si u pravu.Oni koji znaju da su u pravu ne moraju to da dokazuju.Svetlost izbija iz njih,kao neko nevidljivo vibraciono polje.
Biti ratnik.Postati osoba  za primer.Osoba koja se smeje i kada je najteže.Koja grli kada je najteže.Osoba koja zna ko je zaista i sluša svoj unutrašnji kompas.

Često ljudi,čak i u najboljoj nameri,ne znaju šta je zaista dobro za nas.Istina je u svima nama.I mi je znamo,ali iz nekog razloga,ignorišemo.Zbunjeni smo.

Uvek sam sanjala o nekom spasiocu.Nekome ko će da me izvuče,ko će da me nauči da živim.Da prestanu svi problemi.To je obična iluzija.
Drugi nas ne mogu spasiti.
Spasitelj si ti sam sebi.Ti i niko drugi.Možeš pitati za savet,možeš preklinjati i padati na kolena,ali opet ostaje isto-ostaješ sam.Bez odgovora.
I onda kreneš da srljaš,da tražiš svuda.Gledaš okolo,vijugaš.Ne možeš da shvatiš suštinu.
Svi odgovori su u tebi.Ti si svoj spasitelj.Samo ti možeš da promeniš sebe,samo ti možeš da probudiš onog uspavanog lava u sebi.

(Ni te suze crvene nisu mogle sakriti jednu nadu u Dafninom pogledu.Nadu,da će konačno naći svoj smisao,svoju strast.Da će,pronašavši te listove svojih sećanja,svoje bisere,stvoriti jedan lepši,svetljiji i bolji život,da će svi njeni snovi,sve nemirne noći provedene pod bleskom severnjače dobiti svoj konačni smisao.
Stajala je tako,tiha i nema,pozdravljajući vetar.)


1
Tražene stvari,traženi odnosi,traženi ljudi i znaci pažnje ostaće misterija.I koliko god jurio,koliko god se napinjao,i sa strašću na usnama gledao po stihiji oko sebe,ostaćeš praznih šaka.
Sve dugo željene i očekivane stvari naših malih,ljudskih snova i nadanja,dese se u trenucima zaborava,kada je naša pažnja fiksirana na neku sasvim drugu pojavu,u trencima prepuštanja i dopuštanja,tada odgovor ispliva na površinu.

2
Tragično je,pomalo i surovo upoređivati dva čoveka.Dve osobe koje su se rodile,od krvi i mesa,osobe koje žele da budu srećne i žude za ispunjenjem i koje će se na kraju vratiti u zemlju iz koje su potekle.
A opet,na svu tu zajedničku sudbinu koju dele,nekako nenajavljeno se javi osećanje jedinstvenosti koju svako ima ponaosob.Zar nije različita i jedna tanka nit nokta,zar nije dodir palca na hrapavom papiru dokaz jedinstvenosti našeg tela,složenosti naših misli i suprotnosti pogleda na svet?

3
Kako polako grabe mrazovi vremena,tako polako nestaje,isparava kao magla ona moja potreba za kritikovanjem i mentalnim sudovima i raspravama koje svako od nas ponekad voli,u pojedinim fazama.
Sada samo preostaje biti tihi,mirni posmatrač-samo posmatrati svet oko sebe,njegove nejasne i tihe oblike,misteriju u krošnjama drveća i mirisu vlažne zemlje.

4,
Ljudi koji su bili sami,koji su zagrlili senku samoće kao najvernijeg,imaginarnog prijatelja,naćiće smisao i novi radost u plodovima ljubavi.
Ili će se to njima činiti kao ljubav.Kada iz najmračnijih komora bića,izroni jedna avet,jedan lik koji progoni,i svojim izgledom i glasom odvodi lutalicu u more ludila,krvi i strasne požude.To nije ljubav.Samo nagli talas buđenja posle vekovnog potiskivanja emocija i osećanja.

5
Ako želite izmeniti druge,zaronite duboko u svoju unutrašnjost,u svoju nutrinu.U nepregledne puteve svoje,mračne komore koje niko godinama nije čistio.
Zgranućete se nad debelim slojevima prašine,nad svojim minulim greškama i lažima koje ste obasipali,kao pokeraš kada iz desnog rukava oseća dodir keca koji će da ga spase.
Zar nije tako laka,jednostavna istina-promeni sebe,i drugi će se ili prilagoditi tebi,tvom novom verovanju,tvojoj čistoti,ili će prosto zakoračiti u ulicu bez svetiljki,ostavivši te nemo da mašeš,kao pred iznenadni,nenajavljeni odlazak.

6.
I opet me muči,opet me je na prevaru uhvatio strah od straha.Kao tihi napasnik uvukao se u moju svest,i ne da mi mira.Osećam njegov vrisak,komešanje u svojim venama,drhtaj u očima koje su izgubile svoj mir,pa lutaju.Strah...to je kao pritajeni lovac u šumi,sa nišanom,na jednoj ptici koja pušta svoj cvrkut poslednji put.

7.
Svaki plašljivi putnik gaji jednu pritajenu nadu,da će u dalekoj projekciji budućnosti on prevagnuti taj strah,uništiti ga kao porcelansku vazu o zid.Da će ga to zlo,ta nesreća napustiti,onako kako su u njega i ušli.Ili je strah oduvek,nekako od rođenja bio njegov sadrug,trajna mana koja se ne da popraviti,a kojom ga kažnjava viša sila?

8.
Čini mi se,da kada zaista bude udarila neka velika nesreća,kada prilike života budu takve da nema vremena za razmišljanje,za predomišljanje i one dugačke monologe koje vodi svako sa sobom,da će tada iz svih uplašenih i zgrčenih ljudi isplivati nešto veće,nešto lepše.Ona jedna strana,tiha nit njihovog tkanja koja je večno čekala na svitanje novog jutra-hrabrost.
Tihi nagoveštaj hrabrosti će se tada probuditi u srcu kukavice,i on će nasrtati,zajedno sa ostalima,na neprijateljske barikade

9
Prolaze kapi mladosti.Svakim danom kao da njen nagoveštaj umire.Kao da ću se probuditi jednoj jutra u sivom hotelu,u sobi bez prozora,bez vetra,bez tišine.U sobi u kojoj je umrla ona lepota,sklad i ambicija,soba u koju svraćaju oni koji su bedno protraćili svoje dane koji se nikada više neće ponoviti,i suočeni  sa strašnom istinom,gledaju svoj mučni odraz u ogledalu.

10
Seti se,o,mali čoveče,seti se razloga svoga putovanja.Seti se muka kroz koje si prošao,seti se želje da ti bude bolje.Vrati se u onaj period tame i beznađa,kada si skinuo prah pepela sa sebe.
Zar ćeš sada,nakon svega što si učinio,nakon svih adskih muka kroz koje si prošao,da padneš na zemlju i kažeš da ti ne možeš?Zar ćeš da odustaneš nakon svega,nakon svih tih želja,vremena,upornosti,nadanja,nakon svih metoda koje si odradio i uložio svu svoju volju,energiju i snagu u to?
Pravi ratnik nikada ne odustaje.Pravi ratnik zna da pretrpi udar,da se podigne,pravi ratnik nalazi volju i snagu kada je najteže,kada se čini da tapka u mestu i da nema napretka.

11
Dugo se pitala koji je uzrok njenih problema,koji je smisao mutne trke koju vodi sama sa sobom?Koja je to visoka barijera koja je koči,stagniranje,cupkanje u mestu,kao zid od cigala,pored kog joj preostaje samo da padne na zemlju i počne plakati.
A onda je shvatila....da još nije naučila voleti sebe...

12
U momentima kada velika nesreća,bol i patnja zakucaju na tvoja vrata,nastupa pravi test srca.Prava i nepogrešiva naznaka toga koliko je pojedinac zapravo napredovao u svojoj misiji,božanskom cilju,koliko je jaka ta njegova ''teorija'' koju je sam skrojio u glavi,kao nejasne naznake iluzije.
Tada,ili će pasti i grubo dotaknuti celim svojim telom još veće dno bez dna,ili će se lagano uzdići iz neznanja,bogat novim iskustvom.

Teorija bez prakse je puka zavrzlama,igra.Džabe sve knjige,svi saveti savetodavaca,svi filmovi i priče.Lično iskustvo je jedino merilo.

13
Novi važni zadatak:reći ono što misliš,na svakom mestu,i u svako vreme,što ti je na srcu,pa makar i po cenu toga da ostaneš sam i izgubiš kojekakve ''prijatelje''.Usudi se biti ono što jesi

14
Verujem ja vama,gospodine,verujem u sva vaša iskustva,sve vaše savete koje mi dajete,i što mi tako divno i milo kazujete sve greške vaše mladosti.Ali,avaj,ova moja luda glava mi neda mira.i koliko god verovala u ispravnost vaših reči,i vašu iskrenu želju da mi pomognete,moja duša me tera,poput tihe oluje,da i ja zaplovim tim strašnim morima,ludostima koje se čine kao isrpavne,iskustima kojih ću se u starosti kajati i odmahivati glavom.
Pristajem staviti sve na kocku,čak i ako to znači samouništenje u budućnosti.

15
Stvorila sam tajnu,skrivenu sliku o sebi.Sliku koja me svuda prati,koju nosim u mislima i osećam kako,poput plamička nežno tinja u meni.
Obična,lažna iluzija moga uma.Potreba za podvojenošću.
Tužno je,što će taj deo mene ostatit zauvek sakriven za nečije tuđe oči.Sva ona lepa osećanja,sva ona tiha maštanja u nemirnim noćima...kao jedna neiskazana materija,koju ne možemo izneti na videlo,uprkos svim našim malim ljudskim naporima.

16
Problem većine današnje populacije je što se fokusira na pojave i događaje koje vidi i čuje oko sebe,tumačeći ih na neki svoj način,analizirajući do besmisla,u takozvanom ''realnom'' životu ,a ne na ono što bi želeli da vide.
Sve se dešava sa razlogom,ne postoji slučajnost.Božanska iskra koja je stvorila univerzum i udahnula život u sva ljuska bića zna sve odgovore i razloge,i onih situacija koje mi našim euklidovskim umom etiketiramo kao ''negativne''

17
Pogledajte s osmejkom takozvane negativce,osobe koje vas vraćaju u tamu i negativu,koje jednom rečju sruše harmoniju koju ste toliko gradili.Te osobe su vaši najveći učitelji,njima treba posvetiti pažnju.
Ono što vam smeta na njima,postojii u vama samima,ukazuju nam na sve naše mane i nedostatke i gde treba da raditi i čistiti.

18
Jedina sigurna luka je sadašnji trenutak.Ne želim da napustim to mirno prostranstvo sigurnosti.Prošli trenuci su iluzija,replike sadašnjosti koja je prošla i više se neće ponoviti.
Budući trenuci su oivičeni borama magle...kao Pandorina kutija koju bih želela da otvorim,da vračam,da proniknem u sudbinu,božansku tvorevinu.Zato se odričem i te budućnosti.
Jedino što preostaje na kraju puta,jedini izobor je biti svestan,ogrnuti se sadašnjosti.

19
Isus je govorio ''Po veri vašoj neka vam bude''
Zar nije u toj jednoj jedinoj rečenici saopštena cela,jasna i gola istina?