Ulične svetiljke....osvetljavaju srca,kad nadodju nemirne oluje morske...

46.

Da bi se preživelo u ovom surovom i komplikovanom svetu, potrebno je nositi sa sobom malu  dozu nepoverenja, tajnovitosti,arogancije i lukavosti.Ponekad i lagati.Igrati šah do kraja.

47.

I opet je hiljadu novih lica zaigralo u meni, i opet se takmiče i nadmeću u svojim stavovima.Kao topla i hladna Golfska struja.Samo posmatram...i pitam se...koji je pravi put u svom tom haosu i razjedinjenosti?

48.

Najteže je naučiti voleti sebe.
Besnimo  mučimo i bičujemo same sebe zbog nezadovoljavanja standarda i ciljeva koje očekujemo.I uvek otrkijemo više mana nego prednosti na našem celokupnom biću.A sve te reči kojima korimo sebe su nam godinama unazad govorili roditelji, okolina i društvo sa svojim suludim prohtevima.Niko nas nikada nije zagrlio i rekao ''Volim te baš takvog kakvog jesi.Savršen si, ne moraš da postaneš niko drugi.'' Uvek je vladalo upoređivanje.Nikada nismo bili dovoljno dobri, i kao da je cilj svega toga bilo da postanemo neko drugi, neko ko bi izgledao blistavije i prihvatljivije u očima sveta.Da pogazimo sebe, svoja osećanja, svoj induviduali odraz zalad igre ega, lažne iluzije koja stoji na staklenim nogama...Srca su nam ispisana kompleksima niže vrednosti...

I da li je moguće odjednom, preko noći zaboraviti sve to, otpustiti rečnoj matrici, i probuditi se sa ljubavlju prema sebi?

49.

Spolja je delovala kao mirna osoba.Iznutra, bila je puna ogorčenja, kriticizma, ozlojeđenosti...otrovana mržnjom i besom koji iz dana u dan postaje sve snažniji i snažniji, uništavajući je potpuno...

50.

Bože!Daj mi snage da nadjačam neman u sebi, da oteram đavole i demone nazad u pakao, da opet zaiskri tišina...

Jer ja sam samo ništavno zrno peska...nedorasla, krvavih ruku i umornog tela koje klone...

51.

I dokle god pokušavam, znaću da moj život nije uzaludan...neka i padnem stotinu puta, i dignem se sto prvi...jer je lepota u traganju, u putovanju.Kakav li je to sumoran život kada čovek prestane da se bori, kad dopusti svetu da ga lagano preokrene i oslabi, poslavši ga na put umiranja duha?

52.

Dokle god ima mržnje, ima i ljubavi.Rane i bol koji zadajemo drugome...ispod toga površinskog besa i dalje tinja opijenost, želja, radost....emocije!
Kada nestane emocija...svega je nestalo.Pojedinac koji u srcu nosi daleku i nepreglednu pustinju ravnodušnosti i emocionalne hladnoće....

53.

Samo se kroz suočavanje sa podmuklim i strašnim demonima sopstvene duše emocionalno odrasta...

54.

Da, život je težak.Strašan i tmuran.Ali to je sve što imamo.Ovaj jedan časak koji će začasak proleteti.Bolje je i živeti kao prokletnik, upropastiti sve oko sebe, ali samo živeti...

55.

Svega se plašim...drhtim kao prut na kiši...savijam se...ne pomažu ni suze...samo gutam sve u sebe i gledam kako se ona idealna slika sveta koju sam godinama gradila najednom raspada...
Gorko je gledati istinu.Shvatiti da su snovi samo to, ništavni i mali.Pogledati svoje ruke, te slabe ruke koje su nemoćne protiv karme, zova predaka, sudbine.

56.

Neprestano mi se vraća jedna misao, jedna želja.A to je da dospem u jedno stanje, kada mogu zaista da vidim život i svet onakav kakav je zaista.Surov i brutalan, da se uverim u svu svoju nemoć, u svu ništavnost i zaludnost snova.Spoznati svoje granice.
Ljudi rasipaju svoju energiju na stvaranje malih, imaginarnih svetova u koje beže, sakrivajući svoje senke među neprobojnim zidinama.Uprepleteni u svoje maštarije, gledajući sve kroz ružičaste okvire.Samo beg koji će biti skupo naplaćen.
Ti okviri su samo teret...to izbegavanje onoga što je neminovno.Kao sakrivanje od opasnosti.Izobor iluzije, a ne stvarnosti.

Umorna sam od snova!Zašto verovati, zašto?Kada duboko u sebi osećam da je sve to laž, obmana, i da će se desiti ono najcrnje što ne priznajem sebi.Pravim se da ne vidim, a u stvari me vreba i neminovno čeka da se uvuče u moje otkucaje.Slika koja radi na moju propast.

Boleće silno, ovo telo će krvariti, rane će biti preduboke, ali i dalje ću tragati za istinom.

57.

Ljubav i mržnja, optimizam i pesimizam.Zar nisu to dve strane iste medalje?

58.

On je bio čovek sa samo jednom željom..Ta njegova želja bila je kao sen koja ga je vodila u mrloj noći, prizor kome se najviše nadao i koji bi uvek zamišljao iza odvrvenelih očnih kapaka.
I toga je, jednoga dana nestalo.Prošlo je, i on se mašio drugih snova.
Kada mu je prestalo biti važno, ostvairlo se.Samo što je sada ravnodušan, i još tužniji...

59.

Vreme i mesto na kom novorođenče prvi put udahne, određuju sudbinu tog malenog bića.

60.

I sve smo radili, dragi prijatelju, prelazili i preko pepela i gacali po najstrašnijim olujama, samo da nas ne uhvati zaborav, samo da naša imena ne budu slova ispisana na pesku koja ce isčeznuti prvom plimom.

61.

Bila je jedna od vrste ljudi koji, kada dožive najveće padove i pormačenja svog malenog zamišljenog sveta, nastave hodati ponosito, ispravljenih leđa i visoko uzdignute glave, sa nekim besnim sjajem u očima koji kao da poručuje
''Još sam ovde, još sam živa i sukobljavam se sa tokom života.Boriću se dok je još snage u meni, dok me noge nose i plućima još talasa vazduh''

62.

Površna, egoista, plitkih osećanja i lepršava.Kao leptirić, čas vamo čas tamo,nemirna i neuhvatljiva.Voleći samo sebe.
Nije mogla da obećava, jer nije znala koja sinfonija je očekuje kada zakuca na vrata to famozno ''sutra''.A ljubav je bila samo igra...samo jedan kratki bljesak u srcu koji će ubrzo utihnuti i iščeznuti, kao da nikada nije ni postojao.

63.

Svi smo mi nalik životinjama, jedna obesna gomila ludaka.Neki se na mahove i probude i prestanu bežati od sebe, a neki drugi ceo život provedu kao u košmaru, začarni, u krugu iz kog nema izlaska.

64.

Čitava planeta, flora i fauna, mora i planine bi se preporodile da nestane najveći parazit-čovek.

65.

Uprkos svim nesavršenostima ,ljudi su kao mali bogovi.Bogovi koji imaju slobodnu volju, koji mogu rukama i rečima svojim da naprave čuda, i da ulepšaju svaki naredni izlazak i zalazak sunca.Ili da, avaj, sruše svaku lepotu ,slaveći ružno, grdeći sve što je sveto i ploveći u ponore pomračenja i nesanice.

66.

Pronalazim utehu u radu.Udubim se svom silinom u to, i zaboravim na neko vreme sebe i svoje misli i ono što me čeka.
I ti kratki trenuci rada unesu neku svežinu u mene.Lenjost sa sobom dovodi neminovno i kukanje i džangrizavost, zbog viška slobodnog vremena.

67.

Moć svesne namere je ogromna.Moć koja može da pomeri brda i planine.I da se u času odluke u osobi nešto preokrene, i da najednom izbledi onaj njen strah i fobija, ustupivši mestu iznenadnom naletu hrabrosti.

68.

Kada je bila mala, neposlušna devojčica tukao ju je otac.Sada, godinama kasnije, i dalje trpi udarce po glavi i slabašnom telu od brata, i neznanca iz škole koji je napada bez najave.I sa svakim sledećim udarcem u njoj još više osnažuje mržnja i prezir prema celokupnom muškom rodu.Znala je da će ni budućnost neće biti lepša.
Želela je zagrljaje i nežnost, ali umesto toga su je čekali samo batine i agresija.
Ona se više ne brani, ne.Ne pokušava da se iskoljeba, ili da viče, ili da uzvrati.Prestala je da plače u sebi.Samo ćuti i trpi, postane svesna svega oko sebe i poželi da se nikada ne završi, da večito bude kažnjavana.Jer ona je grešnica, i zaslužuje da upija bes.

69.

Samotnjački ropac.Prolazili su meseci, i Dafne je polako postajala sve više okrenuta ka sebi, jedino se posvetivši svojoj samoći.Boraveći u osami.Napuštali su je svi, jedan po jedan.Čini joj se-možda će takav biti i ceo život.
Ostaje čoveku samo ono što je spreman da pruži samom sebi.Da ponovo sastavi sve zalutale delove sebe.

''A šta si ti izabrao, nesretniče?Da li plešeš sa anđelima nebeskim ili plamen đavolski satire tvoje telo i um na hiljade sitnih delića?''

Kuda god da odeš, na koja god vrata da pokucaš u gluvo doba noći,
Uvek ćeš nositi atmosveru raja ili pakla.
I kada samo blago otvoriš svoju vilicu
U želji da glasovi zbore iz tebe...i kada stranca nehajano zagrliš,
I kada upreš pogled svoj u nebo, šireći ruke.

Ti si raj...ili pakao...samo jedno od da dva.
Uzvišenje ili patnja.
Ili si srećan, i tvoje ruke tako tople, tako žive
Tvoja energija se polako uliva u okolinu
I ti si prijemnik dobrote, svetlo u sumornom gradu
Jedan tvoj osmeh i ulepšao si dan.
Ti se smeješ slatko, sa rupicama na obrazima
I iz tvog bića zrači ljubav i radost
Ti živiš životom u punini

Svetlost koja je potrebna mnogima
Fenjer koji snažno bukti i gori kada je najcrnja noć
Prihvatajući u svoj odeljak tužne.

Pogledaj ponekad i one koji žive u paklu
Zombije koje srećeš svaki dan.Oni su živi mrtvaci, tako bledni, tako mračni,
Njihovi dlanovi su hladni a nokti poplaveli,
Usne su im ljubičaste od hladne vode u kojoj se dave svaki dan pre nego što izađu iz kuće
Možda ćeš po njihovim džepovima pronaći ostatke žileta i hiljadu ispisanih redaka,
Slomljene snove, želje od kojih su digli ruke...
Njihove oči su tako crne, tako duboke, tako bolne, i kada se smeju ta laž zabada mač u srce,
Jer svi znaju da je to samo njihova igra, samo kratka maska koja će izbledeti
Oni su mrtvi, iako stoje kraj tebe, oni su mrtvi,
Sanjaju o grobovima, na početku života,a opet, već su zamrzeli svet
Odvojena ostrva koja ne dopuštaju ni vetrovima da se ušunjaju u odaje njihovih ranjenih svetova
Igraške svoga uma, zavisnici od patnje,
Jer ko su oni bez bolova, bez straha, bez problema, bez sumornih časa sa demonima?
Nikada se neće patnje i đavola odreći, i zakoračiti na podnevlje sreće
Jer oni se plaše...oni se plaše da žive, plaše se da pobegnu od sopstvene crnine
Relisti ubijenih nadanja, ateisti, navikli da se suočavaju sa sopstvenim demonima
I što god da dotaknu postane prah, jer njihovi bolesni umovi to prave,
Uništavaju one preostale daškove žitota u njima...

Raj i pakao su samo ovde na zemlji, maleni čovek bira.

Ja gorim u paklu, buktim, vatra mi je prodžrala celo telo,ruke su mi presečene oštricom,
Sa njih na hladne pločice pada moja divna otrovana krv.

Čudno je...kako ono za čim najviše čeznemo u datom trenutku nikako ne dolazi.I sama ta želja čini se uzaludna.Jer želja stvara patnju.A dokle god postoji osećaj da nam je nešto potrebno, da zavisimo od toga, to će sporije prodirati u naše iskustvo.Najverovatnije-nikad.Ali šta ću-ja sam prokleta, i želim male i jednostavne stvari, ništavne za neke ljude, tako strasno i silno kao da mi život zavisi od toga.

I preterana sreća vremenom postane trn u oku, kao tesne cipele kojih jedva čekam da se otarasim i zakoračim ponovo putevima krvi i blata.

I

Maštari, utopisti, zanesenjaci, sanjari, lutalice iracionalnog i podsvesnog najteže prihvataju mirnoću, jednostavnost i monotoniju svakodnevnog života, u kome se već unapred zna sledeći korak i gde se sve u prirodi dešava po određenom redu, bez većih potresa.Smena dana i noći, zime i proleća, mladosti i starosti.
Pojedini događaji koji prekinu taj tok jednoličnosti i nepromenjivosti samo na kratko zadovolje njihovu glad za uzbuđenjem i promenama.Ali nijedan od tih trenutaka nije ni blizu onoj slici u glavi, opojnom glasu koji budi mrtve iz sna,nijedan nije toliko uzvišen i oplemenjen najlepšim osećanjima i savšrenstvom. Previše očekuju, i uvek ih ta očekivanja iznevere na kraju, jer nikada ne bude onako kako su oni u srcima svojim videli i osetili.Sudaraju se sa stvarnosti, onakvom kakva i treba da bude.
Stoga njima život nekad deluje neobično surov, i bljutav.Oni su tragični junaci sopstvene bujne i dečije mašte koja ne poznaje granice i koja je uvek veća od samog kratkog zemaljskog života, preteći da ih uništi.U stalnom iskušenju da se zanavek odreknu svojih poleta i ludorija i postanu realisti.

II

Život je mnogo više nego crno ili belo.On se prostire u hiljadama nijansi sive, svaki događaj ima svoj uzrok i posledicu.Od pamtiveka se odigravala i odigravaće se borba između dobra i zla, između svetlosti božanskog i Luciferovog buntovništva.Svaki čovek će odražavati naznake i jednog i drugog.Brzi smo u donošenju suda u drugima, žrtve sopstvenih predrasuda.Dovoljno je da čujemo loše reči za neku osobu i da je već posmastramo drugačijim očima, iskrivljenom percepcijom.
Pravo je umeće videti čoveka očima boga, očima stvoritelja i svega dobrog.

III

Mnogi učitelji dobro poznaju svoje znanje, ali ga ne prenesu na svoje sledbenike, koji nastavlaju dalje da lutaju izgubljeni lagunama bez kompasa.
Ne mogu da ga prenesu jer ga ni sami nisu potpuno usvojili, jer ne žive ono što pričaju.Možete pričati o lečenju, ali ako sami nikada niste prošli kroz to, onda reči i vaša želja za pomoći neće moći ništa.Možda ste gledali druge kako pate, pročitali stotine knjiga, mudrovali o tome, ali sve pada u vodu.
Možete pričati o miru u svetu, ali ako iznutra ni sami niste načisto sa tim, drugi će vas samo ismejavati.
Čovek treba doći do te tačke da zaista postane ono što priča, za čim traga, da njegovo samo biće, sama njegova pojava drugima odiše spoznajom, i osećanjem da on to istinski u ovom životu jeste postigao.Da njegova duša, ne izgovoriši nijednu jedinu reč, svojim ličnim primerom pokazuje drugima put kući.

IV


Čoveka najviše ubija zvocanje koje mu dopire do mozga svakog bogovetnog dana, to ponavljanje koje on, nesvesno, upija u sebe do tačke da to zaista i postane istina.
Nalaženja hiljade manja u njegovom liku, ponašanju, celokupnoj ličnosti.Svaki njegov sledeći korak se dvosturko odmerava, svaka njegova reč i borba za sopstveni stav bivaju unapred osuđeni.
Bolje bi podneo i batine, nego taj verbalni rat koji ga polako satire, te zle reči koje su u suprtonosti sa njegovim bićem željnim prihvatanja onakvog kakvog jeste.
Ljude nećete promeniti kritikovanjem i stalnim podsećanjem na njihove slabosti i nedostatke već prihvatanjem njih takvima kakvi jesu.

V

Ono sto sa najviše strasti pljujemo i kritikujemo, vremenom postajemo.Ponekad i neprimetno.Ta jedna osoba koja nam toliko smeta zapravo je slicna nama, i njene mane nas bodu u oci.
Plasi nas to sto nam ukazuje na one delove sebe od kojih bezimo.Pokazuje nam mracnu stranu stvari pred kojima zatvaramo svoje oci.Kroz par godina shvatimo, da smo sada upravo onakvi kao i ta osoba, i da su te nase osobine sada postale razvijene i dosle do izrazaja.

VI

San je lep, miran i krepak.Neznanje štiti i daje utehu.Ponekad je najlepše prosto ništa ne znati i utonuti u svakodnevni život, ne udubuljavajući se previše u pravu suštinu stvari i misterije sveta.Najlakše je ponašati se kao da ništa ne postoji, najlakše je ne napuštati svoj dom sigurnosti.Negirati svoju povezanost sa svetom oko sebe.
Ali to je dobro samo do neke mere.Vremenom, povez preko očiju postane pretežak, i duša želi da se susretne sa istinom i znanjem.Jer samo tada ne može biti povređena od strane neljudi koji truju i štete ljudskom rodu.
Ništa teže nego probuditi se u ovom životu.Nije dovoljna samo spoznaja da smo uspavani.
Možda i umremo zbog istine, zbog buntovništva, ali radije bih bila budan lav koji ruši pravila i širi granice ralnosti, gospodar svoje sudbine nego magarac, malograđanin, rob društva kome se svakod dana dodaje novi teret na leđa.

VII

Um je jedan od najvećih krivaca za ljudske probleme.Um, koji je preuzeo kontrolu nad vlasnikom,koji  truje i satire do iznemoglosti.Glas ega.
Da bi se um utišao i doveo pod kontrolu,  dovoljno je samo postati svestan tišine.Postati svedok misli, crnih i belih oblaka koji se smenjuju na prostranom nebu...
Tišina je najlepši zvuk, okrepljivanje, melem.Buka kojom smo opkoljeni  zaglušuje sve u nama, ubija porive, uvlači se u svaku poru bića.Ljudi koji su u trci za materijalnim ne vole tišinu, čak je se i plaše.A toliko smo gladni spokoja,, tog samovanja koje predstavlja vrata za ulaz u sopstveno napušteno kraljevstvo.

VIII

Mora da je to toliko dosadna,iskomplekisarana, nenametljiva osoba koja je izgubila sebe, koja samo klima glavom i kao napušteno kuče sledi druge, za koju niko ne nalazi zlu reč.Tačnije, o toj osobi nema ni šta da se kaže.
Kao da živi da bi se dopala svima i potisnula svoju slobodu, svoje sopstveno ja i jedinstvenost, prepuštena praznini.

IX

Kako vreme prolazi, i mi polako sazrevamo i starimo, tako prošle događaje posmatramo iz nove perspektive, prijatelji postaju neprijatleji, radosni trenuci u najveće greške i razočarenja,i nakon svega toga ostane želja da se sve poništi i preda zaboravu, ili pak postane  kutak u koji se povlačimo kada tama zakorači u naš sokak.
Konstantno razmišljanje u granicama prošlosti ubrzava starenje ćelija u organizmu, gubi se vitalnost i mladolikost.Brige i stres stvaraju stvaraju bore na licu.Mnogi su izgubljeni negde u svojim glavama, izmišljenim svetovima,ili pak u prisećanju na trenutke koji se više nikada neće vratiti...nesvesni svoga disanja, udisaja i izdisaja i otkucaja srca.

X

Mali dečak dobrog i smernog  srca koji nije poznavao surovi i hladni svet, tamo napolju, koji ga strpljivo čeka iza ćoška, stežući mu vrat svojim dugačkim lancima.Još jedna duša koja će izgubiti svoju čistotu.
Njegov prijatelj mu je predao ulaznicu za jedan novi život, u vrtlozima alkohola, droge, sexa, krijumčarenja i krvi.
Počelo je bezazleno, iz radoznalosti, zabranjeno voće koje je želeo što pre da okusi.Prijatelj se izvukao na vreme, a on je upao u još veći mulj i zaglibio.Godinama kasnije, posmatrao je svoj umorni odraz u ogledalu, iza zatvorskih rešetaka.Slomljena vliica, povez preko jednog oka, podočnjaci.Nema više radosti na njegovom licu, samo neki ravnodušni i tužni stranac sa kojim zajedno boluje.

XI

Imala je opsesivnu potrebu da kontroliše sve u životu, da svi igraju po njenim pravilima, da bude u centru pažnje, da njena reč bude poslednja.Razmažena i sebična, mrgud, frkući i buneći se kada bi nailazila na prepreke i suprotnosti zamislima u sopstvenoj glavi.
Nikada nije bilo po njenom, i nije držala život u svojim rukama, uprkos svim tim očajničkim pokušajima da menja svet, da ga začini svojim bojama.Osećala je bol iznutra, i nemoć, razdor unutar nje same, razdor između zahteva koji su se sami nametali i realnosti, jednostavne i nepromenjive, puste,i neshvatljive jednom nezasitom egu.

XII

I čini mi se da se svaki bunt na svet i društvo zavrsi kobno.Svako ustajanaje, svaki nemir, svaki vrisak bogu i zemlji samo priziva ledenice sa neba, koje kidaju srce nemirnog pobunjenika i bacaju ga u još veći mrak, očajanje i nemoć.
Možda se prava bitka vodi ćutanjem, u miru, prihvatanjem i predajom.

XIII

Brzi nacin života oseca se u svakom koraku.Većina ljudi u sebi nosi duboki, iskonski nemir, nezadovoljstvo, bol, vešto prekriven.Većina stanovnika je u apatičnom raspoloženju, kada je prosto nestala svaka nada, kada su digli ruke i prestali da se bore i veruju.
Društvene mreže su skratile rečenice, knjige se ne čitaju.Nestalo je onih dugih razgovora koji okrepljuju dušu, koji premoštavaju barijere između dve duše.Ceo rečnik se svodi na oko pedesetak dobro poznatih izraza.Najviše psovki, okrivljivanja i uvreda na račun drugih.Ljudski um je tako programiran da se stalno upoređuje sa drugima, da u svemu vidi najgore,da bi hranio svoj ego,da sve mentalno označava i posmatra sebe kao odvojeni entitet, kao posebni delić prirode.Zaboravili smo da smo celina sa svima oko nas.
Sve je manje onih koji umeju da u teškim vremenima pruže ruku i otvore svoje srce.Osećaj prisnosti i empatije polako nestaje.Šta je to uopšte prijateljstvo, ljubav, razumevanje?Svi smo samo stranci koji nismo prešli granicu laži i prevara, površnosti i zatvorenosti.Niko nema ni želju ni vremena da se zamara.Samo gomila mrava koja juri u jednom pravcu, gledajući samo sebe, gazeći i žive i mrtve zarad lažnih obećanja materijalnog sveta.

XIV

Odsustvo osećanja i strasti.Emocionalno mrtvilo.Nestale su sve želje, jer je shvatio da ništa što ovaj svet pruža ne može da ga ispuni.Na kraju svega, uvek ostane praznina.Duboka crna rupa od koje beži, grabeći rukama i nogama.Uspeva na kratko vreme da je ispuni kratkotrajnim zadovoljstvima, ali ti trenuci prođu brže nego što su i došli, i na vrata mu opet kuca patnja, stalni gost koji mu ne da mira.
Da li je moguće pronaći stvar, mesto ili osobu koja nudi mir, zadovoljavanje unutrašnjih nemira i stalnih zahteva kojima nema kraja?
Uvek je dolazio do istoga-ako ništa ne daješ, nećeš ni dobiti.Takav je zakon prirode.Kada bi stajao ispred ogledala, svom odrazu je pružao osmeh-i dobijao ga je natrag.
Šta je to što on daje životu?Ništa...samo odrazi prašine...

XV

I uvek će vam pamtiti i zapisivati greške i loša dela, a sve što ste dobro uradili i iz srca biće prepisano zaboravu.

XVI

Cena nezavisnosti i slobode je usamljenost.Onog dana kada si se otcepio od sveta, kada si dobio krila i naučio da letiš,tada si umro za druge.

XVII

Imala je u sebi dve strane-lavlju i ljudsku.Dve krajnje suprotnosti,vatra i voda, i obe su bile deo nje i oberučke ih je prihvatala.Ali svet i društvo su zabranjivali onu divlju, ludačku, ekstravagantnu, pesimisticku, nestrpljivu, burnu, i nemirnu, djavolsku stranu njene duše-nisu dozvoljavali lavu da izadje iz tamnice.Niko nije prihvatao lava.On je rezao, vrpoljio se, najposle se primirio i čekao svoj trenutak, kada ce odjednom zamreti onaj strah, kada će moći da ugleda svetlost dana i da oba dela postanu celina.
Čovek je nesrećan kada potiskuje ono najlepše u sebi.
Jer bez toga, ona nije bila cela.Činilo se da više ne živi i za sebe već za druge.Ignorišuci sve one signale i zelje koje su kao vatra buktale u njoj.
Desiće se jednom, predosećala je.Kada lav u njoj slomi onaj kavez i postane osnovni deo nje, uragan koga niko i ništa neće moći da zaustavi.

XVIII

Kada sam tužna, uvek u mislima odem na napušteno igralište mog detinjstva.Tamo me čeka mala crnokosa devojčica,i želi da je snažno zagrlim, da neko oseti njen bol i pomračenje sveta, da plačemo i molimo se zajedno.

Nikad ne napusti ono dete u tebi.Ako ga budeš ignorisao, ono će se buniti i neće ti dati da živiš.

XIX

Na njenom radnom stolu uvek je počivala jedna mala bela ceduljica na kojoj je štampanim slovima pisalo-
''Proćiće, sve će proći, jer je život neprestana promena, i nijedan trenutak, osećanje ni događaj se više nikada neće ponoviti.Tako i treba da bude.
Seti se kada posustaneš ratniče, kada te oslepi umor, kada te bolest savlada, i kada demoni uprljaju ti dušu da svakoj tami mora doći i svitanje, da posle svake kiše osetićeš na svojoj kosi pramenje sunca.
Seti se i kada je sve lepo, u zemlji meda i čokolade, kada ti pevaju slavuji kraj srca, da će uskoro zima i led opustošiti tvoj mali grad sreće, da će se tvoji snovi u led pretvoriti.
Proćiće...i zato zaglrli ovaj trenutak koji ti se poklanja, prihvati svakog gosta u kući.I bes, strah, ljubmororu, mržnju, sujetu, gordost, kukavičluk,suze,pokajanje.
Nesreća će te odvesti u nebrojene radosti, a sreća u goleme, divovske padove.

Nije život stvoren da bi večno plesali na trgu cveća...

1.

Zakoračila je, sasvim iznenada i nenadano, u tamni, prljavi svet.Kao da su se stvari odvijale same od sebe, kao da je sudbina upravljala njenim razumom, ne pitajući je nizašta, ne dozvolivši joj da se opire, ubacivši je u najmračnije oluje.Taj svet je  uvek postojao, kao parapelna linija kraj  puta dobrote, nevinosti i moralnosti.Delovalo je nestvarno, nedodirljivo, zabranjeno....zagazila je duboko u blato,u snažnu buru iz koje nema povratka, koja će snažno zatrpati telo, i iscediti dah neiskvarenosti,naivnosti i vere iz svake košcice tela.