Odgovori na pitanja-Mirjana Vujicic

Ljude nikada nisam delila na velike i male,na bogate i siromasne.Ljudi su se sami kod mene izdvajali svojom velicinom,svojim postupcima.Sa onim sto kazu,i sa onim sto misle.Ne znam i ne zelim drugacije,koliko god mi drugi zamerali na tome.Prezirem ljude,koji su bez osecaja,ne volim ljude koji su cicije i kukavice...kojima i kada je dobro govore kako im je lose.Koji zive u stalnom strahu,sta drugi misle i sta ce drugi da im kazu.I koji su bitni sami sebi.Od takvih ljudi se ogradjujem.Zelim da sam okruzena osobama,cije je srce kao moje.Puno ljubavi i srece.Ljudima kojima sam potrebna kao sto su i oni meni.Ljudima sa kojima ce mi prijati jutarnja kafa,kao jutros i casica prijatnog razgovora.Potrebni su mi prijatelji koje imam da i kada cutimo pogledima se razumemo.

Beskraj ::

Ponekad se pitam gde ja toliko gresim?Zasto dozvoljavam ljudima da mi se previse priblize?Zar tu lekciju nisam tokom svih ovih godina naucila.Ako nisam, hocu li je ikada nauciti?Zasto ljudi sebi toliko dozvoljavaju, ako im ne dajete povoda?Zasto pokusavaju stalno da vas analiziraju?Vase reci i osmehe tumace na svoj sopstven nacin.I povrh svega valjda se toliko zaborave da pocinju kontrolisati vas zivot.Pokusavaju da resavaju vase probleme ne videci ili ne zeleci da vide svoje...zele da diriguju palicom koju mu nikada niste ni dali....A vi cutite,jer ste umorni od silnih objasnjenja.Desava se ako nesto kazete vase reci pocinju da se ponovo analiziraju,postajete nezahvalni,
bezosecajni oholi i uobrazeni.Pocinjete da saznajete o sebi stvari koje niste znali jer u stvari nikada to niste ni bili.Ali oni sebi daju za pravo.A ja samo zelim da me svi ostave na miru...zelim da sam sama i svoja i ne treba mi bas niko.I ne treba mi bas nista.Malo ko izgleda moze da me razume.

...zelim da sam sama i svoja i ne treba mi bas niko.I ne treba mi bas nista.

Imati sebe, veliki je uspeh. Mnogi sebe nikada ne pronadju...

Ovo si Najda lepo rekla imati sebe...i uspeti u danasnjem vremenu to sacuvati zaista je veliki uspeh.

Ne dozvoljavam da melanholija zavlada mojim zivotom,ne dozvoljavam da se
apatija uvuce pod moju kozu...ne dozvoljavam.A onda shvatam da je moj
svet u stvari tako ogranicen,i da malo toga mogu da ucinim a da nesto
promenim.Toliko tuge i nesrece oko mene,toliko jednih te istih prica
toliko puta ispricanih.Toliko nezadovoljstva i bunta u ljudima.Sve je
opasano bodljikavom zicom gde ne vidim izlaza.Ni horizonta nema.Neka
cudna tisina se uvukla,nema smeha,nema opustanja
kao da ljudi nose
tovare bombi koje na njih slecu.Potistenist ponekada uzima maha,ne mozes
da se izolujes iz svega toga jer si i ti deo te price,tog
okruzenja.Bodljikava zica i dalje stoji,mracno je i nebo...ali ja ipak
vidim, ja osecam da nesto sija.Ili su to samo moje prevelike zelje.Zelje
da barem nekim ljudima vratim onaj izgubljeni osmeh koji su imali.

ali da li ti je sve jedno...

Ni jednu misao vise ne mogu da
zavrsim na pravi nacin,kao da mi misli beze.Nemam koncentraciju,lutam
ponovo po slikama secanja,gde se osecam najususkanije,i najtoplije.Gde
se osecam najbezbriznije.Ponovo se vracam u svoju proslost koja me
obavija,a ja joj se prepustam bez reci.Zivim od svih onih trenutaka,koje
bole,zivim od svih onih reci koje vise nikada nece biti
izrecene...zivim i znam da nikada od njih ne mogu da pobegnem.Nije da
necu,stvarno ne mogu...Previse smo se saziveli ja i moja proslost.Ali da
li ti je sve jedno sada kada znas da na mnoga pitanja sam ostala bez
odgovora,pitam sebe po ko zna koji put?To sto moja istina nije bila kao
tvoja?Da li ti je sve jedno?Ne znam...ja vise stvarno nista ne znam.Osim
daje moja stvarnost put sna koji stalno dolazi i odlazi...Sakrivena u
svim mojim izgubljenim nadama.

Zar je ovde potrebno komentarisati? Kraljica si !!!

Bojim se da ce me snaga izdati,da vise necu moci ovo izdrzati.Veliki
teret sam na svojim plecima ponela.Kuda ga ostaviti?Skime pricu
podeliti,kako dusu rasteretiti?
Hiljadu pitanja naviru,hiljade munja
sevaju...odgovora niotkuda.Barem da si tu...znam,bilo bi mi sve
lakse.Samo ti si umeo da me slusas,samo ti si tako dobro umeo da me
razumem.Samo ti si znao na svako moje pitanje odgovor.Za mene ne postoje
nova jutra,sva su ista...tamna i siva.Za mene,vise ne postoji dan,samo
postoje noci bez kraja.Ostala je velika praznina bez tebe.Bez tebe sam
poludovrseno bice koje samo prezivljava ovaj zivot cekajuci korake
noci.Upravo sada dok me napusta svaka misao,moj pogled mirise na tugu.I
zelim da zauvek nestanem kroz ovaj odskrinuti prozor misleci da me ti
zoves.Jos uvek te cujem...jos uvek te osecam.Ti zivis u meni.

Znas kada neko ceo svoj zivot spakuje u jedan kofer,kada neko toliko razocarenja dozivi u zivotu i kada sva vrata zatvori,a onda posle svega odluci se da ih odskrine...koji je to osecaj a u isto vreme i sok za njega.Znas kada pola zivota ti prodje u traganju za samim sobom,i stalnim pitanjem ko si i sta si?Onda razumi negde moje strahove,moja cekanja i sve moje nemire...Razumi moju ljubav i ono volim te...

Htela sam snove,snove koje nisam mogla da sanjam.Snove koji bi bili
protkani mesecevim sjajem,htela sam ljubav...ljubav htela sam tebe.A
onda sve sam to dobila,imala sam snove jer si me ti naucio da
sanjam,imala sam ljubav,jer si znao da me volis.I zato nedam prasini da
padne na sve ovo sto imam.Uspomene koje su iza mene potiskujem...koliko
god one drsko hodaju po meni.Guram tamu od sebe i probijam se kroz
svetlost tvoga pogleda.Nedozvoljavam srcu da pati,jer ono mora da
voli.Nedam te!!!

[i][b]Kao i toliko puta u zivotu hiljadu pitanja a nijedan odgovor.U stvari,nije da ih nemam...imam ih ali nemam snage da se suocim sa njima.Nemam hrabrosti...bojim se jer znam sta donose.Jos uvek nisam spremna za to,znajuci koliko smo za ovo malo vremena prosli oboje.Koliko smo samo truda,vremena i zivaca ulozili u sve ovo.Pitajuci se jel ima sve to smisla? Za mene ima,dok god ovoliku ljubav nosim u svom srcu,dok god bojim tamno sive oblake u plavo,dok god golim rukama rasterujem ovaj vetar i kisu koja neprestalno dobuje po meni.Ima?Ali..u zivotu uvek postoji ono ali...U poslednje vreme postala sam previse cutljiva,izbegavam bilo kakve rasprave,ne iznosim cak previse ni svoje misljenje.Cutim...a to je nesto najgore sto moze da mi se desi.Poznajem sebe jako dobro,totalno sam bezopasna kada lajem po ceo dan...ali jako sam" opasna"kada progovorim posle tolikog vremena.Da li zaista moram da ti kazem da treba na sve ovo staviti tacku,ne u smislu da je kraj...samo zelim da mi se ponovo vratis kada budes shvatio koliko mi znacis,koliko te volim i koliko smo mi u stvari zaista MI.Da nisam vise ona Ja,da imam toliko snage i hrabrosti da podelim sa tobom sve sto te stize i sto te je stizalo.Da umem da koracam pored tebe.Kada budes sve to shvatio,onda mi se javi da nastavimo tamo gde smo stali.Ako ne budes sve to shvatio,i ako ne budes zeleo vise sve ovo da nastavis, razumecu te.Nije nam bilo sudjeno.U sudbinu sam pocela verovati kada sam tebe upoznala,jer ona mi te je i donela. Tvoja M.

Govorio si mi da budem jaka,da moram sve izdrzati.Govorio si mi da zivot nije bajka,i da prestanem da budem princeza oko koje ce se ceo zivot vrteti.Da napokon odrastem.Za to si samo ti imao hrabrosti da mi kazes,samo si ti ljubavi moja, neko pred kime sam se otvorila od pocetka svoga zivota pa do dana danasnjeg.O meni si znao sve,umela sam pred tobom da pricam,umeo si da me slusas i cujes,valjda sam te zato toliko i pustila u svoj zivot i dala ti toliko prava na njega.Samo tebi sam  umela tugu da prikazem,samo sam tebi smela onu suzu koju nikada nisam isplakala podignutih ociju da pokazem...Samo tebi.Samo ti si umeo da me podignes do najsjajnije zvezde,i da me spustis isto tako na kolena da te molim kao sto nikada u zivotu nisam molila.Koliko puta si mi rekao da pogledam svoj odraz u ogledalu,i da tamo na mnoga pitanja potrazim odgovor.Ne govoreci mi koliko su odgovori na silna pitanja boleli.Odgovori su boleli,ali sam ih prihvatala jer to je bio deo mene.Mozda su trebala mnogo ranije da budu postavljena,ali nikada nije kasno.Zato mi ne sudi,nemoj biti previse strog samnom,jer i sam znas da sam ja jedna malena zena velikog srca koja moze da te isprati,koja zeli cvrsto da te drzi za ruku.Jer za mene ljubav je  jedini smisao zivota,ona nije stihija i trenutno stanje.Ljubav je za mene nesto trajno,vecita inspiracija dvoje ljudi koji se vole,i koji svaki dan nesto uloze da bi ona mogla da zivi.Zato cutim...jer stalno mislim na tebe,jer svaka moja misao je upucena samo tebi.

Ne znam zasto je sve u zivotu tako komlikovano,kod drugih.Cini mi se da taj odgovor nikada necu pronaci,jer kada upitam bilo koga,svi me gledaju jako cudno,kao da ne razumeju sustinu pitanja.Evo pitam i tebe,ako znas odgovor, molim te reci mi.Secas li se sta te je sve na pocetku privuklo kod mene?Moj osmeh,moja iskrenost i neposrednost,moje brbljanje,moje pisanje,moja igra za koju si znao ali nisi imao prilike da vidis.Sve je na pocetku bilo tako jednostavno.Kako je vreme odmicalo,moj osmeh je poceo da te nervira,sa tobom sam prestala i da se smejem.Moje brbljanje,ti je bilo dosadno,pa sam pocela da pazim i sta cu da pricam,sta cu da kazem.Imam osecaj da treba da prestanem i da mislim.Moja neposrednost je bila koketa,potreba da se stalno nekome dopadnem i svidim. .Moje pisanje,koje te je privuklo na pocetku, kasnije te je dovodilo do ludila,jer te je podsecalo na moju proslost na koju izgleda nisam imala pravo.  sve je postalo tako komlikovano.Zasto ljudi koje volim,imaju potrebu da od mene prave nesto sto nisam.Zasto me ne puste da ih volim i da budem ono sto jesam.Kao na pocetku.Bilo bi im mnogo lakse i jednostavnije,bilo bi im mnogo lepse.Ponekada zaista nista ne razumem,osim da se u takvim trenucima jako lose osecam u svojoj sopstvenoj kozi,samo iz straha koji nije primeren meni,a to je da ih zadrzim,da ih ne izgubim.

Odgovor na ovo pitanje verovatno nikada necu dobiti?Mozda zbog toga sto sve te zene koje su prosle kroz moj zivot,koje me nisu volele,koje su bile zavidne-totalno bez razloga su pre svega bile neiskrene prema sebi,a onda kako bi ocekivala neku iskrenost,u svim njihovim odgovorima.Zasto sve ovo pisem?...mozda zbog toga sto nikada o ovome nisam progovorila,mozda zbog mog cutanja,i visokog praga tolerancije.Pustajuci ih da kokodacu...Osetila sam tu zensku pakost,jos u osnovnoj skoli.Shvatila bi ja da su se ponasale tako i prema drugima,ne ja sam im uvek bila zanimljiva.Da mi iseku kaputic,da mi masnu iz kose iscupaju...da mi podmetnu nogu u svakom smislu.Kako sam odrastala,to je sve bilo izrazajnije.Tako da sam se sve vise i vise okretala muskom drustvu.Kazu ne postoje musko -zenska prijateljstva.Evo sada vam kazem,ono sto mi je ostalo do dana danasnjeg su upravo takva prijateljstva,koja traju godinama.Gde sam stala...da,samo da ne budem pogresno shvacena nikada protiv zenskog roda nisam bila.Jer bilo bi zaista naopako da je tako...ali sve sto sam ih vise upoznavala sve su me vise plasile.Koliko god da sam se trudila da budem deo njih,i njihovih prica,osecala sam svaki put otpor i nerazumevanje.Kasnije kako sam odrastala,osecala sam cak i mrznju.Bile su u stanju da me uzmu    za kumu,da idu dotle da mislim da sam im najbolja prijateljica i onda su cekale sitnicu da mi zariju noz u ledja.Sa njima se rvati?Nisam ni pokusavala,razumeti jos manje.Za sebe ne mogu reci da sam prosecna zena,ali nisam nikakav vamp...samo sam u ovom jebenom zivotu ono sto jesam...da li je to neki problem?Izgleda jeste u mnogim zenskim mozgovima.I ovaj zadnji noz sto sam dobila od zene koju cak i ne poznajem,samo je jos jedan dokaz da im nikada nisam bila simpaticna.Ne biraju sredstva kako bi dosle do svog cilja,ne znajuci da cilj nije uvek i prava meta.Ne znam sta da vam kazem...sve zene ovoga sveta,koje me ne volite,koje me mrzite...koje ste zavidne,ja vam ne mogu pomoci,osim sto cu biti ono sto sam uvek bila.Zena sa puno razumevanja,puno tolerancije,sa onim svojim sirokim osmehom sta god da uradite...ja cu se truditi da vas razumem jer vi ste ipak postene,brizne...sjajne.Sve sto izgleda nisam ja, jer nisam pod vasim kalupom.Sto kada sam tuzna,ne umem da placem, ne umem da ogovaram muzeve svojih prijateljica,sto nisam nikakva kuvarica,sto volim da hodam sa pocepanim farmerkama,i visokim stiklama...sto verujem u musko zenska prijateljstva i sto uvek kazem niko nije kriv osim sebe samoga.Zar je to toliko sve strasno?Sto nemam onaj iskrivljeni osmeh koji masa zena drzi na svom licu izigravajuci farsu.Ne,ja to ne mogu...sta da vam na kraju kazem.Mrzite me i dalje,samo pazite to ume da utice na lepotu.

Ponekada reci znaju da budu beskorisne.Znaju da probude nemoc,bol,hladnocu.Znaju da probude nedostajanje.A tebe nema...Nema onog naseg svakidasnjeg razgovora,onog zamrsenog klupka zivota.Nema te...I sada lazem sebe,da nikada nisi postojao u mome zivotu.Brisem te kao odgledani film,i lazem sebe da te vise ne volim,da mi vise nista ne znacis.Da sam te zaboravila,da se ne secam tvoga imena...lika.Lazem...Jer bol koju jos uvek osecam cini me zivom.Dodje mi u trenucima kao poklon,poklon od tebe.A srce?...Srce,ono kao i do sada udara onim najludjim ritmom.Pritiska me i taj ludi ritam hrani onu moju neprestalnu glad za tobom.Kako da te posle svega iscupam iz sebe?Kako da te otkinem od sebe.Kako?Kada si u svakoj moji pori,moja potreba... moj vazduh.Kako? Lagati sebe,kada si bio moja najlepsa istina.

Mozda  bi mnogi imali odgovor na svako moje pitanje,na sve ono sto sam u zivotu uradila i sto jos nisam,ali ja nemam.Ne zato sto ne znam,vec zato sto ne zelim da na neka pitanja jos uvek dam odgovor.Moji odgovori se nalaze u mojim ocima,u mom pogledu,moja dusa umesto moga glasa odgovara.Svi mi imamo svoje momente,svoje trenutke slabosti.Za njih sam samo ja i niko vise odgovorna.Sva vrata u zivotu koja sam otvorila i zatvorila su samo moja promaja uzdaha,to sto nikada nisam isla sa pola srca nije za osudu to sam ja i drugacije kroz zivot nikda nisam ni znala da idem.Previse je toga nagomilanog u meni,previse se nereda skupilo u mome zivotu,previse svega a najmanje ljubavi je bilo.Ili je ja nisam najbolje razumela.Neko bi na mome mestu pozeleo sve to da izbrise,ali moja dusa je ostala jos uvek cvrsta nisi je uspeo unistiti.Zivotna predstava ide dalje,nemoj me vise traziti previse toga je vec receno.