Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

I ono povedi me u lepse sutra.

A onda sve je proslo,tog prokletog maja.Zato sada mrzim sve daljine ovoga sveta,mrzim ples...mrzim odlaske,tvoje pesme koje ni dan danas ne razumem.Mrzim svoje nemire koje si mi ostavio kao svoj veciti beleg,i secanje na tebe.Mnogo je godina proslo.Niko za tebe ne zna osim ovog belog papira koliko sam patila .Sada je moja buducnost u necijim tudjim rukama,njegove ruke su sada u mojoj kosi,ali niko nikada nije imao tako prelepu boju ociju kao ti...I niko nikada ne moze zameniti tvoje mesto.Na koricama moga dnevnika jos uvek stoji ispisano tvoje ime.

Danas mi je takav dan.Bez smeha,bez emocija bez osecaja.Prija mi mir koji se pruza svuda oko mene.Prija mi cutanje.Odlazak...dolazak.Prija mi i suza u oku koju ne mogu da isplacem.Prija mi i ono sto vidim u odrazu svoga ogledala.A onda stvarnost...izgovaram tvoje ime,kvarim lepotu ove tisine.Javlja mi se misao,i u toj misli prepoznajem tvoje postojanje.Tvoje postojanje u mojoj glavi su kao crni i beli hodnici.Ne znam kojim putem na krenem,sve ulice su slepe...ne vode nikuda.I dosta mi je svega.Stiskam zube,stojim uspravno onakva kakva jesam.oslanjam se na sebe.I stalno sakrivam onaj noz,koji moze da pokvari igru.Da nanese samo meni bol.
I ponovo potreba,da li mozes da osetis da sam tu?Da sam gladna i zedna svega sto se izliva iz tebe.Da mi uzmes i poslednju kap krvi i stavis na svoje usne.Poljubi me gde god da si.

Cupam te iz uspomena...trazim te u ogledalu duse i preklinjem da se nekada setis nasih dana.Cuvacu te u srcu.Vrata na njima bice otvorena i mozes da izadjes i udjes kad god pozelis.Ucini to!Znam da me necujes sada,samo vrati onu noc.Molim te ne ostavljaj me jios.

Voli te tvoja A.

Rekla sam vec sto puta,tu ljubav sam platila svakim cehom ovoga svoga zivota.Ali nisi znao da se nisam ni jednom okrenulla kada si otisao.Znala sam da se takva sreca koju sam imala s tobom meni vise nikada nece vratiti.Sakrila sam suze,ali moje srce to nije znalo.Zauzdala sam mrznju prema svakoj ljubavi,ostala hladna,i preselila se u neka druga vremena.Tu sam zauvek ostala zarobljena u uspomeni secanja.Ostala bi i dan danas,da sanjam na tvojim usnama da nisam sebe jednog proleca ubedila da osim tuge za mene postoji i radost.Tog proleca sam skinula tugu,skinula svu onu crninu sto sam nosila na dusi i sve uspomene istopila na plamenu svece.

Postoje neke stvari koje se dese,koje su ostale iza tebe,ali kao da su jos uvek prisutne.Prosto ti ne daju da ih odbacis i odgurnes od sebe kao neki deo proslosti.Te noci sam sanjala treptaj sveca,miris toplih letnjih noci i miris bora.Sanjala sam miris peska...zov tvojih dalekih krajeva.Grlila sam prazan jastuk i svitanjem ispratila mesec.Samo sa jednog prozora je gorelo svetlo.Prozor koji je te noci bio na rubu crnog ponora.To je bila moja dusa.Moj prozor kroz koji se ogledao moj svet.I svaki put kada te setim,znam da nikada te kratke trenutke vise ne mogu da vratim.
Pogledam u nebo ponekada i pitam se gde si sada?Da li mozes da me vidis?
I ponovo polazim nekuda,putem sunca nadajuci se da cu na tom putu pronaci jednom tvoj grob.A ja cu na njemu cutati,dok me ne ubije tisina,kao i ti onoga dana.

Zato tebe sada volim i mrzim.U uzdahu zelja.I zivim za tren koji je namenjen tebi.Jer ja moram da nastavim dalje...moram da se smejem.

Tu noc kada sam te upoznala,i one noci kada sam se od tebe rastajala.Govorila je samo tisina.Vreme koje smo proveli je ostalo iza nas.Ranjavao si me svojom povrsnoscu.A ja sam svojim surovim plesom bila tvoja hirovita kob.Cudnna je to ljubav bila.Smeh nam je bio kao plakanje.Dala sam ti tada svoj jedini san,a ti si me ostavio i bez neba i bez zvezda.Ostavio si mi samo jedan mali svet,u kome sam otkrivala tajne.Tajnu vetra u koracima,jesenje boje...uzdahe nemirne tisine i slutnju koju s osmehom smirujem uzburkano more.Na mojoj napustenoj obali,usamljeni vetar jos uvek valove svira.



Enlarge this imageReduce this image

Ali sada ih se ja setim samo sa osmehom,onim gorkim koji ostaje negde na kraju usana.Zao mi je samo nekih,koji nikada nisu dobili reci koje su zasluzili.Mada nadam se da su to mogli da osete.Jer nekada osecanjima mozes mnogo vise reci nego hiljadama ispraznih reci.Nadam se.I ponovo me hvata ona grozna nostalgija...za nekim vremenom koje ponekada pozelim da vratim.Sa svim onim ranama,bolom i svim onim neprospavanim nocima.Pozelim.Da isperem svu istinu,da skupim snagu i da mi postane jasno.Da svet vise ne gledam realnim ocima kao do sada... i da pocnem da zivim samo u snovima.




Enlarge this imageReduce this image

Imao je najlepse oci koje sam ikada videla Ujutru bi se ogledala u njima dok bih uzimala pregrst vode za umivanje.Videla sam u njima svoju senku...svoj odraz.U tim ocima sam pronalazila sebe.Pisala sam mu price,a on bi me uzimao za ruke,i igrao se sa mojim prstima,prislanjao ih je na svoje usne.Govorio je da sam mu radost,da sam njegova pesma.Govorio je da sam mu sve.Uvukao se u mene necujno tiho,kao neko ko krade.A on i jste bio lopov...lopov mog srca.Krao je.Svaki moj drhtaj,svaku moju rec-sve je odisalo njime i blistalo njegovim sjajem.Pored njega ja sam bila najlepsi dijamant ovoga sveta.Najlepsa zvezda na nebu sto sja.A onda taj maj...Da li ga mogu vise zaboraviti,i istrgnuti iz svih svojih secanja,uspomena...Otisao je.Ostale su samo moje suze neisplakane i sakrivene u dnu duse.Njegov sapat koji mi i posle toliko godina odzvanja u usima.Cekaj me,vraticu se.A ja sam ga cekala svih ovih godina.Cekala sam ga i onaj dan kada sam se udavala,znajuci da nikada nece doci.Cekala sam ga.Koracala sam lagano duz svoje ulice.Provlacila sam noge kroz suvo jesenje lisce koje je sustalo zlokobno i zelela da ga sretnem.Sanjala sam posle njegovog odlaska danima taj susret,prizeljkivala ga u svakom danu,u svakom trenu...Ali nisam mogla sebi cak ni posle toliko godina da priznam da je izmedju nas zauvek sve otislo.Da su ostale samo uspomene.Sada na onome svetu,svetu tame i crne zemlje,jos uvek mogu da osetim toplinu tvojih ociju koje su nekada grejale samo mene.U kojima se ogledao citav moj svet.

Tvoja sam suza u cutanju.I svaka tvoja sam misao,koja putuje od mene do tebe.Ruke,tvoje ruke koje stalno osecam po sebi,jer samo ti uspevas cutanjem da me milujes.Usnama ispisujem svaki stih.Svaku rec,koja je upucena samo tebi.U ovim tamnim i sivim oblacima...osecam samo svoju izgubljenu dusu koja luta.Izgubljena u svetu prevare i lazi.I vise ne znam koji korak da napravim.Da li da se svemu ovome prepustim,i da vise ne razmisljam.Mislis li ti da ja ne vidim sve...da ne osecam tu sumnju,koja me razdire.Ali cutim...Pitaj je,da li je ona tvoja istina ili jos jedna laz u nizu.Tvoja jos jedna milost ili nemislost.Neka ti ona sve sto zeli pozeli,neka ti svojom tugom ofarba oci,nekim svojim recima.A meni...neka ostanu secanja,na tvoje ruke.To mi ne moze uzeti.Jer to je magija...carolija,kojoj sam se ja ropski predala.Ja cu i dalje nastaviti da pisem...ali znaj nikada nijednu vise necu dovrsiti.Jer nisam slikar da mogu tvojim dahom najlepsu sliku stvoriti.Ja sam samo jedan andjeo,tvoja harfa...tvoj san koji ce uvek bdeti nad tobom.Ja sam ona samotna oluja koja samo jednom umire.

Trazim te na najneverovatnijim mestima.U osmehu,u dimu cigarete u jutarnjoj kafi.Trazim te,i pronalazim u svakom kutku svoga srca,u svakom tvom dodiru,u svom prkosu...besu...u svakoj svojoj pesmi.U ponocnom glasu i u tangu kada ponekada zasvira.Izmedju jauka i strasti i vriska tuge.Da li se secas onoga nasega susreta-susreta nade.Kada si mi ostavio gorak ukus pomesan sa svom prosloscu.Kada sam prihvatila tvoju ruku i zastitila se od svih padova.Secas li se?Sreli smo se u nevremenu.svako u svome svetu-svetu crnog i belog.Mi zapravo jesmo taj svet,jesmo jedno...samo podeljeni u dva tela.I svega sam se vise odrekla cak i sebe,zbog ove ljubavi.Sada oslikavam u pesku akvarel svakog tvog pogleda.Jer ova ljubav je budna,i ja je sanjam sa njom se nocu pokrivam.Jer sovom ljubavlju moj zivot je novu stranicu jedne knjige okrenuo.

Mozda se ti vise i ne secas te davne ljubavi,poljubaca preko hladnog stakla case i zajednicke cigare.Prosle su godine ljubavi i jedne zime.a ja jos gledam kroz prozor,i ne smem priznati i sebi da te jos uvek cekam.Kazu mi ponekada kako je zivot naslikao neki novi osmeh na tvome licu,da vise nikome ne verujes i da su cudni svi tvoji dani.Ja samo cutim i jos pokusavam sakriti ljubav od zaborava.Zima je opet,ali-zima bez tebe.

Sada me je dok ovo pisem vec strah...previse toga cu mozda reci.





Volim te ljubavi moja Beskrajna.

Sada si ti posle toliko godina postao moja ljubav,moj mir i moja nada.Da li mozda gresim ili previse trazim od tebe.Reci mi molim te da znam???

Znaj nije tesko biti rob onoga koga volis,tesko je pronaci sebe u svemu tome.Ja sebe trazim u pogledu tvome.

Voli te tvoja A.

Neko koga sam posmatrala tako dugo,dvoumila se,premisljala i na kraju zavolela.Da zavolela i otkrila na onoj nasoj klupi sta je ljubav.Ljubav je bila u onom nasem prvom prolecu...letu.Pored tebe sam naucila da pare nisu najvece bogatstvo sveta kao sto sam mislila,ljubav je to sto te cini najbogatijim.Ljubav je onaj glas u snu.Kada ti nisi pored mene a ja mogu da te osetim...cujem.Moja halucinacija,agonija impuls ludila...Sve je to ljubav.Moja vecna iluzija.

Kada mi nemiri razum mute.Cekam te...i stalno cu te cekati.Jer su nam sudbine slicne.Nadam se samo da nam se nece desiti da budemo na kraju samo izgubljene duse...dva stranca neprohodnih suma koje hrle suncu Beskraja.

Secam se davno je to bilo...ljubila sam meko,ustreptelo,kako se samo jednom u zivotu ljubi.A onda onaj crni leptir koji mi je osvanuo toga jutra na dlanu.Crni leptir koji mi je sagoreo na ranu,i dopustila sam mu da izgubim sve...Lezim poput svih mrtvih na dolami secanja,gde mi strah od smrti ublazava svaki trenutak zivota.I podizem se sa tla i samu sebe zakopavam u tami.Kad jednom se nadjemo,zaboravicemo gde smo stali,jer svi nemiri tvoj su plod.Svaki tvoj trag i bit su tvoja nit I ne zelim da sahranim bol...jer uverena sam u vatru gubitka i nista drugo.Ostale su mi samo na usnama palo perje tvoje hladnoce.

Hitro u meni dozrevaju reci.Ali sada znam da je suvise kasno.Jer uleteo si u necije oko nepoznat,nepozvan stran.U onom trenutku kada mi se mutio san.Kada mi se nebo zatvaralo i imalo samo jednu boju.Boju nespokoja.Svoju tvrdoglavost zelim cutanjem da pretvorim u sapat.Da u tebi krikom ocaja plivam...ali se sklanjam.Sklanjam u svoju odsutnost.Kod tebe je sve ono sto je potpuno ustvari nedovreseno.Svu svoju tisinu sam oplakala mrakom,u mojoj postelji ljubav nikada nije imala pristupa.Da li si ti moja najgora kazna zivota.Da li si ti moja pijaca ljubavi i mrznje.koju sam davno sahranila.Boli me slutanja...Jer jos ne dodirnuh zivot i jos uvek ljubavnu kosulju trazim.

Ovako se i ja ponekada osecam...kao i ovaj moj dnevnik secanja...nadam se da cu ga uskoro vratiti tamo gde sam ga i pronasala.Jer secanja koliko god da su lepa,ruzna vracaju te na uspomene koje stalno potiskujes,neke cak vise i ne zelis da ih se secas,a dnevnici nam sluze kao opomene da smo postojali.

Prelep suncan maj,moje srce koje nikada nije volelo,pocelo je da se prepusta jednom totalnom nepoznatom i stranom osecanju.Trenuci ispunjeni neznoscu.Ja sam volela pravo i istinski.Iskreno...
A onda sam u necijim ocima procitala ono sto nisam zelela da vidim.Jos jedna hladna zima kroz moj zivot,ponovo bol koja je godinama bila prisutna.Kisne i snezne noci.Ali samoca je ono sto najvise boli.

Nasla sam jedno malo crno dugme... na obali ,da bilo je sa muske kosulje.Je li tvoje?...Ko zna...A onoga trenutka kada sam ga podigla pomislila sam na tvoje predivne oci,znam slagale su se sa njima.Mozda je zaista tvoje,mozda se otkinulo bas one veceri...One moje najtuznije veceri u zivotu.Cudno secam se dosao si da mi kazes da odlazis zauvek...a obukao si bas nju.Znao si koliko sam je volela.Ili sam ja u tim trenucima bila toliko pateticna da sve sto je bilo na tebi me je povredjivalo kao da si mi zabadao svakom izgovorenom recju noz u srce.Ima i toga.Sada kada razmisljam posle toliko godina drzeci u rukama ovo malo crno dugme,znam da je sve to bilo tako slucajno.ali sve me je podsetilo na tebe.Ko zna odakle je ovo dugme doplovilo bas danas do mene,mozda iz neke severne oblasti,mozda je sa kosulje nekoga mornara iz udaljenih predela juga...Mozda se nije slagalo ni sa cijim ocima,mozda ga niko zaljubljen nije doticao.A mozda je ipak tvoje.Zasto sam ga onda podigla?Zasto sam uzela tu plocicu bola,i taj noz secanja.Ljubav je mrtva-nek zivi bol.Smeskam se...Ma vise sam samoj sebi smesna u tolikim uspomenama i secanjima koje me vezuju za tebe.Moja kukavicluk i nemoc,da se suocim sa svim svojim osecanjima jednom zauvek.Bacam polako to dugme u more.To vise ne sme da me podseca na tebe.Neka pripada samo nekom mom secanju.Nadam se da necu da potonem sa njim.

Ne ti nisi moja draga uspomena...ti si moja sadasnjost,moj lepsi pogled na novi dan,moj svaki jutarnji osmeh.Da li sam ti rekla da si ti moja ljubav.

Ostala su secanja.moja svetlost je sada sive boje.A oziljci,vozovi i tuzne senke vise ni ne brojim.Potpuno sama ponekada trazim onu precicu u proslost.Neko resenje za moj spas...kljuc za moje srce.Kazu ljubav nije bol,nije kazna.Ako nije,ako si me toliko voleo zasto si morao da odes???Zasto si me bacio u najdublju reku zla,zasto si me bacio na dno najveceg pakla i najzaboravniju tamu???Zasto?Ponekada mi sve to dodje neizdrzivo.Ali covek je najveca zivotinja.navikne se na sve i onda mu ogledalo boli postane slika u ocima.Zao mi je samo jedne stvari danas sto sam dozvolila da napravis od mene to sto si napravio svojim odlaskom.Sto sam postala korak u tvom hodu,vihor ponosa ciji su snovi svi umrli i sto je sve nestalo u dubini tame.

Ljubavi,tvoje oci su sada jedino svetlo u ovoj pustinji mojih zelja.Moja simfonija sna.I verujte mi sretna sam jer sada zivim moj...samo moj sretan trenutak.

Izbrisao si zadnju suzu u mome oku...I jutros sam se probudila sneno i pomislila jos jedno prolece sa tobom je doslo.

Voli te tvoja A.

Ima jedna divna misao koja kaze.Gubiti na odredjeni nacin znaci-dobijati.Mnogo toga sam izgubila ali ostali su tragovi koji su me naucili kako da hodam po njima.

U skrivenom pogledu zelim da vidim samo ono sto mi prija,a vidim da sam sastavljena od tvojih dodira.I onda pocinjem da preispitujem svoja osecanja.Nikada mi se to nije desilo.Zebnja i crni vetrovi ponekada mi zbog svega toga zatvaraju kapije.Imam nejasne vidike,i ne mogu da se osvestim...dozovem od jednog takvog osecaja.Nisam to zelela.Jer ja sam neko ko je prosto satkan od takvog materijala da sve to jako tesko prihvatam.Naviru pitanja,gde je granica moguceg?Zasto se snovi lome kao strela...Zasto zelim da predjem ovaj most sna i da vec jednom zavrsim i taj poslednji ples.Zasto?Kako?Uzasno se osecam,da li zato sto je tako tesko postojati i bitisati u jednom ovakvom vremenu.Mislim da je hrabrost to priznati.Ali znam samo jednu stvar tebe je beskrajno lepo voleti.

Voli te tvoja A.

Znam da svako od nas ima neku svoju pricu...ali ja se svojih prica uvek bojim.Pocnu kao bajka,ali nikada se na kraju ne zavrsava kao u bajkama.Bojim se ljubavi...

Sta je to ljubav?Tvoj dodir.Onaj slatki nemir pri svakoj pomisli na tebe.Onaj drhtaj koji osecas,dok treperis...mir koji pronalazis u mislima.Ne,nije me strah sto te volim.Sto sam lutajuci i tumarajuci mrakom vratila pogledu sjaj.Pronasla put i skinula sa sebe te teske okove i lance.Ti nemas pojma kako je tesko hodati u beskrajnom moru,bez umora bolom kaznjavati samoga sebe.Treba li da otkrivam svoju dusu vise,stalno zatvorenih ociju u svakom letu.Samo negde u daljini cujem,osecam onaj gnev greske koji se stalno prelama.Ali jedna jedina misao svetli mi kao svetionik u svim ovim novim nocima.A to je nada.Sto svice u svakom novom danu.

Sta mi sutra ostaje posle tebe.Ono cega cu se secati zauvek.Nesto sto ti nikada mozda nisi ni primetio.Tvoj topli dlan...dodir,koji ce mi ostati svuda po telu kao otisak.Stisak ruke koji cu pamtiti dugo i onda kada ne budes vise samnom bio.Nesto sto je sve sa tim dodirima skupljeno u sve tvoje mirise,u krosnjama jednog ranog proleca.Sada samo sa snovima uranjam u svako novo prolece.Seti me se ponekada kada vise ne budem bila pored tebe.Samo te molim onda,ostavi mi samo snove da ih sacuvam negde u dubini tvojih ociju.I ovaj dan mi mirise na jedan san.Ne zelim da nestanes.Budi jos uvek uz mene.Cuvaj me kao sto ja cuvam tebe.I voli me,jer ako me naucis voleti mene je zaista voleti lako.Nedostaje mi sve tvoje...

Ponekada se pitam da li se to sudbina poigrava samnom.Uzalud je ponekada dozivam.Zelim da se borim,,imam jos uvek snage u sebi,ali kako...kada se sve rusi okolo mene.Samo mrak,i pepeo od silnih rusevina.Kroz gustu tamu noci plesem i odlazim tamo gde me nepoznate ruke traze...zovu.Kazu poznaju put.Svejedno mi je,pratim ih jer u njima osecam reci zakletve.Da ovo je moja konacna presuda,mozda sam sa ovom presudom zauvek osudjena,ali vise nista me ne zanima.Okrecem stranicu,doticem po prvi put tisinu i onaj jastuk napravljen od silnih oblaka snova...doticem ljubav i mrznju koje su isprepletane...doticem,osecam.Ali to sam ja po prvi put u svim tim osecanjima sam stvarna.Kada kazem u ovom groznom i licimernom svetu da te volim,da mi trebas meni kome niko do sada nije trebao iskrena sam.Samo bi volela da je sve drugacije,da je ta ruka koja mi je pruzena i za kojom sam ja krenula stalno pored mene.

Voli te tvoja A.

Jos uvek si u mojim mislima,i stalno ti se u njima vracam.Ti si za mene onaj sjaj u oku koji nikada ne bledi.Ona plavicasta magla u nekom preostalom zraku sunca,koji jedino dodirom mozes osetiti.Razmisljam stalno o onom trenutku kada vise ne budemo zajedno.A u stvari sve ce biti isto.Da li ces pamtiti sve one nase ulice...klupe,one prozore i krovove koje smo posmatrali dok smo prolazili..Hoces li pamtiti one poljupce kada je moje srce svaki put tako ludacki otkucavalo.Moje misli su stalno nemirne,one te stalno zovu.Jer ti si njihova luka...a ja,ja sam samo onaj slepi putnik koji ponovo zivi.

Kada neke stvari prodju,i kada vas se neko seti posle toliko godina,onda shvatite da nije sve u zivotu samo sto prodje uspomena,secanje...nego prosto pozelite da je ta proslost koja je ostala iza vas nesto sto vise i ne zelite da pamtite.
Dan kao i svaki drugi radni dan .Sedim i zavrsavam neke tupave i dosadne poslove.Svuda oko mene u firmi monotonija i jednolicna kolotecina.Razmisljam u sebi...trebalo bi nesto promeniti.U tom trenutku zvoni mi telefon,nepoznat broj.
-Da li da se javim,ili ne?Ma javicu se,verovatno je neka greska.
-Halo,e cao Anja to si ti?Da ja sam,a skime razgovaram?
Vec onako pomalo besna na nekoga ko me zna,a ne zeli da se predstavi odmah.



Ajde pogodjaj.
-Kazem ja njemu,nemam nameru da pogadjam niti imam vremena ako se ne predstavis za par sekundi prekinucu vezu.
S druge strane ponovo progovara muski totalno mi nepoznati glas.Boze Anja zar si me zaboravila,ovde Milos.
Koji Milos?Milos iz kraja.Onaj idiot koji je zapalio jos pre desetak godina za Amsterdam i vise se nikada nije javio.Evo vratio sam se.
Muk...tisina s moje strane.Tiho progovaram da secam te se kako te se ne bi setila.Moje prvo pitanje,a odakle tebi moj broj telefona i obraza da me uopste potrazis.Sada si me se setio.Anja,za telefon me ne pitaj znas i sama da sve sto hocu mogu da saznam,necu da se zameras s tom osobom.A to odakle sam te se setio...pa valjda se prijatelji kao sto smo ja i ti nikada ne zaboravljaju.Vec polako obuzima me sve veci i veci bes.Dok on prica vracam to prijateljstvo unazad.Da,neko s kime sam zaista bila nerazdvojna.Bio mi je kao brat,neko koga sam vadila iz dna pakla,neko kome sam bila rame za plakanje kada mu je trebalo...neko.Da bila sam mu prijatelj,i to onaj nerazdvojni svih tih godina naseg druzenja.A onda njegov noz u moja ledja,i laz koju mu nikada nisam oprostila.Posle toga sledi njegov odlazak bez pozdrvava,kao da se nikada nismo znali.I sada me zove da mi prica o prijateljstvu.Mislim se u sebi...kako ljudi nemaju obraza.Prekide me njegovo pitanje u pola misli.
Hocemo li negde na kafu,da se ispricamo.Ne,Milose rekoh mu,sa strancima ne pijem kafu, a i da ne duzimo pricu znam da me nisi zvao da mi cujes glas.Zoves me jer ti nesto trebam,jel pa si me se setio.
Muk...cutanje sada sa njegove strane.Ne,Anja trebas mi moramo da razgovaramo u velikoj sam frci.Netreba mi nista imam sve,samo zelim razgovor.Premisljam se u sebi...lomim.Sta reci mu,jos jednom napraviti budalu od sebe.
Ne...moj konacan odgovor,je ne.
-Znas drago mi je sto si mi se javio i setio ali ja nemam vremena da te slusam,zurim posle posla kuci me ceka porodica.Zdravo,i molim te nemoj me vise zvati.
Posle tog razgovora ceo dan sam bila izbedacena.Razmisljam zasto ljudi nikada nisu bili ljudi.Zasto sam ja to uvek morala da vidim na kraju.Zasto te se ljudi sete samo kada im nesto treba.Gde su svo ono vreme kada je i tebi u trenutku lose.
A onda slucajno pred kraj radnog vremena palim kompjuter i bas na ovom forumu citam jednu konstataciju.Zalosno je kada covek izgubi veru u ljude.Mozda su moja ocekivanja previsoka.Mozda...
Ali ako je visoko ocekivanje samo malo paznje i ljudskosti da bi mene imao za vecnog prijatelja.Onda ja zaista vise nemam sta da kazem.Mnogi moji prijatelji su uvek znali kakva su moja ocekivanja...ali ja sam im svima previse uvek verovala.Kao i mom dragom prijatelju ,koji se pojavio posle sto svetlosnih godina.Nisam mu rekla da ipak svaki delic naseg provedenog prijateljstva pamtim...koliko god on toga vise nije vredan.Valjda se covek uci dok je ziv.Nadam se da cu se i ja jednom nauciti,lekcijama koje zivot deli.