Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

Retko je koje mesto imalo tako lepu i privlacnu okolinu kao sto je imao
moj grad.Nase mesto.Sa tog naseg mesta se ogledao pogled na reku,na
krosnje drveca koje su se savijale i prostirale kao kakav srebrni
put.Ti,ja i nasa ljubav.Takve stvari i svu tu lepotu nisam upoznala niti
sam primecivala dok se ti nisi pojavio u moj zivot.Da li znas da vreme
provedeno s tobom za mene su bili snovi,moj mir i nesto davno
izgubljeno...mozda zakljucano u nekom koferu davnih uspomena,koje
pokusavam ponovo sa tobom da vratim.S tobom sam mislila da se ceo svet
okrece oko mene.A onda dolaze povremeno trenuci surove realnosti,nekada
me tvoje reci sibaju nemilosrdno,surovo i postavljaju na mesto koje mi
ljubavi ne pripada.Budim se...Ponekad se pitam da li su meni vezane
oci,da li ih jos imam...kada prelazim preko stvari koje me bole,koje mi
stvaraju nemire...Prolece,mesec kada sam te upoznala Beogradsko
rascvetalo i mirisno.Sunce greje i miluje moje obraze,ptice
cvrkucu...tvoji topli zagrljaji i poljipci.Imam osecaj da dok ovo pisem
da sam te sve vreme svoga zivota negde cekala da se pojavis...da cekala
sam ljubav.Ustvari kada bolje razmislim svako ponesto ceka,ali izgleda
niko ono sto sam ja cekala celog zivota.Znam da me nerazumes...neshvatas
me o cemu ja pricam.Razilazimo se u misljenjima...znam sve ja znam.Samo
molim te,pusti me da pronadjem svoje izgubljene snove,pusti me da te
volim onom iskrenom ljubavlju kako samo deca znaju da vole...pusti
me...jer mom bezdanu vecnosti nigde kraja nema.Moje te srce stalno ceka.

Nikada u zivotu nisam sebe smatrala nesrecnom,jer uvek je postojala nada kao razlog pokusaja.
Ponekad
mi se desi da slazem sebe,ali vise je to neko trenutno zavaravanje,i to
se ne zadrzava dugo...jer ne zelim da se gubim u magli cudesnog
sveta.Zvano laz.
Uvek sam se pitala zasto ljudi odbacuju lice
srece.Zasto stalno misle da sve sto je tudje je sladje.Zasto ne znaju da
uzivaju u onome sto imaju.Zasto???Znam samo da je svakome svoja bol,i
muka najteza i najveca.Zato kada god mi je lepo ili lose,ja uzmem da
pisem.Svaka tacka i svaki zarez svako moje slovo u ovom mom pisanju je
ustvari jedna emocija.Moje je da se u ovome svetu ludila borim na neki
svoj najlepsi nacin.Neko me  razume , neko i me  osudjuje .Ali to je
njihova stvar.Valjda zbog toga sto mojim venama tece stalna pobuna,i sto
ne pristajem na nista sto mi se nudi.Ljidima izgledam mozda
cudna,posebna...Cinim da od nicega napravim nesto,tragam za srecom,i
pokusavam da je pronalazim u trenucima.Shvatila sam da sreca nije imati
sve,sreca je umeti ziveti sa onim sto imas i sto ti je zivot
ponudio.Meni ovo sto je zivot u ovih zadnjih par meseci ponudio
prihvatila sam oberucke.Srecna sam jer imam tebe.Ipak ima nesto sto mogu
da osetim u ovom vazduhu koju jesen donosi.

Upoznali smo se davno,neke davne zime,uz muziku,pripite goste i los
konjak.Sretali smo se kasnije i opet.Pocela sam u pocetku da ga
prepoznajem,a kasnije i da ga zaboravljam.Onda dodje leto.Toplo
plavo,raspevano...raspaljeno uvek dobrim provodima,muzikom i
picem.Turska,avanture i tibetanski zapisi secam se...Temperatura
45,nedorecene misli,neostvarene zelje,isforsiran sumrak,pijanke do zore i
opet on.Dodje i primetih ga,ali u tom trenutku primetila sam njegov
govor...glas i neke decacke ideale.Ponelo me je njegov osmeh...sitne
lazi i secam se njegovi neposeceni nokti.Upamtih njegov broj
telefona,saznah imena svih njegovih devojaka,prijatelja.I naslusah se
hiljadu gluposti.Poceh da ga upoznajem i da volim njegovu zbunjenost,i
nemoc,iskrenost i njegove sitne pakosti.
Svi su to primecivali osim njega.
U
trenutku moje zaslepljenosti,okupirana crtezima koje je on
slikao...njegova trenutna superiornost i moja kinfuzija ,nemastovitost
okrenuh se od njega.

Mesec maj.Za mene budi uvek najlepsa secanja.Jer postoje neke stvari u
zivotu koje ne moraju nikada da se ostvare,da se dese...da se dozive,a
da u njima ipak lezi najlepsa lepota i uspomena.Upoznali smo se
osmehom,pogledom recima.Taj osmeh i dan danas pamtim,te reci koje si
izgovarao samo za mene nikada necu zaboraviti...i tu ljubav tako
bezgranicnu koju si mi pruzao.Govorio si da me volis najvise na
svetu.Govorio i davao a za uzvrat nista nisi trazio.Jer znao si da moje
srce pripada drugom coveku...znao si a ipak me voleo.Nije ti smetalo.Nas
odnos je bio specifican.Nismo bili ni prijatelji,mozda poznanici...ali u
trenucima bili smo jedno drugome sve.Ja tvoja ljubav...a ti moja oaza
mira.Ti si pricao ja sam cutala,ti si stalno govorio a ja sam se trudila
da te razumem.I stalno se smejala.Voleo si moj osmeh.Prihvatao si sve
samo da budes samnom,da mi samo dodirnes ruku...da me onako nespretno
pomazis po kosi....onako slucajno.Voleo si te slucajne zbunjujuce
trenutke.Ljubav koju si ti gajio prema meni,je zaista bila jaka...nezna i
beskrajna.Secam se koliko si voleo da se setamo po Savi i da sedimo
gledajuci kako voda miruje...Voleo si da slusas dok sam recitovala
Prevera i stalno trazio da ti ponavljam i ponavljam dok se ne bi
umorila.Cudna je bila ta nasa ljubav.Cudno smo se razumeli.A onda tanka
linija snova se prekinula.
Srce koje je kucalo samo za mene je zauvek
otislo.Vise nije moglo da izdrzi...previse je bolelo.Sve one noci
beskrajno plave ostale su iza nas.Pamtim jos uvek ono majsko sunce u
koje smo gledali...i onu ruzu koju si mi poklonio.
Tek kada si otisao shvatila sam sta sam izgubila.Ti
si bio jedan zanesenjak.a ja nisam poverovala u tvoje carolije.Sada sa
ovim godinama me je sramota da kazem zao mi je sto nisam vise verovala u
bajke...jer ova bajka je imala prelep pocetak.

Ljubavi...da li si se nekada pitao gde sam...Ako nisi reci cu ti.U nekom
tvom zaboravljenom vremenu,na nekoj tvojoj stranputici zivota.Znas li
sta sam ja tebi?Jesi li se mozda nekada to zapitao.Ja sam tvoja
ljubavnica sna koja te nikada nece napustiti.Mozda sam neko koga ne
zelis,ali ja sam tvoj glas tisine.Ja sam tvoj mir.Ponekada me vratis u
proslost,podignes me iz uspomena...kojih ne zelim da se secam,i tada bez
obzira na sve smesim ti se sa suzama u ocima.Da ne bi primetio moju
bol.Zelim da mislim da me volis,zaboravi da sam nekada ranjiva...puna
nemira.Da ja nisam tvoja sigurnost,jer ja sam samo jedna mozda skitnica
prolaznica.Pokloni mi svoja krila,san i svoju stvarnost.Zelim da mi
cepas haljinu svojim pogledom,da mi se svetis svojim ujedom.Zelim da me
uzmes kao zenu.Ne teraj me u zivotu da klecim i da te molim nizasta.Ne
teraj me da se plasim tvog odlaska.Polizi mi krv sa usana,oseti koliko
je uzavrela.A ja te volim,volim te jer sam te toliko dugo cekala.Jer ti
si jedini koji je znao da voli moju dusu,a ne moju lepotu i telo.Zapamti
koliko god sam ponosna i prkosna zelim tebe kao muskarca,a ne kao
nekoga ko ce me posedovati.Voli te tvoja A.

Ponekada zivoti pisu romane,a nekada i romani napisu necije zivote.Bili
su porodica kojoj su svi zavideli,ne na onome sto su imali,nego na onome
sto niko nije imao.A imali su srecu,ljubav i toplinu koja ih je
krasila.Imali su troje divne dece.Sve je izgledalo kao u bajci,ali ne
retko postoje i one bajke koje se ne zavrsavaju uvek sa srecnim krajem.
Tog
dana Milan je dosao sa posla nesto ranije i prilicno uznemiren.Izostao
je i onaj poljubac na vratima koji je stalno uobicavao.
Samo u prolazu je promrmljao:Sanja,spakuj mi kofer verceras putujem na sluzbeni put.Bicu odsytan,malo duze.
Nije
ga nista pitala,cutala je i polako pakovala stvari.U trenutku joj je
proletela misao,mozda ga poslednji put sada vidim.A onda je odmahnula
glavom i pomislila,koje gluposti mi prolaze.Pa nije mu ovo prvi put da
odlazi.Vratice se.
Pozdravio se sa njom i sa decom, apogled mu je ostao jos par minuta prikovan za njihov topli dom.
Samo je ona mogla u tom pogledu da procita reci koje nije izgovorio,i koje je cutke zauvek poneo sa sobom.
Vrata za njim su se polako zatvorila,kao sto se i njeno srce od straha i nekog loseg predosecanja steglo.
Prvih
desetak dana zvao je redovno,pitao za nju,za decu...a onda su pozivi
postajali sve redji i redji.Da bi pred sam njegov dolazak skroz
zatajili.Uvukla se zebnja i strah u njeno srce,ali nikome nista nije
pricala.Zvala ga je,ali se niko nije javljao...
A onda sva skrhana od bola resila je da podje do njegove firme.
Bojala
se da mu se nije desilo najgore.Svasta joj je prolazilo kroz glavu,dok
je koracala i prisecala se svih onih lepih trenutaka provedenim s njim.
Koraci su joj bili sve tezi i tezi,kao i njegova daljina.
Kada je stigla dozivela je sok,saznala je da je dao otkaz i da je zauvek napustio firmu.Niko nista nije znao zbog cega.
A onda tihi poziv iz susedne kancelarije,koji je dozivao njeno ime.
Sanja,svratite do mene.Usla je u kancelariju i nemo posmatrala zenu srednjih godina.Sedite,hocete nesto da popijete?
Ne,hvala zurim...samo sam svratila u prolazu.
Nezno ju je uhvatila za ruku sredovecna zena i rekla.Sanja nisi u prolazu dosla si da vidis sta je sa Milanom.
Sanja ju je sirom otvorenih ociju gledala i gutala svaku njenu rec.
Da
vas Milan je otisao zauvek,dao je otkaz.Imao je ljubavnicu i dete sa
njom.Znam da vas je ostavio bez objasnjenja.Znam sve.Jer ja sam mu bila
kao majka,meni je pricao sve.Molila sam ga da to ne radi,jer znam koliko
vas je voleo,i koliko je bio srecan sa vama.Ali zaista ne znam sta mu
se desilo.Resio je da napusti sve i da pocne zivot iz pocetka.
Govorila
sam mu da se novi zivot ne pocinje dok se ne rascisti stari,i da se
sreca nikada ne moze graditi na tudjoj nesreci...ali...izgleda do njega
nije to dopiralo.
Sanja je tiho ustala,bez ikakvog pozdrava,onako izgubljena,nije ni sama znala kako je uopste stigla da se doveze do kuce.
Hiljadu pitanja u njoj.Ali nijedan odgovor,sve je otislo zauvek sa njim.
Posle
pet godina,jedno vece kucanje na vratima.Sanja kao i svako vece,i to
vece je provodila sa decom.Ustala je i ugledala njega...Milana.Stajao je
i gledao istim onim pogledom kao i kada je otisao.
Mogu li da
udjem,upitao je tihim glasom?Zelim da razgovaramo.Posmatrala ga je,i
nije mogla da progovori,videla je u njemu samo stranca,coveka koga vise
nije poznavala.I pitala se u sebi jeli to onaj covek koga sam volela
celoga zivota.Koji me je ostavio sa decom,i posao u novi zivot.
-Ne,nemozes
da udjes.Jednom zauvek si otisao odavde bez pozdrava,bez reci,nemamo
sta vise da pricamo.Sve je receno.I zatvorila vrata,dok joj se srce
ponovo kidalo u grudima.
To je bio njihov poslednji susret.Posle par
dana saznala je da je poginuo u avionskoj nesreci vracajuci se za Split
gde je i ziveo.
Da ponekada mi sami pisemo nepisane zivotne romane...Ali
mi smo ti glumci koji nasim ulogama zapisujemo negde u nekoj tami nase
svesti ovakve price,ne razmisljajuci da time gasimo mnoge svetlosti
necijih dusa.

Hvala ti draga moja rekla sam ti sinoc da sam se bas bas odusevila.

Sa njim sam uvek bila tako sigurna,osecala sam se kao da je on moj
andjeo cuvar,a ja njegova djavolica.Bez obzira sto me je on zvao
andjelom.Znao je samnom...kao sto niko nije do sada,da me opusti,da me
oraspolozi,da me nasmeje.Niko me nije znao tako ljubiti kao on...da mi
uzima dah i da mi se toliko od njegovih poljubaca vrti u glavi.Kako je
vreme prolazilo,sve vise sam ga upoznavala,poceo je opasno da mi se
podvlaci pod kozu i da ga volim svim svojim srcem.Znam da to nisam smela
sebi da dozvolim...jer neznam koliko sve to moze da traje.Volela bi da
mogu da se opustim...ali nesto mi neda,nesto me stalno sprecava.Strahovi
povremeno zive u meni.Strah me je najvise od onoga sto nevidim.Nikada
se nisam bojala ljubavi,koliko mraka neznanja.Veruj mi rodjena sam da
osetim sta je to ljubav,i da te volim do kraja zivota.Onako
beskrajno...kako Beskraj samo zna.Sta god da se desi izmedju mene i
tebe...nikada te necu zaboraviti...nemogu da zaboravim tvoj slucajni
dodir,moj pramen kose koji si sklanjao...mladeze koje si primecivao na
mom ramenu,poljubac opor koliko i sladak.Moju nervozu koju si svojim
pogledom unosio.Osecaj da su zvezde nad nama tu negde,i mislim da ce nam
uvek obasjavati put ka sreci.Voli te tvoja A.

Ova prica je i za mene na neki nacin cudna...Neobjasnjiva a tako iskrena
i lepa.Ne mogu za sebe da kazem da je to bila ljubav na prvi pogled.Ali
jednostavno nisam mogla odoleti njegovim usnama.Njegovi poljupci su
bili kao cokolada a ja sam se topila u njima.Secam se i tog prvog naseg
poljupca koji nikada necu zaboraviti.Srce u grudima mi je kucalo kao
ludo,postalo je divlje.Mislim da on to tada nije ni primetio jer smo
oboje bili malo zbunjeni.Njegovi dodiri su u meni budili ljubav i
podizali andrenalin.Sada posle par meseci mogu slobodno da kazem...ono
ono sto osecam,taj covek nije obican covek,on je covek koji me je vratio
na neki poseban nacin lepoti zivota.Neko ko mi je pokazao kako se i
malim stvarima i sitnicama covek zna radovati.Zavoleo me je onakvu kakva
jesam sa svim svojim vrlinama i manama.Zapravo on je moja zvezda zivota
i svih prepreka koje mi nadoilaze u zivotu.Moje su noci ispunjene
mislima o njemu.Uspeo je neke moje tamne oblake da rastera i da mi
svojom ljubavlju odbrani od njih.Neophodan si mi ljubavi...Znam da nas
mnoge prepreke u ovoj ljubavi sputavaju...ali nam niko ne moze oduzeti
zelje,mastu i snove,koji pripadaju samo nama.Hvala ti sto postojis.

Proslo je cini mi se vise od sest meseci,otkada sam se srela s tobom,s
tvojim pogledom...s tvojim recima.Shvatila sam da to poznanstvo...koje
je tako zapocelo a kasnije se pretvorilo u ljubav pocelo je sve vise da
poprima smisao,u koji ja nisam veruj mi bas nesto puno verovala.Tvoja
iskrenost,osmeh...i svaki trenutak pruzen meni ublazavao je svaku moju
bol,svaki moj nemir.Izgleda da si ti neko koga sam ja izcekivala,nadala
mu se i cekala svo ovo vreme.Razumeo si me svakog trenutka,cak nekada
kada ni samu sebe nisam mogla da razumem,osecao si moju dusu,citao moje
skrivene misli.Voleo si me tako lepo...da znao si da me volis.Cinis me
ispunjenom u svakoj sekundi,cinis me jacom i snaznijom.Dajes mi
volju...volju za ono sto mi je najbitnije u zivotu.A to je moj osmeh.
Volim
te,zato sto me volis takva kakva jesam,sa svim mojim manama i
vrlinama[bez obzira sto jedino ti dobro znas koliko sam savrsena].Ti si
moj univerzum.Da li sam ti rekla da tvojih usana nije,ne bi me ljubile
nicije.Tvoji dodiri po mom telu su moja svetlost...vetar...utociste.Imas
moc da prizoves moju misao.da mi miluje kosu,umesto tebe,da se ogledam u
beskraju suncevih zraka.Znam da znas...ali moram ti reci voleti tebe je
vise od obicne ljubavi.Trazila sam te u zrnu pustinjskog peska i
pronasla te.Ti si mi sve i sve moje lepo je u tebi.Voleti tebe je biti
zaljubljen u sve!Volim te kao sto vecnost voli svoj BESKRAJ.

Ti si moja svetlost u zivotu.A ja sam tvoja Beskraj.Po prvi put u svojoj
realnosti osecam toplotu koja me greje.Bojim se ljubavi tame,njenog
iscekivanja,njene senke.Njene moci.Sve je u magli,nemam snage vise da se
borim,isuvise sam slaba,krhka i ranjiva.Tama.Mracnija od svih.Noc koju
sam imala me je podsetila na nju,plasim se njenog
povratka.Svetlost.Plamen zivota.To sam ja,i to ti dajem,to ti pruzam
svom svojom ljubavlju.Da li mozes da je osetis?

Leto...jedna nezaboravna ljubav.Bila sam i ja jednom.Samo ti nisi bio ti
-ti si i sada.Ipak,jesi bio si moj prvi jecaj u tisini,prva suza u oku
koja se nikada nije skotrljala,bol u snu ma bio si moja velika ljubav.I u
ovom danu vidim tvoj lik.Ostala su samo secanja na tebe i
mene...nevolim secanja nevracam se na njih skoro nikada, ali ovo leto
me ponovo setilo na tebe.Secanja bole...Tragam za danima kada sam bila
neobicno srecna,kada nisam ni slutila da ces mi nekada nesto
znaciti.Verovala sam da si mi samo nesto prolazno.Nizali su se dani ,a
ja sam onda shvatila da te volim.Leto je proslo a ja sam ostala
zaljubljena i zbunjena...Secam se svega naseg susreta,sedenja na plazi
do jutra.Da secas li se mozsda ti sada posle toliko godina da smo te
veceri jutro docekali gledajuci more i slusajuci sum talasa.Pamtim i
tvoja dva smedja oka,koja su zracila svetlost toga leta.Hocu da verujem
da smo se voleli.Hocu da verujem u proslost,u detinjstvo u trenutke koje
vecno ostaju u nama i nikada se ne mogu zaboraviti.Vremenom smo
postajali sve dalji i dalji.Najednom smo postali stranci.Kako je pocelo
tako se i zavrsilo.Otisli smo na dve razlicite strane.Ti si bio previse
nerazuman u nekim stvarima a ja previse ponosna.Nije ni vazno
vise.Pokusavala sam s mnogima da te prebolim...ali u svima njima sam
samo trazila tebe,nisam uspela vise nikada da te nadjem.Ostaje mi da
samo pamtim to leto jer sam od tada postala tvoj ljubavni zatocenik.

I danas sam te,u ime prvog jutarnjeg zraka volela,u ime svih nasih
drhtaja i nasih strepnji i ponovo sam mrzela leto koje radja ljubav,kada
je nasa umrla.Kako malo treba da se bude srecan i sto puta manje da se
pati vecno...-Neko je govorio.
Ne zelim mnogo.Samo susret koji bi mi
um zamutio.Pogleda u kome bi se utopila kao beskrajna strepnja.Jos
osecam na dlanovima zaboravljene cvetne poljupce koje si mi uzimao
kradom...kada bi se okretala.Boli li te laz?A mene je nosilo hiljadu
potoka,kao tvojih hiljadu poljubaca u jutra koja sam zelela osetiti u
tvojoj kosi.Secanja naviru...skrivala sam svoju bol u varljive osmehe,a u
mislima su mi se radjali najtuzniji stihovi moje poezije.Ne znam
zasto.ali bojao si se svakog sutrab i ulice moga grada.U meni je
mirisalo bezbroj slomljenih zelja.I sada me ponekada dusa zaboli...Boli
me onaj ledeni poljubac sto si ga zaboravio na mojim usnama.Otisao si u
sutra,trazeci ono sto ja nisam imala,mozda sam i imala ali nisi znao da
pronadjes...da otkrijes.Sada jos noci znaju koliko radosti zivi u mojim
patnjama.Nemam vise snage,iako svim svojim bicem prizeljkujem da budes
moja zora u neka tamo dolazeca novembarska jutra.U glavi mi je
bura.Misli mi beze i lutaju bez ikakve nade da se primaknu cilju.Paucina
mi pada na horizonte.Secam se samo da smo se voleli,ali iznenada...

Svi nasi zivoti su rasprskani po beskraju vremena koji pokusavamo svako na svoj nacin da uhvati.
Raspolozenja nam zavise od boje neba...plavo...sivo.
Ponekad odlutamo u neku proslost,u neku uspomenu.Pokusavamo da pobegnemo u beskraj bezeci od ravnodusnosti....slepila i gluvoce.
Mozemo da se borimo i branimo ali dobro i zlo je uvek tu...
uvek
nas podseca na svoju prisutnost.Ja licno mozda pokusavam u mislima da
odem negde ,nekuda u nepoznato da pokusam da promenim pravac ili
sudbinu.
Mozda zeleci nesto bolje od onoga sto imam.
A onda se pitam.Sta je to bolje?
Pronaci samoga sebe u trunci zivota ili izgubiti se u tom vremeplovu.Nisam nekada ni sama pametna!

Posle svih padova...razocarenja uzdizanja koje mi zivot pruza sretoh
njega.Zvezdu koja mi obasjava mrak,ulepsava nebo,daje svetlost mom
zivotu.Lepo je
imati te...mada su razocarenja bila cesta i velika...ali osecam da si ti
nesto drugo,lutalica koja je zalutala u moju dusu u moje srce i moje
misli.Ti si ustvari moja bajka,bajka sa pocetkom bez kraja...Zelim da
zaustavim vreme.Ne zelim nista tvoje da zaboravim,ti si mi inspiracija
za kreiranje najlepsih misli.Nisam za ljude,suvisna sam nekada i sama
sebi.Kod mene je sve izgubljeno osim secanja na trenutke koje uspem da
ugrabim sa tobom.Imam hiljadu pitanja...nekada se dok sve ovo pisem
pitam"ma to ne lici na osobu koja svom snagom gazi kroz zivot ne
okretajuci se na druge".Strah me je da pogledam istini u oci,strah me je
od neizvesnosti.Od spoznaje ljubavi.Zbunjena sam osecanjima koji mi se
dusom sire.Da li sam spremna po prvi put ljubavi pogledati u oci ,stati
ispred nje i reci joj spremna sam da volim i da budem voljena...nositi
se sa svim njenim oblicijima i stranama medalje.Neznam...Odgovora jos
uvek nemam.

Reci cu samo da sam te volela.Reci cu,jer svako novo jutro i svako
radjanje sunca budi uspomene na tebe.I ma koliko govorili da je sve
proslo i da nikada nisi bio moj princ iz bajke moje oci sapucu
istinu.Sada,kada si otisao,kada je sve gotiovo,bez grize savesti,kada
sam otkrila nove zivotne sadrzaje,zelela bih da me se ipaka nekada
setis.Znas ja sam ona devojcica koja je mogla satima da gleda i sedi na
obali mora,koja je odbacila lutke i sve igracke i naprasno
porasla...Odjednom.Nestalo je u meni detinje razigranosti,maste pocela
sam drugacije da sanjam.A ti...ti si sve to znao.Znao si kako da
prisvojis moje snove,kako da moje misli i zelje usmeris ka sebi.Nije mi
zao...nicega mi nije zao.Uzvikaivala bi svima da volim da zivim od
ljubavi,moja ljubav si bio ti za mene je to bilo uzviseno osecanje koje
mi je davalo snagu da dostojanstveno sve udarce zivota primam...Bez suza
u ocima i bolnog drhtaja na usnama otisao si...nisam zaplakala.Gutala
sam svaku tvoju rec...znam ih i sad cak napamet.Gde su sada tvoje tople
oci u kojima se ogledao citav moj svet.

Da li me to nocas zoves imenom ili dodirom?I da li osecas miris ove letnje noci.
Ja
te zelim.Puno i jako, te zelim da nasi pogledi zaustave kretanje,da
zatvorimo pocetke i krajeve u jedno.Da trajemo.A onda jutro.Koje me
budi,i sve noci su iste jer ti nisi tu pored mene.Osecam na usnama gorak
ukus ocaja,tragove nepoznatog.I cekam,cekam jer mojim zilama teces
ti.Pitam se sta mi preostaje.Nista,osim da osluskujem svoje vlastite
misli.A onda kada jednom nestanem.Kada se tvoj san ostvareno jednom
zavrsi,ne zaboravi da moji snovi o tebi nikada nece prestati i da sve
reci nikada necu napisati...
Ljubav je moj zivot sa njim
i moj umrli zivot bez njega.

Beskraj ::

I danas sam te,u ime prvog jutarnjeg zraka volela,u ime svih nasih
drhtaja i nasih strepnji i ponovo sam mrzela leto koje radja ljubav,kada
je nasa umrla.Kako malo treba da se bude srecan i sto puta manje da se
pati vecno...-Neko je govorio.
Ne zelim mnogo.Samo susret koji bi mi
um zamutio.Pogleda u kome bi se utopila kao beskrajna strepnja.Jos
osecam na dlanovima zaboravljene cvetne poljupce koje si mi uzimao
kradom...kada bi se okretala.Boli li te laz?A mene je nosilo hiljadu
potoka,kao tvojih hiljadu poljubaca u jutra koja sam zelela osetiti u
tvojoj kosi.Secanja naviru...skrivala sam svoju bol u varljive osmehe,a u
mislima su mi se radjali najtuzniji stihovi moje poezije.Ne znam
zasto.ali bojao si se svakog sutrab i ulice moga grada.U meni je
mirisalo bezbroj slomljenih zelja.I sada me ponekada dusa zaboli...Boli
me onaj ledeni poljubac sto si ga zaboravio na mojim usnama.Otisao si u
sutra,trazeci ono sto ja nisam imala,mozda sam i imala ali nisi znao da
pronadjes...da otkrijes.Sada jos noci znaju koliko radosti zivi u mojim
patnjama.Nemam vise snage,iako svim svojim bicem prizeljkujem da budes
moja zora u neka tamo dolazeca novembarska jutra.U glavi mi je
bura.Misli mi beze i lutaju bez ikakve nade da se primaknu cilju.Paucina
mi pada na horizonte.Secam se samo da smo se voleli,ali iznenada...

Prelepo...

Hvala Strelice

Imao je najlepse oci,koje sam ikada videla.U njima sam videla svoju
senku.Delila sam mu osmehe,i darovala svoje snove koje su bile na
javi...Govorio je da sam mu radost,da sam mu pesma.Uvukao se u mene
necujno,tiho kao neko ko krade.I krao je.Svaki moj drhtaj,svaku moju
rec-sve je odisalo njime i blistalo njegovim sjajem.Govorio mi je da cu
ja da sijam,da sam ja njegova blistavost...mada to nikada nisam
razumel,govorio je videces,a ja to nikada nisam videla.Razmisljanja me
cesto vuku na jedan dan na tu nedelju,da sam samo mogla da vidim tvoje
oci,da cujem tvoj glas...da vidim tvoj pogled.Ne znam ni kako je sve to
pocelo,secam se samo da sam tog jutra cula tvoj zov u snu,znala sam da
ces u mom zivotu biti strepnja,da ces biti neko moje ocekivanje,ali
nisam znala da ces biti moj povratak u istinu,u istinu koju ne mogu da
prihvatim.Kuda da krenem?Nikuda.Jer nigde te i u nikome necu i ne mogu
naci.Znam da smo jednom drugom zabluda ali i vecni pokusaj,znam da smo
jedno drugom varka koja je otkrivena.Sve to znam,zato i pisem,pisem da
ne bi zaboravila,da bi se setila da bi ti bila bliza.Bio si nesto
posebno u mom zivotu,bio si moj osmeh.Nikada mi nisi rekao neke
stvari,ali ja sam ih osecala,razumeli smo se i kada smo samo cutali,i
kada smo se samo smejali,ma mi smo se uvek divno razumeli.Volela sam te
jer je u tebi bilo neceg nevidljivog,sto se moglo osetiti,nesto sto se
moglo izmedju redova naslutiti,ali nikada spoznati.U moj zivot jako
tesko nepoznati ljudi ulaze,a ti...nisi ni kucao pustila sam te jer si
mi se ucinio kao parce srece koje sam zaboravila.Reci cu ti,da je svako
novo jutro i svako radjanje sunca tvoja poruka meni,da li se secas DOBRO
JUTRO!!!A ja gutala sam svaku tvoju rec,mada si malo pricao.Pitam se
dok ovo pisem gde su sada tvoje tople oci u kojima se ogledao citav moj
svet.

Da li sam ti rekla da svaka moja misao je ispunjena tobom.Gospodar si
moga zivota,moga mira i sna.Da li sam ti ikada rekla da licis na
uzviseno nebo,a da sam ja tvoje beskrajno more.Pretvaram se u nevidljivu
cesticu i pored tebe pretacem tugu...koja je iz mene,moju
proslost.Svoje tuzne puteve ostavljam iza sebe i ne zelim da me
podsecaju i secaju na lazne osmehe,na nemire i snove koje sam izgubila.A
onda tvoji poljupci,poljupci sa ukusom vina.Miris tvoga tela,koji mi je
jos uvek urezan ispod koze.Ceznja koja trazi pomoc za moje telo i
strast koja zalazi u tisinu najvelicanstvenijeg vrela.

Nikada nikoga u zivotu nisam molila,kao sto molim tebe
danas.Ostani,neodlazi nikada od mene.Voli me...Toliko toga zelim da ti
kazem,da ti svu svoju ljubav pruzim,pokazem ali nekada mi se cini da to
neznam,neumem...ili mozda cak lose radim.Moje su te ruke zeljne,osecam
slast te nemoguce ljubavi.I zato te molim da ostanes...
Beskraj ove ljubavi dugujem tebi.Dok se ti nisi pojavio moj zivot je bio kovitlac mojih nemira.
Lutala sam,trazila utociste,mir i san.
Dajem
svu svoju ljubav,za samo jedan osmeh tvoj,odricem se svega u zivotu
samo da ti cujem glas i prihvatam ljubav koja je na grame,jer ja vise
neodevam tugu,nehodam prepolovljenog srca i vise neplovim po talasima
ranjenih dana.

Osecam
otkucaje tvoga srca ispod mojih prstiju,ljubis me dok se topim u tvojim
rukama i zagrljaju.Znam da osecas,da zivim za tebe.Ne dozvoli nikome da
nam ukrade vreme koje pripada nama.
Probudi zenu u meni onu koju ti
samo probuditi mozes.Mastaj o snu,dok me nezno mazis.Trazim zastitu u
tvom narucju,u tvom zagrljaju.Poljubi me i pusti usne da pricaju umesto
reci...
Srela sam tebe,i najedanput se ceo moj pogled na svet
izmenio.Shvatila sam koliko mi je stalo do tvoje srece.Kada si ti srecan
srecna sam i ja.Ti nisi moj san ti si moja java.

Sa nostalgicnim smeskom na usnama Biljana je spustila
slusalicu.Zvao je ivan.Nakon vecnosti,nakon hiljadu svetlosnih
godina,ovoga kisnog jesenjeg jutra pojavio se...nepozvan,iz neke tame
zaborava.Da li bas zaborava pitala se premestajuci nervozno stvari po
sobi,i razmisljajuci svo vreme o njemu.
U usima joj je odzvanjao
njegov zvizduk,taj ugovoreni znak.Prvo je znao da zvizdi,pa tek onda da
je doziva.Kao da su se juce rastali,kao da nisu prosle tolike godine,kao
da...Bilji se odjednom ucinilo da je neka nevidljiva ruka vraca u dugu
zaboravljenu davnu jesen,i to jutro koje je pokusavala da
zaboravi.Potisne negde duboko u sebe.
Videla je sebe kako stoji na
peronu i mase,mahala je jos dugo posle toga...a voz je vec odavno
otisao.Ivan ju je noc ranije uveravao da ce zauvek ostati zajedno,ali da
ovaj posao jednostavno ne moze da odbije.
Nejasno sluteci da za njih
je ipak sve zavrseno...njen zivot posle njegovog odlaska je krenuo
nekim drugim tokom.Njen zivot je izgubio smisao.Jer ceo njen zivot je
bio Ivan.Pisma su sa njegovim odlaskom bila ucestala...a onda joj je
poceo pisati sve redje i redje.
I sada posle toliko godina oglasio se telefon,i njegov zvizduk.
Sta
ga je podstaklo da je pozove,posle tolikog cutanja,posle tolike
razdvojenosti.Pitala se u sebi?Bila je u jednom trenutku u iskusenju da
li da prihvati poziv i da se vide,ili da odustane od susreta.Pristala
je,jer znatizelja je bila mnogo jaca.Nervozno i ustreptelo spustila se
niz svoje stepenice,a on ju je cekao ispred njene zgrade.Pitala se u
sebi,da li se promenio?Kako sada izgleda?Hoce li ga prepoznati?
Dilema
medjutim nije dugo potrajala jer cim je izasla iz svoje zgrade cula je
prepoznatljiv zvizduk.Biljo voli te Ivan na kvadrat,i onaj njegov
razoruzajuci osmeh koji se ne zaboravlja.Pogledala je u njegovom pravcu i
videla svoju nezaboravnu ljubav.Njenog Ivana.Zastala je da samo dodje
do daha,ostao je isti nista se nije promenio,pomislila je u sebi.
-Hvala,ti sto si dosla,rekao je izvlaceci dzentlmenski stolicu da sedne.
-Prosle su godine...bio sam bitanga ali sada stvari posmatram iz nekog drugog ugla.
-Bilja
ga je sada vec razumela sta joj je govorio.Saznala je da se ozenio
nekom Nemicom,koju ne voli,ali da nemoze da se vise ovde vrati jer sem
nje nema nikoga i nista.
Samo je tiho prozborio za kraj,mnogo sam
tamo postigao ali sam pust ,prazan i usamljen.Znam da ti to nemozes da
shvatis.Ali ja te i dan danas volim i nikada te necu zaboraviti.Zeleo
sam da te vidim...

Oci,osmeh ne mogu se vise ni setiti koliko si uspeo da me nasmejes do
sada.Koliko puta sam iz tvojih ociju citala i ono sto se nije dalo
procitati.Ne mogu da brojim,a i ne zelim, zelim da pisem o tome.Zelim da
razmisljam o tome,zelim da se prisecam svakog provedenog trenutka sa
tobom. Jer mi smo bili par koji je funkcionisao i kada nije bio
zajedno.Jer za nas su nedostizne stvari bile tako dostizne.Umeli smo
jedno drugome zvezde skinuti i nanizati u najlepsu ogrlicu ljubavi.Umeli
smo pogledom pricati,rukama se razumeti...umeli smo da osecamo ono sto
malo ko ume da oseti.Osecali smo ljubav koja nas je nosila u svakom
novom danu.Pored tebe naucila sam govor ptica,razgovor trave pored tebe
naucila sam tako neobicne stvari koje su prosto prosle pored mene a da
ih nisam ni bila svesna.Pored tebe naucila sam ponovo da volim i da se
smejem.Zelela sam jos jednom ljubav da osetim i to sam dobila.Znas
koliko te volim.

Pitao si me ovih dana:"Po cemu ces me pamtiti jednoga dana".Cutala sam i razmisljala.Secam se dala sam ti par odgovora onako na brzaka.Onoga cega sam se setila u trenutku.Naseg kafica i pramena koji si mi sklonio prvi put sa cela.Slucajnog dodira a kazes mozda je bilo i namerno.Nase klupe...a onda u toku dana navrla su secanja koja su bila nezaustavljiva.Resila sam da ih zabelezim,da ih nikada ne zaboravim.Naseg prvog poljupca,mojih omiljenih stepenica gde smo se zaustavljali i ljubili kao da smo sami.Moje prvo volim te koje je bilo izgovoreno na jako cudan nacin.Tvojih dodira i one strasti koja je izbijala u svakom nasem susretu.Pamticu te po svemu,jer si uspeo da me vratis u vreme kada sam bila bezbrizna,nasmejana i najsretnija.I nije mi bitno rekla sam ti da li sam ti u zivotu prva ili poslednja.Nije mi bitna brojka,Bitno mi je da kada sam stobom budem posebna,a to upravo i jesam.Vise nisam u potrazi da li si ti moja ispravnost u svemu ovome.Jer sigurna sam u ono sto osecam jer sa tobom sam prestala da brojim vreme,bitni su mi samo otkucaji.

Voli te tvoja A.

Enlarge this image

Dolazim ponovo zalosna u ovaj svoj kutak.Koliko puta sam ga danas otvorila i zatvorila.Koliko sam puta svako svoje secanje prevrnula,a da se nisam cak ni onim lepim stvarima nasmejala.Nikada hladnije moje emocije nisu bile nego danas.Prosto onaj osecaj leden,kada zaboravljas ko si i gde si.Kada zaboravljas da si dusu nekome dala da ti procita.Kada zaboravljas sve dane...jer tako hoces,jer tako zelis.I vise je necujem,ustvari danima je necujem.Uzgubila sam je svoju tisinu na koju sam toliko navikla.Oko mene galama,patnja i bol.Dok ja pokusavam nebo da isaram uznemirenost me hvata.Ne uspevam.Jer je necujem.Izgubila sam je kao sto sam sve izgubila u zivotu sto volim.I nemoj mi se smejati.Suza jesam,ali je nikada neces videti.I patnja jesam ali TI nikada moju patnju neces videti,osetices je kada tocak zivota otkuca svoj poslednji nesan.To ce biti tvoja noc bola.

Imam potrebu da ti napisem posto ne mogu recima svaki put da ti iskazem ono sto osecam.Reci kod mene ponekada zvuce previse otrcano,svakodnevno izgube prosto draz onoga sto zelim da prenesem.Znam ja da nema potrebe nista pisati,niti pricati mene je Bog prosto stvorio da volim, i to je ono sto zaista nesebicno prenosim.Ono sto ti kazes prosto se oseti ili ne.Danas si mi rekao a to sam cula jos par puta:Tebe je tako lepo volet,ali ne i lako".Znam to,pomislila sam u sebi.Lepo me je voleti,zahvaljujuci tebi koji si odneo zauvek moju crnu senku koja je bila toliko nadvijena nad mojim svodom.Koji si oslobodio moju dusu i smestio u kutak gde postoji nada za takve kao sto sam ja.Dopustila sam ti da me izvajas po nekim svojim merama,koliko god se u meni tada nesto bunilo...Dopustila sam ti da budem tvoja.Da rekla sam ti nisi moj tip nikako,u stvari ja nikada nisam u zivotu ni imala ideju kako bi neko trebao savrseno da izgleda.Jer valjda sam bila dovoljna sama sebi.A onda sam pocela pored tebe da otkrivam neka svoja osecanja koja su mi se dopala,koja sam gurala od sebe.Pocela sam da ucim Voleti,a sada te volim.Naucila sam i jos ucim...ali i dalje zelim negde da ostanem svoja jer kada to budem prestala biti onda ce zauvek nestati magija jednog dragoga lika koji ce potonuti.U masi tako jednolicnih lica koje prosto srecemo na svakom koraku.Zato subverzija moga haosa dna neka te neda zbuniti.

Voli te tvoja A.

Prebirem secanja u jos jednom zavrsenom danu.Prebirem note dok odslusavam ovu pesmu po ko zna koji put...i ne bojim se da kazem ovom svetu da sam te nekada sanjala u caroliji vecne ljubavi.Da sam te sanjala i ostvarila.Jer prvi put sam poslusala svoje srce i uradila ono sto mi je reklo.Prosto sam otkrila ono sto je neotkriveno.Zato volim miris ove jeseni,uzivam u kisnim kapima,zutom liscu.Uzivam u hodu po mokrim plocnicima.Uzivam jer ponovo sam se rodila u tvojim rukama.Za mene proslost vise nema smisla ostao je samo simbol koji negde u mome srcu stoji da bi se pamtio jer neke stvari ne treba zaboraviti prosto bile su deo nas.Sada otvaram neku novu etapu zivota gde pokusavam zivot da ispisujem nekim drugim govorom.Srce je srce-cuvam ga.

Bez strepnje,bez onog straha usetala sam nepozvana i nepoznata u tvoj
zivot.Nisam ti kucala,samo sam tiho usla.Sada kazes da si i ti mene
cekao,da si se i ti meni nadao iz nekog prikrajka.Prikrajka koji ja
zovem skazaljkom vremena.I nista od tebe ne ocekujem,mada pozelim
ponekada da se nasi dlanovi dotaknu,da nam se usne spoje...pozelim da
postanem snaznija da se vise ne rugam svojim slabostima.Pozelim te samo
na trenutak pored sebe.Da pomirim boje u svojoj glavi.A onda vrati se na
svoj put,vrati se svome zivotu.Svojim navikama,svojim nocima,svojim
ljubavima.A ja cu nastaviti put koji prkosi mojim vremenima,obnevidelih
osecanja i stalnih odricanja.

Nocas plesem

Toliko je proslo godina od tog prvog koraka,od te
magicne privlacnosti koje se secam i dan danas.Ucio si me
igrati.Prepustala sam se tvojim rukama,osecala sam tvoj topli dah na
svome vratu.Osecala sam se tako carobno,tako sigurnom kao nikada.Kao
svitac u noci sam svetlela,tako sam se radovala dok sam ti se
predavala.Muzika nas je prosto opijala,ja ti i tango.Smejala sam se,a ti
si bio ozbiljan.Volela sam te trenutke,precutne kada osecanja prosto
obnevide i pustas da te samo srce nosi.Naucio si me da igram,naucio si
me sta je nada u svakom cekanju...naucio si me da plamen i cvet ne mogu
nikako zajedno.Ja nocas plesem,ali bez tebe.Nocas me drze neke druge
ruke,ne nisu tvoje.Osecam otisak lica dok zmurim i mislim na tebe.Samo
muk i praznina koja svoju tuznu pesmu svira.

Uvek mi je bio tezak pocetak,i sada ovo dok pisem mucim se kako da pocnem.I pre par sati kada sam se spremala da odem do grada kanila sam se celo pre podne da izadjem.Prijala mi je setnja,ali mi nije prijala guzva.Prijao mi je hladan vazduh koji me je sibao dok sam ja lagano koracala onako bez puta i cilja sa svojim mislima.Svuda oko mene ljudi,zamor,jure guraju se dok ja sa svojim osmehom kao da stojim.Ubedjena da je negde ispred mene cilj.I dalje tisinom koracam,spustam se niz Kolarcevu koja je mnogo mirnija.Zavlacim svoje hladne ruke u kaputic i pitam se gde si sada ti.Volim ovu ulicu jer ona je nekada bila moj svet...nesto moje dokucivo sto covek jedino razume kada u nju zakoraci.Ulica moje tuge i tisine...ulica moje srece.Moje sve.