Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

Hvala sto si uspela da pretvoris u reci ono sto je najteze iskazati. Ono sto cini smisao naseg zivota na zemlji. Mislim na LJUBAV. Vratila si me u vreme najvece srece kada sam volela i bila voljena. Podsetila si me na uspomene, najlepse dane mog zivota. I sada, kada nema ljubavi, secanja zivot znace.

Hvala, Beskraj!

Hvala ti draga moja Rebeka...recima je mnogo lakse neke stvari iskazati nego to osecanje pokazati...barem za mene.Jeste ljubav je smisao i pokretac svaga,da nema ljubavi ne bi bilo ni nas.Kazes sada nema ljubavi...ima je svuda oko nas, okreni se malo oko sebe...mozda ipak vidis ono sto neprimecujes.Hvala ti na divnim recima tvoja Beskraj.

[center]Najvise volim ona jutra snena,koja mi pocinju sa tvojim glasom...jutarnje price u kojima smo samo ti i ja.Idem ulicom pomalo zbunjena,nijedan prolaznik me ne podseca na tebe...a tako bi tvoje usne u tom trenutku dotakla...ljubila bez prestanka.
Zelim da svako to jutro traje vecno,da mi pricas bez prestanka...dok ne promuknes...ne zanemis..Ma nije mi bitno ni sta pricas,bitno mi je to sto cujem tvoj glas.A ja cu ti svako jutro pricati kako volim slikati prstima,i sanjati...ne sanjati mastati o nekoj dalekoj zemlji gde smo samo ja i ti.Srecni u svom sopstvenom postojanju.Ove zivote sto imamo nije sreca...koliko god se zavaravali.To je uteha...nemoc...kolotecina i krug koji se neprekidno vrti.Ni on nezna da stane i da kaze DOSTA.To nije sreca,to je laz i iluzija zivota.Je li to sloboda?Ne...to je ropstvo.Bolje me vezite lancima i stavite me u najgoru i najcrnju tamnicu nego da me pustite ovako da zivim.
Tegobu koju nosim u sebi mi sve vise oduzima snagu i moc.Da li znas da je oduzeta moc preteska.Zivis...a mrtvav hodas,
Srce ti kuca,a ti ga neosecas.Ocima gledas a nista ne vidis.I ti to nazivas zivotom...onda ljubavi ti nikada nisi ziveo.Mozda...mozda gresim,ali ja se tako osecam to su moje emocije....moja osecanja.Oluja u ocima.Sjaj i cemer.Nekada davna secanja...kada sam bila ziva,kada sam se osecala zivom.
Ljubavi,neko rece:"Male stvari se naslute...velike ostaju neizrecene."
Izgleda je za mene najbolje da cutim...da te volim u ovoj tisini.

Toliko stvari ponekada zelim da te pitam...u stvari da ti kazem...ali cutim.Plasim se da nesto ne pokvarim recima.I onda mi je mnogo lakse ovako da pretocim i iskazem sve svoje emocije i osecanja pisanjem.Da li se ti plasis mene...one zveri koja cuci u meni...koja po nekada nema mere,razumevanja...granice.Koja hoce izzeli sve za sebe.Zeli tebe do poslednjeg daha,bez rezerve,bez ikakvog zadrzavanja.Hoce sve.Da li si dovoljno jak da se odupres i izdrzis sav moj tempo...mozda i teret ove ljubavi.Malo ko moze...i jaci su se predavali.Da li si dovoljno mudar da dotaknes sav moj univerzum u glavi,koji je malo kome razumljiv...da ispratis i ukrotis sve moje nemire, koje su kao milijarde napetih struna.Mozes li???
Da li mozes djavola da ispratis...koji se ponekada pretvara u andjela...a neznajuci ni sam kada...jer ona bi prodala dusu za gram tvoje ljubavi.Da li si dovoljno jak da pogasis sve vatre koje gore u meni kao vulkani koji se nemogu nikada ugasiti.
Razmisli dobro,jer ja sam neko ko je satkan od prevelike boli i ljubavi.Neko ko ti je na samom pocetku bio samo san...ko je usetao jedne noci, mozda i nepokucavsi...ali ja vise nisam tvoj san.Ja sam ona lavina...topla, strasna, i pohotna,gladna zver...a mozda i izvor gde ces piti vode ali se s tog izvora mozda nikada neces napiti.

Kazu,tajna ljubav nije voleti onoga koga imas nego imati onoga koga volis.Nikada nisam znala da cekam...brzina me je u zivotu ubijala.Sada pored tebe sve to ucim kao pocetnik...ucim cekati.Naucila sam da sve strahove koje nose duge neprospavane noci odagnem.Shvatila sam da cekanje ponekad nema granice,da nista ne postoji vecno.Ali sve se u zivotu zaboravlja...potiskuje onoga sto ne zelite vise da se secate.Sada imam tebe,ali nisam s tobom ljubavi zato sto si mi potreban,s tobom sam zato sto mi je lepo...s tobom sam jer te volim i srecna sam.A toga sam bila zeljna.Dok te nisam srela,sva moja tuga je bila sastavni deo moga zivota i stime sam naucila ziveti.Znala sam ponekada nesto da zapisem,misleci da mi je lakse.Ali nije bilo.Nikada zbog te svoje tuge nisam padala na kolena.Jer svaka bol me je jos vise podizala na vrh...glumila sam srecu,ali svoje srce nikada nisam mogla da prevarim.Oko sebe podizala sam zidove,i barijere...odgovore trazila u pogresnim ljudima,a bilo je bezbroj pitanja.Sada posle toliko godina pronasla sam taj kljuc,stavila sam osmeh na lice,pustila da mi se srce odledi i zavolela bas tebe.

IMA U DUSI JEDAN OZILJAK...

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..."

Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo.

Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.

Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(Desanka Maksimovic)

Ovo sam stavila jer je moja omiljena stvar koju sam svaki dan citala u svim pitanjima trazila odgovor.

Ponekada sretnemo neka tudja lica i pozelimo da nam promene zivot.Pozelimo nesto...a ne znamo ni sami sta.Onda nam se ucini da nam je sve lepse i snaznije.Osecamo se sigurnije i srecnije.Bas kao sto sam mislila do danas.Onda se zapitam,koliko sam ja daleko od ljudi koji mi se nekada cine tako bliski.Shvatam koliko sam neshvacena.Da upravo se tako osecam.Ja znam da ponekada moja misao,izgovorena rec je kao otrovna zaoka...ali isto tako znam da mi se ona cesto vrati kao bumerang.Sve ja to odlicno znam.Ali ja vise ne mogu i ne zelim da visim na onoj litici gde se grli san i da stalno sanjam o izgubljenom raju.Da stalno volim tisinu...i lepote trenutka...jer ta tisina i to cutanje je gore od najubitacnijih snova.

Polako koracam nasom stazom koju smo prevalili po ko zna koji put.Neki novi prolaznici...neki novi ljudi sede sada na nasoj klupi.Sve je isto...a ipak sve je tako drugacije.Tamnije,sivlje.Usunjao si se onako tiho,necujno u moj zivot.Usao si u moje srce,moju dusu,u svaki delic moga postojanja.Samo kada sam s tobom ja disem,ja zivim...ja volim.Ponekada se pitam da li si vredan tolike moje bezgranicne ljubavi.Moje tihe patnje,svakog mog cekanja,razmisljanja.A onda shvatam da svaka ljubav ima svoju vrednost.
Da li sam ti ikada rekla da si ti dusa moje duse,vazduh koji disem.Moje si sve.Dok polako koracam onim stepenicama,na kojima si me ljubio a ja se propinjala na prste da bi mogla da te dohvatim,posmatram dvoje mladih kako se ljube.Pomislih u trenutku,sto se nismo ranije sreli,mozda...mozda bi sve drugacije bilo.Znam to sam te vec jednom pitala,i dobila sam odgovor.Odgovor koji mi se nesto nije dopao,ali je bio prilicno realan.
Sada mnoge stvari posmatram i dozivljavam na neki drugi nacin.Ucim da posmatram svet tvojikm ocima,ponekada da mislim tvojim mislima.Da,pokusavam...
I onda kada jednom zauvek ode svako na svoju stranu,nikada necu zazaliti sto sam te volela,sto sam ti se prepustila cela i dusom i telom.Jer vredelo te je imati pored sebe.Hvala ti na svim prelepim trenucima ljubavi,paznji,razumevanju...tvojim osmesima.
Hvala ti na svim momentima kada si pripadao samo meni,u tim momentima bio si samo moj.

Kako je ponekada lepa moja tuga.Ona je moja i samo moja.I nikome je nedam,niko mi je nece oteti.Moja tuga ima boju...boju samoce.Ja zivi sa njom,ona je deo mene.To sam ponekada ja.Sa njom gazim koracima radosti.Moja tuga ima i boju tvoga osmeha...boju tvojih ociju.A onda opet gazim po mrtvom jesenjem zutom liscu,i nikav vise cilj ne naslucujem.Samo cutim...idem dalje.Gde dalje?Daljine su beskrajne...kao i moja tuga koja nema kraja.Samo tisina...mukla grozna tisina,i krik iz duse prazne.Ponovo tisina izmedju mene i tebe.Sve je zamrlo,samo se vetar igra sa mojim nemirnim m islima.I pitam se vise sta me sve ceka i u snovima i na javi.Osuda...svih onih koje sam volela,koji su me voleli,kazna...da vise nepostojim.Greh...paklene muke.

Moje uspomene...neka davna secanja.Rekao mi je da nema nista u zivotu,osim svoga zivota i srca.Ali da moze da mi skine zvezdu s neba,da moze da mi udahne dah zivota.Da moze da me voli...tiho kao muzika.Ali...

Ako se ikada budemo razisli,ako ikada pozelis da me nekada pronadjes,samo ti ces znati gde ces me naci.
Kada nocu vrisnem tvoje ime,kada mi dodjes ponekad u san,znaj ni tada da te jos uvek nisam zaboravila.
Da te jos uvek cekam na onom nasem mestu,izmedju tvojih snova...izmedju moje jave.Izmedju tvoje tame i moje svetlosti sjajne.I bicu i onda tvoja,kada vise ne budes moj,ostavicu ti trag na dusi,ostavicu ti odraz svojih nemira.Ostavicu ti trag nezaborava.Da pamtis svaki moj dodir,letnje nezno sanjarenje,toplu kisu i jedno prijateljstvo...koje je tako pocelo na jedan cudan nacin,a zavrsilo se kao nova ljubav.

Noc iznad mene...u ovoj noci moj san i ti.Ne ti nisi moj san,ti si nesto sto me obuzima skroz,nesto sto me odvodi u svetlost.Zelela sam na pocetku mozda samo prijateljstvoPricala sam ti svoju bajku,i verovala u nju.A ti si me slusao.Cak ni sama nisam bila sigurna u sve to sto sam pricala...ali sam zelela da verujem.Vapila sam za necim sto se zvalo ljubav...
a moja ljubav je bio strah...stalni strah.
A onda usao si ti u moju bajku i postao moj princ...princ iz snova.Moga si sve od onog trenutka da prekines...jos dok sam ti pricala...moga si da se okrenes i da zauvek odes...ali nisi ostao si.Sada te zelim,silno Beskrajno,onim zarom davno zaboravljenim.
Stalno je prisutan tvoj lik,u svakoj tisini dozivam i cujem ti glas...Moje srce vapi za tobom.

Lazem.Bezim...to je veciti moj zivot,moja licna karta,moja propusnica.Bezim od svega sto se zove sreca,ljubav,bol,tuga.
Krijem se u najskrovitije kutke,zakljucavam srce,okrecem ledja svemu...svemu gde se nazire sreca.Na meni jedino trag prasine koja nema kraja...moja tuga je Beskrajna.Mozda si ti nekada u zivotu voleo...ja nisam...stalno sam bila voljena,ali voleti nisam znala.Svi su me gledali u oci,a ja sam spustala pogled,svi su pitali i cekali odgovor,a ja nisam imala odgovor.Imala sam samo pregrst izgovora.Pune dzepove snova...
Sada,sada volim jako najace,ali patim jos jace.Kako ti rece jednom prilikom mozda je to sada moja osveta u liku tebe.Mozda?Mozda si ti zaista moja kazna i moj greh...nesto sto cu ispastati sve dok te volim.Ja koja sam ceo zivot bezala,i nikome dozvoljavala da mi se tako priblizi,uspeo si ti...prisao si mi.Sudbina ili slucajnos?Znam sve,teska sam osoba i preteska.Ja to znam.
Ali ti si jedini koji me razumes.

Nocas su moje misli necujne.Necujne cak i za mene.Zasto mi je sve tako neuhvatljivo...daleko,a vreme polako curi...izmice,prolazi pored nas nevidljivim koracima.Zasto sve obicne stvari ja moram da pretvorim u neobicne?Zasto sve sto je lepo ja moram da pokvarim i pretvorim u pepeo?Zasto?
Ne...nepostoji svetlo,samo zid i nepromostive prepreke.A onda jednog dana iz talasa nemirnog mora prisao je i prosaputao...prosaputao neke reci.
Nisu bile bitne reci,bio je bitan njegov sapat.Samo ono sto sam ja pored njega pronasla tada u sebi,nije mi bilo dovoljno.I ono sto sam videla kada sam se okrenula iza sebe je mnogo bolelo.Sada pored tebe vise se ne okrecem,jer sve sto je bilo nikada se vise ne ponovilo.Neka sve odnese vetar i neka ne ostavi nikakav trag.

Kazu ljubav ne boli.Kazu ljubav nema cenu.Lazu.Lazu koji svi tako kazu.Tako kazu ali malo ko tako i misli.Koja je to zabluda...mislim se u sebi.Koja je to bajka,iluzija.Jos jedna lepo upakovana laz.Kao sto je i ceo ovaj zivot.Odvezala sam masnici,i pustila iz Pandorine kutije da izadje ono za cim sam vapila celog zivota.I dobila ono sto sam trazila LJUBAV-BOL.Volim i boli.Imam ga i nemam ga.Tu je i nije tu.Moj je i njen je.Sanjam i snove pretvaram u javu.Snovi su ponovo kosmarni...zar nisi rekao da ces me nauciti sanjati...jesi,ali ja ne zelim vise takve snove.Hocu svoju javu...kakva je takva je moja je.I neka boli.Jer moja ljubav sav moj bol si ti.I ne zeli toga da se odreknem.Kazu ljubav nema cenu...ima ja je placam svoim bolom.Prazne ruke...ne mozes a zelis da ga dodirnes.Usne koje bi ljubila...a nemam ih.Dodiri topli,meki,nezni...jutarnje budjenje.
Prazan krevet.Jeli to cena ljubavi.Izgleda jeste.Lepo kazu u zivotu sve ima svoju cenu,naravno sem moga osmeha.Moj osmeh nekosta nista.Zato ja time sto nekosta nista idem kroz zivot.Mislim o svom bolu,stezem srce,gonim i rasterujem misli koje me nekada dovedu do ludila.Ali idem dalje.Pritiskam jastuk...i zamisljam njegove ruke svake noci oko sebe.Smeskam se...

Misima sam ispratila jos jedan dan...i jos jedan...i jos jedan.I tako dan za danom prolazi,nekada polako nekada brze.Jucerasnji dan tako mi je prosao bezveze,osetila sam neku prazninu,teskobu...prosto me je gusio.A nista mi ustvari nije rekao,porucio...nagovestio.Zato sam ga samo tisinom i svojim nemirom ispratila kao jos jedan dan.

Znam da zivot nosi sve pred sobom...ponekada me podseca na vetar...koji odnosi sve sa sobom,unisti i raznese na sve strane.
Koliko god te volela do Beskraja cini mi se da nije dovoljno da sve misli koje nosim u sebi promenim sama,da donesem sama neke odluke,a da svi budu zadovoljni.Pomislim nemoguca misija.

Znate stalno sam se pitala u zivotu gde pocinje a gde se zavrsava san.Da li je san ono sto imate kada zatvorite oci...i vidite ono sto se vidi u mraku,i opet vam jutro svane sa ozarenim osmehom...ili je san kada sanjate otvorenih ociju i probudite se sa onim sto jeste.Neko ko celoga zivota sanja onako kako ja sanjam uvek ce se pitati i biti u dilemi.moji snovi na javi su ponekada teski...ponekada bolni...nekada su lepi.Moji snovi nisu mehurici od sapunice koji se rasprste u jednom trenutku...koliko god da trenutak ima svoju lepotu.Moji snovi znaju da bole do same koske...znaju da krvare kao otvorene rane...moji snovi znaju biti protkani najlepsom i najtananijom srmom neznosti...nekada su strasni,nekada divlji...cesto nezni.Ali to su moji snovi,to je moja stvarnost.Moja stvarnost je i voleti i boleti.Stime sam se navikla ziveti i ici kroz zivot.Stalno sam se pitala...vise se i nepitam.Jer znam sigurno da ti nisi vise moj san.Ti si nesto dodirljivo,opipljivo sto mogu da osetim na svojim usnama...na svom telu...u svome srcu.
Nisu jutarnji mehurici od sapunice koje se rasprse na sve strane onoga trenutka kada se probudim.Znam samo da te imam na javi...znam da mi trebas...Definitivno mnogo toga znam...koliko god ti mislio da ne znam...mozda je i bolje tako.Ti nisi moj san ti si moja java.

Crna...hladna kisovita noc...noc koja me grebe po licu.Ne znam sta zivot ocekuje vise od mene,ili sta ja vise ocekujem od njega,ali jedno znam ne zelim...ne mogu i necu da se vracam secanjima,nemam hrabrosti za buducnost.A ono sto sada imam vise ne zelim...nepronalazim se...gusi me,boli me.To nisam ja.Ponekada pozelim da pobegnem na kraj sveta,da me niko nikada ne pronadje.
Ponovo ona hladnoca...a onda cujem tvoj glas u kome pronalazim svu toplinu.Ponovo podizem visoko glavu,gazim vreme i vidim sebe jedino pored tebe...sa tobom.Znam..sve znam...cuti ne govori mi nista.Jer imam ogroman strah od onoga sto mogu da cujem.Ali postoji nada.Ne ocekujem vise nista...
Samo se nadam...nadam nemogucem.To mi niko ne moze uzeti.Imam onaj osecaj na koji me stalno podsecas...Imam osecaj da cemo dugo trajati.

Oprosti mi ljubavi sto te toliko volim,jer ja ne znam i neumem drugacije.Da li sam ti ikada rekla da sam te ceo svoj zivot cekala,samo sto su moji koraci bili tihi i neprimetni.Ja samo ne zelim i necu da u tvom zivotu budem san,ja zelim da budem tvoj mir,tvoj spokoj i tvoja svetlost.I bilo gde da krenem ja vise ne mogu bez tebe.U svakom novom danu ja zivim samo za tebe.Sebe ti dajem celu,a ti znas sta ces s tim.Samo jedno znaj i zapamti to sto ti dajem ili uzmi ili ostavi dok jos ima vremena.Jer moje srce nije prazan papir da se po njemu igras i saras.Zato nocas samo zatvori oci,dodirnucu te i ne prekidaj tu nit jer ona vezuje nasa srca.

Postoje neke ljubavi koje ostaju u nama kao beleg na kozi,kao pecat,kao opomena da su postojale.
Koliko god se prali,trljali i trudili da to otklonimo ostaju nam kao urezane trajne tetovaze.
Ponekada pozelim svu svoju kozu da svucem,da otkinem srce,i da vise ne postojim.Jer postoje ljubavi koje vas prosto obelece za ceo zivot.Ali ja i dalje idem,dalje i sve dalje...on je moj nemir,on je nekada bio moj san zbog koga sam prestala sanjati,on je neko ko je sve moje snove pretvarao u javu i zauvek otisao.
Ne to nije bila neuzvracena ljubav,to je bila ljubav koja se dogodi jednom u zivotu sve ostalo su njene blede i lose kopije.Meni se upravo to dogodilo.
Sve sto je neko mogao da mi da u zivotu dao mi je on,sve sto je dao poneo je zauvek sa sobom.
Kaze moralo je tako.Secam se tog jutra kada je odlazio,na rastanku mi je rekao:"Malena ovo sto ja odlazim nije sudbina,ovo je slucajnost,to znamo i ja i ti".Valjda zato posle njegovog odlaska nikada vise nisam verovala u sudbinu,jer slucajnost mi je bila sudjena.
Tada...tada sam samo verovala da postoji ogromna bol,bol koja razdire dusu,telo i srce zakljucava zauvek.
Posle njegovog odlaska mnogi su pokusavali da pronadju kljuc tih zatvorenih vrata,ali nikada niko ih nije pronasao.Znala sam i ja nekada voleti,imala mir...i znala sanjati.Nekada.
A onda pojavio se on,on kome sam posle toliko godina dozvolila da mi pridje,neko kome sam ponovo dozvolila da me podigne na noge,da me uci ispocetka voleti,sanjati i imati mir.
Ali ja se bojim,strah me je.Da li sam ispravno postupila.Poslusala sam srce.

ZAISTA PREDIVNO.OVO JE PISANO IZ DUSE ZA DUSU,IZ DUBINE SRCA .

Hvala ti,ja uglavnom sve sto pisem pisem iz duse ali ovo zadnje je bas pisano iz duse za dusu.I iz dubine srca.Jos jednom hvala.

Najlakse je staviti tacku, a misao neka sama luta od nemila do nedraga.
Usla sam u dnevnik i ostacu zauvek deo tog dnevnika. Ako izblede listovi, ostaju postovi,ostaju neke pisane reci.Ostaje nezaborav.

Tamnih ociju, zgrcenog pogleda gledam groznu mi pozornicu izgubljenog tela i lezim u mraku bez glasa, bez snage da vratim vreme proslo, a sta ce mi onda dan bez sunca? Pitam se ponekada.

Nikada nisam bila nesto u zivotu romanticno-pateticna,to sam vec negde pisala da se sada ne ponavljam.
Ali valjda ovi Novogodisnji praznici,odlazak kod mojih roditelja,sedenje u svojoj toploj nekada devojackoj sobi,polako su me vratila u neka vremena bezbriznosti,ludosti...i lepih uspomene.
Jedan list iz mog dnevnika.
Goran,neko koga sam upoznala tog leta.Ljubav klinacka na prvi pogled sto bi se reklo.Decko koji je dosao iz Nemacke da provede leto i njegov odlazak.Secam se toga jutra.Trebalo je ustati u 6 ujutru,slagati oca i majku gde cu tako rano.Ja i moja Maja smislile smo pricu da nam je umro profesor i da moramo rano ujutru u skolu,jer se drzi govor koji je posvecen profesoru.
Boze,kako sam se lose osecala zbog te lazi,ali ljubav cini cuda.
Probudila sam se i nasla se sa Majom tog jutra u dogovoreno vreme na stanici.S Goranom smo se trebali naci na Slaviji odakle mu je polazio autobus do aerodroma.
Koji smo baksuzi bili autobus nam je upravo pobegao ispred nosa.Pomislila sam u sebi koji los pocetak.Samo da ne zakasnimo.Ali dok sam tako u panici razmisljala ,odmah je naisao drugi.Tako da smo stigli u dogovoreno vreme.Goran nas je vec cekao.Usli smo u autobus,seli jedno pored drugog.Prebacio je ruku preko mene,i tiho sapnuo...nemoj me nikada zaboraviti.
Pamti me.Cutala sam,jer nisam htela da primeti suze u mojim ocima.Samo sam mu cvrsto stezala ruku...i cutala da me ne bi glas izdao.
Moja Maja je stalno iza nas nesto dobacivala,samo da bi me nasmejala.Ali sve je bilo bezuspesno,sto je i sama videla.Zaboravila sam da kazem da autobuska karta je kostala 50 din,i da nismo imale vise ni kintu da se vratimo nazad,ali to sam ostavila da razmisljam za kasnije.
Od Gorana ne bi potrazila,jer sam uvek imala toliko tog prokletog ponosa.Autosbus je brzo stigao,on je otisao da promeni neke pare,a nas dve smo ostale da ga cekamo,Kada je zavrsio posao i sve ostale pripreme seli smo da popijemo pice.Dao nam je 80 din.posto mu je toliko ostalo od nasih para.Pomislila sam u sebi ovo nam nije dovoljno za povratak kuci.Smejala sam se sve vreme,a nije mi bas bilo do nekog smeha.Slikali smo se za uspomenu,a onda sam mu rekla;'Nemoj slucajno da ti je palo na pamet da si tamo pronasao neku Svabicu,odmah cu doleteti do tebe".Rekao je samo onda cu odmah da je nadjem cim stignem samo da bi ti dosla.Rastali smo se.Otpratila sam ga pogledom i jednim dugim poljupcem,koje je barem za mene znacilo zbogom zauvek.
A sada trebalo se vratiti kuci.Kako?Maja je rekla da stopiramo,mene je to bila najveca sramota,sto je i ona sama znala.Rekla sam joj da sam vise za varijantu da od nekoga potrazimo tih 2odin.Ona tvrdoglava,ja jos tvdoglavilja.U toj raspravi koja je trajala citavih pola sata,nismo ni primetile,taksistu koji je stajao sve vreme pored nas i umirao od smeha.
Ja cu vas odbaciti do stanice,samo prekinite vise da se svadjate,
Vratile smo se kuci,Ja umorna i tuzna kako rekoh na pocetku romanticno pateticna.
Uzela sam sve njegove stvari koje mi je ostavio,njegovu sliku i tiho utonula u san.
Dugo posle tog rastanka,ostali smo u kontaktu,A onad jednog dana njegov poziv,njegov glas i njegovo pitanje.
'Da li bi se ti udala za mene i dosla ovde da zivis"Moj tajac,cujem ga i sada.Nasmejala sam se i rekla ne nikako.Nisam za to jos spremna.Ustvari ja sam neko kome kada spomenete udaju i svadbu odmah bezala kao bez glave.Malo sam samu sebe pocela da podsecam na onu iz filma odbegla mlada.Tako se moja prica zavrsila.A onda posle toliko godina cudan susret,pronasao me je.Ozenio se,ima tri sina i vratio se da zivi u Beograd.

Zavidim onim ljudima koji imaju lepe uspomene, ciji su zivoti bili psiunjeni srecom, ljubavlju, nadom...i onima koji u tim carima zivota uzivaju i sada. Znam da je zavidnost naj gore osecanje-u mom slucaju stanje, koje postoji u ljudskoj svesti, ali sta cu... Nemojte me pogresno shvatiti, ja ne mrzim-ne umem da mrzim, niti vam zelim zlo..
Naprotiv-zelim vam sve najbolje sto se pozeleti moze.
Nisam ja kriva sto se zivot poigrao samnom na naj gori moguci nacin. Sto me je ucinio invalidom na polju osecanja. Postala sam osoba toliko ogrezla u tugu, bol i patnju, da mi sreca i nada deluju kao nesto nedostizno, nesto miljama udaljeno od mene, uz samo jedan mali nagovestaj postojanja. Previse sam dugo isla pogresnom stranom puta, da mi je vremenom, on postao prav. A tako zelim da nacinim taj jedan korak ka njemu.

Svaka cast Beskraj. Predivno pises