Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

Ceo moj zivot je bio ples sa djavolom.To je bio moj izbor smrt i bespuce
tame.Zica ona tanka najtanja po kojoj sam plesala samo za tebe.Jer si
mi otvorio svoje srce kao prozor a ja nisam slusala nikoga i nista sta
mi govore.Pustala sam da me struja nosi,da me taj ludi ritam pokrece,dok
sam te stalno cekala sa ko zna koje strane.Pokusavala sam od mnogih
stvari da pobegnem ali mi nije uspevalo.Jer me je uvek sacekalo na nekom
uglu gde sam se najmanje nadala.A onda sam shvatila da bezim od same
sebe.I taj nocni krik u kome prepoznajem samu sebe.Ponovo me vara
rec,pronalazim se u zaboravljenom plesu naseg ludila.Svih nasih pijanih
strasti i ljubavi koja me satire.A toliko godina je proslo...Znam...ja
znam i netreba da me niko podseca da si za mene igra koja je odavno
izgubljena.Ni tada nisam plakala,svaki bol je bio mnogo jaci od te
suze.Plamenim potopom se stalno hranim.Nemam mira niti sam ga ikada
pronasla.Samo gorim...godinama neiscrpna i vecna.Jer progoni me onaj
djavo kome sam zauvek prodala dusu u tom nasem prvom i poslednjem
plesu.Plesu ljubavi.Sada bez tebe sam samo jedna obicna zamazana krpa
koja vise nevredi nista,jedna rana koja jos uvek krvari...golotinja u
obliku jednog zenskog bica.

Jos jedan list papira otkidam sa vec pozutelih stranica.Po ko zna koji put ova stranica je vec ispisana u mome zivotu.Po ko zna koji put su jedne te iste reci vec upotrebljene i po ko zna koji put list je otrgnut.Otrgnut ali nikada zaboravljen.Lebdi senka voljene crne osobe stalno.Da li je to moja senka?Da li je to njegov privid?Zauzeta sam trenutno mirovanjem svojih nemira,lelujam sa mislima koje su protkane na strast...strast..i ljubav.Jedan vitraz usnulosti.Otrgnuti san secanja,samo jedan san je bio u pitanju.San o ljubavi i ratu.I onaj ljubicasti zvuk koji smo samo mi razumeli.Kazu zaboravi?Kazu,ali niko nekaze kako.Niko neshvata da je to najtezi balast koji nosis sa sobom i koji prosto nemozes da ga se otreses.Uzaludno sam potrosila tolike godine ali nisam uspela.Da li sam htela?Da li sam htela svoju najdrazu antiku zaista da izbacim iz sebe?Pitanje na koje nemam odgovor.Izgleda da nisam mogla.Moj pomucen pogled je stalno tezio savrsensvu dok sam klela i mrzela sebe u svim tim danima i nocima.Kako izneveriti svoja osecanja?Kako...Skupljam polako ruke,zapisujem ponovo nove redove jedne te iste price.Bez suza,jer njih nikada nisam imala.Zapisujem jednu pricu koja za mene nikada nece imati kraja.

Da radovala sam joj se kao malo dete.Nisam mogla da poverujem da u
jednom jedinom periodu moze da te zadesi i tuga i sreca.Kisa mi je uvek
donosila i srecu i suze.Tako je bilo i ovoga puta.Tuga je vec polako
uzimala danak svoj,dok je sreca cekala da joj otvorim vrata.Ovaj put je
tiho kucnula.Bila sam zbunjena na njenu tisinu,mirnocu i na njene
poglede koje je imala.Cutala sam i slusala.Slusala kao malo dete i
upijala svaku rec.Polako je pocela i meni da se uvlaci u kozu.Pocela je
da me uci kako se tuga zaboravlja,vratila mi je osmeh licu.Vratila mi je
i ono sto sam mislila da nikada vise necu povratiti.Ova sreca je tako
cudna,toliko se razlikuje od svih onih predhodnih da se poneka pitam.Sta
je to u stvari sreca?Da li ono vreme koje je proslo?Ili ovo koje imam
sada?

Da pronasla sam te posle toliko godina,posle tolikog trazenja.Pronasla sam te.Neko rece nista nije izgubljeno u vatri samo je sazeto.Neko rece...I ja cu biti sada samo ono jutro  koje se ponovo radja.Da li je bitno koji put?Vise nije.Hocu da se budim dodirom,a ne jaukom.I ne zelim da budem vise ona tama oplodjena zlom i mrtvilom koju si mi donosio.Hocu da me greje sunce.Sve sam svoje svedoke odrobovala,sve sam svoje kazne posteno isplatila.I sada znam kuda cu.Ko si ti u stvari da mi vise sudis?Da mi stojis na tom putu,gde kazes da je ceo ovaj grad i ja u njemu izniklo zbog tebe.Odlazi vise od mene.Pusti me.Prestabi vise da me vuces na samo dno.Jer ja sam vec odavno prestala da budem tvoja oznaka,tvoj broj.Ja imam svoje ime,imam svoj osmeh i imam san koji si mi ti ukrao.Prestani vise da me zoves svojom igracicom vatrene krvi,jer sam to prestala biti.Nakon toliko godina.Vise nista ne postoji izmedju nas.Vise me cak nista ni negusi.Nemam ni nostalgiju.Samo je ostala ona ispucala  usna koja je znala cesto zbog tebe da prokrvari.Od sada tebi poklanjam samo svoje cutanje.cak i posle smrti.

Beskraj ::

Najlakse je staviti tacku, a misao neka sama luta od nemila do nedraga.
Usla sam u dnevnik i ostacu zauvek deo tog dnevnika. Ako izblede listovi, ostaju postovi,ostaju neke pisane reci.Ostaje nezaborav.

Tamnih ociju, zgrcenog pogleda gledam groznu mi pozornicu izgubljenog tela i lezim u mraku bez glasa, bez snage da vratim vreme proslo, a sta ce mi onda dan bez sunca? Pitam se ponekada.

predivno napisano... trenutni moj osecaj.....zbog izgubljenog ,dragog bica.....

Hvala tanjamu1.Uzmi ako ce ti biti lakse pisi,ni ja nisam znala da je to najdelotvorniji lek.Probaj da kroz pisanje izbacis sve svoje emocije veruj mi bice ti lakse.Probaj.

[center]Gde sam se pogubila u ovom nevremenu zadnjih desetak godina.Sve ono sto mi je nekada bilo vazno i bitno potpuno je izgubilo smisao.Smisao koji me sada toliko umara.Umorna sam od svih onih druzenja,prijatelja toliko izgovorenih reci koje me sada u ovom trenutku cine jos praznijom.Jos pustijom i cini mi se u trenucima negde nedorecenom.Jer prosto ne mogu da se pomirim sa mnogim stvarima.I dalje zivim.Znam samo da nisam mrtva i to je sve.Prosto jedno stanje koje je neopisivo.I pitam se gde je sve ono nestalo u sta sam verovala,za sta sam se trudila.I zbog cega sam pronalazila smisao u ovom bezumlju besmisla.Desava mi se da svoj odraz na ogledalu ponekada ne mogu da prepoznam.Plasi me ono sto citam u svojim sopstvenim ocima.Ono sto izbija iz moje duse prosto kao da nisa ja.Gde je ono lice?Gde je onaj osmeh i sjaj u onim ocima nestao za vreme svih ovih godina.Nista ne shvatam.Da li da pokusam ponovo sve to izgubljeno da pronadjem?Ima li smisla?Da li vredi vise ikakvo cekanje?Moram da pokusam...strah me je.Bojim se.Da ono sto cekam ne docekam.

[center]Davno sam se ja izgubila po svim ovim listovima svojih dnevnika.Rasula kao slova koja jos uvek nisu ispisana.Koja stoje negde u vazduhu i cekaju da jednom nekada budu rasporedjena.Secanja naviru.Zasto mi sve teze i teze pada odrastanje?Kada ja prosto to ne zelim,ne mogu i necu.Zasto boju smeha moram da menjam svakodnevno,i da potiskujem sve one bezbrizne trenutke.Zarad odrastanja.Ne zelim da mi secanja umiru.ne zelim da budem putnik vremena koji ce samo kroz ovaj zivot da prodje.A nebo je tako puno crnih lisajeva,nigde sjaja.Nigde vidika.A nekada tako nije bilo.Vise se ne usudjujem da krenem u susret novom danu,stojim na putu i vise ne vidim svoje stope.Sta je od mene ostalo?Secanje.Usamljeno srce koje samo plamti,potamnela zlatna ikona i jedna sumorna duga.Sta je jos od mene ostalo?Patnja,i bol za vremenom koje sam ostavila.I vise ne znam na koju stranu glavu da okrenem.Ne zelim da odrastem.Tako me sve to boli.

Mrzim
datume,godisnjice.Mrzim kalendare jer me podsecaju na prolaznost
vremena.Mrzim sve ono sto je ostalo iza mene,jer ne smem i ne zelim da
se okrecem za tim.Unapred vise ni ne gledam,zivim za sada i za ovaj
trenutak.A u tom trenutku si ti moj glas.U tvome oku igram i plesem jos
jedan ples.Ples ljubavi nase godisnjice.Lomim plavetnilo nad svakim
tvojim uzdahom.I pored tebe ucim i saznajem sta je to sreca.Uspeo si da
na ostacima moje rusevine podignes me na mesto koje mi je uvek
pripadalo.Da sve one isprekidane reci i misli napokon sastavim i slozim u
jednu sliku.Sliku koja ima toliko boja,zvukova i topline.Zelim ponekada
toliko toga da ti napisem,da ti recima iskazem i pokazem
svoju
toplinu osmeha,svoj krik ljubavni iz plamena.A onda sednem i pisem o
nekim neotkrivenim rebusima,tuznim lutanjima i svim onim ispranim
nitima.Mozda ce godine i vreme ipak da ucine nesto svoje.Mozda...Ali ja
znam da ti znas.Da si uspeo da mnoge tragove koje sam nosila isperes
svojim poljupcima,dodirima.Da si uspeo da izbrisem i oplacem sve one
mostove ranjene koje sam ostavila pre tebe.I da napokon kada sunce
razlije svoje iscekivanje,treba lebdeti i lagano plivati u san jednog
uzvisenog shvatanja.

Tebi.

Imam previse zelja,a u stvari moje zelje vise nisu nikakve.I pomalo se pitam kuda sve ovo vodi.Cemu sve ovo.Slusam savete prijatelja,slusam i klimam glavom.Nemam cak ni njima sta da kazem.Slusam price poznanika,kazu pisi.Lepo pises a ja stresam cini sa sebe.Posmatram svoje ruke,olovku koju drzim i ovaj beli papir.I opet se pitam cemu sve ovo?Zivot ili smrt.Dosta mi je vise pokidanih niti,tragova svoh onih progonjenih zveri.Dosta mi je ljudi koji me stalno savetuju,ili tapkaju po ramenu.Muka mi je vise mog klimanja glavom.Hocu da u pesmama mojim sakrijem ime,hocu da izgorim u njima kao plamen.I da se samo negde u daljinu zagledam.Sve ovo sto pisem pocela sam nizasta,bez ikakve koristi i za sebe i za druge.Pocela sam iz ciste potrebe da ostane zapis moj o nama...O meni,tebi,mojim slutnjama,vecitim lutanjima uspomenama iz kutije koje zale i optuzuju sve one koje zele da se moje ime nadje u vrhu neke strane.

Vec je puno godina proslo od svega toga.Godina ne volim ni da se secam,zato se secam svih sati svoje mladosti,svoga detinjstva.Secam se svake lepe reci,pesme i ambijenta koji prosto ostaju neizbrisivi.I te carobne svetlosti koja je igrala samo u moju cast.Tople kise koja je lila i tebe koji si svirao na gitari.Akorde meni tako znane,mogu da ih cujem i sad.Cudan je to bila sreca,i sada kada pisem o tome i kada se secam svakog tog trenutka,prosto ne postoje reci koje bi mogle sve to nacrtati.Malo bi bilo boja.Tvoj osmeh,na uglu usana,moja vatra koja je strujala u grudima i svaki moj pokret koji si pratio u iskrama onog naseg vecitog refrena.Tako nekao je bilo.Pronalazili smo utociste,za sve one carobne dane i noci.Secam se napisao si mi tada jednu pesmu,a ja sam se smejala od srca.Izgovarao si neke stihove,koje ja tada nisam razumela i presecao jabuku na pola.Onim tvojim srebrnim nozem dok su nas bludne zvezde posmatrale.Nudio si mi ljubav,a ja tebi ceznju.Nudio si mi sutrasnji dan a ja tebi trenutak.I sve je to bilo samo za jednu prosecnu mladost koje se secam.Draga uspomeno,volela sam sve sto je u tebi bilo,sve one bozanske zvuke koje si izgovorio.Ali tada ti nista nisam rekla.Otisla sam putem svojim.Cutke,bez previse objasnjenja.

Da li ste nekada svoju zelju pozeleli da stegnete i da je nikada ne pustite?
Prosto da je prihvatite u svoje skute,i da joj pronadjete utociste.Predpostavljam da svako od nas jeste.U tim svojim zeljama pronalazite glas,utociste,mozda neku misao,pronalazite zvezdu vodilju.Umiranje i radjanje.Tako se zvala moja zelja.Bezala sam u njoj,odbacivala tamu dozivala svetlost i skinula masku.Onog trenutka kada sam je skinula,zazalila sam zauvek.Jer sam sagorela bez ostatka,pocela da zaboravljam stvari koje se ne smeju zaboraviti.A to je onaj krst koji sam nosila.i koji i dalje zelim da nosim u svome zivotu.Hocu da umrem kao ustrljena ptica,od uspomena,od samoce.Ne zelim da mi oci vise svetle,ne zelimk vise sunca sjaj.Ne zelim vise nista.Zelim da samo sve ovo sto pre zaboravim.Sada je sve kasno,na tromedji sam nabujale vode,iscrpljena sada vise bez milosti.I ne zelim vise da budem uzvisena,jer moram da spalim sve ono sto me sada strance na tebe podseca.Shvatas li umorna sam od robovanja koje vise nemaju cula,boli me ova slutnja zatamnjena.Slutnje sam sazidala,ruke zatpala i u plast jutra ovom tisinom se zavila.

U svakome od nas postoje one kutujice koje ponekada cuvamo cak i sami od
sebe.Ja sam na moju davno zaboravila,gurnula na tavan secanja,u neki
stari sada vec pozuteli kofer uspomena.I kada cujem rec ljubav koja me
odozgo zove,koja vapi da je otvorim u meni se stvara osecaj koji je
davno zaboravljen.Krenem stepenicama,pozelim da je otvorim,pozelim
ponovo nekoga da volim.A onda ponovo napravim korak unazad.Cemu
to?Odavno sam prestala da verujem,odavno sam prestala da zivim zivotom
koji vise nemam.Ali glas koji cujem odozgo,zidovi koji stalno padaju na
moju glavu,prosto me teraju da opet napravim ona dva koraka u
napred.Dugo ja tako koracam,ni gore ni dole.Stepenicama koje ne vode
nikuda i nikome.Sa avetima proslosti,koji me kidaju na komade.A ja
cutim.Jer ne zelim da niko otkrije slabosti moje.Cutim u svom paklenom
raju sa likom necijim.

Hvala ti draga moja Rosice na ovom divnom kovcezicu punog beskrajnog sjaja.Ja moj da sam otvorila do kraja,verovatno bi ceo zivot ostala pored njega.Ovako otvaram ga svakodnevno,po malo vec dvadesetak godina.Nadam se da cu ga do kraja zivota celoga otvoriti i suociti se onda sa svim svojim nemirima.Mozda nije previse hrabro sa moje strane,ali znam da je bolje.Hvala ti.

Nikada u zivotu nisam nista tudje pozelela.Nikada u zivotu nista nisam Ukrala.Nikada slagala,a da bi ta laz nekoga zabolela.Nikada...A onda to nikada se prosto desilo.U jednom dodiru oka.Pozelela sam nesto sto je tudje,zabranjenu jabuku zagrizla i nisam je ispljunula.Sazvakla sam je i pojela,,cak da se nisam ni lose osecala.Sa tim sto sam uradila sahranila sam bol koju sam nosila sa sobom.Pocela sam da recima iznosim dah koji me je do tada gusio.I osetila na nebu huk,kada u ocima bruje sene i zelje.Susret,koji mi je doneo put,probudjen san,i trag necije niti po kojoj hodam.Pitala sam se zbog cega sam to uradila?Da li sam imala pravo da na tako nesto smem da pomislim, ane da uradim.Pitala???A onda sam dosla do brzog odgovora,pakao mi je i onako bio blizi uvek nego raj.I samo se nasmejala.Sva sam u sjaju,uverena da nista ne mogu da izgubim ako nastavim.Uverena jer zelim tako da verujem.Samo ne znam a mozda i ne bi trebalo da me zanima,kakvo ce biti budjenje posle svega ovoga?Da li ce se noc pretvoriti u dan,ili ce stalno biti dan.Necu o tome da razmisljam.Nek traje dokle traje.

Voli te tvoja A.

Cekanje...lekcija koju nikada nisam naucila.Mozda zato sto nikada nisam imala potrebe da je ucim.Sada posle toliko godina neko pokusava da me necemu nauci,pokusava  reci koje zelim da kazem ostanu nedorecene,jer ako ih kazem znam da cu te zauvek izgubiti a na to jos nisam spremna.Kako ne shvatas vise da moje cekanje ima vec svoju tacku kljucanja.Koliko u meni ima neznosti toliko u meni i ima one druge krajnosti.Znam da ti sve znas,ali ova ljubav u sebi polako u meni stvara tugu i bol.Od koje vec pocinjem da se gusim.Znam da me volis,osecam.Tome si me ti naucio,ali moja dusa polako postaje hladna,srce uznemireno.A oci stalno pitaju.Dokle vise ovako?Nikada u ljubavi nisam pitala.sada po prvi put pitam.Mozda sam ja najvise kriva sto sam u tebi trazila nesto sto sam izgubila,nesto sto sam cekala celoga zivota.Za necim sto sam jurila,pevala i volela.Mozda sam te previse pozelela,i u toj svojoj zelji se izgubila i postala obicna.Ja koja je tako razlicita u svemu.Sada shvatam da se borim,niti znam s cime niti znam s kime.Dok ovo pisem slusam fijuk vetra koji savrseno razumem jer disemo istim dahom.I gledam dva kraja Beograda dok polako noc pada.Osecam...bolje to sto osecam da ti ne kazem,jer mene onda vise nece biti.Cekanje...oziljak prerusen u tajnu.Voli te tvoja A.

Volela bi da mogu da vratim vremeplov malo unazad,da stvari na kojima
sam gresila sada uradim ispravku,ali ne to se izgleda nemoze.Vreme je
stalo,ali ja te toliko volim da secanja koja postoje zelim da sacuvam
zauvek.Sve je prolazno,pa ne znam zasto bi ljubav bila izuzetak.Jesam li
ti ikada rekla da sam te volela,da te volim megalomanski...najvise na
svetu.Valjda tako misle svi zaljubljeni?Nekada se pitam zasto smo se
uopste morali upoznati?Ko si u stvari ti,moje prividjenje,san koji sam
dosanjala pa se pretvorio u stvarnost?Zaista ko si ti?Svi pesnici ovoga
sveta verovatno bi rekli da je na moru nase ljibavi nastupila oseka,a ja
ponekad pomislim da smo mi na moru apsurda.Ljubav mozda i jeste
prolazna,ali moje secanje nije.Pred mojim ocima menjaju se slike poput
nekog mozaika,kao na pokretnoj traci klize dani mojih
cekanja,nadanja,secanja...Volela bi da smo ja i ti negde na kraju
sveta,dovoljni sami sebi.San!Nedorecen...Jedna misao koja me ne
napusta;LJUBAV KOJA SE RODILA ALI ZA KOJU NIJE BILO IZVORA DA SE SA
NJEGA NAPAJA,ZA KOJU NIJE BILO VATRE DA SE NA NJOJ GREJE,KOJA NIJE
CVETALA JER JOJ NIJE PRUZENA PRILIKA...Ali bila je ljubav.Zasto te i
dalje volim?Izgubili smo se u ovom nevremenu,samo sto ja vise nemogu[ne
zelim]da sakrijem postojim samo zbog tebe,i zivim svakim otkucajem tvoga
srca.Ponekada se pitam hoce li u tvom oku postojati neki kutak za moj
lik,i misao...da li covek ono sto voli mora da izbrise...ne,ja to
nemogu.Trag za tobom jos mirise,mozda na kestenov cvet...neku
vanilu....i sve to i dalje budi uspomene i secanja.

Ljubav,inspiracija mnogih a za mene motiv razmisljanja.Sve ljubavi su
jedna nalik na drugu.Poljupci,sreca,suza plac i rastanak.Verovatno ces
se pitati sta mi to znaci.Reci cu ti.Reci cu ti da te volim kao sto
nikada nisam,a ti ces se smejati.Zelim da ti se predam cela da osetis
toplinu moje duse ali se bojim...Verovatno ces se pitati cega...Ne znam
ni ja,ali naslucujem da bojim se ljubavi.Cini mi se kada bi zavirio u
moju dusu uplasio bi se,pobegao bi a ja se i toga bojim.Mislila sam da
ne znam voleti,a sada mi se cini da imam ljubavi za citav svet.Moje lice
znaj nikada nece biti ogledalo moje duse,jer tada bi mogao mnogo toga
da procitas.Mozda me volis,mozda ti se samo dopadam mozda se samo
varam.Jer ljubav je kao i kocka mnogo dobijes ali cesto mnogo i
izgubis.Otkada sam ja postala tako ranjiva,pateticna osecajna ...Zasto
sam po prvi put tako nepoverljiva,a ipak tako otvorena ...zasto?Toliko
pitanja a nijedan odgovor,odgovora nema.Tebe nesmem da pitam,jer znam
sta ces mi reci.Reci meni tako poznate.Znas ne verujem puno ljudima ,jer
su svi oni senke samo svoje siluete,ali tebi verujem.Ne znam zasto ti
verujem,ali ti verujem.Cini mi se da me nisi do sada slagao.Borim se sa
nekom svojim unutrasnjim ja,u meni je stalna borba.Zelim ponekada da
budem ono sto nisam,jer tako neki vole,ali ne mogu ne mogu da budem ono
sto nisam sa tobom...Bojim se,pred tobom sam ono sto jesam,skidam masku
koju jako cesto navlacim i onda razmisljam da li je to prava stvar,mozda
se uplasis i razocaras pod bujicom i navalom tolikih mojih
emocija.Rekao si mi da budem ono sto jesam,prirodna
opustena.Kako?Kako?Kada se u meni stalno vodi rat,jedna strana zeli da
ti se preda i da bude voljena, a ova druga zeli da te ostavi jer je ta
ljubav nemoguca .Pomozi mi da nadjem kljic koji sam mozda izgubila,mozda
sam ga samo zaturila pa da nadjem vrata nase srece.Moje srce kuca za
tebe.Nemoj mi dozvoliti da pobedi moj glas savesti,jer ako on pobedi
onda cu te zamoliti da odes,i da se ne vratis nikada.A ja to ne zelim.

Ljubav nije vestina ljubav to je pitanje dara kao i poezija,ljubavnici se radjaju kao pesnici.Dobro jutro moje najlepse jutro.
p.s.Nekome ko mi je mnogo toga vratio u zivot.

Tebi moj nemiru snu i javo...

Pocinjali smo jutro sa dobro jutro
ljubavi.Moja najlepsa jutra,su sada moja najveca bol.Zaljibila sam se
jako brzo u tebe[mada u sustini po tom pitanju jako sam teska].a onda
posle dvanaest godina jednog osecanja koje sam gajila u sebi shvatila
sam da sam Tebe zavolela.Tebe koga nisam smela da zavolim,tebe koga
nisam nikako smela da pretvorim u javu.Trebala sam da te ostavim kao moj
san,san koji cu da sanjam i u kome cu da uzivam.To nisam znala,ljubavi
pogresila sam a u svim tim greskama ni ti nisi izgleda znao kako da mi
stanes na put[ili mozda ni ti nisi hteo],nego pratio si me kao slepi
putnik neki karavan.Sve moje mane si pretvarao u vrline[bez obzira sto
sam ti i ja na njih cak ukazivala],voleo si moju iskrenost i otvorenost
jer ja i jesam bila zaista takva.A ja,ja sam volela sve tvoje,i tvoj
osmeh i tvoje plave oci kao more,i tvoje pa da,ljubavi...
Volela sam
sve tvoje...Zasto kazem volela sam...ja te i sada dok ovo kuckam volim
do ludila,volim kao sto sam samo jednom volela u zivotu i vise
nikada.Hiljadu pitanja a nijedan odgovor.Zasto te nisam ili zasto me
nisi izgurao iz svog zivota [onog trenutka],jedan drugom smo bili
visak,jer smo imali sve...Ali na to izgleda nismo imali
odgovor.Prepustili smo se trenucima,osecanjima i prepustili smo se
javi.Ja sam to opravdavala sudbinom kojoj nismo znali a ni hteli da
stanemo na put.U toj mojoj prevelikoj ljubavi jedino si ti pomalo
uspevao da me spustis na zemlju kada krenem previse da letim,pokusavao
si mom temperamentu i nestrpljivoscu da stanes na put,ali bilo je
prekasno ,tako sam platila i tog jutra cenu tvoje ljubavi.Veruj mi
placacu je do kraja zivota i nikada je necu moci isplatiti.Secas se da
sam ti govorila da te volim,da te volim najvise na svetu,da si moja
ljubav...Govorio si mi da sam tvoja sreca,kako mogu ja nekome da budem
sreca pitam se sada kada sam te unesrecila.Sada me verovatno mrzis.Jer
granica izmedju ljubavi i mrznje je jako tanka.Naviru mi secanja kada
sam bila u trenucima tvoja blistavost i mirnoca,sada sam tvoj nemir u
javi.Znao si moje trenutke nervoze da pretvaras u najlepse osmehe,da
naucio si me da se smejem,a sta sam ti ja donela...Bol...Bila sam tvoja
sreca,tvoja blistavost,najlepsi san,lepota jutra,mirnoca ,uzivancija
ljubav...A ti si meni bio i sada si moje sve.Valjda sve sto je lepo kazu
ima i svoj kraj.Sada zivim sa ogromnom ljubavlju ,jednim secanjem i
bolom-bolom koji me ubija.Sada zivim u agoniji,u stvari ja vise i ne
zivim noci sam pretvorila u dane a dane u neprolaznost.Svaka misao i
pomisao si mi ti...Tesim se i ova bol sa kojom zivim je bolja nego
necija praznina.Ucim ziveti bez tebe,bez tvoje ljubavi ponovo ucim da
hodam ali nikada necu vise nauciti da se smejem moj smeh je otisao s
tobom.

Mirnoca si mi da znas.Ti nisi nemir ti si moj mir.
Volim te i volecu te do kraja svog zivota.
P.S.Najvise
cega sam se bojala jeste da te ne izgubim[mada nisam imala nikada ideju
ni kako da te sacuvam],a izgubila sam te svojom gluposcu...Oprosti mi
...

U zivotu sam se uvek vodila samo jednim ciljem,da sve sto radim ima svoj
smisao,a onda u trenucima svoje slabosti shvatila sam da si ti jedina
besmisao moga smisla,moja prva i poslednja slabost zivota.Da li cujes
nocu krike te uzasne krike mojih uzdaha...da li cujes vapaje i
isprekidane otkucaje moga srca...Zovem te...dozivam
te...ocaj,bol,nada,strah,iscekivanje,smisao besmisla,san ,java i samo
veliki ponor.Toliko uskomesanih osecanja u jednom tako krhkom bicu,kome
su zidovi i samo zidovi bez vidika jedini pogled.Moj pogled si bio
ti.Ostalo je toliko neizgovorenih reci,toliko nejasnih stvari,toliko
krivice[ili mozda sve ti to znas]koje su mogle da budu recene ali
nisu...mostovi koji nas spajaju i razdvajaju...sve je zatvoreno,svuda
sam blokirana,sve si mi vezao...Cuti...i ta tisina je mozda bolji akord
za moje usi nego sav smisao koji sam imala do sada u zivotu.Ponovo sam
navukla onu masku,koju si ti i samo ti uspeo da skines,mada sada vise ne
znam ni da glumim,samo lose statiram.Kazu vreme leci sve,meni je svakim
danom sve gore i gore,hodam po oblacima koji se stalno izmicu,a ja
stalno padam i spoticem se.Ucim da koracam,ucim da hodam,ponovo sam na
samom pocetku.Ucim da ustanem da se kao ptica feniks podignem iz ovog
pepela,ali ne ne mogu ne uspevam...previse sam slaba.Ponovo
bezdan,litica,ogroman ponor,a nogde svetlosti.Da li ti ljubavi moja
vidis svetlost na kraju tog mog tunela...Ne,ne zelim pomoc,nezelim
nikoga,zelim samo nesto sto nemam.Zasto se uvek tako ocajno zeli samo
nesto sto nemas,sto ti je nedostizno?Ponovo ta grozna tisina....i samo
muk a toliko ljudi je uvek u mojoj blizini.Sama sam,strah me je ali ne
zelim bas nikoga.Pocela sam da uzivam i da se sazivljavam sa ovolikim
bolom,koji su kao ubodi noza.Srce mi krvari,cepa se a ja ne zelim da
prekinem sve to...Da li ja to sebe kaznjavam...ne znam,nemam
odgovora,kao mazohista uzivam u svom dnu,gde ne vidim izlaz.Tvoje
oci,reci,dani i meseci sve tvoje je u meni.Ti nisi moj san,ti si moja
java.Java koja je postala kosmar mojih noci,nesanica mojih dana.Da li
znas da sve sto god je bilo posveceno meni,ja sam to citala,citala i
citala danima,vise nista ne citam sada sam sve naucila napamet.Sada
pricam sa tobom u svom ludilu...Kazu oci su ogledalo duse,ja vise nemam
duse,moju dusu si ti poneo sa sobom,svojim cutanjem,svojim neizgovorenim
recima i mislima.MOLIM TE VRATI MI JE!!!Vapim za tim,zovem te ovaj put
te preklinjem.Vrati mi samo ono sto si uzeo,ono sto je moje.Ne trazim ti
vise nista,jer na vise ni nemam prava.VRATI MI MIR.Ponovo neki cudni
zvuci,ponovo tvoje reci odzvanjaju u mojim usima,cujem tvoj smeh,i ono
dobro poznato pa da...okrecem se...ponovo prazni zidovi,nema
izlaza,nevidim vtrata-kojim putem poci,puteva nema,samo prepreke...Sve
svoje ljubavi moja sto sam imala u ovih nedelju dana sam bacila pod
svoje noge[ne pod tvoje],pod svoje,sto je jos strasnije.Sada sam zena
koja gazi po svemu onome sto je stvarala i gradila godinama.Pre svega po
svom ponosu,principima,sreci ...ma po svemu.Ponovo praznina...ponovo
jauci nesrecne duse,krici koji slamaju srce na hiljadu
komada.Bol...osecaj koji se ne moze opisati moze se samo doziveti,ali
veruj mi sve su to moji osecaji.sa kojima zivim,sa time se sazivljavam.I
to je bolje nego necija praznina celoga zivota,necije izgubljene godine
u uzaludu.Suze...ne nikada ih nisam imala,nemam ih ni sad,kao kamen
sam,valjda je zato moja bol jaca i veca i nepodnosljivija od samog
samrtnog ropca.Nema ih,a ja ih zovem u pomoc.Nema ih .Zivim sa silnim
uzdasima,ali suza nema.Kako se place,jel ume neko da mi kaze,da me
nauci.Da li umes ti?Cutanje,nema odgovora.Jedino sto mi je ostalo jeste
moja lepota,koju mogu svi samo da gledaju,a niko ne moze da uziva...Kazu
da su zene sa najtuznijim ocima i najlepse,jer se ona sa svojo tugom
uzdize u neke visine samo njoj znane.Ja ne mogu ni sa svojo tugom vise
nigde,jer sve ovo sto mi se desilo,me stalno vraca na pocetak.Odakle sam
sve sa tobom krenula,i pocela jer se secas onog dobro jutro...Mozda
zaista i meni svane ponovo jedno takvo jutro,mozda se zaista moj san
pretvori u javu.LJUBAVI,HVALA TI NA SVEMU OVOME,HVALA TI NA OVOM I
OVOLIKOM BOLU I NA ULASKU U MOJ ZIVOT HVALA TI JER JE SVE BILO OD
SRCA.Znaj lepota nije ono sto vidis,lepota i sreca je ono sto nosis u
sebi.Ja sam to izgubila sa tvojim odlaskom.Ljubavi moja.
Secas li se onih stihova[ja ih nikada necu zaboraviti]
Praznina u srcu je bila,potpuno
je ovladala tisina.
Hteo sam dusu da iscupam,vrati se u nju,hteo sam.
Potpuno prazan bio sam u tom snu

Ljubavi
ono sto smo ja i ti imali,veruj mi nije praznina,i nije san[samo sto se
ruzno zavrsio].To je ispunjenje,i to mi niko ne moze oduzeti pa cak ni
ti.Bez obzira sto si sa sobom sve poneo i sva vrata za sobom dobro
zakljucao.Volim te.

Da li je bilo potrebno toliko govoriti o ljubavi,kao sto sam ja tebi
govorila,kao sto sam ja tebe uvek pitala,pa da shvatis da te
volim.Ljubav se nije mogla kod mene videti,ali se mogla osetiti,cuti na
svakom koraku.Da li je bilo potrebno toliko izgovorenih reci,u mojim
nesanicama,a u zelji da budem blizu tebe.Noc.Vreme kada sam te mogla
voleti u tisini,u ocaju u samoci.A zvezde,zvezde su padale kao moja
nada,i mesec se pomoljavao kao jedini svedok onoga sto se desavalo u mom
srcu.Koliko li je samo bilo neprospavanoh noci s tobom u mojim
mislima?Kako sam samo bila srecna zbog tvog jednog osmeha[zar ne vidis
koliko je meni malo za srecu potrebno].Noc.Donosi tisinu i
nesanicu.Vraca uspomene i secanja.Kako bi zelela biti s tobom na obali
nekog mora posmatrajuci talase koji zure ka stenju.Gledati galebove na
horizontu i osetiti onaj jaki,opori miris mora i soli.Kako bi volela
docekati radjanje novog dana i sakriti se negde u dubinu tvojih
ociju.Noc.Volela bih s tobom trcati kroz livade beskraja,a onda umorna
leci na taj zeleni tepih,slusajuci zubor potoka-tvoj glas.Noc-JEDNA
JEDINA MISAO-GDE SI STA RADIS?

Postoje stvari u zivotu koje ste mogli sigurno spreciti ali niste,da li
niste mogli ili niste hteli,ili su se jednostavno desile.Da mislim da su
se desile.U ovom svom pisanju sada razmisljam o necemu sto me uopste
nije doticalo a neko me je podsetio na to.Zaista mi nije bitno da li ti
ovo citas,da li ces ikada procitati ili neces,neinteresuje me.Jer sve
ono sto sam osecala prema tebi,sve sto sam znala i mislila a ovde
pretocila ja sam tebi sve to rekla.Ovo ovde sto pisem pisem samo zbog
sebe,i samo zbog sebe.Secas li se kada si mi govorio da svoj visak
energije kanalisem negde,a ja sam se smejala.Predlagao si mi da se
vratim pisanju,jer sam to nekada radila.I tome sam se smejala,smejala
sam se svemu u tom periodu s tobom.Sada sam ponovo uzela da piskaram jer
za pisanje su potrebne jake emocije,inspiracija,a ja svega toga imam na
pretek.Da postoje ljudi koje jednostavno nikada ne upoznas,a kao sto ti
kazes tako ti se usunjaju i udju u tvoj zivot,da postanu tvoja
svakidasnjica.Postanu tvoj zivot,tvoja misao,i smisao postojanja.Necu te
nikada zaboraviti.Ni ne zelim o tome da mislim,odzvanjaju mi tako
poznate reci koje si mi izgovarao.Znam da mnogi ne mogu da shvate o cemu
i sta ja sve vreme pisem,pitaju se sta ja sa ovim sve hocu.Veruj mi
muka mi je vise laznih moralista kojih ima na svakom koraku.U zivotu
samo ne reci nikad.Svojim pisanjem ne zelim nikoga da dotacinjem,niti
trazim razumevanje niti zelim da budem neciji nemir,jer ovo ovde je moje
i samo moje i to mi niko ne moze oduzeti.Zaista ono sto sam uzimala od
tebe,ono sto sam crpila je bila moja snaga,moj osmeh i lepse jutro za
svaki dan.I sada bez tebe,idem dalje akumulirana toliko pozitivnom
snagom koju i mi davao i pruzao bezrezervno.To je ono sto je meni bilo
potrebno.Nista mi drugo nije bilo vazno.Kako dani odmicu bez tebe,moja
secanja su sve jaca i jaca.Bas jutros sam se ponovo osmehnula setivsi se
nekih tvojih reci koje si stalno izmisljao,ali i taj moj osmeh je opet
bio vezan za tebe.Nekada ljudi posle nekih stvari,nemaju ili mozda ne
zele da jedno drugome nesto kazu.Razuimem,razumem i takvo stanje.Jer i
cutanjem covek moze mnogo toga da kaze.Zasto?Kako?Zbog cega?Da li su
potrebni odgovori na sva ova pitanja.Mozda jesu a mozda i nisu.Meni
nikada reci nisu bile potrebne da bi mi se neke stvari kazale,znam ih i
bez toga.Znam sta u svakom trenutku mislis,kako se osecas.Moja najsladja
i najveca mana si ti.Onda mozes da predpostavis koliko sam
savrsena.Zivim...odrzavam zivot,gotovo pretvoren u secanje,secanje na
tebe,na ono sto je bilo i na ono sto ce...Upravo dok ovo pisem na mojoj
omiljenoj stanici slusam Amor Amor to je prva pesma koju si mi ti poslao
i koju sam zavolela na prvo slusanje.Pitam se sta ostaje posle prolaska
kroz sve ove magle,i beskrajnosti?Ostaje...znam ostaje istina,igra
mesecine u kojoj te trazim svake veceri.Ostaju secanja na ono sto je
bilo,pa minulo.U tom secanju je ostala nada,ali i strah od izvesnosti i
neizvesnosti,zebnja od vremena.Znam da sam pogresila ponovo ispitujem
sebe,ali sada je kasno ne mogu da vratim vreme koje je proslo.Ljubim te.

Noc bez zvezda i mesecevog sjaja.Los predznak svaki put bi to
osetila.Bili smo sami.okruzeni tamom i tisinom.Te nase prve zajednicke
veceri,jedino je gorela nasa strast,jedino je sijala ljubav.Ali izgleda
je sve bilo uzalud.Ne mogu da pronadjem reci kako bi opisala svoju
ljubav,koja je istim zarom gorela godinama samoce.Bio si stranac za
mene,a opet sam te nekako osecala svojim.U dugim tihim nocima pruzala
sam ruke da dodirnem tvoju kosu,lice da osetim nezne ruke kako me miluju
po celom telu...a dodirivala sam usamljenost i padala u zagrljaj
tame.Jedva sam cekala jutro,nadajuci se da ce mi ono doneti tebe,a
stobom i sunce i srecu.Ti jesi bio sunce,ali tudje.Necije.Zasto sreca
pripada drugima?Zar je ona zaboravila da i ja postojim?Sada znam...Ti
nisi moja sreca.Jedini put koji me vodi od tebe je put ka zaboravu.I
sama pomisao na jednu takvu istinu zadavala mi je bolni drhtaj u
grudima.A sada je ostala samo praznina i tuga.Da li je nasa ljubav od
pocetka bila osudjena na umiranje?

Hvala ti draga moja Rosice,mozda si u pravu ono sto se jednom rodi nikada ne umire,koliko god da je lepo,bolno postoje ta secanja koja prosto zive u nama.

Nikada nije rekao da me voli,iako sam to osecala u svakom njegovom
pogledu,pokretu,dodiru.Nije bio kao drugi.Bilo je u njemu nesto
nevidljivo,cudno,nesto sto sam tek u zanosu mogla da naslutim,nikada u
potpunosti da spoznam.I ono sto mi je bilo najvaznije -bio je
moj.Uvek.Jednom davno pokucao je na vrata mog zivota,ali ga nisam
pustila da udje sve dok jedne zime nismo nasli parce srece zaboravljeno
pod pahuljom.Zima je bila kao i svaka druga,sneg kao i svaki drugi,on
kao nijedan do tada.Zelela sam nesto a ni sama nisam tada znala
sta...ostavila sam ga.Isuvise ponosan da bi pokazao koliko pati,samo se
nasmejao i rekao"Sta ja tu mogu...tvoj izbor"...Mislila sam da ce nesto
drugo reci...da ce nesto uraditi...pokusati...Nije.Otisao je zauvek a ja
sam samo htela da proverim koliko me voli...poigrala sam se sa necijim
osecanjima ne znajuci da cu sebe najvise izigrati.Srecemo se...jos uvek u
njegovom pogledu,u njegovom srcu u njegovoj dusi vidim da me voli.Ipak
nikada mi to nije rekao.

Ispod teskog kovcega vremena pronadjoh secanja.Da nema ovog foruma ja
taj kovceg secanja nikada ne bih ni otvarala,ostavila bi pregrst
uspomena tu da stoje gde im je i mesto...
Ali secanja me opet vode
uvek ka istom.Kad god se setim pojavi mi se osmeh na ono sto je bilo
lepo.Ostaje to duboko u nama,ne moze se izbrisati.U zivotu uvek ima
dobrog i loseg ali mi smo uvek zbog tog losef izgradili i podigli zid
nepoverenja.Kada bi neko mogao samo da zaviri u moje oci uspeo bi da
procita cak i one stvari koje nikada nisam izgovorila.Vreme
nezaustavljivo leti.
Mnoge teme ovde pokrecu prasinu secanja...albume
moga zivota,vraca me unazad...mene koja uvek hrlim unapred i nikada se
ne okrecem za onim sto je bilo.Ali zaborav mi stalno kuca na vrata i ne
da mi da otvorim prozore.
Ja moram da idem koracima napred...odabrala sam tezi put,put bez snova i puno uspomena.
Odabrala sam zivot u trenutku i za trenutak.Mojim uspomenama mogu reci samo jedno.
Zlatom mozete kupiti sve,ali nikada ono sto ja imam a to sam ja i moja trenutna osecanja.

Upoznali smo se sasvim slucajno.Secam se pruzio mi je ruku i predstavioa
se,ali mu ime nisam cula.Nije mi se svidjalo to sto dok god bi ja
pricala on bi me ispitivacki posmatrao,a njegove oci su prodirale u moje
srce.Stvarao mi je nervozu svojim pogledima.Pojavio se...i uvukao se u
moj zivot bez ikakvog objasnjenja.Taj prvi susret najiskrenije bar po
meni nista posebno nije obecavao.A onda sve je pocelo kao u
bajci.Pogledi divljenja,dodiri lagane nestrpljivosti osmesi bez ikakvih
podozrenja.Uzdasi koji su se otimali kontroli.
Njegov dah...kako sam ga samo osecala,dozivljavala.
Sada su moje noci ispunjene mislima o tebi.Moje oci traze svetlost tvojih ociju koje bi zauvek rasterale tamu.
Uspeo
si da od djavola stvoris andjela...tako si me ponekada zvao,ukrotis
divlju zver i njene nemire i probudis neznu srnu.Tako sam se pored tebe
osecala smirena i spokojna.Pokazao si mi kako ljubav na neki nacin moze
da bude divna.Dao si mi krila ljubavi u trenutku kada mi je bilo najteze
i nikome necu dozvoliti da ih slomi.
Znaj,uvek cu biti kraj tebe i u dobru i u zlu i na javi i u snu.
Bicu tvoj mali andjeo cuvar,tvoja svetlost beskrajna.Obasipacu te poljupcima,ljubavlju i toplinom...
Bicu kraj tebe da ti osmehom ulepsam dan.
I molim te cuvaj me jer ti si sada razlog mog postojanj.
Iako ne cujes otkucaje mog srca znaj da ono kuca samo za tebe.


iZMEDJU JAVE I SNA MOJOJ LJUBAVI- Beskraj.

Sve se zavrsilo pre nego sto je i pocelo.Od tog trenutka put sto se
zivot zove,za mene je iscezao.A dok s tobom nisam bila dijagnoza koju
sam sama sebi postavila nije bila tako crna.Naprotiv.Zivela sam u nekom
svom svetu,davala sebi neku laznu nadu ,zivela u iluzijama i sa laznim
ljudima.I mislila sam da me to cini srecnom.Tugu sam lecila secanjem na
nase zajednicke trenutke.Onda odjednom probudio si me iz mog
sveta...recima koje ce me vecno pratiti.Pricao si mi o svom shvatanju
zivota,o tome kako je zivot za tebe samo kocka.Tvrdio si kako na toj
kocki vidis samo dva broja -jedan i sest.Ja sam te slusala i cutala ali
ti nisam tada rekla da na mojoj kocki zivota ispisani su svi
brojevi.Nisam ti rekla jer ti i onako to ne bi shvatio.Moja kocka je
ipak spala na najmanji broj.Ali ja sam za sve kriva,dala sam ti toliko
mesta u srcu,da je meni samoj postalo pretesno.Na raskrsnici sam i ne
znam kuda cu krenuti-putem ocaja ili putem zaborava.Ovo drugo je cini mi
se nemoguce.Smejem se i kada mi do smeha nije...Nisam ti tada rekla da
sam se prepala svoje ljubavi...da sam se zaustavila kod prve prepreke
zivota koja se ljubav zove.

Ja imam svoj svet...moj svet nisu snovi,vise nisu jer zivim previse u
realnosti,bojim se da im se prepustim jer tesko ih je odrzavati u
ovakvom svetu.A onda onda sam srela njega...slobodno mogu reci bolju
polovinu jer do tada sam se osecala kao nedovrsena
pesma...nedorecena.Koju ti sada svojom beskrajnom ljubavlju pokusavas da
zavrsis.U mojim ocima ako si hteo mogao si da vidis vracenu .srecu radi
sitnica,izgovorenih reci...sapata.Ljubavi da li znas koliko je mraka u
meni i oko mene,da sam skroz zaboravila kako je kada te pomiluje zrak
svetlosti.Taj zrak svetlosti moga zivota uneo si ti svojom
pojavom.Nikada ti to necu reci...da sam te cekala,zelela nadala se i
negde u dnu duse prizeljkivala tvoj dolazak.Zelim da ti kazem da te
volim.Da volim te...zaista te volim.Neznam koliko verujes u te moje
izgovorene reci ali zapamti moja ljubav moze da izdrzi sve.Tera me silna
potreba za tobom.Jer ti si moj strah i moja groznica.Predosecam da cemo
se razici,i da ce nas tokovi zivota kad tad odvuci stanju razuma,ali
znaj nosicu te u jednom delu moga srca,jer ti si moja ljubav i tamo
pripadas.


Izmedju jave i sna mojoj ljubavi-Beskraj.

Ne secam se datuma.Znam da je bio mart mesec.Sada kada razmisljam o
nama pitam se jesi li ti moj san ili moja java.Da li ti uopste znas,pre
no sto si se pojavio u moj zivot sedela sam sa spakovanim koferima
uspomena neznajuci sta cu vise s njima.To sam htela da ponesem na put u
nepoznato.Sve ovo sto pisem na mojoj javi...napisano je za tebe,jer tebi
poklanjam sve svoje osmehe,svoje plasljive misli...svu svoju
ljubav,zelje,stvarnost,mastu,ceznju i bol.I kada te nevidim i kada
nisi pored mene,znam da se nalazis negde tu...Ti si moja misao.Kako smo
se ja i ti jednostavno voleli i osecali.Znas ljubavi dok ovo pisem pitam
se ponekad gde si bio svih ovoh godina.Za takvom ljubavlju ceo zivot
sam tragala,ali je nikada nisam pronasla.Mojim telom ceo zivot je tekla
ledena krv,ljubav se u mom svetu merila nekim drugim merama,nije tu
nikada bilo ljubavi...barem ne one ljubavi koju sam osetila prema
tebi.Hvala ti za trenutke srece...jer ti trenuci su sada vec
momenti,hvala ti na tom zraku sunca koji mi beskrajno darujes.Hvala ti
na ljubavi koju mi pruzas i koju zaista uspevam da osetim.Voli te tvoja
A.

Ponekada pozelim da nisam to sto jesam,da miris uspomena koja stalno
naviru iz svakog kutka moga zivota jednim mahom ruke izbrisem i krenem
putem koji nema ni pocetka ni kraja.Putem Beskraja...pitam se ponekada
da li taj put postoji...Ne zelim da se okrecem za onim sto je bilo,ne
zelim da znam sta ce biti zivim u ovom trenutku koji je sada,Zivim za
trenutak.Pa kada covek bolje pogleda zivot i jeste trenutak.Proslost me
uvek vraca na kofer pun uspomena...ponekada sedim na njemu i nedam
mu,nedam da izadje,zatvaram oci,i gusim se u vrtlogu ljudi koji prolaze
dolaze svracaju kroz moj zivot.Hiljadu volim te...bezgranicnih
ljubavi,iskrenih laznih...licimernih.A samo one prave nema.Cekala sam je
nadala se toliki niz godina je prolazio,znala sam kako izgleda,mogla
sam da osetim njen dah na svom vratu...miris...ponovo miris uspomena.I
pojavila se ali valjda u tom tolikom cekanju kako je dosla tako je i
nestala.Iscupala mi je srce na komade,ostavila je delice.Kazu srce ne
boli,pa sta onda toliko boli,ako srce koje toliko krvari ne boli.Boli me
dusa...sve me boli od tog cekanja,nadanja i tog gubitka.Sklapam
mozaik,zivot posle tebe;jer svoj zivot delim na period s tobom i period
posle tebe.Skupljam polomljene ostatke stakla,pokusavam da
nastavim...klecim molim,borim se padam ali uvek ustajem.Stojim uspravno
koliko god me zivotni vetrovi sibali.Stalni nemiri i kosmari u mojoj
glavi.Malo sam umorna od stalnog navlacenja maske osmeha,pogresnim
ljudima.Glasovi koji me zovu...cujem ih ali oni prolaze pored mene
neokrecem se.Zeljna sam neke oaze mira,zeljna sam necije bezgranicne
ljubavi...nisam je vise ni zeljna gladna sam je.Zeljna sam necije
topline,zagrljaja sapata ljubavi bezuslovne ciste onako detinjaste i
neskvarene.Da li tako nesto uopste i postoji,ili sam ja samo jos jedan
luzer koji trazi nemoguce.Vracanje u stvarnost.Jedan osmeh...koji
obecava,slamka spasa.Drzim se za njiu...toliko sam vise preslaba da
nemam snage ponekada ni da se drzim za nju...nada.Da li si ti moja
nada,ili samo jos jedna uteha.

Sedela sam kao i obicno,zamotana na svom krevetu i kao uvek lutala stazama svoje maste...koje me sve cesce vode ka tebi.
Ne znam kako sam ti dozvolila da mi se toliko priblizis, da mi otkljucas srce i da se toliko vezem za tebe.
Tiho
i necujno usao si svaku poru moga bica...znao si i imao si
strpljenja...cekao si da se u njemu sakrijes i pustis korenje.Svaka
pomisao na tebe mi razvuce sirok osmeh,usne se nesmeju i uvek u meni
izazoves takvu toplinu da ti to ne mogu opisati.Moja ceznja za tobom je
svakom danom sve veca i jaca.Srecna sam ko nikada do sada,ne zato sto si
ti nesto posebno nego zato sto sam ja to posebno otkrila u tebi.
Ti si moja senka koja me prati u stvarnost...
Svaki trenutak je ispunjen s tobom.
Ljubavi budim se s osmehom i moja ljubav se zove imenom tvojim.
Ti
si moj andjeo koji me dize u visine.Kada nisi pored mene osecam stalno
tvoje nemirne ruke,osecam miris tvoje koze.Uzivam u tim divnim trenucima
provedenim s tobom.
Gledam te ocima mutnim od zelje,ocima koje govore vise od reci.
Ocima koje ti nude sve.Ja sam plamen strasti plamen koji uzima i daje...


Izmedju jave i sna mojoj ljubavi-Beskraj.

.Imao je najlepse oci koje sam ikada videla.Ujutru bi se ogledala u
njima dok bih uzimala pregrst vode za umivanje.Videla sam u njima i moju
senku.Pisala sam mu price...delila mu osmehe...smejala se samo za
njega...pokusavala da sanjam.Uz prve prolecne zrake uzimala bi mu
ruku,igrao se sa mojim prstima...ljubio me je kao sto niko
nije...saputao mi je najlepse reci koje sam zelela cuti.Govorio je da me
voli...da me obozava da sam njegova potreba.Volela sam i ja njega na
neki cudan i neobjasnjiv nacin...da li ljubav uopste ima potrebu da se
objasnjava jednostavno volela sam ga.Uvukao se u mene necujno,tiho kao
neko ko krade!I krao je.Svaki moj drhtaj,svaki moj uzdah...svaku moju
rec-sve je odisalo njime i blistalo njegovim sjajem.I sada osecam
toplinu tvojih neznih usana koje se spajaju sa mojim...Znaj ja sam samo
dete sa iskrama u ocima i jednom novom spoznajom ljubavi u srcu.Ponekada
se pitam da li je to sto ja osecam prema tebi ljubav?Ili trenutak
magicne zacaranosti.Ma kakva god bila gorka ili slatka nasa ljubav
mislim da se nikada nece zaboraviti.
Izmedju jave i sna...mojoj ljubavi-Beskraj

Poklonila sam ti svoje srce i otvorila svoju dusu...bas kao knjigu.Ti
znas sva moja osecanja,znas da te volim ludo i strasno...i mislim da to
nije vise zaljubljenost,zaljubljenost je jedna prolazna faza...ti si
postao sve moje.Moja snaga,moje cekanje moja svetlost ,moja
sreca...osmeh moja ljubav.Pored tebe ne osecam sta je patnja tuga i
bol,mnoge stvari koje su mi se izdesavale uspeo si da potisnes u neke
moje skrivene delove zaborava.Ja te zelim...nekada te toliko zelim sada
bas sada i to beskrajno.Ako me jednoga dana ne budes vise zeleo znaj da
ce tvoja dusa biti kod mene.Volim sto mi dajes osecaj da sam
voljena,osecaj da sam sigurna u tvojim ocima.I da u mom srcu vise ne
vladaju hladnoce.To sto ti ja po hiljadu puta kazem da te volim to je
zato sto smo tako nedovoljno zajedno...zeljna sam te svih onih tvojih
dodira,pogleda i neznih reci.



Izmedju jave i sna,mojoj ljubavi-Beskraj.

Setam po oblacima.Snovi sa otvorenim ocima,masta,najlepsi prizori su oko
mene.Ako otvorim oci suocicu se sa totalnom realnoscu.Mrak i vracanje u
stvarnost.Moj osmeh i bol.Moja radost i tuga.Mirnoca i nemir.Moja
ispunjenost i moja praznina.Nekada pozelim da se neprobudim...ne zelim
tu svoju stvarnost jer nikada ti nemogu pripadati.Svi veruju da sam ja
najsrecnije stvorenje na ovome svetu,mnogi mi zavide na mom stalnom
osmehu...sreci.Nekada se pitam gledajuci ih sve oko sebe ...sta oni
uopste znaju o meni?Gubitak...sreca,bol ,dobitak,trenutak.To je moj
zivot.Jedna vrata mi se otvaraju druga zatvaraju i stalno jedan te isti
krug.Gde ja to gresim toliko?Samoca-lazni osmeh s kojim prikrivam bol i
samocu.Moji minuti grade sate,a sati mi prerastaju u dane...meseci u
godine.Zatvorena vrata...Svako budjenje donosi mi pitanje da li ce
sledeci dan da mi donese nesto lepse.U mojoj masti...Ti i ja...Negde
daleko na kraju sveta,bez igde ikoga.Osecam svaki tvoj dodir koji mi
nedostaje, svih ovih godina cekanja,tvoje usne tople vrele pozudne na
mome vratu,prepustam ti se potpuno bez straha,trunke kajanja i greha.
Srecna sam...moji nemiri su nestali,mom licu si vratio iskreni osmeh,srcu toplinu...a dusi mir i spokoj.
Budim
se...Moja masta nestaje,opet te gubim.Svako odlazi na svoju
stranu.Nastavljamo dalje.Trenutak...bol...sreca praznina.Navikavam se
polako na sve i postajem rob tog svog stanja.Tvoja A.

To vece padala je grozna kisa,kao da se nebo otvorilo.Grmelo je i sevalo
sa svih strana.Hodala sam korak po korak,neprimecujuci je.Te kisne kapi
i sve moje suze ovoga sveta stapale su se u jedno.Isla sam ne znam ni
gde ni kuda.Nista mi vise nije bilo bitno.Da li vam se desilo nekada u
zivotu da krenete a da nemate ni pravca,ni cilja ni smera.Poceo je da
duva hladan vetar,osecala sam ga u kostima.Osecala sam ga ali ga nisam
primecivala.Kosulja mi je bila slepljena uz telo,kosa mokra...Ono sto
sam osecala u tom trenutku,bilo je nesto mnogo jace.Bol koja me je
razdirala i cepala dusu,srce...na najsitnije komade.Bol koju nikada do
sada nisam osetila.
Koraci su mi bili sve sporiji i tisi,gubili su se
sve dublje i dublje u ovu prokletu jezivu noc.Prestala sam da budem
svesna prostora,vremena i svih dogadjaja.Nesecam se vise nicega posle
toga.
Kada sam otvorila oci lezala sam u nepoznatoj kuci,pored mene je sedeo covek srednjih godina i nemo me posmatrao.
Secam se samo da sam ga pitala:
Gde sam?Ko je on?
I ponovo zatvorila oci.
Posle
tacno tri dana dosla sam sebi.Prvo sto kada sam otvorila oci videla sam
onaj isti lik,koji je sedeo na istom mestu.Rekao mi je da je naleteo na
mene motorom,i da sam se nalazila u groznom stanju,mokra,promrzla i da
kod sebe nisam imala nista.
Rekao mi je da sam kod njega vec treci
dan i da sam bila u najvecem bunilu,sa jako visokom temperaturom.Da sam
pricala nepovezano,ali da je uspeo da moju pricu poveze.
Dok sam ga
slusala suze su mi se same od sebe slivale niz lice.To nisu bile suze,to
je kamen progovorio,to je stena pustila suze.Zagrlio me je
nezno,osetila sam po prvi put toplinu srca,i pozelela sam da me nikada
ne pusti iz svog zagrljaja.
Milovao me je po kosi i govorio:Placi izbaci to sve iz sebe,bice ti lakse".
Osecala sam se tako sigurnom,i zasticenom u rukama tog neznanca.
Posle popijenog caja ispricao mi je sve o sebi i svom zivotu.Molio me je da ostanem i da neodem nikada od njega.
Zaista neznam ni kako,ni kada izmedju nas dvoje planula je obostrana ljubav.
Onakva
kao u bajkama.On je dolazio i odlazio,a ja sam ga cekala,cekala ga
svaki put sa svojim osmehom.Voleo je moj osmeh,voleo je da se samnom
smeje,i znam da je cesto govorio:
U ovoj kuci dugo se nije tako nesto
culo,to je ovde zaboravljena stvar.Znao je po celu noc da me posmatra
dok spavam,da me drzi u svom zagrljaju jer se bojao da cu nestati kao
sto sam se i pojavila.Znao je da me cuva,bio je moj andjeo cuvar,zvezda
koja je obasjala put one moje grozne veceri.Volela sam ga,volela sam ga
kao nikog.
Tih dana neka grozna slutnja,i neki cudni nemiri nadvili
su se nadamnom.Molila sam ga da neide nigde i da ostane
samnom.Molila...Preklinjala.Nasmejao se i rekao moram malena,vidimo se
veceras.
Tog dana sam bila kao luda,nije mi se javljao ceo
dan,telefon mu je stalno bio nedostupan.Ja nemocna.Cekala sam
ga.Cekala...I sacekala ono sto sam i naslutila.Javili su mi da je
poginuo.Ne nisam plakala,bila sam skamenjena.Nema.Moje srce i dusa su
sve govorili.Opet onaj ludacki bol,koji ti kida celo telo.
Nisam
stigla da mu kazem da sam cekala njegovo dete.Koje je toliko zeleo i
prizeljkivao.Nisam stigla da mu kazem da sam to dete i izgubila...Nisam
stigla da mu kazem da sam ga puno volela...Nista nisam
stigla,preduhitrio me je.U tih mesec dana sve sto sam imala sam izgubila
sve je otislo zauvek sa njim.
Sva osecanja,i svu ljubav koju sam
imala poneo je sa sobom.Valjda vise u zivotu nikada suzu nisam ni
pustila,nikada vise nisam znala da volim onako kako se voli.
Jer valjda samo jednom u zivotu covek moze da voli onako kako smo se mi voleli.

Vise ne prolaze sati...dani bez tebe,sada vec prolaze meseci.Svaki dan
bez tebe...pada mi sve teze,sve vise i vise mi nedostajes,sve me podseca
na tebe.Nikada blizi kilometarski nismo bili a u stvari dele nas
svetovi,ti sada pocivas u svetlu tame,mira i tisine.Ja sam ovde u haosu
vremena...koji prolazi a cini mi se da je sve stalo.Trebas mi,na onaj
svoj nacin kako si samo ti znao da budes prisutan u mome zivotu.Da mi
dajes i pruzas bezgranicnu ljubav,a za uzvrat da netrazis nista.Da me
zoves malena,da mi cujes samo glas,da se nasmejes i vratis se stazama
koje su samo tebi bile znane.Kako smo jedan drugome bili potrebni,neznam
ni koliko smo toga bili svesni...ali osecao se negde u nekom mirisu
kraj.Samo nisam znala o kakvom kraju se radi...Gurali smo to od sebe,i
tumacili svako na svoj nacin.Nedostaju mi tvoje price...tvoje kuckanje o
mestima i zemljama tako dalekih.Govorio si mi da ces me mnogo cemu jos
nauciti,pokazati i cuti ali...sudbina nas je otrgla na najokrutniji
nacin.Nisam stigla nikada da osetim tvoj poljubac u mojoj kosi...mada
sam te pitala da li moze da osetis taj miris...smejao si se i govorio da
mozes,nikada nisam docekala da osetim tvoju toplu ruku u mojoj,tvoj
zagrljaj i sapat.Ali ja sam mogla sve to na neki svoj cudan nacin da
dozivim.Govorio si mi da me volis,govorio si da taj osecaj si davno
davno zaboravi...i da sam lavinu emocija uspela da pokrenem ulaskom u
tvoj zivot.A ja sam se smejala...ja sam se stalno smejala,radovala se
svakom tvom pozivu,tvom glasu,tvojoj sreci.Jer kada si ti bio srecan
moje zadovoljstvo je bilo jos vece.Znao si da me pozoves i kada ti je
bilo najteze,zvao si me kada si odlazio na puteve gde ni sam nisi znao
da ces se vratiti...a ja sam te cekala.Govorio si mi da sam tvoja
amajlija,moju sliku si drzao pored sebe i ja sam te zaista cuvala u svim
pohodima osim tog poslednjeg.Nisam uspela da te sacuvam.Nikada ti nisam
rekla da si bio nesto posebno u mom zivotu...nisam ti rekla toliko toga
a imala sam.Voleo si me ovakvu kakva jesam...voleo si sve moje mane i
bubice koje sam imala stalno.Voleo si me to znam.Bili smo jedno drugom
sve u svakom trenutku vremena koje je sada iza nas.Pocivaj u miru moj
andjele,ona najsjajnija zvezda na nebu uvek ce sijati samo za tebe.


Čekam tebe, da, baš TEBE!
Čini mi se celi život te čekam i nikako da te dočekam..
Ali, ipak ne gubim nadu da ćeš doći jednoga dana..
Makar na minut ili dva.. na sat ili dva..
Čisto da ti u oči kažem da sam baš TEBE cekao do sad..
I nadam se tom susretu.. samo za njega živim..
I za TEBE.. onu koju čekam..

Poslednje tvoje reci...

Davno sam prestala voleti.I onda kada sam volela uvek sam iz nekih
svojih neobjasnjivih razloga okretala se i odlazila...bez previse
objasnjenja.Ponekada cini mi se koliko pisem o toj ljubavi imam osecaj
da sam izgubila smisao zncenja te reci.Pre no sto si se ti pojavio [u
smislu da mogu da te gledam u oci,da mogu da te dodirnem,slusam cujem]u
meni nije postojao nijedan trag osecaja.Znas to je onaj osecaj kada
nista ne moze da te zaboli,razocara,usreci nasmeje.Nista...samo jedna
svakodnevnica...jedan lavitint bez izlaza.A onda sam osetila da ova
senka zna da dise,probudio si svaku poru moga bica.Pocela sam ponovo da
cujem otkucaje svoga srca,osecala sam glad,zedj,strast
pozudu...LJUBAV.Pojavio si se niotkuda.Cini mi se da posle par susreta
proradila je bujica osecanja koja se nisu mogla sakriti.Secam se da sam
ti samo prisla i poljubila te,osetila sam zelju za tvojim toplim
usnama,nisam slusala razum pustila sam srcu na volju.Zavolela sam te a
da toga nisam ni bila svesna.Shvatila sam da kada smo zajedno cinimo onu
pravu idealnu celinu.I dok ti ovo pisem razmisljam samo o onom nasem
mestu,gde se trudimo da budemo koliko toliko razumni.Ali...u pojedinim
trenucima car i opojnost ljubavi cine svoje.Zaboravljamo se i ponasamo
se kao klinci...Bez obzira na sve lepo mi je,srecna sam u tim trenucima
provedenim stobom.Jer se osecam spokojnom i mirnom.Kazu samo se jednom
voli,sve druge ljubavi su laz.Ne znam ali ovo sto osecam prema tebi je
zaista ljubav onakva kakva treba da izgleda u mom srcu iskrena i
istinita.Volim te ljubavi do Beskraja.

Ovo sve sto sada u zadnje vreme pisem posvecujem jednoj osobi koja je
odskoro usla u moj zivot.Koju sam ja uspela da zavolim i da mi promeni
zivot na jedan jako pozitivan nacin. Inace nikada se nizbokoga nikada
nisam menjala,uglavnom su se ljudi prilagodjavali meni a ne ja
njima.Nikada nikoga nisam slusala,a kamoli cula.Mnogima znam da nikada
nece biti jasno moje pisanje,ali ja nikada nesto posebno nisam ni pisala
zbog drugih,koliko zbog sebe.Bitno mi je da znam zbog cega sve ovo
cinim.Svuda je tisina bila oko mene.Lutala sam do sada po secanjima.A
onda su poceli da postoje trenuci koji su bili ukradeni samo za
mene.Ispunjavao si me u svakom pogledu,prijalo mi je saznanje da mogu
opet da volim...i cini mi se da budem voljena na jedan tako divan i cist
nacin.Mogu ponovi mirno da spavam,naucio si me mnogo cemu sto sam
zaboravila...poceo si mojim nemirima da vracas mir.Bilo je puno
promasaja u mom zivotu i pogresnih odluka,ali ih se nekajem jer to je
sada za mene samo secanje.Pored tebe sam pocela da primecujem stvari
koje su do tada bile za mene nebitne.Pocela sam da uzivam u mirisu
jorgovana,u suncu koji sija u mojoj kosi.Volela sam te zbog tebe zbog
onoga sto jesi a ne zbog onoga sto je izmisljeno i isfolirano.Sigurna
sam kao nikada da se ove ljubavi necu uplasiti,okrenuti i otici.Smejem
se...Tvoja ljubav je posebna,jer je imas i nosis sa lakocom.Imala sam
srece da je prepoznam.

03.2009

Voleo si me kao sto me niko voleo nije.A ja sam tako ponosna bila u
svemu.Secam se da si me pitao kada smo se rastajali.'Gde sam to
pogresio".Zeleo si moju ljubav,moje srce.Zeleo si da budem tvoja za ceo
zivot,da se smejemo zajedno.Ali ja nisam zelela,moje srce je pripadalo
drugom.Nismo gledali u istom smeru.Nisam znala tada kada si me pitao da
ti dam odgovor,gde si to pogresio.Nije bilo gresaka.Sada kada gledam iz
ovog ugla,sa ovim godinama.Greska je bila moja,ali nisam tada znala da
je prepoznam.Gledao si me nemo dok sam odlazila,tvoje zelje sa mojim
odlaskom su bile samo san.Zvao si me svaki dan.Govorio da te boli ova
ljubav,koja nije obostrana,i da neces nikada prestati da me
volis.Govorio si mi da svakodnevno gazim po tvom srcu i mislima.Slusala
sam te...nikada te nisam prekidala,ali na mom licu nije se ocrtavalo
nista,totalna ravnodusnost.Kako sam tada bila bezosecajna,i koliko te
nisam shvatala u nicemu.
A onda susret posle toliko godina.Secam se
kada si me video,rekao si jos uvek si prelepa uspomena na sve prosle
dane.Pitao si me o svemu,o zivotu,da li sam srecna,da li mi je osmeh jos
uvek onakav kao sto ga pamti.Da i rekao si mi jos uvek te volim...nisam
ni prestajao.Nisam znala sta da ti kazem.Cutala sam.Cini mi se da sam
valjda progovorila tek toliko"Zurim,drago mi je da smo se
sreli".Nasmesila sam se i pozdravila.Ja sada znam da si ti u tom osmehu
video puno tuge.Ali si cutao.Da ja se vise ne smejem isto,oci mi vise
nemaju onaj sjaj koji si pamtio.I sada sigurno znam kako ti je onda
bilo,jer u sustini sve prave ljubavi su tuzne.

Tri velike ljubavi iza mene...tri grozne smrti.Zatvorena vrata
zauvek.Samo secanja i uspomene.Cini mi se da nisam dosla na ovaj
forum...nikada ove price ne bi napisala,ostala bi zauvek negde duboko
duboku u mom srcu i nikada ne bi videla svetla dana.Ostala bi zauvek
tamo gde su i oni posli.
Bio je neko ko je vazio za nedodirljivog i
zestokog momka...znate i sami dobri
automobili,devojke...motori,garderoba i sve sta ide uz taj status.Znali
smo se onako u prolazu,zdravo,zdravo.
A onda jedan sasvim slucajan
susret.Razmisljam dok ovo pisem,sve moje velike ljubavi su bile
slucajnost,mozda zato nikada nisam ni verovala previse u sudbinu.Sedela
sam te veceri u kaficu i cekala drugaricu koja je trebala da mi donese
neke knjige.Naravno kasnila je kao po obicaju.A onda pogledi svi uprti
na vtara,pojavio si se ti.Onako prepotentan i sav pun sebe...spustila
sam glavu i krenula da citam ono sto sam vec zapocela.Ponovo sam podigla
pogled,i tu sam videla da me posmatras i ides prema mom stolu.Prisao si
mi i pitao da li je slobodno,
Rekla sam ne,i da cekam nekoga.Naravno
nije puno obracao paznju na moje reci,seo je sam bez poziva i narucio
pice.Ja sam spustila pogled i dalje nastavila da ga neprimecujem...ali
sve vreme sam osecala njegov bezobrazan pogled na meni.U isto vreme
kuvala sam od besa sto se Maja nije pojavljivala.Dok sam ja tako vodila
monolog sama sa sobom,prenuo me je njegov glas
"Sta decko te ispalio...kasni,pa ako i kasni onda nije vise ni vredan cekanja"
Ustala
sam onako besna i krenula prema vratima,napolju je kisa lila kao iz
kabla,Stala sam da sacekam taksi,koji se kao za baksuz nije pojavljivao.
A onda iza sebe sam osetila samo topao vazduh na svom vratu.
'Malena,veceras bas nemas srece,nista te nece,vidis da sam ti ja sudjen."
Pomislila sam u sebi onako besna,ne necu da dozvolim da budem jos jedna tvoja recka na zidu frajeru",i krenula prema stanici.
Stanica
je bila prazna,a on je uporno isao motorom iza mene...i bezobrazno
dobacivao.Vec sam bila mokra,i bilo mi je uzasno hladno.Stala sam na
stanicu,i doslo mi je da krenem da placem.Bila sam tako
bespomocna,besna...a nista nisam mogla.Prisao je,uhvatio me za ruku i
rekao;
-"Daj prekini vise da izigravas razmazeno deriste."Prehladices se,samo cu da te odbacim do kuce.
Posle
nekog razmisljanja,posto nisam imala vise nijedno resenje prihvatila
sam poziv.Zahvalila sam mu se kada smo stigli.A onda me je uhvatio za
ruku i rekao Anja mozemo li sa se sutra cujemo,pozovi me...cekacu
te.Mislila sam u sebi dok sam se penjala niz stepenice,ma nema sanse,ne
pada mi napamet.Tu noc sam provela u groznim kosmarima.
Probudilo me je telefonsko uporno zvono...ustala sam onako polusanjiva.
-Ovde Darko,kako si?Nisam mogla da verujem.
-Pa ti si lud rekla sam mu zar nevidis da si me probudio.
-Bojao sam se da mi se neces javiti,pa sam hteo da te pozovem da izadjemo na pice.
Razmisljala sam se u sebi i rekla mu da se nadjemo oko 12.
Obukla
sam se i sisla do kafica tu kod mene u kraju.Cekao me je.Razgovor je
bio veo traljav...prosto nismo znali sta jedan drugome da kazemo.A onda
je on progovorio.
"Znam te jako dugo...o tebi znam bas sve,i uhvatio
me zaruku.Ti nisi kao ostale,i netrebas mi za jedno vece,potrebna si mi
za ceo zivot"
Kolena su mi klecala,nisam mogla da verujem sta
izgovara...bila sam zbunjena,i nisam znala sta da mu odgovorim.Cutala
sam,a onda je on preko stola poljubio meda nisam mogla do daha da
dodjem.Tako je sve i pocelo.
Lude voznje motorima po
Zvezdari,nezaboravno letovanje u Nici.Vikendi i ispijanje kafica u
Atini,i nezaboravni sopinzi po Trstu.Ucio me je da igram tango,i naucio
perfektno,ucio me je da vozim motor i nikada me nije naucio,ucio me je
da volim...i da se prepustim srcu...
Zaista ljubav koja se
nezaboravlja.To nase zadnje vece proveli smo kod njega u stanu.Voleo je
stalno samnom da nesto planira.Nagovarao me je da predjem kod njega i da
pocnemo da zivimo zajedno.Rekla sam mu da nedolazi u obzir,da nam je
ovako lepo...i da ja nevolim nikakve obaveze.
Te veceri smo igrali i
vodili ljubav uz tango....voleo me je kao nijedne veceri.Govorio mi je
onaj ko oseti igru tanga oseca i svu strast prave ljubavi.I zaista je
tako.A onda se nasmejao i rekao...mozda je ovo nas poslednji tango.I
tako smo se ujutru razisli.Jos nisam ni stigla svojoj kuci,srela sam
prijateljicu koja mi je rekla...zar neznas???-Sta bi trebala da znam.-
-Darko
ti je poginuo.Bila sam skamenjena nisam mogla da verujem,pa razisli smo
se nije ni bilo pola sata.Vratila sam se odmah nazad,rekli su mi da je
poginuo na motoru...mada sam posle saznala da su postojale i neke druge
okolnosti.
Danima,mesecima...nisam izlazila iz sobe.Roletne su mi
stalno bile spustene,Nisam nista ni jela,ni spavala...ocima nikoga nisam
mogla da vidim.Moja dusa je tog jutra zauvek bila pokopana sa njim.Vise
nikada od tada nisam zaigrala uz taktove tanga.I niko dugo...jos dugo
od tada nije mogao da zameni njegovo mesto.

Bilo bi lepo probuditi se u tvom zagrljaju i ljubiti te zauvek.Ta
rec zauvek i trajanje me ponekada uplase,jer ne verujem da u zivotu
nesto zaista moze da traje.Sve je prolazno.Cak i uspomene i secanja
blede.Ucio si me da se radujem trenutku i da tu pronalazim lepotu,sto ja
svakodnevno i cinim.Misli su mi skroz pobrkane,pitam se???Jesi li ti
moja lepota trenutka,trajanje...secanje,ili san.Znam samo da si ti neko
ko mi je vratio onaj iskreni osmeh,i pronasao u meni ono dete koje je
davno prestalo i da se seca da je to nekada i bilo.Suvise sam bila
sigurna da dobro poznajem sebe,a onda uz tebe sam shvatila da se
svakodnevno upoznajem,i da puno toga novog i starog otkrivam.I sada dok
ovo pisem,pitam se?Da li sam mozda presla onu granicu koju nisam
smela,granicu jedne gresnice.Nisam...jednostavno nisam mogla da
odolim...secas se naseg prvog poljupca.Ljubila sam te kao nikada,taj
poljubac i dan danas nosim sa sobom.Kao dah jednog proleca,kao miris
prvih tresanja...osecala se strast u vazduhu.Da li si ti mogao da
prepoznas sve to u onom jednom trenu?Sve je od tada pocelo.I nista mi
posle toga vise nije ni sveto ni sramotno.Sada sam ja na toj drugoj
strani,prepustam ti se,predajem ti se...dajem ti se cela.Tvoja sam i
dusom i telom.To nisu vise tvoji snovi teski,ovo je sve moja blistava
java-stvarnost.Da ti si moja stvarnost.Ja ljubavi jako dobro znam sva
osecanja kroz koja prolazimo svi mi u zivotu,nekada ona znaju da budu
teska i varljiva,upravo sva ta nasa osecanja i odredjuju nase posledice i
postupke.Vreme koje je pred nama i put koji te je meni naneo,pokazace
ispravnost odluke.Mozda ja nisam u zivotu pravila dobre izbore,ali oni
su bili moji i zato se nekajem ni zbog cega.Sada kada sam te
pronasla,mogu reci slobodno ti si moj izbor,jer pored tebe se osecam kao
ona zaboravljena devojcica...koja je sanjala san a taj san joj se
ispunio.
Ti nisi moj san ti si moja java.

Postoji jedan lep deo stiha koji cini mi se ovako pocinje:
"Postoji mesto gde ljubav pocinje i mesto gde ljubav prestaje".

Da li covek mnogo lakse otvara dusu na ovom belom papiru.razmisljam
dok ovo pisem,da li mu je lakse da sve ono sto ima na dusi pretoci u
reci,pesme uspomene,nego da sve to nekome isprica kaze...Izgleda
jeste,meni licno da.Na danasnji dan,godine i datuma ne zelim da se
secam,potiskujem...potiskujem i guram od sebe.Upoznala sam njega.Vracala
sam se s posla,bio je prohladan novembarski dan.Sitna kisa je
padala...ona dosadna koja ne zna nikada da stane.Drzala sam kisobran
cvrsto da ga ne bi oduvao vetar.SAmo jedno tras...
I nasla sam se na
kolenima u sred odvratne bare.Podigla sam pogled,u tom trenutku podizao
me je mladic koji je naleteo na mene.Nasmesio se.
Ustala sam sva
besna.Cini mi se da sam mu mogla u onom trenutku izvaditi oci.Napala sam
ga odmah,sa najgorim recima koje su tog trenutka u jednom dahu izlazila
iz mojih usta.
A on je cutao i smeskao se.Samo je tiho
izgovorio,izvini.Taj njegov osmeh...Ne znam da li me je u tom trenutku
vise iritirao...ili mi je poceo prijati.
Ja sam Milan.Izvini,stvarno nista nisam kriv...jurila si ko musica bez glave.
Gledala sam ga nemo i mislila koji bezobrazluk i drskost.Ajde da isparvim gresku,zovem te na pice,hoces?
I onako su ti ruke ledene.Tek tada sam shvatila da se moje ruke sve vreme nalaze u njegovim.
Nasmesila
sam se,prosla me je bes,i prihvatila sam poziv.Seli smo,poceo je svoju
pricu,rekao mi je da je zavrsio arhitekturu,i da obozava
fotografiju.Slusala sam ga i nisam puno progovarala,jer je bio jako
zanimljiv lik.
Pogledao me je u pola price i rekao:
Kako se ti samo lepo smejes,lepa si i kada si besna.Moracu prvom prilikom da zabelezim taj tvoj osmeh...da ga ne zaboravim.
A
onda mu je zazvonio telefon.Bio je vidno uzbudjen.Izvinuo mi se i rekao
da zuri.Okrenuo se i upisao svoj broj telefona.Rekao mi je malena molim
te javi mi se.
Krenula sam kuci,njegov osmeh,prica pokreti ruku nisu
mi danima izlazili iz glave.Njegov zabrinuti pogled,i grozna frka u
ocima kada je odlazio.Pomislila sam zanimljiv,ali jako cudan
lik.Odlazila sam i dolazila s posla,izlazila ali stalno sam o njemu
razmisljala.Zasto???
Posle mesec dana jednog popodneva resila sam da
ga pozovem.Javio mi se on na telefon.Cim sam pocela da pricam,znao je ko
sam cak nisam stigla ni da se predstavim.
Pa gde si ti do sada
malena,ocekivao sam te ranije.Odmah smo se dogovorili da se nadjemo tu
kod njega u kraju.Pice,zezanje muzika.Bio je divan,pazljiv ali
definitivno jako cudan,Nista nisam provaljivala.I on i njegovo
drustvo.Pomislila sam dobro mozda ja bas i nepripadam tom svetu.
Posle
ovog susreta vise se nismo rastajali,provodili smo i dan i noc
zajedno.Nista nas nije moglo rastaviti.Te veceri uhvatio me je za ruku i
rekao;
Malena ja vise ne mogu od tebe da krijem,ja sam narkoman vec
godinama.Ostala sam nema bez teksta.Nisam mogla da progovorim.Plakao je i
govorio da me obozava,da me je zavoleo od onog prvog dana.Da ga ne
ostavljam,i da sam mu potrebna.Sedela sam i razmisljala.Rekla sam mu
ljubavi ostacu,samo pod uslovom da krenes da se lecis.Pomoci cu ti.Necu
te ostaviti,jer te puno volim.Obecao mi je,dok me je drzao za ruke
plakao je kao malo dete.
Sledeceg dana,pozvala sam ga nije se
javljao.Nije se javljao ni narednih dana.Nisam mogla da ga pronadjem
nigde,niko nista nije znao o njemu nista.
U trenutku bila sam i tuzna,i povredjema,i besna i izigrana.
Volela sam ga...da volela sam ga zaista.
Ali
zasto mi se nije javljao,Toliko toga sam htela da mu kazem,da ga
pitam.U tom trenutku dok sam razmisljala zazvonio mi je telefon.
Malena dodji,trebas mi hitno.
Bio
je novembar,tacno godisnjica naseg poznanstva.Odjurila sam kao
luda,kisa je padala kao i onoga dana kada sam ga upoznala.Uletela sam u
njegov stan,lezao je mrtav,predozirao se.Moje kapi suza koje su se
slivale jos od njegovog poziva nisu prestajale.Pogledala sam na njegovom
stocicu,stajalo je pismo za mene i slike koje je uradio sa pocetka ove
price.
Na njima je stajalo mojoj ljubavi sa najlepsim osmehom za godisnjicu.Voli te tvoj Milan.

I posle toliko godina,ovaj dan mi je tuzan.Neka te andjeli cuvaju a ja te i dalje cuvam u dusi.