Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

Krenut cemo na motorciklima iz Beograda..ka jugu i
Tesalonikiju....kupati u Egeju....nagaziti gas ka Istanbulu i Zlatnom
Rogu koga opjevashe Francuz Pier Lotti.....nastaviti dalje kkroz pustare
i arheologiju Anadolije.....svratiti na obale jezera Van....voditi
ljubav u shatoru.....u sabah zaputiti se prema Ararat planini i
Georgijskom gradu Batumiju...opet se kupati, ovaj put u Kara Denjizu...u
plavetnilu mora ljubav voditi, vino Kahetinsko chuveno ispijati i opet
ljubav voditi...nocc pod zvijezdama orjenta provesti....potom put
Azerbejdzana krenuti uzduzz snjezznih planina Kavkaza....spustiti se u
grad nafte i shahiste Gari kasparova Baku...odmoriti se nekoliko dana na
obalama kaspijskog mora i spremiti se za najtezzi dio
putovanja...motorcikle zamjeniti rasnim konjima i u galopu se uputiti ka
jugu, ka Persiji i Shirazu gdje je Sergej jesenjin volio tumarati i
pjesme skladati (sja se Shiraz mjesechinom bijelom a zvijezde se ko
leptiri roje, ja ne volim shto drzze pod velom perzijanci ljepotice
svoje)...kavijarom svjezzim se hraniti na juzznom obodu mora, jer pred
nama je pustinja crvena i crna, odmah iza ccelavih planina Kopet daga
(mjesecheve planine)....uspeti se na planinu i spustiti se niz nju u
laganom koraku pastuha kroz crvena polja makova....tamo daleko pred nama
vecc se naziru pjeshchane dine karakum pustinje, na njenom obodu grad
Ashkabad.....svjedok krvavih zbivanja u crvenom oktobru, svjedok
boljshevichkih zlochina (Ordzonikidze slijep nisam, hljeb u radnika nije
san, Evo ustaje Shaumjan)....idemo ka Samarkandu gradu svjedoku
stoljecca krcatih historijom.....MIrza Ulug Beg, vladar...hromi
Tamerlan, timur Lenk, njegova grobnica, dzamije samarkanda oblozzene
plavom keramikom....crvena, Kizil Kum pustinja nastavlja dalje ka istoku
i Alma Ati i dalje planinskom prevoju iza koga cheka Istochni Turkestan
(Uyguristan) i jedna od najveccih i najmisterioznijh sutinja svijeta
Takla Makan, more zzivog pijeska...strah i adrenalin tjeraju nas na
vodjenje ljubavi dok pod sobom gledamo s planinskih vrhova to pregrijano
more pijeska...cheka nas grad Kashgar, nezaobilazna raskrsnica juzznog i
zapadnog kraka puta svile......posle Kashgara, nema nishta sem praznine
velichine 4 Francuske....idemo dalje...kampujemo u pustinji, jedemo
suho grozzdje i smokve, bademe i urme...slushamo radio kashgar,
egzotichni zvuci popularne pjesme Miradzihan ispunjavaju svemirsku
tishinu pustinje...chvrsto te grlim u nashoj vrecci za spavanje za
dvoje...osjeccash sigurnost u mome zagrljaju...pred nama je 2/3 tarimske
zavale sve gore do glavnog grada Urumchija u kome zapadna arhitektura
sve vishe osvaja prostor.......ovdje sam kao dokazani antishovinista
predao kapetansku palicu tebi da planirash putovanje prema Gobiju i
Mongolskim pustarama u kojima je odrastao krvolok i osvajach Dzingis
kan. jesi li dobro putovala srce, jesi li se umorila? ..hajd esada ti
pokazzi svoje sposobnosti navigatora..

Ovo nisam ja napisala,ovo je pisanje jednog mog prijatelja Viecnika Boshnjaka prosto sam pozelela da se nadje ovde u ovom kutku jer sam fascinirana sa onim sto je napisano.Pustinja moje duse.

U ime ove ljubavi po ko zna koji put pisem,dok sat otkucava
svoje poslednje sekunde onog vremena koje vise nista i niko ne moze da
vrati.Kao pesak koji prolazi kroz dlan.I pustam da curi...pustam...nicim
ga ne zaustavljam.Neka ide.Mozda je bolje tako.Zbog moga mira,jer svaka
moja svetla misao pocinje da bude mrkla tama.Pocinjem da budem gladna i
da nemam cime srce da nahranim.Pocinjem da u ovoj ljubavi budem slavuj
medju orlom.Zato idi...pustam te,ne zelim da se borim.Ne zato sto nemam
snage,nego zato sto nemam zelje.Reci su nestale,a ja ne zelim nizasta da
molim.Zaboravila sam ti nesto reci,ja znam ko si ti,ali ti nikada neces
saznati ko sam ja.To ti sada mogu reci kada tiho odlazim,u svojoj
tuznoj sreci jer nas je sudbina jedno od drugog udaljila.Sat polako
otkucav...Idi mozda te neko ceka.

Ne znam zasto svako razmisljane o tebi u ovih zadnjih par
meseci u meni izaziva bes,neraspolozenje...izaziva
nezadovoljstvo.Nedostatak lepih reci.Zasto...Izgleda ti meni dobro nisi
shvatio,nisi me dobro razumeo sta sam ti pricala.A ja sam tako umorna od
ponavljanja,od cekanja.Ne ovde nema vise ljubavi.Ovo sto ja radim je
laganje samoga sebe.I zadnji put kada smo se videli pokusavala sam da
vratim trenutke lepe proslosti.Ali to je u stvari samo slamka spasa koje
se ja drzim,drzim i ne ispustam je jer ona mi je izgovor zasto smo jos
uvek zajedno.Ta slamka se stalno povija,a ja vise nemam snage da zivim
od onoga sto je bilo.Meni treba ono sto ce biti sada,ono sto ce biti
sutra.Meni treba ljubav...meni treba sreca,radost.Treba mi trenutak koji
ce me drzati.A mi smo u stvari sve dalji i dalji.Ne mogu i ne zelim
vise da bojim noci,ovde se predajem,stavljam tacku na sve.

Izmedju mene i tebe

Sta je ostalo izmedju mene i tebe?Mogla bi
toliko toga da nabrajam da bi mi bila potrebna cela noc.Najvrednije od
svega su nasa secanja,koja koliko god da vreme prolazi ostaju zauvek
zapisana u nasim srcima.Nema vrtloga zaborava,nema besmisla jer se
nicega nismo odricali.Uzimali smo se i davali bez mere, u zanosu bez
razmisljanja.I sada te zelim...gladna sam te,zeljna tvojih ruku...tvog
pogleda.Treba mi tvoja blizina i ona snaga koja se uvek osecala izmedju
nas.Ona
snaga ljubavi koja nas nikada nije napustala.Isto kao sto sam znala da
mi je pakao blizi od raja,uverena u vatru gubitka odtakada sam te srela
...ali se nisam okrenula i otisla.Izmedju mene i tebe sada...potonule
senke.Daleka polja...noc u ocima.I tisina.Da...i jedna misao strah...Da
li sam to ljubav zauvek zakopala.

Citala sam mnogo, mnogo raznis prica, ali kao sto su ove..nikada jos nikada nisam. Sve pohvale

Draga moja Tisino Snega hvala ti na ovom divnom poklonu,hvala ti na ovim divnim recima.Tisinu tvojih misli tako dobro razumem.

Respect.

Ne,nesanjam te vise..sigurna sam da sam te prebolela.Sigurna sam da se vise nicega ne secam.Nemam snage vise da osecam,nemam snage vise da volim...da prolazim kroz sve te decije bolesti...Umorna sam od tolikog truda i svih svojih silnih emocija.Ne zelim da pamtim ni tvoj osmeh,ne zelim da se secam ni tvoje boje ociju, ne trebas mi vise.Meni vise nista ne treba.Mogu,umem da zivim bez ljubavi.Naucicu...Jesam mozda u zivotu prema tebi gresila,ali svaka moja greska je bila uzvisena.Imala je znacaja.Svaka moja greska isla je iz srca,isla je iz duse...A tvoje???Jesi li se nekada pitao?Da li si nekada zbog mene nesto rizikovao?Ili si uvek igrao proracunato,i na sigurnu kocku.Samo da bi bio na dobitku.Jebiga,mozda to nije tako losa stvar ali ja tako nisam mogla igrati,nisam znala,nisam umela a i nisam htela.Neke stvari sam shvatila,nije bitno vreme vise nisam mogla da ih prevarim.Srce u dzep...i korak lagani u neki novi prostor,u neki novi dan.Dan bez tebe.

E, ovde se stvarno pronalazim Divno bas, svaka cast. :-*

Ne znam koliko cu ti ovim pomoci ili odmoci,ali trenutno znam da imam
potrebu da pisem.Imam potrebu da me negde cujes.Znas uvek kada sam u
nekom stanju nije bitno da li sam srecna ili tuzna pisanje mi dodje kao
neko oslobadjanje.Nisam planirala da te zavolim,a onda sam shvatila
jednog trenutka da zivot i ne moze da bude stalno planiranje.Jedino sto
sam zelela od samog pocetka jeste da me volis,nisam to trazila ali onog
trenutka kada sam te videla to sam i procitala u tvojim ocima.Meni od
tada vise nista nije bilo potrebno.Imala sam sve.To isto sto imam i sto
nosim zelim i tebi da prenesem.Ja ljubav ne znam da
dokazujem,nevesta sam u recima,jeste brzopleta sam,nekada mi je jezik
brzi od mozga.Svesna sam toga i ne trazim opravdanje...ali te molim da
me pustis da te volim.Ako sam ti rekla da cu tvoje srce cuvati,onda znaj
da cu ga i sacuvati,da ti nikada necu naneti bol,ja to ne umem...jer
bolece mene mnogo vise.Ako sam rekla da cu te cekati,onda cu te cekati
celoga zivota,i nemoj da mislis da je to neka zrtva jer ja tu rec ne
priznajem ako je vredna moje ljubavi.A ti si vredan svega toga.Ne znam
ako se dvoje ljudi ovako vole kao ja i ti,pitam se da li je potrebno tu
jos nesto?Meni ne,jer sam u tebi pronasla ono sto za cim sam dugo
tragala.Pronasla sam LJUBAV.
Mirjana Vujicic

Po prvi put nemam potrebu da vracam razgovor unazad,ne zelim ovoga
trenutka da razmisljam o recima koje su mozda mene ili tebe negde
dotakle,zelim da pisem o mnogo uzvisenijim stvarima koje me drze u
zivotu i koje mi cine zivot lepsim.Da li treba odbaciti ovakva
osecanja?Da li covek sme i ima pravo prema samom sebi da se okrene i da
ode?Ono sto znam da zelim jeste da cu se do poslednjeg daha boriti za
tebe.Jer svoju srecu tako i vidim.Zahvalna sam ti na svakom osmehu koji
si mi vratio,zahvalna sam ti na svakom treptaju srca pri pomenu tvoga
imena,na onom izgubljenom osecaju u stomaku koji sam zaboravila...i na
svakoj prelepoj reci koju si mi uputio .Da,rekla sam ti jesam srecna
zena,jer si mi vratio ljubav koju sam davno zakopala,i kojoj vise nisam
verovala.
Mirjana Vujicic

Zivot je ponekada zaista cudan,mislim da ga poznajem a onda me toliko iznenadi u svom novom obliku da shvatam  da nista ne shvatam.I da ga svaki put ucim iz pocetka.Staze skrecu,planovi se menjaju,nova praznina sa bolom,putokaz se pomera,vetrovi koji duvaju su mi totalno nepoznati.Jedino sto znam da sam izgubljena u svakoj noci koja dolazi.Vise ne znam gde bi se sakrila...pozelim ponekada da pobegnem od same sebe.Jer ovo nedostajanje pocinje da se pretvara u pravu gorcinu.Pitajuci se gde pocinje i gde se zavrsava tacka bola?Misli koje me ne napustaju,haos u glavi kao armija vojske koju ne mogu da sredim.I samo jedno pitanje?Zasto...???Zasto si ubio ono najlepse sto sam imala u sebi?Zasto si unistio ono sto sam cuvala i nosila samo za tebe?Zar je to tako tesko bilo sacuvati.Zbog cega si od mene napravio monstruoznu prazninu,koja jezdi neprohodnim lavirintima bespuca.Unistio si moj skelet sustine.Ugljenisao i skamenio moje srce zauvek.Jesi li to hteo?Zeleo?U meni vise nema ni suza,ni jauka ni krika U meni je sve zamrlo.Mozda vremenom,budem razumela zivot onakav kakav jeste bez previse ulepsavanja,progovorim,oprostim i sacekam...Jer jedino sto umem jeste da volim.

Divno zaista.

Toliko toga zelim da ti kazem.Onda se prepadnem,rec u grlu stane.Da li je to od siline mojih emocija?Ne znam...samo zacutim.Bojim se i da ti pisem...bojim se da te svojim pesmama ne uspavam,da te svojim zvezdanim nebom ne zagrejem previse.Bojim se...da me neces razumeti,da ces me na pogresan nacin shvatiti.Zato mi dozvoli ponekada vrisak,i onaj uzdah koji moze samo da se oseti u tami.Dozvoli mi da se u tvojim rukama kao duga menjam,onako umorna pred onaj tren sna samo nama poznat.Cuti...ne govori nista.Ne kvari sve ove trenutke koje imamo.Dopusti da nas ljubav vodi,da nas strast tela zavodi.Samo cuti i prepusti se zeljama...cutacu i ja.Ponekada reci nisu potrebne,one pokvare sve.Sacuvaj me samo za sebe,ljubi me jer ovo vreme vise nikada necemo moci vratiti.Tiha strepnja mi dusu obavija.Sada samo zelim da se scucurim pored tebe,da utonem u san...i da sanjam.Nemoj ga prekidati...bojim se da kada otvorim oci vise ne budes tu.

Zasto ne zelim ama bas ni malo da pokazem truda za sebe.Gde su one zelje za opstankom?Gde je ono moje JA koje sam imala celoga zivota.Mirjana,prestani vise da ubedjujes sebe,kako ti je sve ovo potrebno kroz sta prolazis.Kako u tome uzivas.Prestani da tones u vrtlog beznadja.Stani,kazi sebi stop,dosta je.Mahni rukom onako kako samo ti znas,i kazi idemo dalje.Hodaj,disi punim plucima,ubedi sebe da si jaka,kao sto si uvek bila.Povrati ono samopuzdanje...ti to mozes.Nista ti nisi izgubila,on je izgubio tebe.Jer i ti jesi za njega neponovljiva.Kazi sebi...ustaj,ti i jesi zena zmaj.Rasiri krila,otresi taj pepeo,jer san koji se nije ostvario i nije bio neki san.Jer ga niste isto sanjali.Ostani uvek onakva kakva si uvek bila.Ne dozvoli da ti ovo iskustvo zatruje srce,nemoj da mrzis.Voli i veruj uz onaj svoj osmeh.To si ti,u ovom svetu koji je totalno nedoteran i koji te nikada nije razumeo.Trenutno sam u agoniji,ekstazi...ali osecam se zivom.Koliko god da usne cute,umem da volim...onako vecno.Umem da volim,svojim obicnim recima,toplim zagrljajem,velikim srcem i najlepsim pesmama sveta.

Procitala sam ovaj zadnji clanak i prije neki dan, evo i danas se vracam ponovo na njega i ponovo sam uzdrhtala. Ponekad nam zaista nedostaje snaga da odemo od nekoga i ako znamo da je taj neko odavno otisao od nas. Zelimo da osetimo od njega nesto, pa makar i tu bol koja nam ostaje posle svega. Ja znam da ces ti smoci snage za ovo ali ti treba vremena i da ces prestati da cekas onoga koji ne dolazi. Veruj mi, mnogo puta u zivotu sam dobila to nesto, posto sam se odrekla od njega ili prestala da se nadam, a zasto je to tako ni dan danas ne znam. Prestani da mucis sebe, kao sto rece sama, secaj se svega lepog sto je bilo i reci: Dozivela to sto sam zelela i vise mi ne treba, sad sam bogata, bogatija od onih koje nisu nikada. Prihvati to, nadji sebi nesto gde ces moci svoje emocije da ulozis, nekoga kome ces moci da se obratis i sve da mu kazes, makar u svojoj masti..to je jedino sto ti sad treba...!

Eh, moja draga Bes, uvek si mi bila inspiracija i ako to mozda nisi znala..uvek sam nasla kod tebe neku nit koja mi je pomogla da se otvorim i sama...  

Nadam se da cu te nasmejati malo sa ovom fotografijom