Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

Pricaj mi o onom danu kada smo se prvi put sreli.Pricaj mi o onom danu kada su nam se tela prvi put spojila.Kada si me prvi put poljubio,i kada mi se od tvog poljupca u glavi sve zavrtelo.Pricaj mi o svim onim snovima ludim sto si pokusavao da me naucis,a ja sam izmedju svakog reda ponavljala bezbroj puta koliko te volim.Pricaj mi...jer dok god ti pricas ja znam da me volis.Dok god me stalno tako ludacki ljubis,i oduzimas mi dah ja znam da me zelis.Nemoj nikada da me pustis da sanjam,jer tada u tim snovima zauvek cu te izgubiti.Necu uspeti prepoznati javu od sna.Nemoj mi to nikada uraditi,jer si ti moja napokon ispunjena zelja.I ne zelim da sanjam.Bez obzira na sve,ostacu ti verna celoga zivota.Jer sam stobom spoznala pravu lepotu ljubavi,bez obzira sto me svi zovu da sam Andjeo bez duse.Volecu te do smrti.

Da li se secas naseg prvod susreta,mozda nista posebno nije obecavao.Barem za mene.Ali ja sam dosla...pojavila sam se jer mi je bio potreban neko da me cuje...bila mi je potrebna ruka koja ce samo onako slucajno preci preko ramena.Bio mi je potreban neko ko ce pokusati da mi vrati malo osmeha na licu.I nista vise.Mozda izgleda sam previse trazila.Nista nisam ocekivala,a ipak tako puno sam dobila.Dobila sam sve,beskrajno suncane dane,pozitivnu energiju kojom zracim i taj osmeh koji vise ne skidam sa usta.S tobom dobila sam ljubav.I svi ovi kisni i tmurni dani su za mene prolece.Otkako tebe imam u svome zivotu dani su za mene blagostanje.Niko mi nikada nije bio potreban do sada,valjda sam ceo zivot bila dovoljna samoj sebi.Ali sada sam shvatila...Da zelim ipak nesto da kazem ,da taj neko zna i da cuti...onako tiho u mojoj tisini.Da mi bude dovoljno blizu da oseti moj sapat i kada nije samnom.Jer ja sam samo odjek koji zeli ziveti u necijoj blizini.U blizini tisine.

Sve sto pisem pisem iz srca iz duse.Jer ja ne znam drugacije.Pisem magicno,ali stvarno.Pisem o onoj daljini koja je toliko nedodirljiva a u stvari toliko stvarna.Pisem da svaki smrtnik moze da je oseti,da je oseti kroz tisinu .Kroz onu lepotu bola koja nas zapljuskuje i baca cas na jednu cas na drugu stranu.Samo dobri privlaci uspevaju da isplove iz svega toga,svi ostali u ovoj igri ljubavi i bola su utoljenici koji su unapred osudjeni na to.Pisem o onoj najfinijoj cestici prasine koja nas sve ponekada zbunjuje.Jos jedna varka i zamka zivota.Pisem...jer recima bi sve pokvarila,a i mnogi me ne bi razumeli.Zato cutim i pisem.Svoju tisinu i ljubav koju gajim u njoj privijam uz svoje grudi.Sa njom provodim sve ove besane noci,docekujuci jutra rana,I sanjam o onoj Beskrajnoj ljubavi.Ne,nebojim se vise nicega.Jer zubima grizem svoju sopstvenu bol i ostavljam onaj trag...onaj krvavi trag po kome ces me nekada ako me budes izgubio uvek pronaci.


Tvoja A.

Lepo je rekao Hese.Srecan je onaj ko ume da voli.Mozda bi se cak i slozila sa ovim sto je rekao...da neke stvari nisam shvatila.Shvatila sam da sam te ja izmislila.ulepsala i previse u svojoj ljubavi uvelicala.Uvelicala u svoj tvojoj lepoti.Da su mi se neke stvari desile ranije,mozda dok sam bila mnogo mladja samo bi se nasmejala svemu i nastavila dalje.Ali kada vam se neke stvari dese posle mnogo losih zivotnih iskustava,u nekim godinama,sta onad reci.Osecam takvu mucninu u stomaku,pomucene misli,i ostajem bez teksta..Ponovo u svom svetu tisine.Mozda mi se sve ovo danas ipak ispricinjavalo od velike vrucine,mozda je u pitanju fatamorgana tvojih izgovorenih reci.Htela bi u to da verujem.Ali ne mogu,jedna jedina recenica me vraca u stvarnost,para mi usi.I sa njom si mi danas ogrebao dusu.Da li da se pravim da se nista nije desilo,i da svoje srce skupim u zamotuljak i zauvek zakotrljam u najdublji deo tame.Upravo tamo gde si ga ti pronasao.Ne znam.Ostao je jos jedan koncic da visi da bi svoje srce zauvek zavezala u cvor.Sutra je novi dan.mozda cu sutra biti pametnija nego danas.

Jedan od onih groznih dana koji nas zakace po par puta godisnje.Takvi upravo dani su mi bili ovaj juce i ovaj danas.Jutros sam dok mi je zvonio sat razmisljala da li da uopste vise ustanem iz kreveta.Nije mi nidocega.Nisam mogla ni danas da ti objasnim koliko si mi juce bio potreban,...dovoljno je bilo samo u prolazu.Bilo si mi toliko potreban samo da sedis pored mene i da cutis,rec da ne progovoris...ali znam sve to sto ti ne razumes kod mene, ja nekada nikada u nekim stvarima necu razumeti tebe.Sat ponovo dosadan zvoni moram krenuti na posao jer neko meni drag rece od toga se zivi.Spremam se kao da idem na robiju.Mislim na tebe,ali ti se nenadam.Cekam te u nekom svom medjuprostoru da se oglasis.Sreca sto sam imala toliko posla danas da malo svoje misli odvucem od svega.Jer na trenutak sam pomislila da je sve ponovo oko mene laz,varka i bol utvare.Da videla sam te.Rekla sam ti to sto sam ti rekla.Ali ti nisam rekla da si mi juce bio potreban vise nego vazduh...vise nego kap zivota,Juce si mi vredeo makar vise i ne zivela posle toga.Rekla sam ti da mi moja osecanja otkako sam tebe upoznala ni meni samoj vise nisu jasna.Da me prosto plase,i da se zbog njih lose osecam.Rekla sam ti da te volim,i da ja kada volim ne znam drugacije nego sto tebi pokazujem.Rekla sam ti da o meni znas samo onaj deo price koji sam ti ispricala,jer ovaj drugi deo cak nemam hrabrosti ni da progovorim.Da li si nekada pogledao moje ruke,i oziljke na njima.da li si se nekada zagledao malo bolje u moje oci,i ono sto ti moja dusa svo ovo vreme sapuce.Mislim da nisi.Mozda je i bolje tako.Da volim te,jer si mi vratio delic daha zivota,naucio me da volim,skinuo sa mene one okove oko srca i uspeo da od jednog sumraka napravis beskraj dana.Jos jedan danas pomak u mome zivotu,mozda zahvaljujuci tebi.Pisala sam ovde o jednoj mojoj crnoj haljini koju sam davno zatvorila u kofer secanja i nikada je vise nisam obukla.Danas bas jednoj koja je stajala na izlogu nisam mogla da odolim.Usla sam probala je i kupila.Posle toliko godina,smogla sam snagu samu sebe da pobedim u svojoj tamnoj proslosti.

Voli te tvoja A.

Postoje trenuci u zivotu koje toliko volis,da se prosto nekada prepadnes da ih ne zaboravis.Da ne odlete i nestanu jednom zauvek.Trudim se da ih u srcu cuvam...tu ih prosto zakljucavam.Ponekada kada sam s tobom ja ne otvaram oci,jer ako ih otvorim bojim se da cu izgubiti onu caroliju lepote.Zato volim da zmurim.Jer godine koje su iza mene prosle ne mogu vise da vratim.Zato ti nikada neces moci shvatiti ovaj moj bol u ocima,cak i u onim trenucima kada sam najsrecnija sa tobom.Koliko je samo slanih bisera ostalo po mojim dlanovim,koliko je besanih noci i jutra docekana.Koliko...Vise ih ni ne brojim.Mozda ti ovo kada bi i procitao ne bi razumeo.Jer nikada nisi dotakao nijedno sivo jutro,osmeh koji nosi gorcinu zivota.Jer da jesi nikada ne bi bio takav kakav jesi.Zato sam oko sebe zidala zidove dovoljne za ceo vek.
Posle tolikog vremena na mome licu se pojaviom osmeh,ali ona prasina secanja ostaje negde duboko,ona je prosto neizbrisiva.Cudni su putevi ljubavi.To sam shvatila,jer da bi do prave i iskrene ljubavi stigao ne smes nikada stajati,ne smes ocajavati,moras hrabro gaziti cak i po velikom trnju.

Koliko mi je samo trebalo vremena da sve svoje misli,reci i zelje stavim na papir.U pocetku tesko mi je to padalo,jer svaka ispisana rec je u stvari jedna stranica moga zivota.A zivot nisam nikada volela da iscrtavam i da pisem.Navikla sam da ga zivim,cak nekada brze od zivota.Onda...krenes da kocis i da uspravas,shvatis u jednom trenutku da ti je potreban kutak nekog svog i samo svog sveta.Upravo sam to ovde pronasla kroz svoje pisanje.Tu me niko ne vidi,ne cuje i tu su mi sve greske oprostene.Tu sam prosto nepogresiva u svom svetu snova i tisine.Ovde gradim svoje snove od kule,plesem,setam...volim.Cak imam ponekada osecaj da sam na jednoj periferiji razuma i ludila i tako mi je nebitno hoce li me neko razumeti ili ne.Sve je skrojeno po mojoj meri i ukusu.Samo neka me svi ostave na miru.Ovo ovde je moja sloboda pisanja,razmisljanja,mastanja.Ovde svoju dusu lecim i skidam trag biserni oko ociju.

Sklapam oci,hocu da cujem,hocu da cujem kako tisina dise.Jer kroz tisinu osecam ljubav a bez ljubavi ja sam kao ruza bez latica.Prazna i neispunjena.Zato volim svoju tisinu i njenu harmoniju mira.Volim da sanjam stvarnost,i da u njoj cekam sve ono sto mi je negde zapisano.Znam da me mnogi u ovom snu ne razumeju,ali to mi je vise tako nevazno.Volim one svoje momente kada u sebi prebirem svoje misli,zelje,mastu...svoju strast u ludilu.Volim kada se u svom bolu ubijam cinicno i pomalo ironicno.I ponekada se u svemu tome pretvaram u monstruma praznine.Stalno mi misli naviru,one prosto nikada ne miruju kao i ja.Ponekada ne znam sta cu sa njima.Kuda ih kanalisati.Onda ponekada samoj sebi lupim sakom od sto i kazem,daj trgni se vise i nauci samoj sebi da oprostis neke stvari.Kreni dalje,jer moras.Gutam knedlu koja mi stoji u grlu,grlim svoju realnost surovu i sve demone koji su oko mene.Da,grlim ih...guram od sebe sve one lepe emocije u meni i uljuljkavam se u svoj svet tisine.

Proslo je vreme bezazlenosti,sada samo hodam i trazim one puteve koji imaju jasne ciljeve i smerove.Sve boje sam skinula sa sebe i navukla boju crnine,jer vise ne otimam i ne trazim snove ispod jastuka.Vise ih i ne zelim.Vise mi ni netrebaju.Prestala sam da trazim ono sto je davno izgubljeno i cemu vise nema povratka.Pitam se ponekada sta trazim vise i u svakom novom danu.Mozda onaj sakriveni delic dana koji te nagoni na cekanje.Ne...umorna sa i od tog cekanja.Od svih secanja.A zivot me uporno tera da plesem.Onaj ples izmedju dva sveta.Okrecem se sa jos jednim uzdahom shvatanja danasnjeg dana.I ne mogu,ja ne mogu da budem onaj uokvireni ram okovan svakome kome se dopadne na zidu.Sve dublje je bol.Da li zbog slike,ili rama?Odustajem,definitivno odustajem od svega.Misli su mi nocas grozne.Sutra je vec novi dan.Mozda donese nesto bolje.

Veceras me ponovo zove proslost...Zove me imenom mojim.Da li da joj se oglasim i otvorim joj vrata.Dvoumim se.Cutim i cekam da ode.Cujem tihi glas koji me moli i koji veceras plovi ovim tmurnim sumornim nebom da je prigrlim i da je ne zaboravim.Sapuce mi,ljuti se sto u svakom novom danu se boji da ne bude zaboravljena nekim novim ljudima...novim ljubavima,necim novim.
Moja mala crna haljina,i veceras sam je proslosti zbog tebe izvadila,kako da te zaboravim kada si mi sve bila u zivotu.Kada si me svemu lepom i losem ti naucila.Kako?Kako da zaboravim sav onaj raj i pakao zivota koji sam samo stobom dozivela.Kako?Secam se,bilo je sve kao juce.Kupio si mi je ti, i doneo.Doneo,i rekao obuci je u njoj zelim da te vidim.Hoces li se udati za mene.Drzala sam je u rukama i smejala se.Smejala se njegovoj ljubavi blesavoj,a u isti mah reka suza me je sustizala jer to nam je bilo poslednje vece.Njega je daljina vec zvala.Stezala sam je i plakala dok me je on grlio.Reci mi molim te da hoces.Gledala sam ga...i cutala .Samo sam mu prozborila naravno da necu.ali mogu da te volim ceo zivot.Jer ti to u stvari i jesi.Obukla sam to vece crnu haljinu,u kojoj me je voleo poslednji put.Bila je kao stvorena za mene.A noc,ta noc je bila tako svecana i tiha.U isti mah ledena i topla.Da li je u stvari te noci mogla da se nasluti ona tanka nit sna i jave.Tisina i muk.Otisao je zauvek.Beskrajem odnesen.Obukla sam je zadnji put onog trenutka kada sam osetila po svome telu krv tisine,cepanje duse i nemir koji je i dan danas u meni prisutan.Moja dusa i dan danas luta,ne moze da se smiri,pokusava ali joj proslost ne da mira.Moja ljubav je posle tebe zauvek sagorela.U ocima mi je vec odavno onaj ugasli plam,koji si samo ti znao zapaliti.Sada sam samo kamen.I kako da te zaboravim.Godine nisu za zaborav.Jer sve jos uvek mirise na tebe,cak i ova kisa koja mi dobuje po prozoru.Sve nosi tvoje ime.Cak i svi ovi oziljci koje ponekada grizem zubima.

U zivotu bole me samo one stvari koje sam predpostavila izmedju dve reci a nikada nisu izrecene.Nikada me nije zabolelo ono sto je kazano.I ponekada se pitam u ovome svetu,zasto ja ne mogu da disem.Sta me to toliko gusi.Zbog cega me uspomene stalno vuku u ponore secanja.Jeli to zivot,ili samo njegovo tavorenje.Zasto ih ne mogu rukom odbaciti,odmahnuti.I da mogu da pamtim samo one stvari koje se mogu cuti,nazreti u zvuku kise.Zasto???Sva ova pisanja ovde vracaju me stalno na stvari kojih ne zelim da se secam.Ali bol je prisutna kao opomena secanja.Na sva ona lutanja izmedju sna i jave.Sada zmurim i pustam se tvojim usnama da me vode.Hocu da izbrisem njima sve one suze isplakane i skamenjene.Hocu da me izvuces iz ove zlatne krletke,jer u njoj to nisam ja.U njoj sam samo bleda senka.nemir ocaja i bola koje nikada nece proci.Cekam te...Tvoj glas cujem zove me.

I sada posle tolikog vremena pitam se skojim mirisom si uspeo da mi se podvuces pod kozu.Kako si uspeo da se uopste prosetas mojim usnama...mislima i da na njima jos uvek ostanes.Volim na svojim usnama da osetim trag tvoga toplog poljupca .Volim...Da li znas da jos uvek postojis sve jace i jace u mom srcu.Pitam se kako?A onda polako sebi dajem odgovor.Onom toplom recju koju si probudio i zauvek se nastanio,gnezdo savio.Osmeh mi vratio,i jedno novo leto u moj zivot doneo.A bila je zima...Znam da sam gresna.Misli s tobom su mi gresne.Cela ova veza je greh moje ljubavi.Ali ljubav je cista.Zato cuti,i ne govori nista.Jer mozemo recima pokvariti mnogo toga.Mozemo prekinuti onu najlepsu misao.Cuti.I pusti da ovaj zivot zivimo.Nek drugi diriguju,a mi cemo uzivati u nasoj muzici ljubavi.Simfoniji naseg tela.

Voli te tvoja A.

I cim sam na svet dosla stavise mi okove.Teske,preteske.Da li zato sto
sam zena?Uzese mi sa rodjenjem slobodu,okovase mi misli na samom
pocetku.I sada svi moj zivot pletu,zive.A ja sam u njemu tako mala,cista
i gola.Tako sam nemocna.Ponekada se pitam,sta ce mi zivot?I ko sam ja u
njemu u stvari.Rob svaciji,a opet niciji.I ponovo tudje ruke padaju na
meni,i ponovo sam lovljena i ulovljena u tudjim zeljama.A ja nemam
snage,ja nemam hrabrosti da vicem,da prozborim...Cutim a srce me tako
boli.To je jedino sto je moje,to moje srce jedino niko nije uspeo u
okove da stavi.Ono i dalje voli,ono i dalje boli.Mozete mi uzeti sve,i
misli i telo ali srce dok god bude kucalo u meni volece samo ono sto ono
bude htelo.

Govorio si mi da me volis.Govorio si mi i ako me budes ostavila na neki nacin volecu te i onda.Samo ti si mogao da osetis moju ogromnu ljubav.Bez ikakvih suvisnih reci...bili su dovoljni samo dodiri,pogledi i misli koje su nas vezivale.Cak i kada nismo zajedno.Mogao si da osetis sve ono sto se meni moralo kazati.Ne ljuti se na mene nikada zbog toga,jer u stvari ja sam u dusi bila jedno dete koje to nikada nije htelo ni smelo da prizan dok tebe nije upoznalo,zarobljeno u telu zene.Znam,da si sve to znao.Govorio si mi da je mene lepo voleti.A ja sam upravo mislila da je mene nemoguce uopste voleti.Govorio si mi da te necu nikada izgubiti,dok god te budem zelela.Da li si i sam siguran u ono sto si mislio,i rekao.Da li uopste nesto moze da bude vecno?A ja te jos uvek volim i zelim kao prvoga dana.Jer si samo ti uspeo da pronadjes ono najlepse sakriveno u meni.Uspeo si da to sacuvas samo za sebe.A mene da naucis posle svega sto sam prosla da opet volim.Da se ponovo iskreno smejem i da uzivam i zelim svaki sledeci trenutak proveden s tobom.

Danas je nedelja,dan koji nesto puno ne volim.Ali uzivam u njemu i odmaram se.Razmisljanje na ovo pisanje navelo me cisto zbog jednog razgovora koji sam vodila sa jednom poznanicom.Ne mogu je nazvati prijateljem jer se ne poznajemo tako dobro a opet se znamo.Mozda ta poznanstva znaju da budu i lepsa od nekih prijatelstva jer taj neko te ako nista barem razume sta si hteo da mu kazes i porucis.Da se vratim na temu pisanja.Danas mi se desilo da me na fejsu par ljudi pitaju zbog cega ja ne zelim da svoja pisanja stavljam na vidalo dana i da ih izlazem svojim prijateljima na komentarisanje.Zasto sve ovo sto imam i sto nosim sa sobom ne zelim da podelim kroz neke beleske.Kao da je moj zivot beleska koja se deli na komade i na komentarisanje.Grozno..Kako ljudima objasniti neke stvari koje nikada nece razumeti.A onda se iskljucim sa cata bez mnogo objasnjenja.Objasnicu ovde mozda samoj sebi.Sve ovo sto pisem pisem zbog sebe,i za sebe.Ne volim komentare i komentarisanje tipa divno je...lepo je ah...uh...eh...i brdo suza nesrecnica ili radosnica.Jednostavno osecala bi se jadno i bedno kao da nisam prosto doprla svojim pisanjem do nikoga.Pisem zato sto uzivam u tome.Ostavljam svoje trenutke nekada srecne,nekada tuzne.Volim ovo svoje da podelim mozda gore sa nekim prolaznikom koji ce slucajno proci kroz ovaj forum kao gost,i mozda ce ga vise dotaci moja misao napisana nego cak i onome kome je namenjena.Ali o ovome sto ja ovde pisem znam da malo kome moze da dopre do mozga.I netreba jer svi mi funkcionisemo na razlicite nacine.Sutra je novi dan,i pocetak nove nedelje.Zelim svoj osmeh i svu svoju ljubav da podelim sa onima koji me vole i koje volim pa i ako me ne razumeju bas najbolje.Shvatam ih...

Osecam odnekud miris jeseni.Godisnje doba koje ne volim.Cak mi je i grozna dugacka dosadna zima draza od nje.Mrstim se dok ovo pisem,bez obzira sto mi kroz otvoreni prozor jos uvek ovaj letnji povetarac miluje lice.Ne volim jesen bolnu,lazljivu i svu onako zlatom okicenu.Zlu,koja me je uvek budila iz najlepsih snova.Vukla za rukav i izvlacila iz moje ljusture gde sam se najsigurnije osecala.Zasticenom.Smejala mi se dok sam joj davala na oltar sve ono najlepse sto sam imala i volela.A ona je halapljivo grabila ,otimala i odnosila.Odnosila ne pitajuci me nikada kako se ja osecam.Ostavljala me je skamenjenom i sa jos vecim nemirima.Zadnji put me je ostavila jedne tihe mracne kisovite noci,u isto takvoj ulici.Prasnjavoj i prljavoj.Ostavila me je bez osmeha,bez zelje za zivotom.Ostavila mi je samo oci koje vise nista ne razumeju.Pitam se zasto?

Ponekada se pitam kako mogu da zaustavim vreme?Prosto da stane.Da svaki moj sapat bude poziv snu.Onom snu koji ima nektar nemira,gde ce jutro prosipati samo zlatnu boju.A ja cu se u njemu kupati.Hocu da se secam tog sna.Jedne ulicne svetiljke,njegovog osmeha...poljupca i njegovog toplog narucja.Hocu da ga se secam,a tako ga guram od sebe.Jer svakog jutra budim se u kosmaru,sa svojim nemirima okupana u sopstvenom znoju.Sada samo slusam kako vetar peva,kako dani prolaze a ja pisem.Pisem sve one izrecene i neizrecene lazi.Pisem o izgubljenoj istini,i o svim ljubavima koje sam sahranila u svom srcu.I ponovo pisem.Da li je sve to vredno svakog mog stiha?Moje klecanje i moj ponos.Ma ako hoces idi i ti od mene.Idi i ti svojim putem,samo ne ostavljaj nikakav trag.Ponesi sve sa sobom,i nista mi ne ostavljaj.Da ne bi ogolio i ti ovo krhko telo do kraja.Od nocas sam se obukla tisinom za sve.

Da li se ljubav zove imenom tvojim?Ili je u pitanju jos jedna greska,bolna svakodnevnica,deo zivota...ili moja sudbina?Zasto sam ti dopustila da tvoje reci i tvoje misli uopste dotaknu-dodirnu dusu moju.I da me sada grebu kao najgore ostrice stena.Zasto?Trebao si da me pustis da letim u svom nekom svetu koji sam imala samo za sebe.Dovoljno je bilo samo da prodjes pored mene,prosto kao da ne postojim.Jer u tom svetu ja sam plovila po oblacima,dodirivala zvezde,kupala se u mesecevoj rosi.Zasto?Zasto sam morala da shvatim da postoji neki drugi svet.Da je ceznja strasnija od sve one lepote koju sam cuvala samo za sebe.Pusti me vise da tonem i da potonem u svoj san savrsenog mira.Pusti me da mi jastuk bar bude uzglavlje tvoga tela.Pusti me da prezivim uprkos svemu...ovu nasu ljubav.Koju ja jedina izgleda cujem i osecam.I tako je zovem.Pusti me kada te molim da mirno zivim na onim carobnim suncanim otocima.

Ne nije mi zao sto si prestao da budes moj san.Zao mi je sto se sa tim snom negde i moj let polako poceo gubiti.Sto posle svega osecam samo bol,nema ljubavi nema strasti,nema ceznje.Sve je nestalo.Prosto je sve sto je trajalo u trenu postala magla moje vecnosti,koju stresam sa sebe kao prasinu.Onu prasinu koja je danima natalozena.Ne...nezelim vise nista da mi budes.Ne zelim cak ni tvoju blizinu.Samo se skloni...jer moji dani vise nisu isti.Prosto su dobili neku drugu dimenziju.Ona nit koja nas je svih ovih godina spajala sada mi je mrska...kidala se,kidala i na kraju pokidala.Jer treba praviti cvorove od toga?Jel se mogu neke stvari krpiti i zakrpiti?Verovatno mogu,ali ja to necu i ne zelim.Vracam se u neke dane kada si mi osmeh podario.Bila je noc punog meseca.I onaj plavi oblak ceznje.Kada si mi poklonio budjenje,u kome je bilo sjaja.Stvarali smo trenutke samo za nas.Gde je sada sve to nestalo?Moram i ovaj put da sirom otvorim srce kao prozore,da ponovo udahnem onaj zaboravljeni vazduh i da ucinim da neke stvari ipak prodju bez oluje.

Mogla bi o tebi na ovoj temi da pisem kao o nekome ko je bio moja velika ljubav.Mogla bi da pisem kako sam te izgubila,mogla bi da pisem i o uspomenama koje su ostale iza mene.Ali ovaj put necu.Pisacu o tebi kao o jednom mom veliko prijatelju.O necem prelepom,u danasnjem vremenu malo zaboravljenoj reci.Ili prosto ljudi prijateljstvo ono pravo nikada u zivotu nisu dotakli,ili su im kriterijumi i sva merila prilicno poremecena.Danas se smatra prijateljem onaj ko ume stobom da pije,onaj ko te stalno tapse po ramenu.Danas su nam prijatelji totalno neki nepoznati likovi kojima nikada necemo videti oci,ali mislimo da imaju dusu.Koji fles.Pisacu o tebi,sta je to prijatelj.Vracam se u jedan period kada mi je bilo jako tesko.Neko sam ko puno neprica kada prolazi kroz lose periode,guram to sama nekako.Tebi nije bila potrebna moja prica,znao si je po mome glasu,pisanju,po mojim recima.To samo pravi prijatelj moze da oseti.Secam se 13.januar,sneg do golena,setam ko ludak po Knezu,ne znam ni gde cu,ni sta cu.Na operacionom stolu lezi neko koga ja volim najvise na svetu.Borba za njen zivot.Zvoni mi telefon,dok snezne kapi mesaju se sa mojim suzama.Ne osecam ni hladnocu,ni promrzle ruke,ni mokre noge.Nista ne osecam sem praznine.Zove me on...neko sa drugog kraja sveta.Zelim da spustim slusalicu,jer mi zaista nije potreban niko.Ali nisam mogla...slusam ga sta prica,hoce da mi malo promeni tok misli zeli da bude samnom pa makar i na ovaj nacin.Znam da mi je rekao:"Ne mogu da budem stobom,ali sam u mislima tvojim".Sta god da ti je potrebno tu sam.Pricali smo citava tri sata,nisam ni osetila da je vreme proletelo,nisam osetila ni koliko mi je hladno,jer njegovo prijateljstvo,njegova podrska davala mi je toplinu.Kako covek da zaboravi takve stvari,da li o ovome sto ja pisem ima cenu?Dragi moj prijatelju mnogo si mi pomogao za tih nepunih godinu dana.A ja ti nisam mogla pomoci u nicemu mozda kada ti je bilo najpotrebnije.Cak ni onog dana kada si mi mozda fizicki bio najblize.Mogu da me nateraju da te zaboravim,mogu da me svi mrze sto sam te toliko volela,mogu sve.Ali ovakvo prijateljstvo nikada necu moci da stavim u kofer uspomena jer ti si mnogo vise od toga.I sada si mi potreban,ali tebe vise nema.

Jedna jedina misao koju nosim u sebi stavila sam je na dlan.Ne smem da ga otvorim,bojim se da ce nestati,da ce odleprsati.Da ce mi neko tu misao u letu ukrasti i pokvariti.Zato cutim.Cuvam je u svom carstvu nemira,i zudnjom prekrivam obraze,jer i oni me cesto odaju.Pustam te u svojim mislima da mi budesjubav,da mi budes ljubavnik,prijatelj...Da me vodis kroz tamu,kroz sve oluje da bi stigli do samo jedne kapi svetlosti.Sve ti pustam.Pustam te jer si moje mrvice zivota koje sam pokupila ulepsao svojom stvarnoscu.I svet se pored tebe brzo okrenuo.Ne bojim se vise nicega,jer osmeh je sada moja borba.Oprostila sam sve izdaje,sve prevare i sve one pokrpljene rane.I verujem da pored tebe mogu sada da podnesem sve.Zato dopusti da budes moja istina?Da li puno trazim?Da budem tvoja sreca,mozda jedna prica,onaj uzareni pogled koji plamti dodirima ljubavi.Zato nikada ne dozvoli da ponovo budem onaj izbruseni stub bola.Prolazna sudbina,ptica cije su usne drugi kleli...a voleli.Ne dozvoli.I ne obecavaj mi nista.Samo cuti,jer i u ovoj tisini znam da mozes da osetis koliko te volim.

Hocu da se sakrijem od svake opasnosti.Hocu da slusam i da zelim samo ono sto mojoj dusi,mome srcu prija.Da gledam sa prozora onaj svet pun vere i ljubavi.Dosta mi je vise uvelog cveca,pustih stanica i promasenih perona.Zguzvanih papira i zelja da ce biti bolje.Hocu da verujem u to bolje,delima a ne slatkorecivim praznim recima.Sirim krila i vise ne hrlim u smrt.Izasla sam iz tog reda cekanja.Ukopavam kosti i secanja i halapljivo gutam i onu najmanju paznju.

Nisam mrtva.Poljubi me da osetis samo moje usne,one su jos jedino zive.One te zovu.Ne nisam mrtva.To sto su ulice prazne i sive ne znaci da te necekam.Gledam u zemlju,da stid me je da ti kazem da ti se jos uvek nadam.Mrakom sam osinuta,krv i bol tako su mi bliski u ovim sitnim satima.Dok nazirem tvoj lik kroz svaku kap svetlosti,a lice ne postoji.Koje ludilo i kosmari u mojoj glavi.Zar si morao svojoj rukom da iscupas srce moje?Jesi li uzivao u mom glasu i urliku kao sto si uzivao dok si me uzimao onako nagu i pohotnu.Tebi je to izgleda isto.Gola i budna ,luda i nemirna.Koja je tu razlika?Mogu da vidim tvoj pogled koji putuje,satanu u ljudskom obliku.Mogu ja sve.Ali zasto si me ubio,zar nimalo srca nisi imao da vidis kolika je moja radosta bila za tobom.Koliko sam bila slepa za druge.Koliko sam se smejala.Valjda nisam smela.Hvala ti na svemu.Na sva ona radosna i tuzna putovanja,na svim onim meridijanima culnosti,na onoj vatri upaljene baklje na jarbolu.Hvala ti.Ali i tvoja kupola neba bice potopljena kada se ova otrovnica koju si ti napravio pocela pariti.

Jos jedan tmuran,kisovit i totalno depresivan dan prolazi.Sedim u kancelariji i promatram kisne kapi koje dobuju po prozoru.Gledam ja njih,gledaju one mene.Pogled mi je ko zna gde,kao i same misli.Lutaju,vracam se cas u proslost i prebrojavam godine koje su iza mene.Razmisljam o njima kako mi je sve to tako proletelo, osvrcem se i vracam sve dalje i dalje.Umorna sam da razmisljam o stvarima koje vise ne mogu da obuhvatim,o svom ovom vremenu izcudjavanja i analize.Kazem samoj sebi da mogu barem pola godine da zazmurim pa posle toga da se probudim.Hocu da sanjam,da u tim snovima lagano koracam da zalupim sva ova zamorna vrata i da uzivam u svome svetu nedorecenog.Zaista vise ne mogu ovako,muka mi je svih misli koje nose samo tamu,tuge i stotine krugova cistilista.Muka mi je vise iskopanih dubina sluha,agresivnih misli i svih tih nemustih pogleda.Hocu da se vratim vremenu gde je bilo pocetka,gde nisam bila zbunjena i gresna,gde nisam osecala strah i zebnju jer je imao ko da misli na mene i da me stiti.Hocu da se ponovo vratim svom detinjstvu,majcinoj neznoj i uvek toploj ruci,ocevom osmehu i stalnoj brizi.Hocu...Obecali ste mi jednom u detinjstvu da cete biti vecni i da cete u svakoj mojoj plovidbi biti pored mene.Obecali ste mi...ali ja ne smem da vam priznam da sam na izmaku snage,da vise nemam snage da letim,da su mi kriloa tudja i da sam ranjena.Trazim vas pogled po ovim nepoznatim i kisnim oblacima...Trazim,znam da ste samnom, ali ja ne mogu vise da progovorim.Moj zivot je nemir i nesanica i potajna noc bola.

Pitam se ponekada da li bi ako se nekada negde sretnemo prepoznao moje bistre oci koje su govorile koliko te volim.Da li bi mogao da prepoznas moju dusu svu nagomilanu nemirima,i prekriveni izazovima.Da li bi mogao da procitas ono sto prizeljkujes a ne mogu da ti kazem,i nikada nisam smela da ti izgovorim.Nisam...jer nisam imala pravo.Duge me noci proganjaju,noci bez sna.Gde uzdah je samo hladni drhtaj koji me prati.A ja u svakoj toj noci hranim svoju dusu slutnjama,sopstvenim lazima i ocajem gde nema kraja.Vise ne zelim nista da se pitam,jer ja sam u stvari samo jos jedan kip koji je prohodao i koji nema prava od tebe traziti odgovor jer ga ni sama ne mogu dati.Svoje poroke bi trebala da ozvanicim,da taj jezik prvo razumem,da izaberem put-put istine.Znam da ce biti tesko,mozda ostro i bolno.Znam.Ali ja sam ostala bez one zivotne amajlije,bez ideala na raskrsnici...ponekada teska i samoj sebi .Zato sam duzna da skrojim novi kaput svojim rukama i da pad za mene vise ne postoji.Ponekada tako pozelim da budem u stvari ono sto jesam.Ono sto si samo ti mogao da prepoznas.

Ne,nezelim vise da se igram,igra ovoga trenutka prestaje.Hocu...ja zelim da osetis mene i moju neznu plimu koju nosim sa sobom.Umorna sam od izigravanja ratnika,umorna sam od svih onih reci koje negde stoje u vazduhu,za ovom ceznjom koja me ubija sto sam tvoja a kao da nisam.Da li si svestan koliko ljubavi u meni ima i da si ti moje nebo srece,a isto tako i onaj pakao bola kroz koji sam prolazila stalno.Verovala sam da moj smesak tuge ne moze biti vecan,veroavala sam a onda sam shvatila da je to moja stvarnost i da ja tako moram da zivim.Nemam koga vise za to da optuzujem jer u stvari ja sam samo jedna grlica nevidljiva koja izigrava grom i strah ovoga zivota.Ne znam uopste zasto ovo pisem kada je ovo u stvari samo jedna nevidljiva propoved moje duse,koja te nece nikada dotaci,koji ces zaboraviti kada se pogase svetla tvoga dana.Kada budes boravio u polutami svoje sobe reci ces lako se neke stvari zaboravljaju ali nam ostaju uspomene i snovi od kojih i za koje treba ziveti.Ja ne zelim da budem tvoj san,i tvoja uspomena ozivi ovo srce koje imas i pomeri se malo sa tvoje obale maste.Ja sam tu...postojim.Nisam neki prolaznik tuge na tvome pragu koji stoji.

U svim ovim godinama koje su ostale iza mene,cini mi se da sam zaboravila na sebe.Uspomene i samoca ne donose sunce.Opijam se culima zednim,i verujem u iluzije sa kojima se prehranjujem.Pokrivam se maglama secanja i ususkavam se u svoje lazne snove.Proslost,sadasnjost i buducnost,obelezavam svojim osmehom dok navlacim masku mracne noci,i prezivljavam jos jedan dan.Prolazim kroz patnju na lomaci istine i lazi.I pruzam...ja zaista pruzam ruke u dodiru sa prazninom.Mogu da je osetim.Da li je neko uspeo u praznini da oseti toliko toga,kao sto sam ja uspela dok sam je grlila i privijala uz svoje grudi?Osluskujem u njoj tugu moje duse,u u toj tuzipatnji i samoci ja volim.Dok ti ides putem koji ima svetla,ja cekam samo jednu jedinu njenu kap.Sve prolazi polako,moje srce je i dalje u senci ceznje.Ko zna,mozda i moje slutnje nekada zasvetle kroz mrak.

Zasto si izabrao da bas ja budem greska necijeg zivota.Zasto si izabrao da neko meni bude greska zivota.Zasto si mi oduzeo sve ono sto sam volela,i ostavio mi samo pored uzglavlja molitve,pokajanja i veru.Prestala sam vise da se molim,u pokajanje sam prestala da verujem od onda kada sam izgubila sve ono sto mi je davalo nadu.I sada mi kazes da smo mi krojaci sudbine,ko je onda moju sudbinu ovako nakaradnu onda krojio bez moga pitanja.Kako je smeo?Kako se samo usudio da pomisli tako nesto da uradi.Nista nisam mogla spasiti jer nista u svojim rukama nisam ni drzala.Ostavili su mi samo kameno uporstvo.ostavili su mi ono decije verovanje i nagon da samo prezivim.A sta je sa snagom?Hoce li neko uspeti da mi usadi kompas,da mi ulije tu nadu.Da onda barem kada usnim nijedna vise ptica ne preleti mojim secanjima na svim onim nadgrobnim plocama.

Jesi ostao secanje,ali ja ne mogu vise da stojim.Ti jesi moja patnja,ali ja moram da koracam.Jesi moja suza koju si napravio u nemir...jesi da jesi moje sve.Ali ponekada nestani,kao sto svaki san nestane.Okreni se ponekada izbriosi svoj trag i sva ona pisanja,i izadji iz moga zivota. Jer ni sama vise ne mogu svoj dah da prepoznam...