Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

ReStOrEdLiFe88 ::

Zavidim onim ljudima koji imaju lepe uspomene, ciji su zivoti bili psiunjeni srecom, ljubavlju, nadom...i onima koji u tim carima zivota uzivaju i sada. Znam da je zavidnost naj gore osecanje-u mom slucaju stanje, koje postoji u ljudskoj svesti, ali sta cu... Nemojte me pogresno shvatiti, ja ne mrzim-ne umem da mrzim, niti vam zelim zlo..
Naprotiv-zelim vam sve najbolje sto se pozeleti moze.
Nisam ja kriva sto se zivot poigrao samnom na naj gori moguci nacin. Sto me je ucinio invalidom na polju osecanja. Postala sam osoba toliko ogrezla u tugu, bol i patnju, da mi sreca i nada deluju kao nesto nedostizno, nesto miljama udaljeno od mene, uz samo jedan mali nagovestaj postojanja. Previse sam dugo isla pogresnom stranom puta, da mi je vremenom, on postao prav. A tako zelim da nacinim taj jedan korak ka njemu.

Svaka cast Beskraj. Predivno pises

Hvala ti na divnim recima,ali kada budes imala vremena i kada budes zelela,procitaj ono sto sam pisala u mojim pricama.Nisu sve uspomene lepe,ali su uspomene koje se pamte.Da nije ovog foruma ja nikada ne bi progovorila...napisala o tim uspomenama.Nemoj da zavidis...zavist truje dusu,ljubav je ta koja je oplemenjuje.Zivot se sa svima nama igra,zivot nas stavlja draga moja na hiljadu iskusenja...sve sam prosla,sve sam iskusila i kao pobednik i kao porazeni,ali glavu gore.Korak do pravog puta je jako blizu,veruj mi samo ga treba pozeleti i potraziti.Uzmi pisi,meni je barem tako lakse barem u danasnjem vremenu sve ono sto mi se skuplja i skupljalo da pretocim ovde.Poslusaj me.Ljubim te,i glavu gore.

Hvala ti puno na ohrabrenju. Potrudicu se, stvarno cu se potruditi.
Tek sam nedavno otkrila da me pisanje oslobadja, zato, ne zamerite ako sam jos uvek nevesta u iskazivanju. Trudim se da nadjem prave reci, ali je to ponekad jako tesko, jer me nesto koci. Glava mi je puna svega i svacega tako da je jako tesko izdvojiti one prave reci.
Poslusacu ovtj savet.

ReStOrEdLiFe88 ::

Hvala ti puno na ohrabrenju. Potrudicu se, stvarno cu se potruditi.
Tek sam nedavno otkrila da me pisanje oslobadja, zato, ne zamerite ako sam jos uvek nevesta u iskazivanju. Trudim se da nadjem prave reci, ali je to ponekad jako tesko, jer me nesto koci. Glava mi je puna svega i svacega tako da je jako tesko izdvojiti one prave reci.
Poslusacu ovtj savet.

Kada su prave misli,reci idu same od sebe.Opusti se i prepusti se samo svojim osecanjima i videces da sve ostalo ide samo od sebe,prosto navire kao bujica reke.Svaka rec koju napises je prava,ja iskreno nikada nisam u zivotu pisala pesme,prozu da.Ali nas dragi administrator me je ohrabrio u tome,sada pisem i pesme.I kada ih citam mogu ti reci cak mi se neke i dopadaju.Zato samo opusteno,probaj niko ti ovde nece nista zameriti,samo mozes da dobijes ohrabrenje od svih nas,Pozdrav.

ReStOrEdLiFe88 ::

Hvala ti puno na ohrabrenju. Potrudicu se, stvarno cu se potruditi.
Tek sam nedavno otkrila da me pisanje oslobadja, zato, ne zamerite ako sam jos uvek nevesta u iskazivanju. Trudim se da nadjem prave reci, ali je to ponekad jako tesko, jer me nesto koci. Glava mi je puna svega i svacega tako da je jako tesko izdvojiti one prave reci.
Poslusacu ovtj savet.

Napisah to vec gore u pozdravljanju novih clanova samo se opusti i prepusti forumu ja to volim da kazem, pisi sve sto hoces, niko ti ovde nece zameriti nista, samo cemo te ohrabriti sto rece Beskraj. Vidim ja da je na pomolu jos jedan veoma aktivan clan veliki pozdrav.

Hvala smesko.
I nisi se prevario. Imacete muke samnom.
Arekoh samo da banem, da vidim o cem se tu radi, kad ono medjutim.. Ispade da cu postati zavisnik.

Svod nebeski je hladan samo Beskraj i njegova tisina.Za mojim vriskom svi se okrecu u toj tisini ,ali niko me ne goni,gone me moje misli nemirne,moj san koji nema snova.
Detinjstvo koje sam mislila da ce biti vecno,senka ispred kuce kao opomena moga odraza,i moga posojanja.
Budim se,kroz prozor prodiru prvi znaci sunca,jedno ponovno radjanje.
Da li postoji vecnost?Sa tvojim odlaskom[jednom kada budes resio da odes] shvaticu da je vecnost samo iluzija.Nastala je tisina,tisina moze da nastane i kada nemate prave reci da nesto nekome kazete/Ponovo cujem ona zvona koja su mi bila opomena celoga zivota.Ona i dan danas zvone...
A onda pocela sam da te dozivam na onoj nepoznatoj obali,potpuno sama gola i bosa i gubila se u tragu Beskraja.

Ispravnost traziti u ljubavi uvek je u meni izazivalo malo osmeha na licu.To je kao da u plastu sena trazite izgubljenu iglu.Kod ljubavi nema ispravnih i neispravnih stvari.Ljubav je lepa sama po sebi i to je jedina njena ispravnost.
Danas sam ti rekla ako ovako nastavimo bices deo moga dnevnika,a u stvari shvatila sam da si ti u stvari smisao moga zivota.Vise zaista ne mogu i ne zelim da stalno preispitujem sebe.Da li sam pogresila sto sam te pustila da udjes u moje srce.Ti si i nepitavsi,samo cekajuci vec usao.Nisam stigla cak ni da ti otvorim vrata.I moja kasnija zamopoznaja da umem da volim,osim da budem samo voljena velika je stvar u mome zivotu.
Znam ljubavi da je prosjak onaj ko prosi za mrvu ljubavi,ja to ne zelim i ne mogu.Nikada to nisam radila...ali zato ti cesto kazem da te volim.I sve ja znam...znam da sam komlikovana,i hocu da ne vidim neke stvari,i hocu da ne marim za neke trivijalne stvari...i hocu...ali.
Sta god da bude bilo,i posle dvadesetak godina naseg postojanja uzecu ovaj svoj dnevnik negde mozda u prolazu.Kada bude izbledeo i podsetio me na onaj miris dunja,nase klupe,ruku tvojih usana i seticu se svega jer sve je zabisano u ovom nasem vremenu trajanja.

Ponekada kada otvorim svoj dnevnik secanja,osetim neki mir na dane koji su davno davno prohujali.Onda osetim neki smiraj koji se polako siri mojim telom,mojim mislima.Moj dnevnik secanja su moja vrata uspomena,iz njih izviru price,ljudi,misli boja.
Gusila sam se u svojim sopstvenim suzama,u svom znoju,ponekada dok sam ga drhtavom rukom ispisivala.Nemam izlaza nego suociti se sa samim sobom,sa onim sto me prati.Znam da nesmem stati jer vreme prolazi,moras se suociti sa stvarima koje ne mogu cekati.
Nema mesta mrznji,ljubomori.Ono sto ostaje iza mene je moja savest.Tesko je nekada se nositi sa takvim teretom,jer ako hoces da ga pobedis moras ubiti u sebi to svoje ja,svoju savest.

Stojim na pramcu broda,oci me peku od suza neisplakanih.Gledam napred,zivot polako ali sigurno prolazi u svom trajanju.Naleti vetra,oluja,a neke stvari prosto vise ne mozes da zakrpis.Od tolikog krpljenja sva jedra na brodu ne mogu vise izdrzati.Brod je vec polako godinama poceo da tone.Borim se,jos uvek se borim sa ogromnim talasima,sa zakrpljenim jedrima,koji me nose.Samo ne znam kuda ce me odvesti,na koju ce me stranu baciti.Gde cu isploviti?
Pitam se ponekada gde je iscezla ona moja snaga,ona moja hrabrost.Ne,nesmem da potonem.Moram da izdrzim i neizdrzivo.Moram da naucim da plutam da se odrzavam.I ponovo jos jace stezem kormilo zivota.Secam se svega,i onog zarkog sunca onoga dana,i one svetlosti koja me je obasjala.Secam se svega doskoro.I tako svaki dan

Pokusala sam da sanjam,pokusala sam u tom snu da te dotaknem,da osetim tvoje ruke,tvoje poljupce,tvoj zagrljaj pokusala sam.
I sanjala sam.Nisam te mogla dotaci,bio si mi tako dalek,tako nepoznat,tako nestvaran.Tvoje ruke koje si mi pruzao bile su hladne,reci prazne.Govorio si nesto sto te nisam razumela,jer nije bio jezik ljubavi.Gledao si me ocima koje su mi bile nepoznate i strane.Sanjala sam.
Da rekao si mi da ces me tome nauciti,da je dovoljno samo da zazmurim.
Vrisak,krik i bol.Moj san okupan u znoju.Bolje da me nikada nisi ucio,jer ako su svi snovi ovako kosmarni bolje da sam zauvek ostala u svome svetu.
Jer u mome svetu ja te dodirujem
u svome svetu osecam tvoju toplu ruku u svojoj,tvoje nezne zagrljaje i sve one divne poljupce.Cujem ono tvoje volim te ljubavi.

Citajuci ponekada svoj dnevnik secanja i zapisujuci neke trenutke vremena, shvatila sam da se oko mene jos od onog vremena kada sam prve redove ispisivala pa sve do dana danasnjeg vrte jedne te iste stvari.
Svetlost i Tama.
San i Java.
Zivot i smrt.I moje vecito lutanje u beskraju.
Upravo u tim stvarima je ono sto u stvari opisuje mene kao prolaznika koji se gubio i pronalazio u vremenu koje je proslo,koje je sada i koje tek treba da dodje.
Ja sam ta svetlost beskrajna bila celoga zivota,tama je nesto sto je moju svetlost cesto pomracivalo i nadnosilo se kao sivi oblak.Onako zlokobno pustajuci svoje pipke i kanze.Vukucu me povremeno do samoga dna.Ali uspevala sam svojim beskrajem,svojom svetloscu da se od toga svaki put ponovo vinem u visine samo njima poznate.
San i java.Neko ko mi je davno pokidao i pokrao snove,poneo zauvek sa sobom i ostavio me celoga zivota da sanjam.Ali da sanjam samo otvorenih ociju-ti snovi su moja java,

Tako bi volela da jednom zaspim samo sa jednom mislju,ne moras mi nista reci samo cuti.Ali dopusti da budem kraj tebe.Da mogu da te osetim,dodirnem.Ti si moje jedino utociste u ovom ludom svetu i u ovom ludilu.Ne nesanjam te,ja mastam i zelim da setamo onim parkom koje pamte moji snovi kada sam zmurila i pokusavala da sanjam.Da sedimo na onoj nasoj klupi i da se smejemo tako beznacajnim stvarima.A u stvari tako velikim,jer me ispunjavaju.Znam da me nekada ne razumes.Jer uvek mislim da me ne volis dovoljno.Sada su mi neke stvari jasnije,sada kada sam i ja uspela da volim/Sada znam samo da u ljubavi ili volis ili ne volis.I onda se pitam zasto se uopste budimo,jer i sam kazes da je prelepo u snovima.Povedi me jednom do njih,pusti me u svoj maleni svet.Pogledaj me.Mi ipak imamo nas.

Jednom kada budu prosle godine,i kada budes uzeo moj dnevnik secanja,kao prolaznik moga zivota mozda pronadjes sebe zapisanog u nekom trenutku moga postojanja.Tada ces osetiti povetarac na licu,onaj moj miris tako poznat koji se cesto nosio na svojoj kozi ,i mozda mozes osetiti moje usne na vratu.'Tada ces shvatiti koliko ja planina nosim u sebi.Da u mojoj dusi nema ravnica,nema mira,ima samo klisura i kotlina.

Nisam li nekada odvise sama?Toliko sam se nekako prosto navikla na tu samocu,da sam se prosto sazivela sa njom.Znam da to nije dobro.Znam.Ali valjda mi je potrebno vreme da se suocim sa mnogim stvarima koje su ispred mene i iza mene.Koliko god je ne zelela da se previse nesto okrecem unazad,i gledam unapred.Potrebno mi je da shvatim,da je moja tuga beskraj i da je drugacija od svih drugih tuga.A to malo ko razume.
Mislim da svi smo mi zasluzili da budemo srecni,i da svi smo u njenoj stalnoj potrazi ili definiciji.A u stvari sreca nema definiciju.Biti srecan nije samo zeleti za nju se treba malo i potruditi.
Nadam se,ipak se nadam da sam u ovom svetu isplatila sve svoje dugove,koje su me terale u razlicite zamke i da sam istrajala u njima.Mislim da vise nikome nista nisam duzna,osim mozda sebi...i svojoj sreci.
Zato sada trazim svoj san i sledim ga ma koliko god java bila surova.A surova je do poslednjeg bola.
Ti si moja sreca,ti si moja surova java,ti si moja sloboda i ljubav.Ti si moje sve,moja Nada.

Znam sebe najbolje,i znam da imam samo ovaj zivot jer ja prosto ne znam za drugi.Zato sam izabrala tebe,da te volim mirno,tiho...kao sto nikog do sada nisam.Da s tobom na trenutke pobegnem u snove nestvarne,od svih onih zahteva i zivotnih prohteva.I da svu svoju neznost nagomilanu predam samo tebi.
Jer ti si moja strast.Moja ljubav.Moja potreba.Mozda bi sve ovo mogla da nazovem grehom,jer ljubav je prolazna a ti si u stvari greh moje vecne ljubavi.Jer si u srcu.Mozda mnoge stvari ne mogu da osetim na pravi nacin,ali to ne znaci da sam bez osecaja.Jer osetim ponekada tvoju srecu u mome osmehu.Ja budna sanjam.
Da li me volis?

Znas u zivotu postoje tragovi koji nikada ne mogu nestati,ne moze ih nista izbrisati cak ni zaborav.
Da li znas da bi u moru koraka mogla da prepoznam bas tvoj.Zato trcim u susret oluji ne mareci za onim sto cu izgubiti,jer sam stobom mnogo dobila.Dobila ono sto mi je nedostajalo,i sto sam mislila da se vise nikada meni nece desiti.Sada zelim da zadrzim ono sto ne mogu da imam,ono sto ne postoji.A znam da ne postoji ni pocetak ni kraj,ni dobro ni zlo,ni sreca ni radost.Postojimo mi u krugu,u lavirintu,izlaza i ulaza nema.
Pa sta onda postoji?Nestalnost,neizvesnost,cekanje..Prazne sake i velike zelje.

Jos jedno novo listanje mog dnevnika,secanja.Koliko god da su to neke lepe uspomene svaki put izazovu buru emocija koje sam potisnula negde duboko u sebi.Ponekada se pitam zasto to sto je potisnuto stalno nam se vraca kao opomena od nezaborava,ili je nesto drugo mozda u pitanju.Sta mi je bilo sinoc,sta mi je to trebalo-sada pitam vec samu sebe,da ceprkam po svim onim silnim porukama,po svim onim recima koje sam zakopala sa tvojim odlaskom.Zasto me nocu budis?Zasto mi dolazis u san,otisao si zauvek...
Sinoc dok sam citala ono sto si pisao imala sam osecaj na trenutak da cujem tvoj glas,tvoj osmeh,i tvoj pogled.Zadnja tvoja poruka o kojoj razmisljam i danas ide ovako:Nisam malena neko ko se puno vezuje za bilo sta i bilo koga,ja sam slobodna ptica koja je danas ovde,a vec sutra na nekom drugom kraju sveta
Ne znam sta mi je ovo sto osecam prema tebi,ne znam kako da ga nazovem jer tu rec sam davno zaboravio,sve mi nalaze da sve ovo prekinem dok jos ima vremena ,ali vezao sam se za tebe,za tvoje reci,za tvoj osmeh i ne mogu.Srce mi drugacije porucuje.Poslusacu ga,pa sta bude neka bude.Neka vreme i buducnost pokazu ispravnost moje odluke.
Znao si sa najudaljenije tacke sveta da me pozoves,da bi sebi ulepsao dan,a ja sam ti se tome smejala i govorila da si skroz lud.Nikada ti nisam rekla da mi je uvek bilo drago kada i ja tebe cujem...nikada ti nisam rekla da sam te zavolela,nikada.Volela sam da ti pisem...volela sam da se smejem samo za tebe...volela.Ali moj glupi ponos,mnogo toga mi nije dozvoljavao.Zadnje tvoje reci;'Trajacemo dok me smrt ne odvede".Tako je i bilo.Ne,nezelim da se secam toga dana kada sam saznala sve pojedinosti.Otisao si zauvek a trebali smo da se sretnemo.Napustio si me.Delicem srca cuvam uspomenu na tebe.

Dnevnici nekada znaju da budu neprijatna stvar.To su neke uspomene,secanja na neke zaboravljene stvari.Ta secanja sam pribelezila da bi nekada mogla da ih upotrebim,ali samo kada ja hocu.Nesto sto nosimo u sebi.To je deo bivseg maglovitog stanja u sebi.
Jedan nacin otreznjenja.Nazalost.Toliko je stvari proslo pored mene koje nisam mogla da dotaknem,prosla tolikim ulicama,gradovima zemljama a nisam ni bila svesna da postoje.
Utisak.Jedan tren,samo pramen svetlosti u tami,zagrljaj noci koji me je odbijao celoga zivota,i sve je to nestalo.Samo usamljeni urlik i jauk proslih dana,jauk proslosti.
Ne...nevolim dnevnike,bez obzira sto sam ih vodila,zapisivala jer kada pogledam sta je ostalo?Ostao je jos jedan prtljag godina koje su prosle...suveniri i odrastanje.
Ustvari ja sam neko ko je umeo da vidi vetar,i cuje sneg kako pada,umela sam da dotaknem prstima sumrak i osetim sjaj mesecine...Umela.Umela sam sve,samo nisam znala da mastam i sanjam o ljubavi.
Sada kada sam je spoznala,otkrila ,ne dam je.Nedam tu pticu nikome.Ona je moje obecanje,moja besmrtnost.
Nevidim je uvek,ali je osecam.

Sada sam tu a sutra ko zna gde i skim cu biti.Ja sam neko ko stalno luta...odlazi,dolazi.Je sam nemir tvojih snova.Ja sam tvoj dan i tvoja noc.Jednom kada me ne bude vise bilo,ja cu se sakriti u svim ovim slovima i bicu tamo gde si i ti.Kada me budes zeleo pronaci,bicu u svim ovim napisanim recima u pesmama,pricama...zalutalim dnevnicima nekih secanja.
Prepoznaces me po mom beskrajnom tragu.Prepoznaces me po onom plamenu koji gori,po nocima kada sam ti dolazila u snove i tiho saputala.

Ponovo ona grozna kosava.Traje po ko zna koji dan.Proziva po zatrtim snovima i samo mali nagovestaj ljubavi odnegde dopire...kao da ga cujem kroz fijuk.
U daljini krik vetra i razmisljam,preklinjem zatvaram sva vrata za sobom.Predajem se tom vetru,i cujem njegov besan ironican osmeh.Govorio je...nesto je govorio,a reci su mu trcale u mestu.Jos jedna zabluda ljubicastog zvuka.

Secas li se onih kisa u nasem gradu.To su bile najlepse kise kojih se secam i dan danas.Postojala je u jednom trenutku nada.Nadala sam se.Jer to mi je bilo sve,i radost i sreca,ustvari to si mi bio ti.Vremenom sam pocela da te zaboravljam.Ali su uvek postojali neki ljudi koji su mi bili opomena i secanje na tebe.Da li te jos uvek volim?Da li si tamo srecan?A ja,ja nista nisam znala jer nisam htela da znam.Sve je bila laz oko mene,i ono vreme i svi ljudi oko nas...sve ama bas sve.Samo ne obecanje,da ti sve oprostim kada si odlazio nisam prekrsila,i dan danas sam mu ostala verna.Mozda sam zaiata morala tada da te izgubim da bi shvatila ustvari koliko si mi znacio.

Ne to nije bila ljubav na prvi pogled.Ovo je bilo nesto sasvim drugacije do sada za mene.Osetila sam otkucaje srca posle ko zna kog susreta[mozda onog kada sam smogla hrabrosti prici ti toliko blizu i poljubiti te],ali nisam po prvi put u tom susretu osetila one nemire koji su stalno prisutni u meni.Koliko god htela ili ne htela da priznam sve price lice jedna na drugu,ali ova nije licila ni na jednu prethodnu.
Samo stobom sam osetila ukus prvog naseg proleca,lagan vetar u kosi,slast poljupca...kada ostajes bez daha i onu slatku vrtoglavicu.Kalendar koji je brojao i prve pahulje snega.Plasila sam se u pocetku svega,svega nepoznatog,a to nepoznato je sve donosilo sa tvojim ulaskom u moj zivot.Razumeo si me.Ti si to znao...osecao si.Pokusavala sam da uhvatim korake koje sam pogubila cekajuci.A u stvari ti si me svo vreme strpljivo cekao,i polako otkrivao sve moje tajne i duge price.Naucio si me,to ti nikada do sada nisam rekla da vise ne hodam s tolikom gorcinom u sebi,a imala sam je jako puno.Pustila sam iz sebe zivot,otskrinula sam prozor za tebe,i ne zelim da ga zatvorim.

Koliko god da covek ima godina,detinjstvo ostaje zauvek tu,u nepovrat.Ono ima svoj miris,koji cuvas u nozdravama.Imas i onu zvezdu plavu,koja posebno cakli i treperi.Sija samo za tebe.To detinjstvo je nesto sto se nikada ne zaboravlja,i cini mi se uvek ga se rado secam.Jer mi je bilo nesto najlepse i najbezbriznije u zivotu.Tada imas necije ime koje spominjes hiljadu puta i oci koje su posebnog sjaja.Imas...Imas toplu ruku majcinu,koja je uvek tu da da kada tvoje oci pocnu da dobijaju nekako drugaciji sjaj,zagrle te i cutke razumeju tvoju patnju.Imas...Imas sve.
Znala sam u tom svom detinjstvu svoje najlepse i najskrivenije tajne samo pticama da otkrivam.Tako smo se znali na cudan i jako dobar nacin razumeti.A onda...onda polako nestaju ti mali putevi koji nas vode...
neki i stignu negde,neki ostanu ko zna zauvek zatvoreni u svojoj ljusturi neotkrivenog i neshvacenog.

Gledam kroz prozor svoje sobe,i kada si kilometarski daleko od mene ja te vidim.osetim...tu si.
Da li znas uopste kako je lepo voleti?Zamisli...samo zazmuri.Jer kada zmuris onda najbolje sve vidis.Ja barem tako radim.Odlutam daleko u svoju tisinu i imam osecaj da si zaista tu pored mene.Ja te stalno cekam...ja cu biti neko ko ce te stalno cekati,jer ti si moj smisao,moja neznost,moj treptaj u svim mojim nemirima.
Moja tisina...ti si u stvari moja ljubav.Zauvek cu cuvati svaki nas korak i vreme u kome smo ziveli.Samo ja i ti.I sve ovo sto pisem.pisem zmureci,jer samo nas tada mogu jasnije videti.Ti si moj svet satkan od snova.I ja u taj svet cesto bezim.Taj svet u kome si me ti uveo nema cenu.Neprocenljivo je,jer nije svima dostupno.Srecna sam sto osecam.Sto volim.I vise od toga.

Moje reci se nocas pretvaraju u pogled,moje zelje postaju dodir.Znaj da cu te cekati sa druge strane meseca u predvecerju ranih ljubavi.Zarobljena sam ponovo u svojim mislima,ti si taj koji moje misli ukrocujes,a tako je malo prostora.U taj prostor staje samo treptaj svetlosti.Tako je veliki procep.U tom procepu je nasa sudbina.Noc me grli rukama tvojim,tvoji tragovi su u venama mojim,a ja ociju sklopljenih trazim te.Nesmem da se pomerim,da ne bi narusila sve one trenutke.Bljesak srece.Toplo je...mekano je...i mirisno.

Lutajuci po dnevniku secanja,pronasla sam i ovo...nesto previse taze,jos nepozutelo.

Otkrivam u poslednje vreme da mi realan svet sve manje i manje nedostaje.Uzivam u tisini,u svetu boja koje su samo nase.Moja je bela...tvoja je uvek bila crna.Sve je u stvari tako izmedju nas bilo omamljivo...sve uzimas i dajes a niko nista ne trazi.Jednostavno nista me nije zanimalo.Ni ko si,ni sta si...cak ni kako izgledas.Pricali smo o ljubavi na najcudniji nacin,pricao si mi o svojim tajnama,otvarao si se recima.Radovao si se meni,mome glasu jer sam ti uvek pricala o tako obicnim stvarima.A ja sam volela onoga u tebi kome nikome nisi pokazao.To saznanje je nosilo osmeh srece,to je nesto sto ti niko ne moze oduzeti.

Postoje poljupci koji se pamte.Koji nisu kao ostali.Kada stalno osecate leptirice u stomaku...kao da imate petnaest godina,taj osecaj je kao dodir svile.
Ponekada pomislim da je sve ovo izmedju nas nestvarno,da je ovo san i bojim se da se probudim.Ova ljubav je lutala svih ovih godina naseg nepoznavanja,podrhtavala je negde u mojoj svesti,i prodirala kroz zavese koje su najavljivale tvoj dolazak.Tvojim dolaskom postala sam najlepsa procvala ruza.lahor u zvezdanoj noci.Bila sam osmeh i sreca,pesma u snu,bila sam vihor tvoje neznosti.Bila sam okicena velom ljubavi iskrene.Sve sam to bila zahvaljujuci tebi.A ti,ti si za mene bio svo bogatstvo ovoga sveta.

Ponekada imam osecaj da smo se negde,nekada sreli.Da smo nekada u nekome vremenu bili zajedno.Da je sve ovo nastavak necega sto je bilo samo prekinuto,a sada samo ponovo nastavljeno.Samo sto sam onda bila sasvim drugacija,za razliku od sada.Sada si napravio od mene slabica koja moli za tvoje dodire,vapi za tvojom ljubavlju,pesnika koji pati od nesanice,i ocajnika koji se plasi da ne izgubi ono sto je ponovo naslo/
Pustas me ponekada da poletim jako visoko,a onda me spustis kao pticu koju si odstrelio,pogodis i oboris dole.Da tu bas ispred tvojih nogu.Ponekada se u tvome zagrljaju osecam tako sigurno,zasticeno,a onda me pustas da se raspadnem u delove samo jednom jedinom recju.

Postoje stvari i dogadjaji od kojih covek celog zivota bezi,luta po maglama svojih osecanja,grebe sam sebi po srcu i trazi sopstveni kljuc svoga kaveza...svoje ljusture koju zeli sa sebe da skine,ali ne moze jer nema dovoljno hrabrosti.Mozda i moze,ali nece.To je prosto njegov oklop njegova maska s kojom hoda i na koju se prosto navikao.Ne moze bez nje.Mislite li da je takvim osobama lako ziveti s time.Mislite li da takve osobe nemaju srce,osecanje neznost.Ne znaju za srecu i bol.Mislite.Ma vi niste u stvari i ne mislite jer i ne znate sta je u njima,jednostavno ih i ne poznajete.A oni vam prosto ne dozvoljavaju da im pridjete.
Sada cu vam reci,i tekao njihovo srce zna da krvari,ali to se ne vidi.A onda...onda posle toliko godina pojavi se neko i udje u vas zivot kao vetar.Kao onaj vetar koji sam volela i osecala samo jednom u zivotu.I skine vam oklop tezak i pretezak s tela,s duse i navuce vam najlepsu belu haljinu.Navuce vam najlepsi osmeh srece,da vam kljuceve srca,otvori ih i zauvek se useli.
Onako tiho kao povetarac.A od vas napravi zenu koja zna da voli,jer je voljena.

Postoje ljudi u zivotu koji vam iscupaju srce,i tako vas puste da celoga zivota zivite...tumarate,lutate i trazite ono sto vam je uzeto i zauvek poneto.
Postoje ljudi koji to iscupano srce vrate na mesto,pokazu vam put ka sreci,nauce vas da u sitnicama znate da trazite velike stvari,da se radujete i smejete,da budete srecni.Da znate da postoje trenuci koji koliko god da su prolazni,imaju lepotu trajanja.
Sada pratim rast drveca i sustanje kise.Umem da slusam fijuk vetra u ponocnoj tisini.Umem da volim,i kada nisi samnom...ja umem,a to nikada nisam znala ni da postoji.
[center]Mogu da osetim svetlost novih vidika i sve reci koje su skupljene u snove da razumem.

Jos jedno pakleno popodne.Noc koja mi razara srce,magla koja me podseca na dolazak stranca-na nesto strano i nepoznato.I moja dusa koja lebdi,kroz tu maglu.Luta... trazi ...nalazi i ponovo se gubi u duboku noc.Gusi me.Stalno me sprecava da stignem do cilja.Lebdim i gubim se u stalnim ponorima.Moj korak je put do dna.Ocajnicki te dozivam.Da li mozes da me cujes?Pokusavam kao slepi putnik da nazrem kroz neke vidike pruzenu ruku spasa.Da li da je prihvatim ili odbacim?

Cesto te sanjam.Volim svoje snove jer u njima smo samo ja i ti.Tada sam samo tvoja ,i ti samo moj,u tim snovima ne delim te nisakim.To su trenuci koji su samo nasi.U njima smo stvoreni jedno za drugo,ponekada pomislim da smo savrsen spoj.Zivot mi je mnogo lepsi otkako si usetao u njega,sve je plavo,setno i nezno.Moji snovi sa tobom su se ostvarili,i ti si svojim dolaskom postao moja java.Moja sreca,tiha slatka patnja...i bol.Cekaj me.mozda se zaista jednoga dana i probudim pored tebe.Zivot je cudo,a ti si to upravo napravio od moga zivota.

Neko sa svojim bolom zna da ide kroz zivot.A neko taj svoj bol ne zna da nosi na najbolji nacin i onda redovno uzima papir i olovku i pise...pise...
Nocas bi zelela da pisem o snu,koji nisam sanjala,zelela bi da blago sklopim ruke oko tvoga vrata i da sapucem molitvu.Da nasa tela zauvek disu i ostanu zauvek spojena .Osecam tvoj dah na licu,koja je protkana hiljadama emocija,koje u meni izazivaju razlicite reakcije.Suze,smeh,bol,srecu.
Zatvaram oci,cini mi se ponekada da je izmedju mene i tebe cela vecnost. Spustas lagano svoje usne na moje.Osecam njihovu toplinu.Nezan poljubac,a opet tako pun strasti.Moj razum je s tobom definitivno izgubio bitku.Jer s tobom sam zavolela sve ono sto nikada nisam ni primecivala.Jutarnju zoru,prve zrake sunca...svetlost.Ja ti verujem,jer te volim.

Svuda oko mene prolaznost.Prolaze ljudi,ne primecujem ih,mrtva sam,hodam a kao da stojim u mestu.Spustam se na odor umorna sam,ne zivi mi se vise.I ponovo prolaznost i praznina.
A onda jedan poljubac.Ulice me ponovo prepoznaju,uspravljam se.Brisem sve one neisplakane suze sa lica,zaboravljam sve satane u ljudskom obliku i ponovo cujem jutarnji cvrkut ptica.I pitam se sta je doneo i sta je odneo onaj martovski susret.Nadanje u obliku ptice...Varku proleca.Ili mozda otisak i trag ljubavi koju sam ponovo osetila u svom srcu.Zeljna sam ljubavi kao pustinja vode...sve kazne ovoga sveta sam iskonski iskupila pre no sto sam te srela.Zato se pitam jesi li ti ono nesto dobro sto mi je poslato,ili si mozda jos jedna kazna za mene u ljudskom obliku.

[center]Mnogo uspomena naviru.Tama,senke,svetlost.Luta kao plima.Mnogo prica ispricanih,a tako nedorecenih stvari je ostalo.Mnogo godina iza mene...mnogo dogadjaja i ljudi.Mutna reka...koliko puta sam je samo dotakla,a nikome nisam rekla.Pretrazenih beznadja,ludih zora,srce ljubav koje nikada nikome nije ponudjeno.Ponekada se pitam dok sve ovo pisem,da li me je to vreme prevarilo,ili se samo iskralo pored mene.Pozelim da mi meridijani budu neke granice culnosti...pozelim,pozelim toliko toga.Umori se covek ulepsavajuci stalno drugima trenutke pa cak i zivote.Celici se da prevazidje sebe u svakoj borbi i da da  zivotu lepotu vise.I osmeh,ono sto mi je najbitnije a zauvek vraceno.Ljubavi bio u mom snu ili na javi.Imala te u zivotu vise...ili postanes deo moje proslosti...neki trenutak ne zaboravi da sam te volela i da je moj zivot sa tobom bio bajka.

Kazi mi samo nocas gde je soba od mesecine,ono neko nase utociste ono okrilje neponovljive ljubavi.Da li mozes da me cuvas i sacuvas u svim mojim nemirima,svojim zagrljajem dok kosava duva i odnosi sve pred sobom.Mozes li?
Osecam nocas...cujem vazduh pun ljubavi koji je izmedju mene i tebe.Onaj vazduh koji nas u ovim trenucima deli.Osecam onaj zanos ljubavi,strast i neznost.Zato nemoj me nikada pustiti.Nemoj me nikada prestati voleti,jer se pored tebe osecam tako sigurno.Nema snage da vise stojim na raskrsnicama,da pricam o snovima i da disem recima koje mi govore.Jer vise ne zelim da ih cujem.Za mene si vecera noc,nad svim percepcijama.Moje putovanje u pustinju.Moj zivot sa svim vidicima.Zato dodji mi veceras,cekam te...razderi mi kozu,ostavi oziljak...pocepaj mi svu odecu,odstrani mi oci...oslepi me svojom ljubavlju.Jer sem tebe ne zelim nikoga da vidim,da cujem i da osetim.Nocas nigde necu trcati i bezati.Zelim da umrem u onom znoju zanosa i strasti...u predavanju.Ponevsi sa sobom onaj kamen tajni.

Da,cudna je to stvar.Kada nesto osecas veoma duboko i snazno,a cini ti se kao da ti je sve oduzeto...kao da ti je sve oteto.I naprasno ostanes praznih ruku,praznog srca,s pogledom uperenim ko zna gde.
Ponekada prosto ne mozes da se izrazis...ne znas kako.I onda sam pocela pisanjem da oslikavam svoju dusu.
Stanujem u jednoj sasvim obicnoj ulici,punoj svetlosti guzve i meteza.Moj prozor gleda na tu ulicu jer taj prozor je moj prozor duse.U toj svojoj sobi gde provodim najveci deo vremena ponekada osecam svoju usamljenost koja je svuda oko mene...ponekada i potistenost.Ja koja sam imala toliko prijatelja...sada su mi sva lica cak i ta poznata tako daleka i strana.Kao da nikada nikoga od njih nisam poznavala.Kroz taj svoj prozor onako naslonjena...nekada tuzna,nekada srecna...cesto setna gledam kako me Sunce svakoga jutra umiva svojim prvim zracima,kako me greje.Tu je i Mesec moj dragi prijatelj,on je ostao isti kao svih ovih godina koje su ostale iza mene.I ponekada mi se cini da mi salje poljupce,i da bas mene posecuje svako vece.Da mi ispunjava sva ona obecanja koja su ostala nekada davno neispunjena.

Postoje uspomene koje su vam drage,manje ili vise.To vam je ista stvar kao i sa knjigama.Postoje neke koje procitate od prve do zadnje stranice,i cesto im se ponovo vracate.A postoje i one koje su napisane i koje ne zelite nikada vise da otvorite.Neke knjige secanja koje u vama ne samo da bude bol...nego mnogo vise od bola.
Da li je zivot tamnica,ili je zivot vreme pitala se svakoga trenutka dok je bila s njim.Njena stalna briga je bila prisutna uvek u vazduhu.Jer on je bio neko koga je ona volela i kojoj je bio potreban.

Moja stvarnost je postala svakodnevna.Samo kada bi mogla da sve stvari vratim na svoje mesto,sve onako kako je bilo.Kada bi mogla kazaljke sata zaustaviti na ono vreme koje nikada ne zelim da zaboravim.I da pocnem da zivim ovaj zivot koji u stvari vise ni nemam.Brojim kapi...brojim sve one snove koje sam ostvarila a nisam ostvarena.Brojim...
Slomljenog srca sve one samoce,ona cekanja.I one silne ambise i ponore.
Ostao si mi kao neko koga cu pamtiti kao potopljeni brod,kao uzdah koji se bolno oteo one noci u jednom jecaju.Ostao si mi u uspomeni kao svetlost moje duse i kao krilo moga zivota.Ostao...A zasto si morao zauvek da odes?Zasto???
A onda u moj dnevnik stvarnosti i secanja usetao je neko.
Ne znam ko ga je poslao,sam Bog,ili je to mozda bila sudbina...mozda slucajnost.Neko je bacio jedan kamencic na mene.Kamencic srece.Mogla sam da se okrenem i odem,ali nisam.Taj kamen koji sam uzela cuvam i dan danas,taj kamen se zvao -LJUBAV.

Kako lepo zvuci kada se kaze da vreme leci sve.Jos samo da je istina.Jos jedna surova laz.I kako sam samo zarko zelela da se to dogodi,da jedne noci mirno zaspim ne sanjajuci dvoje predivne oci...da se jednog jutra probudim ne misleci na tebe.A ipak ,i posle svega,moje srce kuca samo za tebe.Secas li se gde smo se upoznali.Negde izmedju nasa dva sveta,ni mog ni tvog.Secam se da sam ti rekla da se prelepo smejes,a ti si mi dok sam pricala stalno sklanjao pramen kose koji mi je padao preko cela.Govorio si da volis da me posmatras dok pricam.A ja...ja sam se smejala.Vreme je odmicalo...i onda covek u jednom trenutku svoga zivota shvati da kada neko sazna da je voljen i da ga neko voli postaje surov.Zasto???Trazim te,ali te ne nalazim vise.Tvoj pogled mi je postao stran,tvoje reci su mi postale nestvarne,i u tisini pokusavam samo da docaram tvoj glas.Ni smeha tvoga vise nema.Nestalo je sve.Zao mi je sto sam se zaustavila kod prve prepreke zivota koju sam otkrila,jer nisam imala hrabrosti vise da se borim.Ovu bitku koja se zove ljubav sam izgubila.

Dugacke stepenice,ruka u necijoj toploj ruci...poljubac nezan,strastan obasjan suncem.Klupe,sve pamtim na kojima smo sedeli,ne smetajuci nam ni jedno godisnje doba.Prolazi izmedju zgrada gde si me zaustavljao i voleo do beskraja.Nasi kafici gde smo sedeli gledajuci se,drzeci se za ruke i pricajuci o svemu i svacemu.Svo vreme provedeno s tobom mi je prolazilo kao da su minuti u pitanju.Tvoj osmeh koji sam zavolela,ni sama ne znajuci kada.Tvoji pogledi koji su govorili vise od hiljadu reci.Nekada ih nisam najbolje razumela...ali sam pokusavala da ih osetim,jer si mi ti tako stalno govorio.Ti ljubavi moja koja si mi istetovirana na kozi,koji si mi usao u svaku poru moga postojanja,ti koga ne mogu da iscupam iz svoga srca.Volim te.
Ponedada koliko god mi znacio pozelim da tu tetovazu zauvek skinem sa sebe,da izbrisem i zaboravim sve tvoje dodire,i da svaku poru zatvorim i zauvek sve zakljucam.Kao i onda kada si me pronasao.Da ne dozvolim vise nikome da mi se priblizi,da ne dozvolim nikome vise da me voli.I da sve zaboravim.Onda se pitam...pa ako zelis sve da zaboravis zasto onda uporno zapisujes i pises svaki trenutak svega...uzmi gumicu i sve izbrisi kao da nikada nista nije ni postojalo.Jer to je mozda jedini pravi put -put zaborava.
Da li imam hrabrosti?Kao sto sam uvek mogla.Izgleda nemam...postala sam grozna kukavica ovoga zivota.Moji nemiri su stalno prisutni,moja java mi nesto sapuce...ne zelim da je slusam.Molim je da me ostavi na miru.
Ljubavi ne dozvoli mi da se odlucim za nesto sto cu se kajati celoga zivota...jer ne zelim.Hocu te,trebas mi i volim te.
Jer jedino sa tobom sam zaista ono sto jesam,budi uvek pored mene cak i kada nismo zajedno...neka ti budem barem u mislima i tamo me sacuvaj.

Ko kaze da cu te ikada zaboraviti?Ko?Kako da te zaboravim kada te stalno imam.Imam te u svim svojim stihovima,pricama.Nosim te stalno u sebi,jer ti si moja najlepsa pesma.Ti si me stvorio.Ja sam tvoje delo.U svoje skute nevidljivo sam te sakrila,i pod rukom svoje zelje oblikovala.Ti si moj najlepsi biser plavoga mora,moja reka koja pritajeno cuti i vreba.
Ti si moja tisina,vetar...moj spokojni mir.Srce moje duse.I kada sam u plastu nocne tisine,nosim za tebe pregrst najlepsih reci.Jer pored tebe sam otkrila kako sicusna zrna znaju da budu velika.

Da li ti uoste znas sta je noc?To je zelja,u njoj nalazis utociste od svitanja.U njoj pronalazis mir,i novo radjanje.U toj noci ja sam pronasla tebe.Da li ti znas ko sa ja?Ja sam onaj crni cvet,kome si udahnuo vazduh,pronasao i otkrio moje pravo lice.I odbacio onoga dana masku.Pored tebe sagledala sam ono dno koje je bilo ispod mene,i videla u tvom pogledu spas.Videla pruzenu ruku...Videla nesto sto si mi vratio,a ja sam to davno izgubila.Zivot je otkrivanje,a ja sam celoga zivota lazno volela.Sada sagledavam i skupljam sve one znakove pogresnog zivota.Ponovo mi je osmeh na usnama...bila je potrebna samo rec,dve i bilo bi sve drugacije.Ali se nismo znali.Nije te bilo tada pored mene.Zato ne zelim da ozivljavam uspomene,jer uspomene mi stvaraju samo bol...eksploziju...i mrtve.Zivim sada u trenu,a taj tren sa tobom mi vecnost pruza.