Dnevnik izgubljenog prolaznika-Mirjana Vujicic

Svojim ulaskom u moj zivot doneo si mi jedan cudan osecaj.Doneo si mi sa sobom ceznju,maglu i neki cudan strah koji se uvukao negde duboko u meni.Lutam praznim sivim ulicam ,skrivam pogled i pokusavam na mnoga pitanja da dam sama sebi odgovor.Jer ne smem da tebe pitam.Moja se dusa boji onoga sto mozda moze cuti,a nije spremna za to.Dovoljno je lutala,tumarala i uzaludno trazila.da bi sada sve izgubila.Da li se i sada uzalud nadam,i uzalud trazim srecu koju sam pronasla.Svoj zid ponovo gradim,i ponovo delim bol od ljubavi.Delim ga zidom.Ponovo sam na onom samom pocetku.Samo sada sakrivena od svetab polako,necujno prepustam se beskraju i jednoj maloj tacci u daljini...koju samo ja nazirem.Ta tacka je neciji trag svetlosti,moja ljubav.

Voli te tvoja A.

Okrecem se,ne vidim nikoga,ne cujem niciji glas.Podizem pogled visoko ponovo prema nebu.Na njemu se ocrtava pruzena ruka koja silazi polako.

Ceo zivot trazim izazov,samosvesno i hrabro koracajuci kroz njega.I plesem sama.Ne nisu mi potrebni aplauzi,bina,publika,jer mene jednostavno pokrece moje vatreno srce kroz svu tu igru zivota i smrti.Moje srce u tom plesu kuca tri hiljade puta jace i od bilo cijeg.Moj zivot nema reprizu,sve je u momentima i nista ne mogu da vratim i da hocu.Igra bunta i strasti.Igra pohote i lude zelje.Borba lepote zivota.Igra nespokojstva,nemira i pobune.Svet od dima,tuge i tisine.I ne mogu da budem drugacija no sto jesam.Prosto ne zelim,jer to ne bi bila vise ja.Pa makar u njemu placala sav svoj greh i dug.Sve ima svoju cenu...ovaj put cenu placam svom svojom ljubavlju.

Samo uzasni krici tezine,na koje se niko ne osvrce.A svima sam u zivotu bila:Sunce koje je bilo na dohvat ruke,vazduh koji su svi udisali duboko plucima.Voda,gde su se zedni napajali.I gde su sada svi oni koji su mi tako sada potrebni.Sve je nemo,ostao je samo jedan nocni leptir koji mi rece;Znas i sama da sam ti obecao da ne mogu biti vecan.Sta ostaje posle svega,krivica sto one koje volimo najvise napustaju nas a da nas ne pitaju...i odlaze zauvek u tisinu zvona koje mi jos odzvanjaju u usima.Jos jedno ranjeno prolece i grozna zmija u grudima.

Voli te tvoja A.

Ostaju blede senke i tragovi...tragovi neizbrisivi u nekom vremenu koga se rado secam.

Verujem i nadam se...to mi je jos jedino ostalo da se tuga jednoga dana nece zvati imenom tvojim.

Dodju mi ponekada onako bez razloga nenajavljeni u tisini bez kucanja,naviru ...ne znam vise ni odakle Ne daju mi mira .I onda moram da ih izbacim nekako iz sebe.Moji nemiri...koji su stalno prisutni u meni,ne daju mi san,ne daju mi nista sem ogromne praznine i potistenosti,daju mi samo cekanja koja nemaju granicu.I ja im se ponekada dajem,prepustam...jer sam vecito umorna u toj borbi mira i nemira...prepustam im se i opstajem.Zato cesto uzimam olovku u ruke i pisem...pisem jer cini mi se da ih na taj nacin najlakse izbacujem iz sebe.Desavalo mi se da ih oteram,da uspem da ih unistim,ali onda shvatim da mi nedostaju.I onda ih ponovo zovem k sebi da mi se vrate,jer to je u stvari deo mene.To sam ja.Sada sam naucila da ih spremno docekam.Utopim se u njima i protutnjamo kroz dan.

Ostaju samo nemiri u dusi, koji vode u beskonacnost.Ostaju...ali onda shvatam da ne mogu vise ovako sama,da ne mogu svim rekama stalno ploviti uzvodno,onako kako ja samo zelim i hocu.Da moram sebi pruziti sansu.Da jednostavno oplemenjujem sebe pruzajuci priliku da nekoga zavolim.Moram.Zivot je jednostavno jedna ivica.Onaj ko je navikao na padove,zna i da se podigne.Tako da u tim stvarima sam prilicno navikla.Nema i ne moze vise nista da me povredi.Sada...trenutno moje srce oseca mir,taj mir je mozda pomesan sa dozom neverice.Ali tako ga mogu nazvati.Sve okamenjene trenutke sam zaustavila.I tebi,mojoj ljubavi sam se prepustila.Gledaj samo moje oci one oslikavaju neophodnost.A ti si u njima.

Sta ju je to nateralo da uradi.Naravno sva ta pitanja i svi ti odgovori su zauvek otisli sa njom.Da li je to bio trenutak slabosti?Da li je to bila tama i mrak koji su izbijali u recima one veceri,a ja to nisam mogla da prepoznam .I pitam se sada posle toliko godina zar nije mogla da vidi tracak svetlosti koji je bio svuda oko nas.Zasto ga nije mogla dodirnutiii pustiti ga da samo udje.Zasto???

Ja znam da na ovome svetu postoji neko ko ima tuzne misli kao sto su moje.I da prati moj zivot...da se mene ne boji.Da nece otici,da se nece prepasti moje snage,ljubavi ponosa i svog onoga bola koju ja u sebi nosim.Neko ko ce znati da me cuva i sacuva,ko ce uspeti da pronadje svoje mesto u mome srcu,i onu beskrajnu svetlost.Sapat i tisinu.Dusa ponekada zna da padne u zaborav.Ja verujem u cuda,pa neka svako pomisli da sam najludja na ovome svetu.Ali ja umem da prepoznam od nista nesto.Prepoznala sam tebe,onu tanku liniju i one tajanstvene reci koje si mi saputao na uvetu svakoga dana.Poslusala sam te i osetila posle dugog vremena neznost koju si mi pruzio i sve tragove suza koje si pokupio i osusio na mojoj dusi.

Mnogo toga sam u zivotu naucila,videla srela se,uspela da poznam sa vrlo malo reci upoznam ono sto se cak i ne moze prepoznati.Kako na primer drugome ulepsati san,kako ljubav a ne vreme leci sve,kako me ljudi vole zato sto sam ono sto jesam a ne ono zato sto oni zele da vide.Mnogo toga naucih,ali ne naucih nikako da otresem tu paucinu svesti koja se stalno mota u mojoj glavi.Kao oreol mali a tako nevidljiv,za sve samo za mene ne.Gledam upravo kroz prozor.Kisa koja lepo pada.Zavolela sam je pored tebe,jer si mi jednom ostavio poljubac na usnama,zalutao u sumi mojih grehova i nisi me ostavio da umre moja dusa u divljini koju sam ponela sa sobom.Kisa i dalje pada a ti si uspeo da na jednu tamnu senku koju si upoznao bacis trag svetlosti.Zato te i toliko volim.

Jedini jezik na ovome svetu koji sam razumela do skoro bila je muzika plesa.Jezik ljubavi,strasti i pozude.Sve ostalo ja ne zelim da razumem i necu.Jer svi ostali posle tebe su pricali i ubijali sve ono najlepse sto sam imala u sebi ne ostavljajuci mi prostora i vremena sa sebe.A ti ti si bio i ostao nesto posebno...Tako smo se dobro razumeli svaki put mislima.Nama zaista reci nikada nisu bile potrebne.Hodali smo u zagrljaju,pustajuci da nas ljubav nosi.Secam se i tog prvog koraka,koji si me ucio.To je nesto sto se nikada ne zaboravlja.To je u stvari kao kada ucis dete prvim koracima.Posle tog prvog koraka.plesala sam s tobom kao da se znamo ceo zivot.Predavala sam ti se i igrom i telom sva bez trunke rezerve.Toliko naboja i strasti nikada nisam dozivela.To je posebna energija i dubina koju smo samo nas dvoje razumeli.Za Tango se kaze nikada se ne zna kako ce se odigrati,ali ljubavi moja to mi nikada nisi rekao.Kao sto mi nisi rekao da ni u zivotu se ne zna sta ce biti sutra.Ja to nisam tada znala.Ostavio si me...u cutanju,u koracima u ljubavi najvecoj i zauvek otplesao svoj poslednji ples bez mene.Nas dvoje smo bili ples strasti i tuge.

Volela bih ponekada da mi je srce zakljucano.Da ga nikada niko nije otvorio.Cak ni ti.Malo njih je taj kljuc u svojim rulama drzao...drzali su ga neki ali ga nisu znali zadrzati.Udisem ovaj jutarnji vazduh i u njemu osecam jos jedna zatvorena vrata i trazim svoj sopstveni kljuc.Sve je mirisalo na ljubav,na ceznju na osmeh ,na nesto sto je obecavalo,a onda jos jedan promasaj.Ne nemislim da je sve ovo izmedju nas bilo uzalud,jer iz svega toga ja sam crpela snagu zvona zivota.A sada se pitam da li sve ovo sto pisem uopste ima nekoga smisla.Slobodno zapali moja secanja,zakopaj sjaj moga beskraja,zaboravi moj lik i tu ljubav pretvori u sljunak.Jos neko u mom zivotu ko nije mogao da uhvati moj prebrzi korak,moju oluju.Jos neko ko se umorio.Umorio se od svoje sopstvene igre.Prestani vise da se igras skrivalica i zmurki,jer polako pocinjes da se gubis u svemu tome.Ta tvoja igra mozda ima pocetak ali svaka igra ima i svoj kraj.

Udisem miris tebe.Vuce me zelja da uzmem olovku i papir i da se na tren barem tako osvetim za sve.Otkucaji srca me odaju.Osecam da ja to ne mogu.Da to ustvari ne bi bila ja.Laz i istina izgleda postaju sestre bliznakinje i to moram da prihvatim...da shvatim.Moram.Jer ja sam onaj balans izmedju sna i jave.A moji su snovi besni,oni ruse sve oko sebe i ne znaju da cute.Zato ih i teram od sebe...guram.Cupaju me i bude iz nistavila svega.A toliko je toga oko mene.Shvatam...bol je mnogo jaca od svake rane.Rane zarastu,zakrpis ih kao pocepane pantalone i ides dalje.A bol je kamen kamen spoticanja na svakom putu.Dubina pakla i obicne reci u mraku.




Ko nije naucio da budan sanja nikada nece nauciti da zaista uziva u snovima.

Ovo jutro mi je pomalo tuzno.Jer covek vidi nekada i ono sto se ne kaze.Oseti samo ono nesto hladno sto ga probije u dusi i nosi ga sa sobom.Moja tuga je beskrajna sa spoznajom...Tako sam vise umorna od svega.Od ljubavi koje odlaze zauvek u neke nepoznate pravce,od smrti i vapaja i na kraju i od tebe mracna tisino.Nisam te trazila znas i sam,pronasao si me ti u onoj magli samoce.Da bio mi je potreban neko kao dah,jer sam onda bezala od svog sopstvenog zivota.Ne znajuci ni kuda ni gde.I uletela tebi u narucje.Kazi mi Boze zasto placam vise sve ove grehove?Zasto stalno sanjam snove neostvarene.I zasto moja pesma vise ne moze da dobije neki novi ton?

Sedim i razmisljam o mnogim stvarima...stvarima koje su iza mene,upravo nekim dogadjajima koji su trenutno prisutni,a o onome sto dolazi,sto tek treba da dodje ni ne razmisljam.Vreme u kome zivim naucilo me je da ne gledam nesto previse u napred.Svoje snove nikada nisam ostvarivala da bi se drugi u njima radovali,nikada nisam zivela niciji zivot,zivim samo svoj.Neko sam ko je celoga zivota obracao paznju na ono sto ljudi rade-na njihova dela.Jer na recima svako je hrabar i sve moze.Delo je ono sto ostavljamo,ono sto govori o nama.Na delima su ljudi retki.Na recima emocionalno otupeli,srecni tudjim neuspesima i nesracama I onda se stalno pitam gde i cemu sve ovo vodi?Kuda ovaj svet stremi?Umorna sam od onoga sto vise nosim u sebi,umorna sam od svih onih delica stakla koji su rasprseni u hiljadama komada po meni.

Preturam po sanduku secanaja,i razmisljam da li da ga zatvorim ili da nastavim i dalje da rovarim onako nemilice po njemu.Drzim ga otvorenog nemam hrabrosti da ga zatvorim i da zauvek stavim sve to pod kljuc.Polako jedna suza mi klizi niz lice,mrzim suze nisam je pustila vec sto godina.I pitam se sta mi sada treba,ni nju nebrisem,neka padne i neka se skotrlja sama u som sopstvenom bolu.A onda polako ustajem i prilazim ogledalu,posmatram veceras svoj odraz u ogledalu i vidim onu devojku koja je stalno nasmejana bila,vidim njenu crvenu haljinu za kojom su svi sizeli u skoli i vidim ono sto mi se ne dopada.Sada sebe...ista sam ostala ali iskreni smeh je davno zamro.haljine sam u zivotu zamrzla i svega mi je muka vise u zivotu.Ne nesmem da se predajem,ustajem polako i pustam muziku.Gde me veceras bas nadje sa tom pesmom...Sanjao sam nocas da te nemam.Grozno.Sada se pitam da li taj grozni kofer koji sam izvukla ispod kreveta ima veze sa svim ovim mojim osecanjima.Hocu da ga zatvorim...ali mi ne dozvoljava prosto kao da me gura od sebe.Kao da zeli jos nesto da mi kaze.Sedam na krevet i slusam ga...slusam ga vec sada besna i ljuta.Anja ti to mozes,ti to moras.Moras s nekim stvarima da se suocis bice ti lakse.Ne mozes celoga zivota ono sto si volela i sto ti je bio zivot da zaboravis i zgazis,kao da niko i nista nije postojalo.Moras to zbog tebe,a tvoja secanja ce uvek biti uz tebe.Sada sam vec uplasena...Ali moram sebi dati jos jednu priliku da budem srecna,zasluzila sam je.Moram da cuvam i vratim te trenutke,jer vreme nikoga ne ceka.

Samo neko je znao te veceri da nisam imala hrabrosti da ipak pruzim taj korak.Nije me nista pitao,znao je koliko mi je bilo tesko.Zato mu hvala na tome.Otisla sam,znala sam od samoga pocetka da nema sanse da nekoga izneverim...da izneverim sva ta osecanja koja su nas nekada tako jako vezivala.Znala sam,ali zasto sam onda posla?Da bi sebe mucila?Ili da bi sebi dala drugu sansu?Mucno mi je sada svega da se secam,cak nisam htela o tome ni da pisem,ali cini mi se lakse se osecam dok svoja osecanja pretacem u sve ove reci.Onoga trenutka kada sam krocila u salu,imala sam osecaj da mi se zavrtelo sve u glavi,vratio mi se svaki sekund zivota koji smo proveli zajedno pogotovu sto nas je taj Tango vezivao svo vreme. Nasa cela ljubav je takva i bila.Prosto sebe tog dana nisam mogla videti u necijim rukama a da to nisi ti,gledala sam druge kako igraju i secala se svakog naseg koraka...secala se.A srce me je bolelo i toliko sam se borila sa sobom.Imala sam osecaj cak jednoga trenutka da sam mogla da osetim i tvoj sapat Anja probaj,mozes ti to.Ali ja sam jednostavno ostala prikovana za zemlju.Nisam mogla...Za tebe cu i dalje ostati onaj divlji besmrtni cvet kako si me samo ti zvao.Ostavimo stvari tamo gde su stale,ja ih vise necu dirati,a sanduk secanja neka ostane tu gde jeste,jer ipak me seca na mnoge srecne trenutke.



Ukrascu te muzikom! Pusticu note na tvoja bedra, na tvoje grudi.. na tvoja nepca. Upalicu tvoju mastu kao svecu i ispuniti ti srce.

Znam,svega ce i dalje biti,ali nas nece...

Trag u dusi ostaje svakako,u ovom svom dnevniku secanja nisu samo moje ljubavi stale.Stali su i moji prijatelji i poznanici i svi oni koji su prosli na bilo koji nacin kroz moj zivot.Ponekada se pitam da li su svracali slucajno...namerno ili je sve to bila neka prolaznost.Koliko god da ne zelim da ih se secam bol je nesto sto me prosto vrati,osamari i udari.I da mi jos jednu lekciju zivota.Ne,nestidim se nijedne lekcije zivota,jer rada sam da ucim svaki dan,i iz tih stvari izvlacim pouke koje su mi i tekako posluzile i dale primer.Ljubavi dolaze i prolaze...po meni ostaju prijatelji koje pamtis.Za mene su oni zaista riznica svega ovoga sto zivimo.Neko kome se poveravamo,sa kime delimo i dobro i zlo.Tako bi trebali,barem ja mislim ali nije uvek tako.Ljudi prosto izigraju tvoje poverenje,setete se samo kada si im nesto potreban,ili prosto javeti se onda kada je njima tesko.Dosta mi je vise da izigravam sundjer koji se stalno puni negativnim stvarima,dosta mi je licimernih i lazljivih poznanika koji skidaju i navlace svoje maske po potrebi.Ustvari da li su im to uopste maske,ili kada bolje razmislim verovatno su im to ona prava lica koja otkriju na samom kraju.Ponekada se pitam kome ja toliko smetam?Zasto ljude toliko iritiram?I zasto je tako malo ljudi zaista uspelo da vidi ono sto ja zaista jesam.Ovaj svet ovde nerealni mozda i mogu da razumem,po njima sam neko ko ima borbu sa svojim demonima,jedna nesrecna zena koja se pogubila u nekom kasnom cvetu mladosti.Neko ko ima stalnu borbu sam sa sobom.Razumem sve te kvazi neznalice,koje iz mojih postova izvlace samo ono sto njima odgovara i tako prave slike u svojim ludim glavama.Ne gledajuci svoje sopstveno ludilo i svoje zivote.Kazem nedotacinje me sve to...ali razmisljam o tome.Boze ljudsko sam bice.Jos jednu lekciju sam dobila od nekih svojih poznanika hvala im.Jer zelim u celoj prici da se uzvisim iznad svih tih prica.Hocu da me samo svi puste da zivim i da se predam obozavanju jednoga vetra na pesku.

Znas danas sam imala toliko toga da ti kazem ali nisam imala vremena.Mozda tada kada te budem srela i zaboravim.Zato moram da zapisem,bice mi mozda lakse zbog prisecanja.Imao si i imas strpljenja za mene uvek,mozda ga nisi ni morao iskoristiti ali verovatno me volis pa si sve moje hirove,lose trenutke,poneku ljubomoru istrpeo.Ali shvati me.Razumi me jos malo.Ja volim po prvi put u zivotu.Ovo sto mi se desava svo vreme sa tobom je jedan moj novi list zivota.Do sada sam volela najvise sebe,nisam imala previse vremena za ljubav.Jer mi je bilo dovoljno to sto me svi oni vole.Pa sam mislila da je to ljubav.Samo uzimamanje...uzimanje....i uzimanje.Sada sam naucila pored tebe da je ljubav i davanje,da je ljubav cak i obozavanje.Ustvari da li je to ljubav?Mislim da jeste.Zato se ne ljuti na mene kada ti po hiljadu puta kazem da te volim?Ne ljuti se kada te to isto pitam?Jer ja u ljubavi tek koracam.Ako znas,nauci me,pokazi mi.Ne ljuti se sto ponekada imam neke meni sasvim nepoznate izlive emocija kao sto je ljubomora.Prosto sam neko ko je navikao da u zivotu nekome bude prvi i poslednji,neko ko je navikao da bude jedini...neko.Sada se privikavam i ucim da delim.Ja da delim sa nekim.O Boze kako mi sve to grozno zvuci.Ucim...naucila sam puno toga pored tebe.Naucila sam da volim.

Nocas sam opet mislila na njega dok je vetar ulazio u moje lude misli i raznosio ih na sve strane.Nocas sam ga opet sanjala i nije bio sam.Zar ja nisam bila s njim?Dok mi je pricao o starim tajnama koje je vec prekrio vel zaborava negde u dnu nasih srca.Nocas sam ga opet zelela,a on mi je bio daleko.I kako je,luda ta ceznja kada nekoga volis a on ti samo u san dodje.Nocas sam ga opet volela,da li smem voleti...da li smem zeleti....da li smem???Htela bih da me neko cvrsto drzi za ruku,kao sto si me ti drzao.Samo nemoj da mi kazes da cu i posle tebe znati voleti...jer i sam znas da je to laz.Nocas sam opet mislila na njega,nocas sam opet sanjala...zelela i volela.

Voli te tvoja A.

Jer male stvari se naslute,velike uvek ostanu nedorecene.

Da li ste nekada videli kako odlazi poslednji voz sa perona.Bolje da niste.Jer onaj ko ga je ispratio razumece sta ostaje posle toga.Ostaje ona tisina na koju svi mi imamo pravo.Ali to je tisina na koju smo prosto primorani...naterani,nismo je zeleli.Sada se navikavamo na nju.Ostaje prazan izgubljen pogled uprt u neku daljinu ko zna gde.I ostaje nemi mir.Da zaboravila sam ostaje jos nesto.Ostaje covek izbrisanog lica.Koji je spakovan u neki svoj kofer realnosti i plovi suzama tudjih ladja.I sta dalje.Kuda krenuti?Polako se okreces i pokusavas da napravis korak sa tog stajalista,pokusavas da udahnes vazduh plucima,ucis neke nove korake.A oko tebe i dalje naviru uspomene.Moje reci ponovo  uce govoriti.Ne mogu nigde i nista.Premorena sam.Opet ona jeziva tisina.

Naizgled jedan tako obican dan.Dan kao i svaki drugi reklo bi se.Malo su se nebo i zemlja sastavili ,po neka kap padne i ostane zalepljena za prozor,a ja je posmatram kao polako klizi i pada.Taj pogled kroz prozor koji obozavam.Uglavnom je jedna te ista slika.Ali ta slika mi odmara ponekada oci.Automobili koji prolaze,cigani koji prose,i pandur koji po ceo dan stoji dok ga greje sunce ili liju kise .Dok posmatram te slike,u stvari ja posmatram raspolozenje moje duse.Volim u toj tisini pred kraj radnog vremena da sumiram neke svoje misli i osecanja.Danas sam bas nesto bezveze.Tako da i ono sto mi je juce bilo lepo danas mi je prosto sumorno i crno.Prosto se osecam kao da nisam ni na nebu ni na zemlji.Malo sam vise nedefinisana.Znam otprilike uzrok svemu tome ali me je strah da bilo sta promenim.Jer ta promena bi me jako zabolela.Ponovo onaj pogled odsutnsori...Ko zna gde sam sada prosto samu sebe pitam?Iz razmisljanja me trze glas kolege.Okrecem se i nabacujem svoj osmeh.Znam da se lepo smejes,ali vidim da si tuzna sta ti je?Mogu li da ti pomognem nesto?Ja se i dalje smeskam,cutim...Ne hvala,vidimo se u ponedeljak.Uzima torbu i izlazim iz firme.Koracam mokrim stepenicama,dok kisne kapi se slivaju svuda po meni.Nesmetaju mi,cak ih ni ne osecam.Jer nam je raspolozenje isto.

Plasim se...Hoces li mi reci sta je to ljubav?Pre nego sto odes zauvek iz moga zivota.

Nocas zelim da budem tvoja ponoc.Tamo gde jutro pocinje i gde se noc zavrsava.Zelim da u tom medjuprostoru budem tvoja najsjajnija zvezda.Ona zvezda izmedju sna i jave.Da se bar jednom iskradem iz zagrljaja tvojih snova i da osetis pod rukama svu moju neznost,srcem da osetis svu moju ljubav.Jer ja sam neko ko stalno opstaje izmedju suze i smeha,izmedju dobra i zla,izmedju reci i cutanja.Prosto sam se na to navikla.Stalno balansiram.Ustvari kada covek izgubi taj san...njegovi snovi su besni,i on stalno trazi neko svoje utociste.Realnost me gazi ne stedeci me jer i ono zna moje stanje.Smeje mi se u lice i ubija ponekad i ono najlepse u meni.Tera me da budem ono sto nisam.Gde su se izgubili moji snovi?Kada bi samo mogla da ih pronadjem.Samo malo da se odmorim.

Cekam je.Cekam je neprestalno.To ja i moja tisina hodamo.

Zelim da mi dopustite da se predstavim.Ja sam ono krilo snova koje kada se rasplamsa plamen,bukne vatra.Ostavljam oziljke koje se pamte kao tragovi celoga zivota.Izgledam na prvi pogled kao kamena stena,hladna,odbojna mozda i uobrazena,ali ja sam u stvari onaj nezan dodir koji se samo mislima moze uhvatiti.Dahom vetra osetiti.Ja sam ona najokrutnija istina koju malo ko voli.Ja ne volim crne nedefinisane krugove,koji stalno glumataju svoje lazne uloge zivota.Mozda na prvi pogled licim na bezbroj njih,ali ja sam neko ko nikada nikome nije bio broj u zivotu.Jer moje je ime istina i vrednost.Ovako me je neko zvao ko me je poznavao jako dobro.Ja sam poreklo ljubavi.Mene mozes da oslikas,napises pesmu...mozes.Jer ja sam svetionik duse,spektar svih duginih boja.Samo ne volim crnu,i nisam crna jer ona na kraju postane sve crnja.

O,Boze kako sam jutros dobro raspolozena.I kako je zaista tako malo potrebno da bi covek bio srecan.Jutarnji poljubac mog andjela koji se polako budi,prvi jutarnji suncevi zraci koji se probijaju kroz oblake i polako ulaze u moju kancelariju.Miris kafe i dobra muzika.Osmeh koji mi ne silazi celog jutra sa usana.Cak ni jutarnji nagomilani posao mi ne pada tesko,jutros ga odradjujem cak sa puno elana i zara.Misao o jednom V.T.ponovo mi razvlaci osmeh.Stvarno kako je lep zivot u tako malim sitnicama.To su trenuci koji te drze.Ma ni ovi sivi oblaci koji mi zaklanjaju suce ne mogu mi nista pokvariti.Dok ovo pisem,zvoni mi telefon.Bacam pogled,da vidim ko je.Palim cigaretu i pricam sa nekim ko ima najlepsi glas na svetu,najlepsi osmeh koji mrzim ...pricam s nekim ko me tako divno ljubi i voli.

Da li ste nekada u zivotu imali nezvanog gosta.Nekoga koga niste zvali,a pojavio vam se.Neko koga niste zeleli,jer vam niko nije bio potreban.A ipak usetao je u vas zivot.Nekoga koga ste samo jednim kucanjem pustili u svoje srce i svoje snove.Jer vas je tome naucio.I vrato vam osmeh na licu.
Moj stranac...nezvani gost.Sada je nebeski andjeo na koga sam toliko cekal.I koji mi je bio potreban kao suncev zrak.Zamalo sve to sto sam imala ponudjeno nisam jednom rukom odbacila,otisla okrenula se i sve zauvek napustila.Zamalo.Sada mislim da posle svega sto mi se izdesavalo,njegova misija je bila da me pronadje.Ostala sam sa njim,nisam se po prvi put sakrila u neki prasnjavi cosak,ili zatvorila u onaj svoj kofer davnih uspomena.Nisam...Time sam pokazala da moje srce jos uvek ima topline,da moja dusa nije mrtva.Pokazala sam samoj sebi neko novo lice,koje sam znala ali na nekomputu zivota izgubila.Moje lice je sada bez tereta,crnih misli i nemira.Zato zelim da ti kazem hvala,jer u mojim mislima je trenutno tvoj lik.

Ne zelim tugu da vracam ni sitnim ni krupnim koracima.Tuga je tuga.To vam je kao kada organizam izgubi imunitet,kada ste najslabiji ona vam se prosto prilepi.Poseti vas i ne razdvaja se od vas.Moju tugu retko ko moze da primeti i da je shvati.Jer moja tuga se nalazi negde duboko...duboko u meni.Servirana u sva tri obroka.Vlada mojim mislima,telom dusom.Prosto mi ne da da idem dalje.Stalno me vraca jedan korak unazad.Sada sam trenutno u malo drugoj fazi.Ali prosto mi nesto ne da da se opustim,da sirom otvorim oci i da uzivam u svemu ovome sto me je snaslo.Valjda zato sto sam satkana od tolikih osecanja ,pa se prosto svakog vise i pribojavam.Sklapam oci i ponovo se prepustam necemu.Kao na primer danas.Lepo mi je...prosto ne mogu da odolim.Moram da priznam ovaj san koji ja sanjam otvorenih ociju je prokleto stvaran.Volim te ljubavi.